Правом против силе: покушаји Србије да реши питање Косова у УН

 

Јелена Гускова

9.09.2010, 18:03

 

САД и НАТО активно подржавају независност Косова. Европа им такође помаже у томе колико може. Управо тако се може оценити увођење Мисије за успостављање законитости и поретка на Косову 9. децембра 2008. године без дозволе СБ. 1900 међународних чиновника треба да припрема Покрајину за независност, да научи Албанце европским нормама функционисања правног, економског и политичког система, да помогне формирању министарстава, ресора и административне службе. Потирање норми међународног права испољава се управо у томе што се на независност гура територија која за то уопште није спремна, и још треба да иде у припремну групу, како би освојила елементарне појмове на нивоу вртића и касније била примљена у први разред европске школе - у редове развијених цивилизованих демократских држава.

Став непризнавања независности Косова Србија наставља да брани прилично упорно. Идући правним путем, уздајући се у праведност међународних организација. Србија се обратила Генералној скупштини УН са молбом да оцени правомерност поступања косовских Албанаца. 8. октобра 2008. године Генерална скупштина УН примила је резолуцију коју је изнела Србија и која је садржала молбу да Међународни суд да консултативни закључак о следећем питању: Да ли једнострано проглашење независности од стране привремених институција самоуправе Косова одговара нормама међународног права? Косовске власти су изразиле жаљење поводом усвајања ове резолуције, подвукавши да је независнот Косова неповратна и да разматрање законитости проглашења независности у Међународном суду неће сметати другим земљама да позитивно оцене стални програс на Косову или да признају Косово за независну државу.

Међународном суду су биле потребне две године да да своју консултативну одлуку. 22. јула 2010. године Међународни суд је признао да усвајање декларације о проглашењу независности од 17. фебруара 2008. године не крши опште међународно право, Резолуцију СБ УН 1244 или уставне оквире. Зато усвајање декларације није нарушило било какву примењиву норму међународног права. Да скренемо пажњу на то да је питање постављено Међународном суду било крајње незгодно, зато је он допустио његову измену, а затим и давање прилично бесмисленог одговора. Питали су за независност, а добили одговор о декларацији, тачније једноставно о папиру.

Такав одговор Међународног суда који је дозволио да се параразира питање, а затим да се да непотпун одговор, који је још више отежао решавање сложеног косовског питања. Албанци се надају да ће им ово решење омогућити да ускоро постану пуноправна европска држава, а Србија тврди да никада неће пристати на одвајање Косова од Србије и да ће наставити борбу за почетак новог преговарачког процеса.

Природно, поставља се питање да ли је уопште било потребно обраћати се Међународном суду, јер одговор против интереса Србије могао је да се прогнозира. Довољно је да се сетимо односа међународних организација, САД, НАТО-а према Србији током читаве кризе, почев од 1991. године - није било ни једне објективне и непристрасне одлуке, која би уважавала интересе Србије. Ипак можемо схватити руководиоце земље - не смеју се затварати врата и стално говорити „не". Треба тражити излаз из ћорсокака, мада за сада потез Србије подсећа на аутогол.

Добивши негативан одговор од Суда правде, Београд је поново упорно наставио да тражи истину код главног међународног органа - Генералне скупштине УН. Генералној скупштини понуђена је још једна резолуција Србије. У њој се позива на наставак пилитичког дијалога Београда и Приштине по свим отвореним питањима.

Београд је цео свет наговарао да опозове резолуцију - министри иностраних послова Немчаке и Велике Британије, комесари ЕУ, други чиновници међународних стурктура. Београд су убеђивали да је независност Косова практично решено питање, и треба не бечећи се, прећи на разматрање практичних питања. Али Србија је управо понављала да не признаје независност Косова, позивајући се на подршку земаља које до данас нису то учиниле.

Најплодотворнији испоставили су се вишесатни преговори иза затворених врата председника Србије Бориса Тадића са Високим предтавником ЕУ за иностране послове и политику безбедности Кетрин Ештон. Србија је пристала да промени текст ставова резолуције, нова варијанта је усаглашена са свим члановима ЕУ, и сада већ нова резолуција предата је Генералној скупштини УН. Да упоредимо текстове.

Ако се у српској резолуцији осећало разочарање због одлуке Међународног суда (она је једноставно примљена к знању), сада је Србија прихвата са поштовањем. И друго. Предложен је наставак дијалога између Косова и Србије.

На први поглед, нова резолуција не садржи у себи непосредну претњу по Србију, она је неутрална, безуба, буквално никаква. Ипак, из неког разлога је било потребно да се она промени, мада је и српски предлог био прилично коректан?

По нашем мишљењу, ЕУ је било важно да покаже јединство својих редова по питању Косова, САД и НАТО да се повуку у сенку, а Генералној скупштини да усвоји резолуцију коју ће подржати сви без изузетка, и са олакшањем да је преда СБ. Управо тамо, како нам се чини, и започеће главне дискусије.

Постоји истина у резолуцији једна нијанса, на коју треба обратити пажњу. Текст у којем је реч о наставку дијалога између Београда и Приштине, српски медији преводе као дијалог између страна, а на западу тврде да је реч о дијалогу између две државе у тражењу узајамно прихватљивог решења. Разлика је толико суштинска, да изгледа Београду поново сервирају јело са подтекстом: говоримо једно, а подразумевамо сасвим друго.

Вероватно је Борис Тадић пристао на измену резолуције зато што су се на преговорима са Кетрин Ештон разматрала питања заштите споменика културе, српских енклава, могуће аутономије за северни део Косова, Косовску Митровицу. Ипак не треба заборавити да ЕУ никада није играла улогу прве виолине у решавању балканских питања, зато тешко да Срби треба да се надају у испуњење договора. Решаваће САД. У сваком случају, тако је било до сада. Јер на Косову НАТО има своје интересе - војну базу Бондстил, која није под контролом ни једне међународне организације. Осим тога, не решавати питање у корист Албанаца после толико година интензивног гурања тог питања, за САД означава губитак престижа, јер процес се превише отегао, и одавно напустио рокове које је планирао Вашингтон.

http://serbian.ruvr.ru/2010/09/09/19579389.html

Александар Мезјајев Бити већи Србин од "Срба" по питању Косова

Бити већи Србин од "Срба" по питању Косова

четвртак, 09 септембар 2010 20:07 Восток

 

Руси, тј. руски званичници, ће можда морати да буду чак и "већи Срби од Срба" Професор Александар Мезјајев са Казањског универзитета је, можда мало резигнирано, али сасвим исправно недавно приметио да ће, што се тиче даљег развоја ситуације по питању окупиране српске провинције Косово и Метохија, Руси, тј. руски званичници, можда морати да буду чак и "већи Срби од Срба". Притом је, бар српским посматрачима којима не пада напамет да капитулирају у вези својих основних националних интереса, јасно да овде уважени стручњак за међународно право не мисли на Србе као народ, већ на тренутно руководство Републике Србије, које, сасвим је јасно, тражи све могуће начине да се реши косовског "терета" и окрене се "бољем животу" у, иначе сасвим неизвесној, "светлој европској будућности" – али тако да изгледа да се "другачије није ни могло", тј. да су, ето, "објективне околности" биле такве, да су "све покушали" али да "међународна заједница" једноставно нема слуха за српске вапаје и "конструктивност".

Наравно, овде се не жели рећи да је ситуација у "међународној заједници" (тј. њеном атлантистички оријентисаном делу, који још увек истиче ауторска права на тај назив) по питању КиМ и мало ружичаста. Напротив, тај део међународне заједнице и даље води агресивну политику према српском етничком простору, што се посебно огледа у његовој косовској политици, која је апсолутно бескомпромисна, тј. неумољива у задовољавању максималистичких захтева косовских Албанаца и негирању чак и минималистичких захтева Срба у тој покрајини – и, најважније, у гажењу Завршног хелсиншког акта и Повеље УН по питању неповредивости међународних граница. Међутим, садашње српске власти праве скоро ванредне напоре да олакшају наставак вођења такве политике – од непрекидног понављања слогана да "Србија никада више неће ратовати за Косово", до настављања редовних дипломатских односа са државама које су признале једнострано проглашено отцепљење "Републике Косово" од Србије, као да се ништа није десило, до наставка предаје националних и привредних ресурса земље управо у руке тих истих држава (у исто време максимално сузбијајући потенцијална руска улагања), до сарадње са тим истим државама у пацификовању Босне и Херцеговине, тј. српског ентитета Републике Српске, скоро свакодневним рецитовањем мантре да "Србија максимално подржава територијалну целовитост БиХ" (у симфонији са ставом да је Србија и те како спремна да преговара о нарушавању сопственог територијалног интегритета), до мирног посматрања гушења националних и језичких права становништва Црне Горе који се изјашњавају као Срби, до потпуног преузимања дискурса западних разбијача бивше Југославије, по којем су заправо Срби, тј. "зли режим Слободана Милошевића" одговорни за распад земље, укључујући и измишљени "геноцид" у Сребреници. Ова кратка листа, разуме се, није коначна, али је довољно илустративна. Дакле, вођење анти-српске политике од стране западних држава је садашња власт у Србији учинила веома једноставним и јефтиним. И зато, у ситуацији када се власт у Србији не понаша српски, није толико тешко пријатељским земљама попут Русије, која то ради не само из пријатељства већ и у ради чувања остатака остатака некаквог међународног правног поретка, да буду "већи Срби од Срба", зарад виших интереса и неких дугорочнијих циљева.

Таква руска политика подразумева даљу подршку очувању Резолуције 1244, за коју је и сам МСП морао признати да је и даље валидна, а која недвосмислено потврђује територијалну целовитост Србије. Док год је 1244 на снази, "Косово" не може да буде примљено у УН, што не само на дужи већ на средњи рок љуља темеље лажне државе у настајању. У том смислу су руски званичници, укључујући и руског амбасадора при УН, Виталија Чуркина, недавно дали недвосмислена уверавања. И то руско "српство" је тренутно спасоносно за Србију, јер је очигледно да би да, којим случајем, ствар зависи не од Русије већ од садашње власти у Србији, досад већ били понуђени "великодушни" уступци и спремност на "флексибилност", тј. мењање постојеће резолуције, или њена фатална релативизација.

Међутим, у садашњем свету, у којем су пропаганда и медијске манипулације преузеле примат у односу на правила и право, чак и резолуције Савета безбедности се могу, ако не укинути, а оно, поступцима са одговарајућом медијско-пропагандном подршком, разводнити. И ту лежи стратешка слабост целог приступа српске власти када је реч о тражењу "саветодавног мишљења" (које, вреди стално понављати, никога не обавезује какво год било) од стране МСП – јер је то управо био начин да се, ако не елиминише а онда маргинализује улога Савета безбедности по питању КиМ и тежиште дебате пребаци у Генералну скупштину УН, где нема вета и где лобирање западних држава може, када је неопходно, да намакне потребну већину за ствари које су западним државама важне. Дакле, као што је већина у Генералној скупштини прво морала да подржи тражење "саветодавног мишљења" од стране МСП, тако ће и већина на крају изгласати још једну резолуцију, неку врсту закључка који следи после давања тог истог саветодавног мишљења.

Наравно, шта год да ГС изгласа, то нема никаквог правног ефекта на Резолуцију 1244, нити намеће икакву обавезу било којој сталној чланици СБ. Међутим, ако би резолуција ГС била по вољи водећих западних држава, то би био врло леп материјал у рукама западног медијског естаблишмента, који би већ нашао начина да од тог документа створи средство дипломатског, политичког и пропагандног притиска – можда не толико на Русију и Кину, које и даље подржавају 1244, колико на све земље мимо оних које су досад признале једнострано проглашену "косовску независност". Неким земљама би, између осталог, било лакше да својој јавности објасне зашто су ипак решиле да признају "Републику Косово" ако би могле да машу папиром за који је гласала већина земаља-чланица УН ако би он, на пример, дао за право "саветодавном мишљењу" МСП по којем, грубо речено, свака група грађана која себе прогласи "представницима народа" може било где у свету да изда декларацију о независности а да тај акт технички, по тумачењу МСП, "не крши међународно право". Идући даље у том смеру, ако би, рецимо на крају преко 100 земаља-чланица УН признало "Републику Косово", то још увек не би имало ефекат поништења Резолуције 1244, али би је у сваком случају релативизовало и, још горе, додатно подрило углед и ауторитет СБ – или бар оних њених сталних чланица које стоје "наспрам велике већине земаља света".

Све се ово могло предвидети још пре две године, када је новоуспостављена влада Србије решила да крене овим путем прављења вересије од готовог, тј. премештања косовске ствари са чврстог и поузданог терена СБ УН на несигурни и неизвесни терен ГС УН. Томе је претходила опитна вежба са "планом од 6 тачака" којим је ЕУ-мисији ЕУЛЕКС, опет мимо СБ, дато овлашћење да преузме скоро све послове које је дотад обављала мисија УН (УНМИК), чији је ангажман заправо и представљао главну легитимизацију режима успостављеног управо Резолуцијом 1244. ЕУЛЕКС-у је дат мандат путем, у најмању руку проблематичног, "председничког писма" Генералног секретара УН да на терену спроводи и оно чега у Резолуцији 1244 нема. С обзиром да је цео план заправо договорен на релацији ЕУ-Србија, евентуални вето од стране Русије или Кине би заправо те државе чинио исувише "већим Србима од Срба", што би већ омогућило западним силама да отворено доводе у питање руско-кинеске мотиве. Такво беспотребно ризиковање ауторитета за рачун једне мале земље која се сама о свом ауторитету ни мало не брине, разуме се, ни једној ни другој великој сили није било потребно. Дакле, садашња власт у Србији је већ успоставила преседан заобилажења чврстог српског упоришта у Савету безбедности, с тим што сада није у питању само "технички" споразум везан за управљање покрајином (мада ни план "6 тачака" није био само "технички"), већ и питање постављања према целости косовског проблема после објаве "мишљења" МСП.

Овде читаоца нешто мање упућеног у унутрашњу политичку динамику у Србији, којем вероватно није јасно зашто се српска власт наизглед упиње да олакша подривање територијалне целовитости сопствене земље, треба подсетити да је садашња влада Србије успостављена у лето 2008. године, само неколико месеци пошто је "косовска скупштина" прогласила "независност", под одлучујућим утицајем западних дипломата, који су "помогли" формирање коалиције састављене од странака које су имале опречне ставове још током предизборне кампање. На пример, Социјалистичка партија Србије, чији је оснивач био Слободан Милошевић, је, пре него што се волшебно нашла у владајућој коалицији, бар по питању КиМ, заступала далеко чвршћу политику, и може се са сигурношћу рећи да њено гласачко тело није гласало за садашњу политику странке. И ово се може абстраховати на читаву садашњу владајућу коалицију – њена садашња политика није одраз већинске бирачке воље грађана Србије и није прошла никакву проверу на изборима. Та политика је једноставно резултат договора страначких руководстава са западним дипломатама у Београду, иза затворених врата, тако да она заправо нема демократски легитимитет. У том смислу, можда би било правилније рећи не да Руси треба да буду "већи Срби од Срба", већ да, једноставно, "заступају Србију у одсуству", тј. док се изнова не васпостави власт у Србији која би била одраз већинске бирачке воље становништва. И у том смислу се може рећи да Русија засад наступа изузетно принципијелно, чак и легалистички. А такве ствари се памте.

Било како било, дипломатија Србије је, врло брзо после објаве "саветодавног мишљења" МСП пожурила да нацрт своје резолуције проследи Секретаријату ГС. Тај, по свим параметрима беззуби текст, који, истина, подсећа на сасвим "неважну" неприхватљивост једнострано проглашене независности, је ипак наишао на осуду појединих западних земаља. Промена у тексту резолуције, имајући у виду симбиотички однос између власти у Србији и бриселске бирократије, била jeпотпуно очекивана. Jедно је јасно: власт у Србији је, пребацивањем лопте у ГС, пребацила косовску ствар на клизав политички терен, где су извесни разни "клизећи стартови" и где чак и повољно изгласана ствар не мора да буде тако представљена у водећим западним медијима, који су и даље главни инструмент мобилизације подршке – или бар пасивизације јавног мњења које контролишу – за наставак скоро непрестане агресивне западне политике на глобалном нивоу, која се води још од проглашења "краја историје" после пада Берлинског зида. Још горе – није искључено да би резолуција изгласана у ГС могла да послужи као основ за предлог неке нове резолуције СБ која би заменила 1244. Јер, ако би тај предлог још подржала и власт у Србији, опет би постало теже за Кину и Русију да (п)остану "већи Срби од Срба" и ставе вето на предложену резолуцију.

У Србији постоји изрека: "није лако бити Србин". Може се замислити колико је то теже за некога ко то стварно није, а којем још и (неки) Срби додатно отежавају посао. Ипак, на крају ће "права Србија" морати некако да смогне снаге да се њен глас поново чује – док не буде касно.

Извор: Фонд стратешке културе, srb.fondsk.ru  

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/822-rusi-vei-srbi-odsrba

Američki analitičar za BBC

Američki analitičar za BBC

 

'Srbija se približila Evropi'

Profesor na Univerzitetu u Pitsburgu, Robert Hajden, u razgovoru za BBC kaže da je EU očajnički bilo potrebno usaglašavanje teksta rezolucije, baš kao i Beogradu.

Kosovo je duboko podelilo EU i novi predlog rezolucije je omogućio Uniji da ostavi utisak da je jedinstvena po tom pitanju, objašnjava Hajden i dodaje:

"Problem koji je EU imala u svemu ovome jeste taj što je originalni tekst srpske rezolucije uglavnom navodio principe međunarodnog prava i mogao je čak da bude i usvojen u Generalnoj skupštini UN. Sećate se da su nakon donošenja odluke Međunarodnog suda pravde uglavnom Amerikanci predviđali da će doći do talasa priznavanja nezavisnosti Kosova. To se nije desilo. Problem je što mnoge zemlje na svetu ne podržavaju ideju da NATO može da dođe i promeni granice, kao ni da neka grupa građana može da proglasi nezavisnost. To predstavlja opasnost za mnoge države na svetu. Prvobitni predlog rezolucije koji je sadržao ocenu da jednostrano proglašavanje nezavisnosti nije način za rešavanje ovih pitanja, našao je uporište u tumačenju mnogih zemalja, verovatno i većine zemalja."

'Beznačajna' rezolucija

Profesor Hajden smatra da će rezolucija na sednici Generalne skupštine u Njujorku biti usvojena zato što je beznačajna.

No, šta bi mogao da bude naredni korak nakon eventualnog usvajanja?

"Predsednik Tadić je razgovarao sa Ketrin Ešton dva sata i niko drugi toj večeri nije prisustvovao. Pojavio se pregršt glasina o navodnom rešenju za severnu Mitrovicu koje bi podrazumevalo neku vrstu autonomije. Mislim da je nekolicina srpskih medija čak taj plan upoređivala sa planom Z4 koji se pojavio pre operacije Oluja i koji Milošević nije prihvatio, mada ga ni Tuđman ne bi prihvatio, ali ostalo je da su ga Srbi odbacili. Dakle, pretpostavljam da je Srbiji predstavljeno nekoliko ideja o autonomiji severnog Kosova i verovatno nešto u vezi sa zaštitom spomenika kulture. Koliko bi tako nešto funkcionisalo, ja zaista ne znam. Ova rezolucija se tiče spremnosti EU da pomogne u dijalogu dve strane, ali Evropska unija nikada nije vodila glavnu reč u vezi sa bilo čim što se ticalo Kosova. To je ekskluzivno pravo SAD. Evropljani mogu da pričaju šta god hoće, ali biće onako kako Amerikanci odluče. Mislim da je to svima poznato. EU je ova rezolucija bila potrebna zato što pokazuje usaglašenost stavova unutar Unije u pogledu Kosova. Predlog rezolucije je beznačajan, ali je barem jednoglasan."

Promena odnosa Beograda i Brisela

Profesor Hajdn podseća na odluku Evropskog parlamenta prema kojoj je, u slučaju donošenja pozitivnog mišljenja Međunarodnog suda pravde, sve zemlje članice Unije koje nisu priznale Kosovo trebalo da se pridruže većini i priznaju ga.

No odmah su se javile Španija, Kipar i Rumunija, saopštivši da neće priznati Kosovo i da ostaju u toj priči na srpskoj strani.

BBC je upitao Roberta Hajdena da li je Srbija usaglašavanjem stavova sa Briselom postala bliža Evropi, a udaljenija od svoje borbe za Kosovo:

"Recimo da je Srbija postala bliža Evropi nego što bi to bila da je otišla pred Generalnu skupštinu sa svojim predlogom i posebno da je taj predlog bio usvojen. Tada bi Srbija zbunila većinu u Uniji i to za nju ne bi bilo dobro. Iako bi Srbija možda i postigla uspeh u odbrani principa po pitanju Kosova, to bi je udaljilo od EU. Morate da razumete da je EU, prateći Amerikance u pogledu Kosova, sasvim pregazila međunarodno pravo i njegove osnovne principe kakav je onaj o nepromenjivosti granica. A što se tiče bitke za Kosovo, Srbija je tu bitku davno izgubila. Kao što i neki srpski političari kažu, možete se boriti u Međunarodnom sudu koliko hoćete kada niste prisutni na samom terenu. A Srbija nije prisutna u većem delu Kosova. Tamo nema vlast od 1999. godine. Možda bi i moglo da bude ostvareno političko rešenje prema kojem bi se na određenom delu Kosova priznala srpska vlast, ali to Amerikanci ne žele. Dakle, do toga neće ni doći."

BBC-jev sagovornik profesor Robert Hajden kaže da je moguće imati fiktivan status u kojem bi suverenitet Srbije važio i za Kosovo, nešto kao što je imala Bosna između 1878. i 1908 ili Bugarska od 1878. do 1910. kada je fiktivno, objašnjava on, bila deo Otomanskog carstva, ali Otomansko carstvo tamo nije imalo nikakvu vlast.

http://www.bbc.co.uk/serbian/news/2010/09/100909_hayden_kosovo.shtml