in4s.net
Ивашов за ИН4С: Пети октобар је органозован јер Американци нијесу успјели да војно сломе СРЈ
ИН4С
"Имао сам прилике да чујем тонски запис разговора Мила Ђукановића са Медлин Олбрајт. Ја рецимо никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро на кољенима клечао пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац", изјавио је у ексклузивном интервјуу за портал ИН4С генерал пуковник Леонид Ивашов.
Говорећи о НАТО агресији на СРЈ, генерал Ивашов је додао следеће: "Ја сам од наше обавјештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нијесу постигли задовољавајући успјех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није жељела да у ову операцију иде у првом ешалону. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински била војни побједник рата."
Од 1996. до 2001. генерал Ивашов био је начелник Управе за за спољне послове у Министарству одбране Руске Федерације. У ексклузивном разговору вођеном у Москви, нашем сараднику Игору Дамјановићу, Леонид Ивашов је говорио о НАТО агресији на СРЈ, петом октобру, Слободану Милошевићу, геополичкој ситуацији у свијету, Украјини, односима Русије и Турске, могућем уласку Црне Горе у НАТО.
• Навршило се 16 година од преврата у Београду. По вашем мишљењу, да ли је обојена револуција од 5. октобра донијела нешто добро српском народу?
Све револуције које организују Американци имају суштину државног удара. Они доводе на власт слабе и безвољне људе, који не разумију националне интересе своје земље, који су поткупљени, или заврбовани као Мило Ђукановић. Има и таквих који слијепо вјерују да Америка свијету доноси срећу и доброту.
Ниједна обојена револуција коју су организовали Американци, уз подршку европских земаља, није донијела добра народу. Штавише, Американци своју политику дефинишу само на основу пуког интереса, не свог народа, већ интереса крупног капитала, у првом реду финансијског. Американци улажу новац у обојене револуције да би остварили профит. Друге категорије код њих не постоје; они живе у категоријама добити и профита. Због тога српски народ и СРЈ никакве користи од 5. октобра нијесу остварили. Американци корист никоме не доносе.
Обојена револуција у Београду спроведена је само зато што Американци нису били у стању да своје циљеве постигну војним путем и тако свргну режим Слободана Милошевића.
Ту је био један интересантан детаљ. Ја сам од наше обавјештајне службе добио информацију да се спрема копнена интервенција, јер ваздушни удари нису постигли задовољавајући успјех. Интересантно је да ниједна од копнених војски европских земаља није жељела да у ову операцију иде у првом ешалону. Американци и Енглези о томе нису размишљали уопште, Њемци такође нијесу жељели, чак је тим поводом и Герхард Шредер звао Бориса Јељцина. Извршен је био притисак на Мађаре и Пољаке, али ни они нису пристали. Због тога можемо рећи да је СРЈ суштински побједник рата.
Послије су била уложена средства да се свргне режим, коначно отме Косово и Србија принуди да буде покорна. Зато је био организован "Мајдан" у Београду. Људска права, слободни и демократски избори били су само пароле да би се срушила законито изабрана власт, умијешали се у изборни процес и на крају био реализован државни удар.
Слободан Милошевић је био херој, али је превише вјеровао Американцима
• Леониде Григоријевичу, више пута сте се срели са Слободаном Милошевићем. Каква је ваша оцјена његове улоге у историји?
Слободана Милошевића сам називао српским вождом, чак и словенским вождом. Он је у своје вријеме био јединствени вожд православно-словенског свијета који се у своје вријеме успротивио фашисоидном режиму САД-а и НАТО-а. Прихватио је изазов, показао је непокорност. Он је био веома образован човјек, моћан аналитичар, анализирао је одлично догађаје, он се снажно борио за права српског и других народа који су живјели у СРЈ.
Међутим, имао је своје мане, а главна његова мана била је што је превише вјеровао Американцима. Говорио ми једном приликом да је преко шест сати провео у разговору са специјалним изаслаником америчког предсједника Ричардом Холбруком, да га је убиједио и доказао му. На моје питање: ''Господине пресједниче, да ли стварно вјерујете да ће Американци обуставити своје мијешање?", предсједник Милошевић је одговорио: "Ја сам Холбуку показао норме међународног права, доказао да их ми Срби у потпуности поштујемо, да наше домаће законодавство поштује људска права у највећем степену."
Он је наивно вјеровао да Американци и НАТО не могу нарушити фундаменталне основе међународног права. Он, као човјек са правним образовањем, вјеровао је у правне норме и механизме. Код њега је постојала илузија да Американци, који читав свијет уче демократији и поштовању људских права, не могу са друге стране тако брутално погазити међународно право. То је била његова основна мана.
Међутим, он није био једини који је вјеровао да цивилизовани свијет не смије нарушити статут УН и извршити акт агресије. Американци никакве норме међународног права не поштују, они ће их уважити само тада када то одговара њиховим интересима.
Милошевић у Хагу није бранио себе, већ истину о српском народу
• Били сте такође свједок одбране Слободана Милошевића пред Хашким трибуналом.
Да, са Слободаном Милошевићем срео сам се и у Хашком трибуналу. Преко шест сати припремали смо моје свједочење у корист његове одбране. Он се уопште није бринуо и молио да му ублаже казну. Видио сам током судског процеса, у том гестаповском суду, да Милошевић није бранио себе, већ нападао, супростављао се и доказивао да српски народ није одговоран за рат и страдања на Балкану, упирући прст у фашистичке силе које су подржале албанске терористе и злочинце.
Слободан Милошевић је заиста био храбар човјек и велики Србин.
Пета колона у Кремљу и прозапдне власти у Београду утицале на одлазак руске војске са КиМ
• На самом крају косовског рата, неоченивано за нас обичне грађане, руски командоси заузели су аеродром Слатина у Приштини, што је касније пружило материјалну основу будућег руског војног присуства на КиМ. Како сте се одлучили на тај корак?
Ми смо на Косово ушли у потпуној сагласности са нормама међународног права и Резолуције 1244, у којој је стајало да чланице УН обезбјеђују војно присуство на Косову. Друго је питање зашто су Медлин Олбрајт и НАТО званичници процијенили да им та резолуција даје неограничена права.
Када сам 1999. водио преговоре са Строубом Талботом (замјеником Медлин Олбрајт), Русији је "великодушно" понуђено да један наш батаљон буде стациониран у америчком сектору. Генерал Док Фокелсон био је запрепашћен што сам ја на њихове предлоге одговорио да, уколико чујем који пар реченица на ову тему, бићу принуђен да им се обратим непријатним ријечима. "Па ми смо прихватили ваш захтјев да не будете потчињени НАТО генералима, ви ћете одговарати искључиво америчком генералу" – биле су ријечи генерала Фокелсона. Разумијете ли како су они у то вријеме са висине гледали на Русију и како су мислили да за нас треба да буде велика част што бисмо се потчинили искључиво Американцима?
Пошто Американци нису жељели ништа друго да нам понуде, ја сам прекинуо преговоре. Извијестио сам предсједника Јељцина да то што Американци нуде представља понижење за руску државу и да Американци одбијају да спроведу Резолуцију 1244. Предложио сам да ми, сагласно тој резолуцији, морамо своју војску увести на Косово истовремено са НАТО. Предсједник Јељцин се са тим сагласио. Тако смо ми донијели одлуку о уласку наше војске на Косово 1999.
Када су ме новинари касније упитали како је наш батаљон из Угљевика доспио на аеродром Слатину, ја сам одговорио: "Тако што је залутао." Дубоко сам захвалан на подршци Србима у Републици, властима у Београду. Наравно, предсједник Милошевић и начелник генерал-штаба генерал Драгољуб Ојданић, били су упућени у цијелу операцију и обезбиједили су нам драгоцјену подршку.
• Међутим, крајем 2002. руска војска се једнако неочикивано повукла са територије КиМ. Према вашем мишљењу, због чега се то догодило?
Ушли смо на Косово и тамо заузели главни стратешки објекат – аеродром Слатину. Контролишући тај објекат, ми смо практично контролисали ситуацију. Ниједан НАТО авион није могао да слети на тероторију Косова без наше дозволе и сагласности. То је био несумњиво војни успјех, међутим ‒ оно што војници постигну, касније треба да развију политичари и економисти. То је у овом конретном случају изостало јер је Русија тада тежила добрим односима са Америком и Западом, хтјела је да сарађује са НАТО, вјеровала у западну демократију. Због тога овај наш војни успјех није конкретизован.
Штавише, госпођа Олбрајт касније је предсједнику Јељцину испоставила захтјев да буду склоњени генерали који су осмислили десант на Слатину. Тако је смијењен министар одбране маршал Игор Сергејев, моја маленкост и још неколико мојих колега генерала из десантних снага. Маршала Сергејева замијенио је тада Сергеј Иванов.
Американци су након наше смјене, наставили да притискају руску државу да повуче војску са Косова. Ту су имали подршку од либерала и пете колоне, у то вријеме и даље снажно инкорпориране у руску власт. Такође, снажно је утицало и то што ни власти у Београду нису више показивале јасан интерес за присутво руског контигента на Косову. Сви ови наведени фактори, заједно су довели до повлачења руске војске са КиМ и губитка моћне стратешке позиције запосједнуте од стране једног батаљона. Ја због тога и даље веома жалим.
СФРЈ је разбио НАТО
• У којој мјери је мијешање Запада утицало на распад бивше Југославије и да ли би се ратови и страдања током деведесетих догодили без мијешања западних сила?
На десетогодишњицу НАТО агресије, 24. марта 2009. у Београду се одржала велика међународна конференција, посвећена деценији почетка бомбардовања. Запамтио сам два излагања. Прво путем видео-линка француског генерала Пјера Галоа, који јасно свједочи да је још 1985. године Савјет НАТО-а, њему и тројици његових колега генерала из Њемачке, Француске и Америке сугерисао да треба разрадити оперативни план разбијања Југославије. На питање по каквом сценарију Југославију треба дијелити и треба ли планирати војну операцију, одговорено му је да се треба угледати на модел са почетка II свјетског рата. Сугерисано им је да је прво потребно изазвати грађански рат.
Запамтио сам такође и излагање Ноама Чомског. Свједочио је да је и пред специјалистима из Свјетске банке током осамдесетих био постављен задатак да раде на разбијању Југославије. Велика Југославија није одговарала контурама будуће Европе, јер у вашој земљи није било незапослености која генерише јефтину радну снагу, образовање и здравство је било бесплатно. У Југославији је осамдесетих такође постојао висок степен социјалне заштите.
Ја сам крајем осамдесетих од наших обавјештајаца добијао информације да католичка црква никако не жели да на Балкану доминира православље. Дакле, рушење Југославије је био унапријед испланиран дио једне свеобухватне геополитичке операције, за шта су били одређени значајни финансијски ресурси. Они на Западу имају универзалне технике како посвађати народе, на исти начин на који на Блиском Истоку Запад свађа Шите, Суните и Вехабите, на Балкану је посвађао Србе са Хрватима, Словенцима, муслиманима и Албанцима. Обимна геополитичка операција довела је до распада Југославије.
Горбачов најгори издајник у историји Русије, СССР није изгубио Хладни рат
• Постоје ли сличности између распада Југославије и распада бившег СССР-а?
Распад СССР-а изведен је на нешто другачији начин. Међунационална нетрпељивост је такође постојала јер је преко тзв. пседуодемократских група пласирана пропаганда да су све републике потлачене од стране Русије. То смо видјели на Приблатику, Туркменистану, Узбекистану, Киргистану итд. Истовремено су, поред опште нетрпељивости према Русији, подстицане и парцијалне нетрпељивости између појединих региона и република СССР-а.
Друго, рађено је темељно да на власт у Русији дођу издајници, шљам, најгори људи у историји Русије, као Горбачов и Јељцин. То што је направио Горбачов није можда толико очигледно. Међутим, он је човјек који је издао жртву 27 милиона грађана СССР-а, палих у II свјетском рату. Захваљујући подвигу тих људи, била је измијењена мапа свијета и формирано ново јалтинско-постдамско устројство међународних односа.Оно што су велике силе и моћни људи Стаљин, Рузвелт и Черчил направили, један слаб човјек и људско ништавило као Горбачов,успио је да сруши уједињујући Њемачку. За мито, Нобелову награду за мир, титулу човјека године у Њемачкој, Горбачов је пристао да протраћи резултате II свјетског рата.
Истина је да се осамдесетих година ситуација заиста измијенила и да су одређене промјене биле нужне. Међутим, требало је водити преговоре на озбиљној међународној конференцији, а не безусловну предају. На међународној конференцији исход би био сасвим другачији. Преговоре је требало водити на паритетним основама. Категорично против уједињења Њемачке иступали су британска премијерка Маргарет Тачер и француски предсједник Франсоа Митеран. Да је СССР тада био на страни Француске и Британије, Американци не би успјели да уједине Њемачку.
Специјалисти разних професија, укључујући и нас, војна лица, предлагали су да се Њемачка конституише из два ентитета, који би сачињавали један лабав државни савез, базиран на односу Велике Британије и Аустралије.
Најгоре од свега јесте, међутим, то што је Горбачов попуштао без икаквих лимита и зато он представља апсолутно највећег издајника. Ако је већ СССР повлачио војску из Источне Европе, то исто су морали да ураде Американци у Западној Европи, да тамо не буде никаквих америчких војних инсталација.
• Дакле, ви сматрате да је улога Горбачова кључна за побједу Запада у Хладном рату?
Када се каже да је СССР изгубио Хладни рат, ја својим опонентима задајем контра питање ‒ у чему? Изгубио у науци? Не, наука СССР-а је била велика и то нико не може данас да оспори. Изубио у технологији? Не, ми смо први били у космосу, наш космонаут је први био у стању да напусти космички брод, ми смо направили космички вишефункционални космички брод Буран у аутоматском режиму, технологију и данас недоступну Западу. Да ли смо изгубили у култури и образовању? Не, наша култура је била највећа, а образовање најбоље на свијету.
У чему смо то стварно изгубили? У томе што омоти наших кобасица и бомбона нису били тако шарени и лијепи као на Западу? Ми смо поклањали пажњу квалитету производа, а не омоту. Ја не мислим да смо ми изгубили Хладни рат, већ је ријеч о издаји наших тадашњих руководилаца. Мислим да Хладни рат данас поново почиње.
Кризе у Украјини и Сирији су повезане
• Леониде Григоријевичу, у ком степену, према вашем мишљењу, садашња ситуација у Украјини подсјећа на ситуацију на Балкану током деведесетих година?
Да, ситуација подсјећа, али су мотиви изазивања кризе у Украјини потпуно другачији. На тамошњу ситуацију утичу пројекти три гасовода. У јужном подморју Персијског залива, 2000. године откривене су највеће резерве гаса на планети, процијењене на 51 трилион кубних метара и око 50 милијарди тона кондензованог гаса. Двије трећине овог богатства отишло је Катару, а једна трећина Ирану.
Јасно је да малени Катар није у стању да валоризује овај ресурс и тамо су се задесиле британске и америчке компаније. Они су пројектовали гасовод преко територије Сирије у Турску. Тако је окупљена група земаља, која је од овог пројекта видјела стотине милијарди добити, као САД, Турска која је требало да постане главни оператер у снадбијевању Европе гасом, Саудијска Арабија чије су компаније узеле учешћа у експлоатацији и, наравно, Катар. Иран је такође преко територије Сирије желио провести свој гасовод, упркос томе што већ снадбијева Кину и Индију.
Међутим, да би катарски гас обезбиједио сигуран пласман у Европи било је неопходно ослободити тржиште од руског гаса. То је основни мотив распиривања рата у Украјини, са антируским синдромом. Онда су у антируску игру уведени и Бугари, којима је гасовод Јужни ток био веома потребан, али су ипак подлегли притисцима, а догодили су се и проблеми са реализацијом гасовода Сјеверни ток итд. Дакле, трагедије у Сирији и Украјини међусобно су повезане.
Мени је добро позната дјелатност и сценарији које реализују ЦИА и америчка војска. Они су били паметни само док је против њих стајао моћни и силни противник као СССР и КГБ. Када је СССР престао да постоји, они као да су престали да мисле и шаблоне осмишљене на примјеру бивше Југославије почели су да примјењују у Украјини и Сирији. У томе је сличност актуелне кризе у Украјини и онога што се крајем прошлог вијека догодило на Балкану.
Са Турском треба сарађивати, али братским односима нема мјеста
• Недавно сте дали интервју Комсомолској правди, гдје сте исрцрпно говорили о новом моменту у руско-турским односима. Да ли обновљени односи Русије и Турске могу утицати на позицију балканских земаља?
На емоциоаналној равни, ја сам увијек био противник зближавања са Турском. Да, нама требају партнерски односи, они морају бити узајамно корисни, али братским односима нема мјеста. Цјелокупна историја наших односа са Турском има непријатељски карактер. Једини примјер савезништва у историји био је када је флота адмирала Ушакова заједно са неколико турских бродова извојевала једну побједу над Наполеоновом војском.
У вријеме Османске империје Турска је тлачила многе народе, као рецимо вас на Балкану. Када је почела слабити моћ турске империје, постали су инструмент Велике Британије и Француске против Русије, као рецимо у Кримском рату 1856. године. Послије распада Совјетског Савеза, Турска је спроводила антируску политику на Кавказу, Централној Азији и територији саме Русије.
Због тога сам ја емоционално био против опроста Турској. Међутим, од емоција су важнији геополитички интереси. Послије покушаја државног удара Ердоган се нашао у паници јер му је било јасно да му Запад буквално ради о глави. У новонасталој ситуацији предсједник Путин је ријешио да упркос свему да приротет геополитичким односима. Појавила се тако могућност да се успостави утицај на турске политичаре, да се САД осујете преко Турске и даље притискају Русију, да се Турска можда чак и отргне од САД и НАТО.
Међутим, чини ми се да су материјални и комерцијални интереси у некој мјери пребацили геополитичке и интересе националне безбједности. Од Турске је требало тражити правно обавезујуће споразуме о Сирији, о безбједности Јерменије, безбједности у црноморској зони, проласку кроз Босфор и Дарданеле и навести да неиспуњење било које од преузетих обавеза повлачи прекид свих односа.
Што се тиче утицаја Турске на Балкану, нисам сигуран да је криза заувијек ријешена, чини ми се да постоји много симптома који указују да Балкану опет слиједи крвава драма. Не знамо како ће се ријешити питање Македоније, не знамо шта ће се догодити у БиХ, посебно уколико Западу пође за руком да свргне предсједника Додика. Такође, постоји и турско-бугарска нетрпељивост.
• Како оцјењујете тежњу НАТО пакта да под своју формалну контролу стави цјелокупан простор Балкана?
НАТО не постоји због одбране, нико се не спрема да нападне НАТО. Против тероризма се не умију борити. Они окупљају снажне оружане снаге против измишљеног противника. У некој мјери НАТО-у се може супроставити Русија. На нашим границама стоји 60 НАТО дивизија, наспрам наших 10, и та чињеница им не смета да Европу плаше Русијом. НАТО представља инструмент олигархата и крупног свјетског капитала и њихов доходак НАТО примарно штити. Уколико се, не дај Боже, поново распламса балканска криза, НАТО се неће умијешати да би га регулисао и донио мир у регион.
Такође, у НАТО не примају ни велике ни мале земље да им не поставе конкретан задатак. Улазак у НАТО било које балканске државе одразио би се негативно на односе са братским словенским земљама.
Ђукановић се у разговорима са Медлин Олбрајт није понашао као мушкарац
• Мило Ђукановић се званично залаже да се одлука о евентуалном уласку Црне Горе у НАТО донесе у парламенту, без народног референдума?
Лично имам податке како се Мило Ђукановић нашао у зони интересовања америчких специјалних служби. Знам и зашто је он подлегао притисцима. Имао сам прилике да чујем тонски запис његовог разговора са Медлин Олбрајт. Ја рецимо никоме не бих дозволио да ми се тако обраћа. Он је скоро на кољенима стајао пред том страшном женом и молио за опрост. Он се у тим разговорима заиста није држао као мушкарац.
Он сада има два избора: или ће се потчинити наредби сваког обичног америчког наредника, или ће се са њим нешто ружно десити, у бољем случају би био ухапшен. Наложено му је да се клони референдума јер у Црногорцима очигледно још није убијен словенски дух. Запад ће Ђукановићу дати одријешене руке да евентуалне протесте против уласка Црне Горе у НАТО угуши на сваки начин. То је та њихова западна демократија, создана на римском праву, гдје за патриције важе једна правила, а за плебејце друга. Стога англосаксонска елита све остале народе посматра као плебејце, чак и своје савезнике.
• Уколико Црна Гора ипак постане чланица НАТО-а, како ће се то, по вашем мишљењу, одразити на односе са Русијом?
Русија ће, уколико Црна Гора постане чланица НАТО-а, жалити. Подсјетићу да је своју прву побједу у сукобу са Наполеоном флота адмирала Сењавина постигла заједно са Црногрцима, када је погинуло више од 800 наших морнара.
Жалимо што се православни и словенски свијет руши у Украјини, руши се на Балкану. За безбједност Русије улазак Црне Горе у НАТО не би био нарочит ударац. Међутим, ви треба да мислите о властитој будућности, а она није на Западу, који се налази у агонији.
Потребно је разумјети следеће: доминација Запада се завршава. Они се не развијају, за развој друштва није довољан раст само друштвеног производа, развој не представља диктат фашистиче силе. То је деградација, тамо нема духовности. На Западу се не развијају ни фундаметалне науке, због тога Запад губи свој доминатан положај. Међутим, они се не желе повући и покушавају да се одрже превратима, обојеним револуцијама и ратовима.
Црној Гори није потребан НАТО, као ни умирућа ЕУ
• Дакле, мислите да је вријеме доминације Запада прошлост?
Данас на свјетску сцену долази нова Кина, стварају се нове контуре међународног поретка, ту су Евроазијски савез, Шангајска организација и БРИКС. Данас Кина потпуно потискује Америку, престали су да купују америчке обвезнице, јуан постаје свјетска валута. Земље БРИКС-а већ предузимају кораке да у међусобној трговини пређу на националне валуте, дакле реално је очекивати да се убрзо појави еквивалент долару у свјетској трговини. Такође, припрема се алтернатива Свјетској банци и ММФ-у.
Наравно, намеће се питање чије ће духовне вриједности доминирати у новом свијету? Кинеске вриједности нијесу универзалне, оне су специфичне, њих ће тешко прихватити Индија и исламски свијет, можда Латинска Америка и Африка у веома малом степену. Због тога ће у новом свијету православно-словенски и евроазијски културно-цивилизацијски код и систем вриједности биће веома прихваћени. Због тога Црној Гори не треба Европа која умире и распада се, још мање вам треба НАТО, треба да мислите од будућности која долази са Истока.
• Сматрате да Русија у будућем свијету треба да заузме кључно мјесто?
Богу хвала што је у Русији значајан дио политичке елите на челу са предсједником Путуном схватио да Запад никада није био пријатељ Русије, да Запад није цивилизација, већ антицивилизација. Данас, на срећу, Русија сва своја безбједоносна питања може самостално да ријеши. Русија се својим савезницима данас односе не гради као Америка на принципу потчињености, већ на принципу међусобног уважавања и сарадње.
Русија данас поново успоставља правослано-словенски свијет као цивилизацију. На територији Русије данас живи преко 200 народности, Русија поштује њихове различите културе, грађанска и вјерска права. Управо тај модел мултикултуралности и толеранције Русија нуди свијету у будућности.
