Међународни судови за Африканце и Балканце
Гордон Бардош
Вештина која се веома цени у политици и дипломатији је способност „креативног тумачења" разних ситуација, договора и проблема. У скоријој прошлости видели смо како се то ради у пракси. На пример, кад је Слободан Милошевић пристао на Дејтонски споразум, мислио је да је испунио услове за укидање санкција Србији. Међутим, онда се испоставило да постоји и „спољни зид санкција", с новим условима које треба испунити. У годинама након тога сазнало се и да не постоји само верификовани Дејтонски споразум, него да постоји и „дух Дејтона", који се мора поштовати.
Слично је било и за време преговара о статусу Косова 2006–2008. У Вашингтону се у то време често чуо аргумент да у резолуцији 1244 СБ УН не пише да се „потврђује приврженост свих држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије". Према новом „креативном тумачењу" те речи нису у самој резолуцији, него су у преамбули, и у Анексу 1 и Анексу 2...
Имамо и примере како дипломате могу да одбаце неке непријатне чињенице захваљујући креативним дефиницијама специфичних проблема. Помињемо с тим у вези бившег америчког амбасадора у Хрватској Питера Галбрајта. Упитан у августу 1995. да ли је протеривање десетина хиљада људи из њихових кућа „етничко чишћење", Галбрајт је одговорио негативно, пошто је по дефиницији етничко чишћење „пракса подржавана из Београда", а да „хрватски војни успех" може бити позитиван корак ка решавању сукоба. Итд. Итд.
Ових дана имали смо прилику да видимо и једно „креативно тумачење" (осмогодишњег) неодржавања избора у Мостару, или отказивања избора у Стоцу. Према тумачењу високог представника у БиХ Валентина Инцка, суштина проблема нису лоши односи (да не кажемо нетрпељивост) између Хрвата и Муслимана, него проблеми долазе из Бања Луке...(?)
Наравно, не треба се превише надати да ће бити поштења у дипломатији. Као што једна стара дефиниција каже – „Дипломата је џентлмен који је послат у иностранство да лаже у корист своје земље."
Међутим, кад креативно тумачење излази из сфере дипломатије и улази у домен правде, проблем је онда много озбиљнији. Да опет поменемо неколико примера из Босне: кад је недавно један војник гласао на мирном референдуму о датуму празника у РС, одмах је покренут дисциплински поступак против њега. Кад је пак други војник, под пуним именом и презименом, на својој фејсбук страници напао новинарку која је критиковала ношење хиџаба и бурке по Сарајеву, и јавно питао: „Има ли какав добровољац да силује лепу Лејлу? Лично ћу га исплатити", испоставило се да се и после три месеца случај још увек „истражује". Једина жртва целе приче је новинарка, која је морала да напусти Босну због силних претњи убиством. Нажалост, не би се требало превише надати резултатима ове „истраге", пошто се још „истражује" и ко је напао Александра Вучића у Поточарима пре шеснаест месеци...
Наравно, овакви проблеми се не дешавају само у локалним срединама. Деведесетих година прошлог века (западни) политичари и дипломате су схватили да „међународна правда" такође може послужити као оружје у борби против непослушних владара и државица. „Креативно тумачење" појма „међународне правде" тако је у последње две деценије све више нарушавано тиме што велике силе имају специфично разумевање ко су објекти – да не кажемо мете – овог пројекта. Искуство у последњих двадесет година је показало да кад велике силе говоре о „међународној правди", то се скоро искључиво односи на Африканце и Балканце.
У мају 2013, на пример, Афричка унија је издала саопштење у коме наводи да је Међународни кривични суд (МКС) почео „лов на Африканце". Повод за ову тврдњу је била чињеница да су 99 одсто оптужених у том суду били Африканци. Ситуација је слична и с Међународним кривичним судом за бившу Југославију: новинар Слободан Дармановић је констатовао да 90 одсто кривичних пресуда које се тичу босанског рата су против Срба.
Ових дана очевици смо нових примера хипокризије многих заговорника „међународне правде". У издању од 29. октобра лондонски „Економист" (који важи за неформално гласило британског естаблишмента) оштро критикује недавне одлуке Бурундија, Гамбије и Јужне Африке да се повуку из Међународног кривичног суда (и то у два новинска текста у истом броју).
Међутим, „Економист" није нашао за сходно да објави репортажу о једној другој земљи – Великој Британији, где је владајућа Конзервативна странка Терезе Меј одлучила да не поштује делове Европске конвенције о људским правима у будућим сукобима, пошто британска влада сматра да су многе оптужбе на рачун њених војника у Авганистану и Ираку „лажне" и „подметнуте". Америчка влада такође никад није верификовала уговор о МКС-у, пошто, као што је отворено рекао амерички званичник Пол Волфовиц, тај суд нема одговарајућу „политичку супервизију".
Кад будуће генерације буду расправљале о томе зашто је пропао сан о међународној правди, велики део одговорности ће морати да сносе сами заговорници овог пројекта. У својој наивности, нису схватили (или нису хтели да признају) да велике силе никад неће пристати да се суди њима и њиховим клијентима. Како нас је Орвел подсетио, политика велике силе је да су све животиње једнаке, али да су неке животиње једнакије од других. Кад је читав експеримент међународне правде заснован на таквом приступу, онда је било неминовно да ће једног дана државе и народи који су били објекти тог експеримента да протестују.
Председник SEERECON-а, фирме за стратешки консалтинг и анализирање политичких и безбедносних ризика у југоисточној Европи
