Dva lica srpske istoriografije
Милош Ковић
7–9 minutes
Moramo definisati ključne teme srpske istorije, koje nam možda neće doneti zapadne stipendije, ali će nam pomoći da odgovorimo na ključna pitanja naše egzistencije
U Srbiji, Bosni i Hercegovini proučavanje srpske istorije zakonom je kažnjivo. U Beogradu ćete završiti na sudu ukoliko se usudite da nečija tumačenja nazovete „haškom istorijom" ili „NATO istorijom" srpskog naroda. Na optuženičkoj klupi ćete se naći i ukoliko primetite da srpske istoričare proteruju sa Filozofskog fakulteta, pogotovo ako dodate da se to čini u nameri da se promene ključne paradigme srpske istoriografije i temeljne vrednosti na kojima počiva nacionalni identitet Srba.
Ali, zato će sudski sistem Srbije nepokolebljivo štititi vaše pravo da jasno i glasno zastupate stav da su Srbi zaslužili Jasenovac i „Oluju", ili da je NATO bombardovanje Srba 1999. prerano prekinuto. Širokogrudo će vam se omogućiti da objavite da su nam danas, u odbrani od zloćudnih ruskih uticaja, opet potrebni Goli otok i 1948. godina. U Srbiji, takođe, možete da slobodno i javno tvrdite da su Srbi „biološki otpad" Evrope. Ili da dokazujete da su čak i za masovni zločin nekakvog Brentona Taranta nad muslimanima na dalekom Novom Zelandu (2019) krivi – Srbi. Blagoja Jovovića, atentatora na Antu Pavelića, možete slobodno da nazivate „ubicom" i „nasilnikom". U Srbiji je, uz to, javno smanjivanje broja Srba ubijenih u Jasenovcu sasvim uobičajena, rutinska pojava. To ovde, uostalom, rade čak i državne institucije, koje kroz budžet finansiraju potomci žrtava. Da podsetimo, u Izraelu, Kanadi i 16 evropskih država smanjivanje broja Jevreja stradalih u nacističkom genocidu tretira se kao poricanje Holokausta i predstavlja krivično delo.
Znak odobravanja
Bosna i Hercegovina, zemlja u kojoj se i danas slave osmanski i habzburški okupatori, pa čak i hrvatsko-muslimanske ustaše, zemlja koja prećutkuje Srbe ubijene u ratu 1992-1995, ali zato ima Inckov zakon o zabrani negiranja genocida nad Bošnjacima, može da vam zabrani da u nju uđete zato što ste držali predavanja o srpskoj istoriji. Neće se potruditi čak ni da vam objasne zbog kojih reči predstavljate „pretnju bezbednosti BiH, javnom poretku, javnom redu i miru u BiH". Može im se. Pored ostalog i zato što Srbija zbog vas ni prstom neće maći. U ovom trenutku, ona Velikoj Albaniji predaje više od 100.000 svojih građana na Kosovu i Metohiji, pa zašto bi se srpski zvaničnici uzbuđivali zbog slobode kretanja nekog univerzitetskog profesora istorije? Niko, ni najsitniji činovnik Srbije, tim povodom neće dati čak ni izjavu. O recipročnim merama ni govora. Ćutanje je, po pravilu, znak odobravanja.
Nije potrebno previše pameti da bi se razumelo – Imperija (NATO zemlje, SAD i EU, politički Zapad) bi da piše istoriju srpskog naroda. Ona zna da, po slavnim Orvelovim rečima, „onaj ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost". Referentne tačke i osnovna merila za procenu srpske istorije moraju da budu istorije Britanije, SAD, Francuske i ostalih zapadnih zemalja. Svaka različitost od tog univerzalnog, obavezujućeg puta mora se tretirati kao aberacija i defekt.
Britanska zastava se vijori ispred zgrade parlamenta u Londonu, 9. februar 2022. (Foto: Reuters/Tom Nicholson)
Bilo bi lepo kada bi ovde reč bila o lošoj šali. Značajan deo srpskih istoričara, međutim, iskreno veruje u ove priglupe, kolonijalne mantre. Njihove omiljene teme su uzroci ovih grešnih srpskih odstupanja. Oni se najčešće pronalaze u pravoslavlju, orijentalnim osmanskim navikama, patrijarhalnim običajima, ruralnoj, kolektivističkoj kulturi, antimuslimanskim i antizapadnim, genocidnim, epskim tradicijama – jednom rečju, u pogrešnoj „političkoj kulturi".
Postoji, dakle, srpska istoriografija koja je gonjena i zabranjena, i ona koja je dozvoljena i preporučljiva. Prva se po sudovima i medijima bori za pravo da srpskim čitaocima, u Srbiji i Srpskoj, na svoj način tumači srpsku prošlost. Ona nastoji da pronađe autentičnu, originalnu stajnu tačku, sa koje bi se „iznutra" sagledala srpska prošlost. Budući da protiv sebe ima srpske sudove i medije, kao i zapadne univerzitetske centre, koji produkuju poželjna tumačenja prošlosti, ona nije u položaju da bilo kome nameće svoje paradigme, niti da proteruje one koje vidi kao svoje ideološke protivnike. Druga vrsta istoriografije, ona koja na srpsku istoriju gleda iz perspektive Imperije, koja ima pristup srpskim institucijama i medijima, koja ima logističku podršku zapadne meke moći, koja ućutkuje i progoni neistomišljenike, sebe vidi kao legitimnog naslednika srpske „kritičke istoriografije".
Kratkovido samopouzdanje
Jesu li istoričari koji se junački bore sa srpskim nacionalizmom, dok nemaju ni jedne reči osude za zločine Imperije, zaista duhovni potomci Stojana Novakovića, Ljubomira Kovačevića, Stanoja Stanojevića, Jovana Radonjića, Mihaila Gavrilovića, Slobodana Jovanovića, Vladimira Ćorovića? Služe li oni nauci i razumu, ili sili i iracionalnim strahovima? Biće da su bliži onima koji su u vremenu Novakovića, Jovanovića, Ćorovića i ostalih služili tadašnjim imperijama – Austro-Ugarskoj i Trećem Rajhu. U to doba, međutim, srpskih istoričara koji bi prihvatali austrougarske i nemačke paradigme jednostavno nije bilo. Svi su im se, naprotiv, od 1878. do 1945. godine, složno i uporno suprotstavljali.
Čak i moralne visine sa kojih oni danas sude svojim kolegama i svome nepokornom narodu, podsećaju na kratkovido samopouzdanje sa kojim su tobože nepromišljenim Srbima moralne lekcije držali saradnici okupatora iz 1915-1918 i 1941-1945. godine. Gde je okupacija, međutim, tu je i pokret otpora. Istorija nas, takođe, uči da je svaka okupacija oročena i prolazna. Oslobođenje uvek dođe, pre ili kasnije.
Neko će reći da su i imperijalizam i nacionalizam podjednako štetni po objektivnost istorijske nauke. Zaista, u suočavanju sa sopstvenim predrasudama, bilo koje vrste, krije se suština toliko mistifikovanog metoda istoričara. Pa ipak, ove dve perspektive nisu podjednako plodne i ne mogu se izjednačavati. Imperijalna, zapadna merila srpskih istoričara uvek zvuče knjiški i sintetički. Srpska istorija tu se procenjuje stranim, apstraktnim aršinima.
Nacionalna perspektiva zasniva se na stvarnom, svakodnevnom životnom iskustvu, kao i na iskustvima i postignućima prethodnih generacija srpskih istoričara, koja do nas stižu na simbolički i jezički shvatljiv način. Ona znači istinski kontinuitet u prikupljanju znanja i uobličavanju paradigmi, bez čega nema istinske nauke. Ona samo konkretizuje, čini razumljivim ono što uvek ima univerzalno, ljudsko značenje. Nacionalno je prvi i osnovni korak ka univerzalnom. Pitanje je da li je ono što je opšteljudsko uopšte shvatljivo i dostižno bez konkretnog i nacionalnog? Može li se bekstvom iz istorije stići do eshatona?
Srpskoj istoriografiji ne mogu se, kao nekakvoj razbijenoj vojsci, diktirati uslovi kapitulacije. Ona ima svoje potrebe i svoja pitanja. Ono što je relevantno za britansku istorijsku nauku, ne mora da bude bitno za srpsku istoriografiju. Potrebno je da svako akademsko pitanje sagledamo iz perspektive sopstvenog, srpskog istorijskog iskustva, da srpskoj istoriografiji vratimo ono što Bogoljub Šijaković, pišući o istoriji srpske filosofije, naziva interpretativnim suverenitetom. Definišimo ključne teme srpske istorije, koje nam možda neće doneti zapadne stipendije, ali će nam zato pomoći da odgovorimo na ključna, suštinska pitanja naših pojedinačnih i kolektivnih egzistencija.
Izvor Iskra
Naslovna fotografija: Radomir Jovanović/Novi Standard
BONUS VIDEO
