Евроатлантски јаничари и мајка Србија

Бранко РАДУН | 20.11.2011 | 00:17

На политичкој сцени Србије се појавио ново-стари покрет састављен од ЛДП Чеде Јовановића и пропалог СПО-а Вука Драшковића (уз још неке маргиналце и „уметнике" који их подржавају). Oни су под паролом Преокрет понудили у јаснијој форми оно што су и до сада нудили – захтев за напуштање Косова и за коначном капитулацијом зарад више него мизерне користи – статуса кандидата (вероватно „без датума"). Наш би народ рекао – продали веру за вечеру. Свако је у овој промоцији евроатлантске политичке наказе добио нешто: запад је добио чисто колаборационистичку политичку опцију, ова политичка булумента повод да се окупе коначно заједно сви они који су за капитулацију, са надом да ће заједно имати више од цензуса. Затим ту је власт оличена у председнику Тадићу и министру Јеремићу добила повод да мало медијски демонстритра свој „патриотизам", тако што ће рећи, али само рећи, да они ипак не одустају од Косова. Тек да уберу који поен код наивне јавности пред изборе. Свако је добио нешто, наравно сви осим народа и државе. Оно чиме желимо да се бавимо у овом тексту није тек политичка анализа и критика дефетизма и капитуланства, већ и дубљи корени политичког и културолошког конвертитства. Откуд тај својеврсни „стокхолмски синдром" – спремности да се део елите идентификује са непријатељем. На жалост она има своју вековну историјску традицију и најасније се огледа у конвертитству, преверавању и јаничарству. Овде можемо да направимо дигресију и сетимо се песме „Јаничар" у извођењу Цунета Гојковића култна српска песма која деценијама успева да гане срца и оних који не важе за слабиће. Шта је то у тој песми што успева да погоди ону фреквенцију на којој престају поделе на леве и десне, на модернисте и традиционалисте и која изазива снажне емоције код многих па чак и успева да измами сузе? Култна песма говори о ратнику који је палио село где је рођен ни не знајући за то. На огњишту пусте куће плакала је једна стара жена а на њу је дигао сабљу „ратник који хара" – јаничар. Стара жена му говори „не дижи на ме руку сине, ако своје јаде знадеш, мајка сам ти јер препознах изнад усне младеж". Затим с коња сјаха „млад јаничар, баци сабљу дизгин пусти, мајка хтеде нешто рећи али не изусти". Затим следи рефрен који све објашњава: „сина мајци из наручја отео је зулумћар, сада куне своју судбу што је јаничар". Ово јесте једна потресна прича о једној могућој српској судбини у времену турске окупације Балкана. Заиста би драматична и трагична сцена сусрета сина јаничара и старе мајке могла послужити као окосница доброг историјског романа или филмског сценарија шекспировске снаге. Тешко да неко може бити равнодушан на овакву сцену сусрета мајке и сина, па је природно што она делује и на оне којима иначе много не значи српска историја и традиција. Без обзира да ли се слушалац песме идентификује са несрећном старом мајком или можда са сином који „куне своју судбу што је јаничар" осетиће у себи заиста немоћ појединца у историјским судбинским вртлозима на брдовитом Балкану. Но нама овде није толико значајан ниво личне драматике «сусрета» мајке и сина већ више историјски контекст који је цео један народ довео у њихову позицију. Да би се то разумело потребно је присетити се ко су били јаничари. Јаничари су вековима представљали турске елитне јединице („нове јединице") који су биле и султанова гарда. Ове јединице су састављене од дечака који су насилно одузети родитељима у институцији „крвавог данка". Врло често су то била деца хришћанских родитеља, отета од родитеља са рубних подручја турског царства са циљем да се направи верна војска и класа администратора над покореним народима. Простор под контролом османлија се ширио а тиме је расла потреба за новим људима у војсци и администрацији над окупираним територијама, као и ради даљег ширења власти Султана. Нама најпознатији јаничар је био Мехмед Паша Соколовић који је у једном моменту у име султана водио османско царство. Рачуна се да је за неколико векова „сакупљено" 200 – 300.000 дечака у име данка у крви. Обично су дечаци имали мање од десет година иако су и старији били одвођени на вишегодишњу „едукацију" у султанову палату или турским породицама. Одвођен је сваки десети или четрнаести дечак у одређеној заједници. Образовање је трајало од 3 до 7 година током којег су се дечаци учили отоманском начину живота и уводили у нову веру. Они талентованији су пролазили и обуку која је трајала и 14 година и они су били резервоар османлијске елите у вековима када је царство било моћно. Систем је био тако постављен да се младим јаничарима отварала шанса за каријеру, иако су ретко долазили на позиције кључних носилаца власти. Оно што је нама значајно је да се прича о „јаничарима" понавља на нов начин и у савременим условима. После епохе турских јаничара и мимо њих Срби су преживели слична насилна одрођавања која су имала за последицу одвајања делова нашег народа од своје матице. Но на жалост не само да се то дешавало већ су „јаничари" других вера и идеологија били и најагресивнији мрзитељи народа из кога су проистекли. Српска трагична судбина је препуна примера у којима они који су „сакупљени" на мање или више насилан начин, следећи конвертитску психологију, постају припадници других вера и нација и тако и најљући непријатељи народа из кога потичу. Тако су „бивши Срби свих вера и идеологија" постајали „већи католици од папе" и готово по правилу највећи антисрби. Велики део данашње србофобије на Балкану потиче управо од тих бивших Срба. Данас је стасала нова генерација јаничара – јаничари глобализма. Они су попут своји „предака" прошли „обуку" у којој су прихватили туђе обичаје, уверења и тиме се одрекли своје традиције па неретко и националног идентитета. Систем талентовану децу кроз идеологизовано образовање и медије «преваспитава» те укључују у глобалистички поредал који им нуди каријеру и перспективу, наравно под условом да се одрекну темеља своје традиције и порекла или барем да га потисну на маргину живота. Од њих се настоји формирати нова административна, економска и културна елита која глобалним господарима омогућава ефикасну и трајнију контролу овог простора. Они на први поглед припадају народу из кога потичу, али се у себи не осећају његовим делом. Обичаји и начин живота им се разликује, они су странци у својој земљи. Но на жалост иду и корак даље – јер то отуђење рађа презир према «свом» народу, као и спремност да др узме активно учешће у нападима на њега. Опет се понавља архетипска сцена - „јаничари" дижу своју руку на „мајку" која их је родила. Евроатлански јаничари се нису само отуђили од свог народа и његове традиције већ и што из интереса, што из уверења раде против његових витaлних интереса, па чак помажу непријатељима који му угрожавају опстанак. Као и она стара мајка из песме „Јаничар" и Србија као да говори овим припадницима Антисрбије (никако то није Друга Србија како се они лажно представљају) да не дижу руку на њу, да јој не носе пропаст, јер су и они њена деца, иако тога они нису свесни или не желе да буду свесни. Због тога та песма има велики симболички и емоционални набој, без обзира да ли су га слушапци у пуној мери свесни.  Трагедија народа који кроз векове има мученичку судбину и кога империјалне силе, религије и идеологије на нарочитом страшћу покушавају да отму и преобрате се и данас наставља кроз процесе европеизације и глобализације. На наше очи кроз деловање школа, медија, мода и нво сектора стасавају нове генерације јаничара. Године „образовања" у туђинским идејама и начину живота као и каријера у империјалним структурама им деформише свест и гуши савест. Они у толикој мери постају странци сопственом народу, без обзира што говоре српски и имају српска имена, да апели „старе мајке" – Србије која их је препознала као своју децу немају за сада одјек у њиховим срцима и умовима. Нема ту преокрета. Њихова су срца очигледно је тврђа и отуђенија него што је то било срце јаничара који је сјахао са коња и бацио сабљу на земљу. Он је доживео катарзу спознајући да је његов живот до тада био погрешан и да „куне своју судбину" јер је био непријатељ народа из кога потичу. Србија би кренула напред ако би се већи број припадника евроатлантских јаничара суочио са самим собом и освестио, те „бацио сабљу" коју је дигао на своју стару мајку - „ако своје јаде знаду". То је прави егзистенцијални преокрет који би заиста превредновао све вредности и донео нови дах слободе, а не оно што се потура као «Преокрет» у коме имамо само жалосни континуитет конвертитске, капитулантске и јаничарске «традиције» које нас воде у постмодерно ропство.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/20/evroatlantski-ianichari-i-maika-srbiia.html

ПОДЕЛА КОСОВА: „ЗА" И „ПРОТИВ"

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 19.11.2011 | 00:03

Изјава о могућој подели Косова, која се зачула уочи обнове преговора  између Београда и Приштине, планираних за 21.11, а коју је огласио председник косовске скупштине Јакуп Краснићи, дискусијама даје нов правац. Ако су до сада косовски лидери категорички одбијали и саму могућност одвајања северних делова покрајине које насељавају Срби, сада се слажу са разматрањем и такве могућности. Али под условом да у том случају Косово добије компензације у територији. Ево како је ту мисао формулисао господин Краснићи лично, у интервјуу новинама на албанском језику „Зери": „Уколико се границе Косова промене, Албанци ће морати да размисле о другим Албанцима који живе ван ових граница, јер на  Балкану ничијим интересима није нането толико штете, као нашим." Према његовим речима – власти Косова никада нису изјавиле да су расположене за поделу. Међутим, уколико светска заједница промени своју позицију, и Косово ће у том случају морати да „затражи свој део".[1] Вође три српске општине са југа Србије, у којима живи мешовито српско-албанско становништво (Бујановац – Медвеђа  и Прешево) су се огласиле да  би могли да подрже одвајање северног дела Косова уз услов да истовремено у Косово уђе њихова - Прешевска долина. Као што се зна – немогућност поделе Косова, као и његово припајање другим државама, прописано је још крајем 2006. године одлукама  Међународне контакт групе. У то време су против поделе иступали не само албански лидери Косова, већ и власти Србије. Запад је активно истицао тезу о „јединствености" косовског случаја, и зато је на речима инсистирао на нерушивости осталих балканских граница. Међутим, последњих месеци, у расположењима и Београда, и ЕУ, дошло је до важног померања. Више представника Србије, на челу са потпредседником Владе и министром унутрашњих послова Ивицом Дачићем, изјавили су да сматрају да је подела Косова на албански и српски део иако принудна, ипак једина могућа мера за заштиту косовских Срба. У Бриселу су многи били врло изненађени изненадним заоштравањем ситуације на северу Косова, која је била изазвана покушајима косовске полиције да узме  под своју контролу административну границу са осталим делом Србије. Према подацима косовских средстава за масовно информисање на албанском језику, врховни комесар Европске уније за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон је чак веома оштро захтевала од председника Косова, Атифете Јахјаги, да заборави на  једностране акције. Ситуацију је још више компликовао специјални изасланик госпође Ештон  Роберт Купер који је изјавио да ће садашњи технички преговори између Београда и Приштине  бити завршени до краја године, и да ће њих да замени „политички дијалог".[2] Међутим, политички дијалог ће да започне тек када се у Србији одрже избори, који су предвиђени за април 2012. године. Није тајна да за једину препреку на путу коначне „вестернизације" Србије Запад сматра српску опозицију на челу са Српском радикалном партијом и зато и ЕУ и САД покушавају да за сада заобиђу тему Косова како не би још више у очима становништва дискредитовали коалицију која је на власти. У дискусију су се активно укључили и други европски чиновници. Посланица Европске комисије Дорис Пак сматра  да се на северу Косова настављају „прљаве игре". Међутим, она сматра и да је подела Косова „немогућа"  јер у том случају подела Балкана „неће имати краја".[3] Са другог, тако рећи, краја, проблему севера Косова је пришао  аустријски дипломата Алберт Рохан, који је раније би заменик специјалног представника генералног секретара ОУН за регулисање косовског питања, а који је учествовао у изради плана за давање Косову „надгледане независности" са својим тадашњим шефом, екс-председником Финске Мартијем Ахтисаријем. Он уопште не види смисла у тражењу било ког „новог решења" за северни део Косова, те Европској унији предлаже да конфликт превазиђе расчишћавањем ситуације у сопственим редовима. Конкретно – да превазиђе препреке  које ствара оних пет земаља -чланица ЕУ које упорно одбијају да признају независност Косова (Шпанија, Грчка, Кипар, Румунија и Словачка).[4] Очигледно да у групи поборника „чврсте линије" наставља да делује и Немачка која све до данашњег дана у ЕУ заузима најјачу антисрпску и проалбанску позицију. Шеф немачког спољнополитичког министарства Гидо Вестервеле је  подвукао да се његова земља неће одрећи услова које је поставила Србији у вези са одобрењем њеног захтева за ступање у Европску унију. Према његовим речима наведени услови су „много јаснији"  од оних, које је Европска комисија раније објавила – „обнова дијалога са Приштином и показивање жеље да се остваре до сада постигнути договори" [5]. А Немачка сматра да „они који желе да се интегришу у  ЕУ не могу да врше насиље или да на овај или онај начин подржавају насиље или да показују толеранцију према њему." Како је господин Вестервеле дозволио да се разуме, у наведеном контексту се ради о захтеву Србији да одбије да подржава косовске Србе.[6] Коначан одговор се очекује до 9. децембра када у Бриселу треба да се обави заседање Савета ЕУ, последње у овој години, које се спрема да размотри и питање о давању Србији статуса земље-кандидата. Са приближавањем наведеног форума страсти се у ЕУ очигледно распаљују. Према подацима бриселских извора приштинских новина „Коха диторе" увече, у понедељак 14. новембра, у белгијском главном граду Бриселу одржан је ванредни састанак комесара Европске уније за питања проширења Штефана Филеа са шефовима спољнополитичких министарстава држава-чланица Европске уније.  На њему је дискутовано о судбини српског захтева и, како сведоче наведене новине, министар за иностране послове Шведске Карл Билт  и низ његових колега из земаља Централне и Источне Европе су „одлучно подржали" давање Србији статуса кандидата. Изузетак је био само Вестервеле који је исто тако одлучно потврдио „тврди став" своје земље.[7] У таквој ситуацији када ни Европска унија, ни Приштина, ни саме власти из Београда не знају шта да раде са косовским Србима идеја о подели Косова стварно може да добије „нов удисај". Међутим, одмах се намеће питање – до које границе иде прекрајање балканских граница, и најважније – коју позицију ће заузети  руководство Србије. Наравно, подразумева се да реализација планова Јакупа Краснићија који се толико брине  о Албанцима који живе на Балкану у стању који им доноси „штету", Београду даје право да постави питање судбине босанских Срба. Међутим, ако се то уради, то значи улазак у конфликт са Европскм унијом и НАТО што, како то показују догађаји последњих дана, очигледно не спада у планове председника Бориса Тадића и његових поборника. Чак су и косовски Срби почели отворено да окривљују београдске власти због покушаја да од њих направе таоце за евроинтеграцију Србије. Скупштина српских општина Косова и Метохије у резолуцији коју је донела ових дана одбацила је иницијативе са којима су им се обратиле српске власти  и лично господин Тадић. Како се каже у донетој резолуцији - слагање косовских Срба са условима споразума који је предложила Приштина, а који се односе на контролно-пропусне пунктове Брњак и Јариње (што од њих захтева Београд) „значило би званично признање независности Косова, што је супротно Уставу Србије". „Изјава шефа српске делегације на преговорима са Приштином Борислава Стефановића о близини решења проблема блокаде два КПП на административној граници између Косова и Србије представља капитулацију Београда пред захтевима Приштине. Пројекат споразума  предвиђа размештање  на контролно-пропусним пунктовима косовских цариника и граничара – закључили су посланици и ставове власти Србије назвали „ударцем ножа у леђа Србима који живе на Косову и њиховој борби за територијалну целовитост земље".[8] У таквим условима неодређености ствара се повољна подлога за реанимацију најразличитијих сценарија – између осталог и за веће „преформатирање" Балкана. Таква варијанта не изгледа немогућа, ако се узме у обзир криза коју преживљава Европска унија. Међутим, истовремено је неопходно да се поверује да ће даља судбина косовских Срба (узимајући у обзир, меко говорећи, неразумљиву позицију српских власти) зависити  од два фактора: од њихове сопствене спремности да наставе отпор, и од – позиције Русије. Последње масовно обраћање косовских Срба руској Државној думи са молбом да им се дозволи грађанство Русије у Европи је већ изазвало ефекат бомбе која је управо експлодирала.  Конкретно, агенција Франс Прес се према тој иницијативи одредила врло озбиљно тиме што је подвукла да Русија представља историјског савезника Београда.[9]А сада је ред на руску страну – и по том питању и по осталим балканским пословима.  Примедбе     [1]  Zëri, 14.11.2011 [2]  Koha Ditore, 23.09.2011 [3]  Express, 15.11.2011 [4]  Koha Ditore, 15.11.2011 [5]  http://ec.europa.eu/enlargement/pdf/key_documents/2011/package/strategy_paper_2011_en.pdf [6]  Koha Ditore, 15.11.2011 [7]Koha Ditore, 17.11.2011 [8]ИТАР-ТАСС 062211 НОЯ 11 [9]AFP 161450 GMT NOV 11

http://srb.fondsk.ru/news/2011/11/19/podela-kosova-za-i-protiv.html

НАРУЧЕНО УБИСТВО

Пише: Предраг Николић


12 новембар 2011


Свирепо убиство Сава Мојсића још један је у низу сличних или истоветних
догађаја у, више од 130 година дугом, процесу расрбљивања јужне српске
покрајине. Овај процес, иначе обележен нечувеним терором и вандализмом,
осмишљен је и покренут од стране Аустро-Угарске и Италије, подржан од
Хитлеровог „Трећег Рајха" и данашњих покровитеља НАТО и САД, у основи има
исте геополитичке интересе чија је суштина одузимање Космета од Србије и
протеривање српског народа са његових вековних огњишта. Арбанаси са КиМ и
албански народ у целини само је истурени живи штит Англо-саксонских освајача
у њиховом сновима о потпуном овладавању европским југоистоком. Србија није
једина, али је најтежа и највећа препрека на том путу. Црна Гора и
Македонија, једна забављена криминалним пословима своје врхушке, а друга
Евро-атлантским лажама и паралажама, нису ни свесне да је иста омча стегнута
и око њиховог врата. Врло брзо ће се на удару овог, у Лондону, Бечу и Риму,
осмишљеног пројекта изградње Велике Албаније наћи и Грчка.



Према српском народу се, ваљда због његовог немирења са намењеном му
судбином, Англо-саксонски инспиратори светских зала, односе са нескривеном,
рекло би се, патолошком мржњом. Англо-саксонски мозак карактерише једна
посебна врста хипокризије способна да своје себичне и покварене интересе
увије у обланде наводног општег добра. Тако се одустајање од сопствене
постојбине, духовности и културе и предаја криминално-терористичкој врхушки
у Приштини приказује као успех садашње власти у Београду на путу ка ЕУ и
изградњи европске Србије. У политици су разна чуда и преваре могуће, једну
смо видели 2008.г. при формирању садашње коалиције, али Англо-саксонским
болесним умовима ова игра сигурно неће успети. Капитуланству и срамотном
ћутању званичног Београда с једне стране, те бандитизму криминалаца и
терориста из КФОРА и ЕУЛЕКСА с друге стране, испречио се народ миран у
протесту и непоколебљив у жељи да опстане на сопственом огњишту. Ни Натовска
сила, ни презирна страшљивост српске власти не могу надјачати легитимне
тежње косметских Срба. На Андрићевом венцу су и даље чврсти у свом настојању
да се приближе ЕУ, али и свесни да би то учинили морају најпре опстати.
Прихватајући диктат из Брисела и окрећући главу од голготе сународника,
опстанак се не чини извесним. Англо-саксонци, опет, што год учине биће на
губитку. Ако силом сломе отпор Срба на барикадама, то ће бити опело за
њихове слуге и послушнике политичком и неполитичком животу Београда. Ако, с
друге стране, пристану на статус-кво имаће још једну нефункционалну државу,
још једног, попут Босне, мртваца на вештачком дисању.



Зато се и прибегло ономе у чему су Англо-саксонци једино добри – тероризму.
НН лица долазе ниоткуда и убијају Србе, након чега ЕУЛЕКС преузима истрагу
која никад не пронађе егзекуторе. Томе доприноси и званична Србија јер се
увек зна да неће ништа покушати сем стерилних и немуштих позива на „ефикасну
истрагу и откривање починиоца". Као по обрасцу, увек оваквим догађајима
претходи посета неког европског званичника који својим изјавама, као у овом
случају Карл Билт, напросто буду сигнал одобравања терористичким акцијама
Арбанаса. Превише је шаблона да би се могло помислити на случајност.
Починиоце вероватно никада нећемо пронаћи, али је јасно ко су инспиратори:
Гзавије де Марњак и Ерхард Древс! Њих Србија мора на потернице ставити.



Сава Мојсић је још једна трагична жртва положена у темеље српске борбе за
слободу и достојан живот. Целокупно српство данас мора саучествовати у болу
породице Мојсић, а Србија и Српска помоћи натчовечанске напоре и
величанствену борбу српског народа на Космету. Јер њихова борба је и борба
за слободу и достојанство све српске деце сутра.



http://www.vidovdan.org/index.php?option=com_content&view=article&id=21080&c
atid=46