Predizborna trka demokrata u SAD
DA LI SE PONAVLJA SCENARIO IZ 2016. GODINE?
Piše: Srdjan D. Stojanović, Londonska škola ekonomije i političkih nauka
Posle „super utorka" 3. marta 2020. godine, gde su demokrate birale u 14 država jednu trećinu delegata za junsku nacionalnu konvenciju na kojoj će biti odabrano ime koje će se u novembru suprotstaviti aktuelnom predsedniku republikancu Donaldu Trampu, situacija je donekle jasnija. Ali, čini se da ćemo u novembru videti reprizu izbora iz 2016. godine – pobedu Trampa nad loše izabranim protiv kandidatom demokrata.
Ako nekom treba da zahvali za svoj (neočekivani) uspeh na predsedničkim izborima 2016. godine, Donald Tramp to treba da uradi sa Demokratskim Nacionalnim Komitetom (DNC), a nikako svojoj republikanskoj stranci. U svojoj stranci Tramp je bio tretiran kao „neželjeno dete" - iako je osvojio nominaciju republikanaca a da niko u stranci nije verovao da može pobediti. Tek kada je uspeo u nemogućoj misiji, u koju ni sam nije verovao na početku izborne noći novembra 2016. godine, republikanci su ga prihvatili kao svoga – iako je on sve vreme bio i ostao protivnik partijskog aparata i hijerarhije. U suštini, Tramp iako multimilioner i pripadnik takozvane elite, uspeo je da pobedi hijerarhiju partije jer je govorio jezikom malog čoveka – sasvim suprotno od zvanične filozofije republikanske stranke.
Činjenica je da je pobedu 2016. godine Donaldu Trampu na tanjiru servirao Demokratski Nacionalni Komitet, koji je uradio sve da za svog kandidata izabere Hilari Klinton, svesno ignorišući i minirajući mnogo boljeg kandidata – Bernija Sandersa. Nepopularnost i ozloglašenost među glasačima Klintonove je bila očita, ali DNC je to svesno ignorisao. Jer Klintonova predstavlja krupni kapital (glavne sponzore) i privilegovanu elitu - koji smatraju da upravno oni imaju veća prava nego obični ljudi. Da partijska hijerarhija nije naučila ništa iz grubog nameštanja ishoda u korist Klintonove, videlo se iz sada skoro četiri godine duge i besmislene kampanje okrivljavanja Rusije za pobedu Trampa.
Izgleda da porodica Klinton, iako odavno nije formalno na vlasti, i dalje drži u svom džepu DNC. To se vidi iz tek (neuspešno) završenog postupka razrešenja predsednika koji je pokrenuo Predstavnički dom (koji kontrolišu demokrate). Inicijativa koja je trebalo da posluži kao adut u rukama demokrata u predizbornoj trci 2020. godine, u nastavku postupka je odbačena od Senata (kontrolisan od republikanaca i pretvorila se u bruku za demokrate.
Predizborna utakmica između mogućih demokratskih pretendenata otpočela je još pre nekoliko meseci kroz seriju multilaterarnih debata između potencijalnih kandidata i „fund raising" prikupljanju novca za kampanju („fund raising"). Od „starih" poznatih lica isticali su se (ponovo) Berni Sanders, bivši podpredsenik Džo Bajden i senatorka iz Masačusetsa Elizabet Voren. Od novih lica to su bili mladi 38-godišnji gradonačelnik grada Saut Benda u Indijani Pit Butidžidž i senatorka iz Minesote Ejmi Klobučar (inače školska drugarica autora ovih redova). U poslednjem trenutku se u kampanju za demokratsku nominaciju uključio multimilijarder Majkl Blumberg, bivši gradonačelnik Njujorka, koji je potrošio svojih ličnih 500 miliona dolara za kampanju. Kao da nikome u DNC nije smetalo to što je Blumberg zakleti konzervativac/republikanac – možda zbog sitnog detalja što je pomenuo da bi za svog podpredsednika uzeo Hilari Klinton.
Posle „super utorka" od ovih šest glavnih kandidata koji su učestvovali u trci za nominaciju demokrata, na sceni su ostala samo dva – senator Berni Sanders koji je 2016. godine izgubio u samom finišu od Hilari Klinton, kao i Džo Bajden, bivši podpredsednik za vreme poslednjeg demokratskog predsednika Baraka Obame.
UZBUNA, SANDERS!
Sve je izgledalo kao normalno nadmetanje mogućih kandidata do samo dva dana od pomenutog „super utorka". Iznenada, dva nova lica na američkoj političkoj sceni, Pit Butidžidž i Ejmi Klobučar objavljuju da se povlače iz trke i svoje birače pozivaju da glasove daju Džou Bajdenu. Iza ovakvog ishoda nazire se „rukopis" Demokratskog Nacionalnog Komiteta (DNC). Izgleda da su inicijalno dobri rezultati senatora države Veromont Bernija Sandersa upalili alarm za opasnost u DNC. Kao po komandi, Butidžidž i Klobučar su se sami eliminisali iz trke, verovatno špekulišući da za njih ima šanse u narednom izbornom ciklusu 2024. godine i da pri tome ne navuku na sebe bes partijske birokratije iz DNC. I Džo Bajden, bezbojni i (doslovce) izhlapeli političar idealan za prevarantske operacije DNC, dobija šansu da stigne Bernija Sandersa u trci u kojoj do tog trenutka nije imao nikakve šanse.
Milijarder Majkl Blumberg je već posle prvog neuspeha u izbornom odmeravanju za nominaciju (pobedio je samo u Američkoj Samoi, sićušnoj ostrvskoj teritoriji koja nosi bednih šest delegata) i odustao – takođe u korist Bajdena. Očigledno da novac ne može da kupi nominaciju – iako je Blumberg mislio da je Tramp tako uspeo i da ga sa više novca može pobediti.
Poslednja koja je od demokratske nominacije odustala zbog slabe podrške je 70-godišnja aktuelna senatorka Masačusetsa i bivša univerzitetska profesorka prava Elizabet Voren – ali tek pošto je uzela učešća u odmeravanju snaga tokom "super utorka".
Čega se plaše anonimni veliki kalkulanti, samozvani mešetari i neizabrani činovnici iz DNC? "Crveni Bari" je šifra koju žele da provuku kao izgovor za svoje nečasne radnje. Naime, u Americi je pojam "socijalizam" na lošem glasu, bez ikakve diskusije ili razložnog pokušaja da se to ospori. I automatski se smatra da sve što ima veze sa socijalizmom potiče iz Rusije, odnosno iz Sovjetskog Saveza – već više od tri decenije počivšom prinudnom zajednicom naroda. Tu netrpeljivost sam mogao i sam da osetim na sopstvenoj koži 1985. godine, prilikom post-diplomskih studija u SAD u eri Ronalda Regana, kada je na vratima moje sobe u studentskom domu neko zakačio posprdnu nalepnicu "commie" („komunista"). To uprkos činjenici da je tadašnja SFRJ bila nesumnjivo izvan sovjetskog bloka, a ja lično oduvek mrzeo sve što ima veze sa sovjetima.
Sedamdeset-osmogodišnji senator iz Vermonta, inače poreklom Jevrejin iz Bruklina, Bernie Sanders otvoreno govori o ogromnim nejednakostima i nepravdama u američkom društvu, pri tome otvoreno koristeći za sebe ideološku odrednicu da je socijalista. I time je stekao popularnost među mladim biračima kojima smetaju tereti iz prošlosti američkog društva, odnosno ti birači nemaju predrasuda naspram dobrih i humanih ideja pravednosti i jednakosti. Pa makar te ideje njihovi roditelji tretirali kao čistu jeres. Sanders se zalaže za univezalno zdravstveno osiguranje – nešto sa čim su se neuspešno hvatali u koštac i Hilari Klinton kao supruga predsednika i kasnije senatorka Njujorka, kao i predsednik Barak Obama. Ali, što je dozvoljeno Jupiteru, nije dozvoljeno običnom volu – govorili su stari Rimljani.
Sve u svemu – Berni Sanders je neprihvatljiv za DNC jer je najpre bio nezavisni senator, a tek naknadno se priključio Demokratskoj stranci. To samo po sebi znači da on ne bi slepo sledio diktat nevidljivih partijskih bosova, već bi se zalagao za svoje principe pa ma gde to vodilo. Gubitak bogatih donatora je takođe briga ljudi iz DNC, jer upravo oni finansiraju lagodan život bez rizika partijske hijerarhije – a takvim donatorima ne može biti po volji Sanders. Zapravo, oni ne finansiraju ideje demokratije i ideale Demokratske stranke, već samo status quo u sadašnjem poretku stvari.
Čini se da su ljudi iz senke (opet moram da podvučem da su to funkcioneri DNC) znaju dobro da njihov preferirani kandidat Džo Bajden nema šanse da dobije Trampa, jer nema karizmu, niti bilo kakvu sopstvenu ideologiju. Tramp, uprkos činjenici da je kandidat republikanaca koja ga je nevoljno prihvatila, nije čovek bez karizme i svakako nije čovek establišmenta. „Mislioci" iz DNC su svesni da kandidovanjem Bajdena gotovo sigurno Demokratska stranka gubi predsedničke izbore u novembru – ali njihove pozicije moći će bar još četiri godine ostati nepromenjene. I zato Berni Sanders ne sme da prođe ni po koju cenu.
Moji akademski uzori iz SAD koji su naučili jednog dečaka iz socijalističke zemlje šta je to demokratija, pretežno demokrate po ubeđenju, nisu svesni opasnosti koja se nadvila nad njima. I dalje naivno veruju u ideal demokratije, iako birokratizovane elite koje nastupaju u ime Demokratske stranke samo misle na sopstvene interese. Moja profesorka političkih nauka iz gimanzije Grejs MekGarvi, koja je bila i profesorka senatorke Ejmi Klobučar, ne može da shvati da je potez Klobučareve da se povuče iz kampanje u korist Džoa Bajdena dobar. Pravda to uverenjem da Sanders kao socijalista nema šanse da bude izabran. Nije joj jasno da u politici nema racionalnih odluka, već da je Klobučareva („naša Ejmi") to učinila da bi sačuvala kakvu-takvu šansu za nominaciju 2024. godine.
Kada bi u novembru nekim čudom gledali dvoboj Tramp – Sanders, bilo bi to svakako odmeravanje snaga između dva nesvakidašnja anti-establišment kandidata. Republikanska stranka je „podvila rep" i prepustila se kontraverznom vođstvu Trampa. Ali izgleda da Demokratska stranka to ne može da dozvoli, makar po cenu izbornog neuspeha. U ovakvom odmeravanju snaga i popularnosti SAD (i svet sa njima) bi dobile mnogo u moralnom smislu. Znalo bi se tačno za šta se zalaže nekada „svetionik slobodnog sveta", čiji sjaj je ozbiljno narušen tokom poslednje tri decenije od kada više nema večitog ideološkog protivnika SSSR.
