Велико српско нешто за два бриселска ништа
Небојша Човић
7–9 minutes
Специјално за „Политику"
У сенци застрашујућих злочина на Блиском истоку, иза нас је још једна бурна недеља на западном Балкану. У Србији су расписани ванредни избори, четрнаести од увођења вишестраначја. У Црној Гори је изабрана нова влада с подршком и договореним учешћем српских странака из коалиције За будућност Црне Горе, упркос незабележеним притисцима САД и појединих земаља ЕУ, који су били на ивици дипломатских скандала. У Црној Гори и на КиМ одложени су пописи, председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен посетила је регион у покушају да увери грађане, уморне од празних прича, у виртуелну европску будућност региона.
Испод радара јавности засићене свим овим информацијама прошла је вест о одлагању пописа у Црној Гори и КиМ и продужењу пописа у Албанији. Поларизација и покушаји да се од статистичког истраживања направи политичко питање последица су вишегодишњих, чак деценијских покушаја демографског инжењеринга, у великој мери спонзорисаног споља, којим се фаворизују друге нације, а број Срба који живе ван матице на западном Балкану умањује, како би се маргинализовали њихова улога и утицај. Истовремено, број припадника неких других нација, пре свега албанске, вештачки се надувава како би им се дао статус конститутивних народа у појединим државама, чиме се оне суштински дестабилизују. Овај дисбаланс и изнова погубна политика двојаких стандарда САД и њених сателита главни су фактори нестабилности на западном Балкану, упркос томе што су међународним званичницима пуна уста приче о стабилности региона као највишем приоритету и интересу њихових држава.
Истинити и тачни подаци пописа из темеља би пољуљали више пројеката колективног Запада на западном Балкану. Стога не чуди што развлашћени аутократа и бивши ДПС-овски режим на чијем је челу био деценијама чине све што могу да спрече попис у Црној Гори, оптужујући Србију и СПЦ за кампању којом се, у основи, подстичу грађани да слободно декларишу своју верску и националну припадност, што би и требало да буде основно људско право у сваком слободном и демократском друштву.
С друге стране, привремене институције на КиМ, у попису који финансира међународна заједница, примењују методологију којом се у попис укључује албанска дијаспора, што из региона, то и шире, како би се број грађана албанске националне припадности вештачки надувао и тиме релативизовале и маргинализовале неалбанске заједнице, пре свега српска. Истовремено, право да буду обухваћени пописом не даје се интерно расељеним Србима с КиМ, који не могу да се врате својим домовима, не због тога што то не желе, већ због тога што их Приштина активно, а међународна заједница својим нечињењем, спречавају у томе. Овакви дупли стандарди и неравноправни услови пописа неминовно су водили његовом бојкоту од стране Срба и осталих неалбанских заједница, што за међународне институције чији је посао да обезбеде легитимитет овог процеса очигледно не представља проблем.
Претходне седмице највећу пажњу привукла је посета Урсуле фон дер Лајен западном Балкану. Одлазећа председница Европске комисије, са упитним легитимитетом након испада у вези с израелско-палестинским сукобом, требало је да пошаље поруку да је европска будућност региона извесна и да подсети регионално јавно мњење, уморно од празних прича и шећерне водице, на ниво досадашњих европских инвестиција и обећа нова улагања. Неизбежна је била и прича о „нормализацији односа између Србије и тзв. Косова" са, као што смо то већ навикли до сада од бриселских званичника, различитим изјавама датим у Београду и Приштини. У складу с постојећим трендом, већ израженим од стране Макрона, Шолца и Мелонијеве, и за Фон дер Лајенову историја изгледа почиње немачко-француским предлогом и састанком у Охриду, чиме се релативизују важећи и обавезујући међународни правни оквир и сви претходно потписани споразуми.
Заправо, оно што смо очекивали годинама, на шта сам упозорио још 2018, кад је тадашњи премијер привремених институција на КиМ Рамуш Харадинај уводећи таксе на српску робу покушао – и успео – да избегне оснивање ЗСО, дешава се ових дана. Пре пет година у наступима и ауторским текстовима упозорио сам да нас чека непринципијелни маневар западних партнера да ЗСО представе као компромис Приштине за који се заузврат очекује наш „компромис" у виду коначног одрицања од овог окупираног дела наше територије.
Представници ЕУ, посредника у дијалогу између Београда и Приштине, која нема мандат СБУН да говори ни о де факто ни о де јуре статусу, коначно су изговорили оно што већ дуже време говоре по кулоарима – Србија мора, макар де факто, да призна тзв. државу Косово и „де факто" да се одрекне сопствене територије. Све то да би Приштина можда испунила своју међународну законску обавезу потписану и гарантовану од стране ЕУ још пре више од 10 година и формирала Заједницу српских општина, чија је овлашћења Квинта обесмислила (како се чини, уз помоћ албанског премијера Едија Раме) – поново директно кршећи потписани споразум – и свела их на статус рецитаторске секције. А на крају пута, поред обећаних милиона инвестиција, чиме се током посете Фон дер Лајенове махало пред очима српске јавности, чека нас можда-хоће-можда-сто-посто-неће крунска награда у виду чланства у ЕУ. Другим речима, нуди нам се „примамљива" понуда – да ми дамо једно, а добијемо заузврат два! На начин како је то описао бесмртни Душко Радовић: да ми дамо наше једно велико нешто за њихова два ништа.
Апсолутно је неопходно да се одупремо оваквим притисцима и оваквим „примамљивим" понудама. Јер сваки корак ка „де факто" признању, иако формалноправно можда може да се спинује као нешто што не представља кршење нашег Устава, нарушава наш територијални интегритет и, после свих уступака које смо учинили од 2013, с овим новим захтевима на КиМ оставља празну љуштуру наше државности, чиме се потпуно обесмишљава наше одбијање да се де јуре сагласимо с насилним и незаконитим отимањем наше територије.
Тачно је да земље које врше ове притиске неће одустати од признања тзв. Косова, јер би тако признале своју улогу у кршењу међународног права и Повеље УН, у које се сада куну. Али верујем да смо нешто научили из искустава и неискреног приступа наших западних партнера у овом процесу од 1999. до данас и да нећемо дозволити себи да поновимо исте грешке. И де јуре и де факто признање су апсолутно неприхватљиви за нас и директно су супротстављени нашим националним и државним интересима.
Наравно, ако је то ултимативни услов за нашу интеграцију у ЕУ, поставља се питање сврсисходности овог пута. Нисам од оних који заступају став „Европа или пропаст", напротив. Али верујем да у вези са условима приступања ЕУ постоји разлика у односу на претходни закључак да ментори косовске независности неће одустати од признања „Косова" као државе. Као што су се процес и критеријуми приступања мењали ових година, на нашу штету ако имамо у виду Поглавље 35, тако могу да се поново промене у другом правцу, уколико то буду захтевали геополитички интереси. Сличан преседан је већ направљен у неколико наврата, од пријема Кипра, до пријема Бугарске и Румуније. Оно што мора да буде наш апсолутни приоритет јесте пуна заштита националних и државних интереса, што у овом тренутку укључује неприхватање ниједног елемента тзв. Охридског споразума, односно „де факто" признања, како је то председница ЕК формулисала у Приштини, с истовременим развојем алтернативних планова за заштиту, опстанак и повратак српске заједнице на КиМ као и за нови стратешки правац Србије, уколико то буде неопходно.
Enclosures:
160z120_Kolumna---Gumica_FR.jpg (5 KB) |
