КИРБИ ИЛИ КРАЈ ЕРЕ МАЛИХ ПОТЕЗА
- субота, 26 децембар 2015 00:53
ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ
Време између посете Рогозина и избора биће кључно за Србију. У том времену постојаћемо само „ми" и „они"
1.
Тешко је извагати шта је Кирбијев позив Србији да се сагласи са пријемом „Косова" у УН био више. Или знак да се Америци на Балкану жури и више нема времена за игру „и Косово и ЕУ". Или је пак понуда шта је све потребно да заустави мобилизацију америчке колоне и легије корисних идиота против Вучићеве владе. Али вагање та два циља и није врх мудрости, јер они се не искључују. Са друге стране, Вучић је свестан да Кирби убрзава и да се његов Ватерло приближио. А тада никоме није свеједно, посебно ако у њему тиња још нека нада да је сукоб могуће избећи.
Две су групе проблема разлози тог убрзања: регионални и унутрашњи. Наравно, врапци одавно певају да је регонални проблем ширење руског утицаја на Балкану. Оно о чему врапци ћуте је следеће: тај утицај, веома млад у свом последњем налету, још увек ни изблиза не превазилази амерички. Та чињеница дисквалификује локалне глупаке, који верују како је довољно признати Крим и написати Путину писмо, па ће он све што је послао у Сирију преместити у Србију. Али то, срећом, елиминише и глупаке са друге стране, јер сваки грам тог утицаја биће важан кад две стране једном седну за сто да поделе свет. Баш то је разлог зашто су Американци покренули четири балканска пројета, који би итекако могли да их учврсте у региону.
2.
Први је позив Црној Гори у НАТО, који за сада тече релативно мирно, али још дубоко у зони ризика. Други је америчка идеја о промени имена Македоније, која ће ступити на сцену чим се тамо у априлу опосле избори. Име Северна или Горња Македонија вероватно неће усрећити Грчку, али Амери имају и снаге и компензација да убеде Атину како је то за њу частан излаз из дуге блокаде односа са Скопљем. Промена имена одблокираће македонски пут у НАТО и више јој ништа неће стајати на њему. Наравно, то би Србију и Српску (БиХ) довело у још тежи положај, још више им одсецајући алтернативе чланству у НАТО.
Још амбициознији план САД је уједињавање Кипра. Тако нешто би усрећило Грке, док би грогираног Ердогана, уз гаранције за утицај кипарских Турака у власти, вратило на сцену као фактора мира и разумевања. Односи Грка и Турака, најнеуралгичнија тачка јужног крила НАТО, били би поправљени, што би смањило изгледе Руса и за притисак на Ердогана и за утицај на Атину. Србија би остала без два балканска пријатеља – Грчке и Кипра – на путу одбране Косова, и то не би био мали ударац.
Коначно, четврто, свесни да упис Србије у НАТО није лака ствар, без обзира што је добар део српске власти и још већи део елите сасвим легао на то, Амери убрзано раде на одсецању Срба од свих могућих алтернатва том војном савезу. Кирбијев захтев да Србија уреди односе са „Косовом" према моделу две Немачке подразумева фактичко одсецање Србије од Русије у УН. Наиме, Русија и Кина биће одани савезници Србије у Савету безбедности за пријем Косова у УН, али легитимитет њихове подршке или чак вета био би озбиљно угрожен ако би се са пријемом „Косова" сагласила Србија.
Пре Кирбијевог захтева, из западних дипломатских коридора у Београду пуштен је спин који Србију суочава са последицама одбијања. А у њему се каже да захтева за суштинским признањем „Косова" као услова Београду за ЕУ не би ни било, или бар не би дошао тако брзо, да Вучић није пружио отпор за пријем Приштине у Унеско. Елем, на српском порука гласи: отпор се не препоручује, он вас води у још тежу ситуацију.
3.
На треба занемарити ни унутрашње разлоге за Кирбијево скидање рукавица. Наиме, никад од времена Коштунице Србија није за тако кратко време повукла толико потеза који се нису допали првој међу амбасадаама. Најпре је Вучић одбио да прода Телеком америчком фонду, и нешто не верујем да се то догодило због разлике у цени од стотинак милиона долара. Потом је покушао да макар ублажи и успори десјтво свооје брзоплете грешке кад је под притиском амбасада, дела јавности и агената утицаја из своје околине најавио смену Братислава Гашића. Онда је направио правила за гласање на скупштини СНС, где би за високе функције могли да пропадну сви кандидати са серитификатом западних амбасада. То је за Кирбија посебан проблем утолико што ће та скупштина одредити какартер парламентарних избора. Затим је довео свог човека на чело специјалног тужилаштва за организовани криминал уместо Миљка Радисављевића, који је дуго остао на том месту јер је уживао подршку Амера. Па је опструисао избор тужиоца за ратне злочине, кога је намештао за свог наследника Владимир Вукчевић, још један амерички клијент. А онда је послао у пензију и Милорада Вељовића, једну од најважнијих америчких фигура у Београду. На крају, не само да је дао пуну подршку Додику него је и најавио присуство готово целе владе на прослави Дана Српске 9. јануара, баш кад је Додик решио да направи једно пркосно обележавање, будући да су му тај дан оспорили и странци и Сарајево.
Преживео би Кирби и ову сечу америчких људи у Београду – остало их је довољно – па и све остало кад се не би плашио да је све то увод у нешто веће. Утолико пре што се то веће одазива на име Дмитриј Рогозин, и што ће бити Београду већ у јануару. Сем тога, Амери су уверени да Руси веома озбиљно играју преко Томислава Николића. А он је у игри „затезања", поручујући Вучићу да не треба да се води тиме како ће, ако послуша Кирбија, избећи сукоб. Имаће га свакако, и то затезање је од највеће користи управо Вучићу у одсуству патриотске опозиције, која је пропустила сваку прилику да буде коректив државне политке.
4.
Све то најављује крај позиционе игре малих потеза. Дакле, само су два актера у директном сукобу: Вучић и Амери. Кад се прича о слободи медија, Вучић и Амери. Кад новинари траже смену Гашића, исто то. Кад патриотска опозиција са жутима разговара о изборним условима, Вучић и Амери. Кад Данас лаже како Србија више извози на Косово него у Русију, исто то и ништа друго. А то, кад у непосредном сукобу остану две стране, значи само једно: на његовом микронивоу остаћемо само „ми" и „они". Нећемо бити без шанси уколико препознамо ко су „они" бар онолико колико „они" препознају ко смо „ми".
Ако питате Амере, Србија ће пристати на захтеве или ће то учинити пошто буде сломљена. Из угла Србије, она Кирбијев захтев, после кога би уследио други а затим и трећи не може да прихвати без цене пуне дезинтеграције, можда чак грађанског сукоба. Не верујем да ће Вучић журити са крупним и гласним одговорима, не желећи да провоцира амерички бес, који ће уследити чим изгубе наду да ће се Београд предомислити. Али Ватерло га свакако чека.
Са друге стране, важан део решења јесте у томе да Србија ојача политичке односе са Русијом и економске са Кином. Притом је важно знати да оне неће бити безусловни српски покровитељи, већ партнери и заштитници, али само у мери не већој од оне у којој Србија буде у стању да води самосталну политику.
Кључ свега је у самосталној политици. Кључни моменат за освајање тога биће договор о наоружању постигнут са Рогозином. До тог тренутка – који не само да ће по себи бити јак потез него ће захтевати и друге јаке потезе – позициона игра и ситне чарке више су одговарале другој страни, која је пред сигналима Вучићевог отпора већ одмакла у мобилизацији против владе на широком спектру од пете колоне до глупака.
5.
Нажалост, после две деценије разграђивања, по капацитетима унутрашњег отпора, Србија данас више личи на Јануковичеву Украјину него на Асадову Сирију, а то ће рећи да не само да ће се теже одупрети насилницима него ће јој бити теже и помоћи са стране. Зато ће време између Рогозина и парламентарних избора бити кључно за Србију. У том периоду она ће се потврдити као јужнија верзија Јануковичеве Украјине или ће направити озбиљан искорак према самосталној политици.
Само то, а не илузија да постане руски клијент или реалност да остане амерички, даће јој какве-такве гаранције да у будућој подели света неће бити ситан презрени кусур.
