Economist: ЕУ мора Балкану да покаже како је придруживање још увек могуће
by Стање ствари
8-10 minutes
Оде авлија Европе у криминал и самовлашће
Балканске државе су заморни партнери, оптерећене су политичким препирањем, буразерском економијом, граничним споровима о спрудовима на води и планинским чукама. Међутим, Европа не би требало да одустане од своје неуредне авлије само због ризика по мир у тој збрци. Има делова Балкана којима су већ успостављене руте трговине људима и дрогом ка ЕУ, а оружје из ратова деведесетих година је коришћено у париским терористичким нападима 2015. године. Исламски екстремизам се jавља у деловима Босне и Косова. У таквом окружењу циничне игре локалних лидера који често изазивају кризе да би изигравали миротворце могле би лако да се отргну контроли
(Економист, Лондон, 13. 7. 2017 )
Зачкиљите па идите. У тихом београдском предграђу залепршала се мала заставица Европске уније са седмог спрата куле од бетонских блокова. Њу је пре скоро две деценије развио инжењер и новинар Зоран Цвијић у знак изражавања наде да ће се Србија једном придружити клубу чијим вредностима је био толико задивљен. Убрзо потом је НАТО авијација распалила по Београду да би зауставила српске злочине на Косову. Цвијићева супруга Гордана се плашила да ће због заставе породица на себе навући невољу, али је ипак остала на истом месту. Цвијић је 2015. године умро оптимистично очекујући да ће његова земља можда сести за сто Европске уније.
Године 2003. су балканске земље рекле да њихова будућност лежи унутар Европске уније. До данашњих дана су наде Србије и још пет кандидаткиња (Албанија, Босна, Косово, Македонија и Црна Гора) избледеле попут звездица на Цвијићевој застави. Изнурене у бескрајним редовима на политичком путањама Балкана, изгледају прегорело попут Бугарске и Румуније које су прерано примљене 2007. године, па Европљани немају жеље да и даље проширују свој клуб, нарочито сада кад их Брегзит обавезује да се сналазе у сопственом сажимању. Године 2014. је председник Европске комисије Жан Клод Јункер рекао да током његовог петогодишњег мандата неће бити проширeња и тај његов бесмислени гест је везао руке балканских реформатора. Данас тек 43% Срба жели да се придружи ЕУ, то је пад са 67% колико је било 2009. године. Млади су значаjно непријатељски расположени.
Шта је кренуло погрешно? Приступање би натерало корумпирале елите региона да допусте медијску слободу, ојачају владавину права и либерализују своје економије па тиме разблаже своје покровитељске силе. Неки би желели да изврше ове ваљане ствари. Њихове земље оскудевају службеницима који су довољно снажни да се одрже током промена. Од шест држава, само су Србија и Црна Гора почеле преговоре о придруживању. Албанија се нада да ће их почети ускоро. Македонија је онеспособљена због спора са Грчком око њеног имена, Босна је укаљана од међуетничких препирки, а Косово није признато од чак пет чланица Европске уније. „Они нама више не верују када их лажемо о придруживању, а ми не верујемо њима када они нас лажу да ће извршити правила ЕУ", рекла је Весела Чернева из тинк-танка Европски савет за спољне односе[1].
Несигурност, па чак и страх од крвопролића су се нашли на месту наде. Протекла година претпоставила је неколико бесних тренутака почев од политичке кризе у Македонији помогнуте од провокатора из руских медија, што је претило да ће проширити насиље, до напетости између Србије и Косова које је престравило европске дипломате почетком године. Да се регион не смири на време (делом дужношћу америчких дипломата), тога се Немачка плаши као од пожара. Европска секретарка за спољну политику Фредерика Могерини бесно диринчи по балканској дипломатији.
То значи бављење лидерима попут Александра Вучића – који води Србију од 2014. године, прво као премијер а сад као председник. Господин Вучић, министар под Милошевићем, данас себе фарба у про-европског реформатора и веродостојног економског руководиоца. Европски службеници говоре да немају другог избора него да раде с њим. Ангела Меркел се срела с Вучићем пар недеља пре априлских избора за председника [Србије]. Ово је разбеснело либералне Србе који су рекли да [их] Европљани препуштају ауторитарцу ангажованом у анти-демократској пракси. Групе цивилног друштва говоре о расту организованог криминала[2], слому независних установа и кампањи узнемирења (јавности) таблоидима које контролише држава.
Тамо где су Европљани једном посадили наду да ће кроз процес приступања преобразити овај регион од двадесет милиона људи, данас усађују[3] веру у трговину и улагање. Балканце угрожава низак раст, незапосленост и незапосленост младих, а кад грађани гласају то је к`о да гласају ногама[4]. Петина становништва Македоније живи у иностранству, а вештији Срби се расипају по Европској унији. Самит у Трсту, коме су присуствовали лидери Француске, Немачке и Италије, настојао је да се бави овим трендовима и плановима заједничког регионалног тржишта и средствима ЕУ за инфраструктуру. Као и увек, плаћени трбухозборци су говорили о „европској перспективи"[5]. Међутим, Европа нема апетита за даровање политичке промене.
Не одустајати
Балканске државе су заморни партнери, оптерећене су политичким препирањем, буразерском економијом[6], граничним споровима о спрудовима на води и планинским чукама[7]. Међутим, Европа не би требало да одустане од своје неуредне авлије само због ризика по мир у тој збрци. Има делова Балкана којима су већ успостављене руте трговине људима и дрогом ка ЕУ, а оружје из ратова деведесетих година је коришћено у париским терористичким нападима 2015. године. Исламски екстремизам се jавља у деловима Босне и Косова. У таквом окружењу циничне игре локалних лидера који често изазивају кризе да би изигравали миротворце могле би лако да се отргну контроли.
Европљани често говоре о малигном утицају спољних сила на западном Балкану. Али економске, политичке и културне везе региона са остатком Европе чине да су Русија и Турска у засенку. Већина лидера зна да им нема судбине ван ЕУ. То захтева приступ по два колосека. Биће тешко владама које толеришу безакоње и нелиберализам а обнављају посвећеност ширењу Европе. Све то захтева прекид сумњи које су се укорениле након година разочараности. Ако у септембру поново буде изабрана, можда би госпођа Меркел могла мало дипломатског капитала да утроши на Балкану.
У Трсту се много причало и о Балкану који је на „раскрсници". Заправо, регион је на бескрајном рингишпилу којег око неиспуњених обећања врти точак бирократије. Попут већине својих сународника и госпођа Цвијић сумња да ће се Србија икад придружити Европској унији. Не верује она Вучићевој влади и осуђује непоштеност Европљана који тој влади пружају подршку. Међутим, обећала је да ће држати изанђалу[8] заставицу да лепрша са балкона њеног стана. Муж није никад престао да се нада, па зар би требала да престане она?
Са енглеског посрбио и напомене написао: Душан Ковачев
[1] European Council on Foreign Relations.
[2] Mafia crime.
[3] They place, преведено према смислу.
[4] Vote with their feet. Кембриџ речник значење ове фразе објашњава као исказивање свог мишљења напуштањем организације или престанком пружања подршке или учешћа у њој. Фраза посрбљена према смислу.
[5] Lip-service was paid to the Balkans' "European perspective". Фраза посрбљена према смислу.
[6] Crony economies, преведено према смислу српском фразом.
[7] Border quarrels over slivers of water or rocky mountain tops. Посрбљено према смислу.
[8] Tatty. Преведено према смислу.
