Претражи овај блог

четвртак, 25. април 2019.

НЕБОЈША КАТИЋ : Шатро демократија

standard.rs

Шатро демократија - Нови Стандард

http://newlookworld.com/

6-7 minutes


НЕБОЈША КАТИЋ

четвртак 25. април 2019. 11:13

 Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима

Ако је тачно, како је то Черчил рекао, да је демократски систем најмање лош од свих испробаних система, зашто се то у Србији не види? Зашто је у Србији немогуће водити озбиљну дебату о било којој великој политичкој, економској или социјалној теми? Зашто је нација изложена бесомучној тортури најпримитивнијих медија у модерној историји? Зашто се на политичкој сцени смењују све бахатије власти које никоме не полажу рачуне, нити подлежу демократској контроли? Или провокативније – како је могуће да је демократска Србија велика регресија у односу на ону недемократску, из социјалистичког времена?

Један одговор могао би бити да су све претходне оцене нетачне и малициозне, као и да су производ тоталитарног погледа на свет. Демократија цвета, скупштина је храм мудрости, одговорности и политичке културе, а Србија управо доживљава економски и културни процват невиђен још од доласка Словена на Балкан.

Друго објашњење могло би бити да демократија у Србији тек узима залет. Ово што је на сцени је само рана фаза демократије којој је потребно време да еволуира и већ за 30, 50, најкасније 100 година, Србија ће постати функционална демократија.

У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ?
Овако благо карикирана објашњења могу бити охрабрујућа, али су у нескладу са досадашњим искуством. Србија је у лошем стању, демократија не еволуира нити стоји у месту – она иде уназад. (Мала је утеха да ни развијеним европским демократијама не цветају руже, али то је нека друга тема.) Српско демократско посртање само је део ширег феномена који се може видети у готово свим источноевропским друштвима. У чему је проблем са транзиционим демократијама?

За функционалну демократију је потребно да се процес друштвене и економске модернизације заврши, да се систем консолидује, да се образовни ниво нације подигне, и да се приходи већине грађана стабилизују на нивоу који је изнад пуког преживљавања.

Ко верује у демократију у сиромаштву, верује у бајке. Темељи функционалне демократије се могу поставити једино на тлу солидног економског успона који развоју демократије мора претходити. Процесом модернизације настају друштвене структуре које ће обликовати и усмеравати демократски развој.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Функционална демократија никада није спонтана, она је контролисана, има задате оквире и ограничења. Организоване друштвене групе и елите (предузетници, синдикати, удружени пољопривредници, академска елита, војска, медији, итд.) контролишу систем и контролишу се међусобно. У таквом амбијенту формирају се политичке партије јасног профила, вредности, циљева и етике. То нису структуре које настају преко ноћи.

Транзиционе државе су у политичке промене ушле на исти начин као и у економске – вишепартијском шок терапијом, срљајући у сретну будућност на крилима милозвучних либералних фраза. Недовољно развијене, оне нису у могућности да брзо изграде друштвену структуру која је потребна да би демократија могла да функционише.

ЛОГИКА СОЦИЈАЛНИХ ПРОЦЕСА
У транзиционим државама политика је пре свега бизнис, најбржи и најмање ризичан пут ка богаћењу. То је једина активност у којој неуки, неспособни и неморални могу постати богати и важни. На политичкој сцени се зато појављује велики број партија и лидера без јасног програма и без икаквих идеолошких уверења. Партије се непрекидно стварају, цепају и нестају јер немају ни чврсто друштвено упориште нити стабилну гласачку базу.

У Србији, на пример, свака партија има неограничен коалициони потенцијал, јер за формирање политичких савеза нема идеолошких препрека. Колач који се дели је ефикасно везивно ткиво сваке коалиције. Није никав проблем да левица буде у коалицији са десницом, националисти са мондијалистима, марсовци са јупитеријанцима. Колоквијални израз „шатро" најбоље описује домаћу политичку сцену и може се ставити уз сваку идеолошку опцију – шатро десница, шатро левица, шатро либерали, шатро националисти. Праве демократије нема, постоји само шатро демократија као форма лишена садржаја.

Да ли ће се у Србији суштинска демократија успоставити не зависи од уређивања бирачких спискова, од фер изборних услова, или од равноправне заступљености партија у медијима. Захтеви те врсте могу помоћи да Србија изгледа мало пристојније, да јавност буде мање иритирана, да се демократија боље симулира, али ништа од тога неће променити суштину српске демократије.

 

Гардисти Војске Србије у шпалиру дочекују посланике поводом прве седнице редовног пролећног заседања Народне скупштине Републике Србије, Београд, 6. март 2018. (фото: Бета/Емил Вас)

Све док је огроман део привреде у страним рукама и под страном контролом, све док се такви процеси подстичу и добијају на убрзању, нема никакве наде за демократски преображај друштва. По логици социјалних процеса колонијална економска структура ствара управо онакву политичку структуру каква њој одговара. Српска демократија, у форми у којој сада функционише, не служи својим грађанима. Њен смисао је да успешно обезбеђује само заштиту колонијалних интереса и интереса компрадорских економских и политичких елита.

Извор Политика/nkatic.wordpress.com

 

Режим је на потезу, господо, шта бранимо?!

in4s.net

Режим је на потезу, господо, шта бранимо?!

5-6 minutes


Мирослав Паровић

Пише: Мирослав Паровић

То је то, приближавамо се крају дводеценијске велике геополитичке игре око Косова и Метохије. Бомбардовање Србије је означило почетак процеса у којем су тада једнитвени САД и ЕУ желели да направе последњи корак пред завршни удар на Русију, док је са друге стране сама Русија тада започела нову политичку еру у којој је уложила сав напор да не буде лак плен. Од тог момента Косово је престало да буде само централно место српске идентитетске политике већ је постало важно у глобалном поретку политичке моћи и утицаја.

За претходних двадесет година по свим критеријумима САД је слабила и наставља да слаби са својим утицајем о чему најбоље сведоче дешавања у Сирији и Венецуели. Русија је реално драстично ојачала у овомо периоду, али и добила милионе фанатизованих непријатеља на сопственим границама и непрекидну тежњу Американаца да подршком антируским државама у Европи направе америчку тампон зону и нову гвоздену завесу. И на крају, ЕУ је у међувремену драстично ослабила и на њено место је сада у политичком смислу дошла осовина Берлин-Париз која покушава да води колико толико независну политику пре вега у односу на САД.

Сви они су се сада сусрели на питању Косова и Метохије и свакој од заинтересованих страна је стало да се то питање реши у складу са њиховом стратегијом и интересом. Надам се да наш државни врх разуме да је прошао период „меденог месеца" у којем је било могуће бити „умиљато јагње које сиса више мајки". Нема више могућности за стратегију „куповине времена код великих" иако је то истини за вољу био један од највећих успеха актуелне власти и уједно једна од стубних тачака оволике политичке моћи коју има Александар Вучић. Међутим, ово је потенцијално и велика опасност јер није лако променити стратегију која ти је донела толико успеха и у таквим околностима се лако праве кардиналне политичке грешке са великим последицама по народ и државу.

Верујем да је свима постало јасно како нити у петак 26. априла на састанку са Владимиром Путином, нити у понедељак 29. априла на састанку са Ангелом Меркел и Емануелом Макроном нити на планираном састанку у Вашингтону (највероватније јун ове године) више неће бити могуће бити начелан већ ће свако захтевати јасно одређивање Србије према коначном статусу Косова и Метохије. У најкраћем Немци нуде дупли суверенитет над делом Космета где Срби чине већину, Американци нуде договор о трајном миру између Срба и Албанаца који као једну од тачака има територијално разграничење, док Руси нуде поштовање Резолуције 1244 и Устава Србије.

Политичка моћ и утицај Немачке на читав случај је најмањи и делује ми да је једини мотив састанка у Берлину тај да се покаже како политички гледано Брисел више не постоји. Последично ово значи да су Немачка и Француска признале да Бриселски споразум суштински више није на снази и да је легитимно вратити се на поставку из 2012. године. Међутим, овај састанак у Берлину отвара и једну много бољу прилику за Србију. Наиме, Немачка је независно од свих ранијих разговора и међународних уговора одлучила да на сто стави и сопствену понуду. Пре тога је исту ствар урадио и амерички председник, Доналд Трамп који је чак јавно позвао да Бела кућа буде место потписивања историјског споразума Срба и Албанаца.

Све ово нама отвара могућност да и ми потражимо савезника који би исто тако могао да понуди своју платформу. Из тог разлога снажно се залажем да државни врх званично од Русије затражи да се ова држава прихвати активног учешћа у преговорима око решења проблема на Косову и Метохији и да Москва буде место у којем ће се одржавати будући састанци. Русија је у претходних неколико година показала да је постала довољно моћна и способна да активно учествује и решава најсложеније међународне проблеме и да при томе остане у оквирима дефинисаним оснивачким актима Уједињених нација.

Наравно, овакав позив званичне власти у Србији би истог тог момента значио јасно међународно сврставање и сигурну политичку одмазду коју би доживео режим Александра Вучића. Баш због тога пре свега треба приступити националном договору и формирању широког политичког фронта одбране Србије од те и такве одмазде. Да не будем погрешно схваћен, заиста не мислим да је било који режим једнако Србија и катастрофално је било коју власт поистовећивати са државом, али онај режим који се одлучи на жртву бранећи националне интересе заслужује да има партнере у тој борби. Дакле, режим је на потезу. Господо, шта бранимо?!