Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

«Заједно за Шумадију» – под тако свеказујућим називом у Србији је формирана још једна у низу политичка партија. Новонастали партијски функционери – градоначелник града Крагујевца (четвртог по величини града Србије после Београда, Новог Сада и Ниша, једног од центара српске индустрије за производњу оружја и аутомобила) Верољуб «Верко» Стевановић, професор гимназије Саша Миленић и публициста Видосав Стевановић – намеравају да спасу историјску централно-српску област (њен назив може се превести као «Земља шума»)... од српске државности: под паролама «децентрализације власти» у Србији поновити пут Косова, ослањајући се на подршку Европске уније и мађарских сепаратиста још једне српске аутономне покрајине – Војводине.

Европска унија објавила је план о регионализацији Србије крајем 2008. године. То је учинио специјални известилац Европске уније за Србију, словеначки дипломата Јелко Кацин, који је дати програм означио као услов за пријем Београда у Европску унију. «Уколико Београд жели да ужива помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима и члановима, Србија мора да се регионализује».

Одређене снаге у Србији протумачиле су најновије упутство из Брисела као смерницу за деловање – и одмах након Косова и Војводине на мапи земље настало је ново жариште «пузећег сепаратизма». Према расположивим информацијама, «сиви кардинал» покрета за «аутономизацију» Шумадије је Саша Миленић, који је раније био у саставу Демократске странке Србије бившег премијера земље Војислава Коштунице. Како пише београдски лист «Глас јавности», «Миленић инсистира на посебном карактеру шумадинаца исто као што други инсистирају на посебном карактеру војвођана».

Није ништа мање значајна и фигура публицисте Видосава Стевановића – комунисте са стажом, који је још током 1980-их година уживао све благодети партијско-комунистичке номенклатуре у тадашњој јединственој Југославији. Међутим, са доласком на власт у Савезу комуниста Србије Слободана Милошевића, привилегије многих бивших функционера су ишчилеле, и господин Стевановић је пожурио да оде на Запад, одакле је – како то наводи «Глас јавности» – «пљувао на Србију». Пре неколико година он се «ухљебио» на функцији саветника муслиманске владе Босне и Херцеговине, као консултант за пооштравање политике Сарајева према босанским Србима и Републици Српској. Он се тада прославио својим наступима на сарајевској телевизији, које је почињао речима: «Драги гледаоци! Морам вам се извинити што носим презиме Стевановић и име Видосав – због злочина и агресије које је Србија извршила против вас».

Заслужује пажњу и фигура другог Стевановића – Верољуба. Према подацима «Гласа јавности» он је један од најближих сабораца министра за економику, лидера партије «Г17-плус» и једног од главних противника руско-српске сарадње Млађана Динкића, од кога директно добија инструкције, поред осталог и оне које се тичу делатности партије «Заједно за Шумадију». У свом граду Верољуб «Верко» Стевановић је на челу партијског списка «Г17-плус – Заједно за Крагујевац». Динкићева партија «Г17-плус» позната је по својим крајње прозападним позицијама и одавно већ позива Србију да се одрекне Косова ради пријатељства са Европском унијом. Она је категорички против продубљивања трговинско-економске сарадње Србије са Русијом – и истовремено лобира за сумњиве уговоре о продаји стратешких српских предузећа и читавих грана западним компанијама. Конкретно, када је реч о административном центру Шумадије – граду Крагујевцу – у питању је продаја капацитета аутомобилске индустрије италијанском концерну «Фијат».

Када говоримо о Крагујевцу, чији је градоначелник данас Верољуб Стевановић, такође треба напоменути да се управо у том граду у годинама Другог светског рата догодила јдна од најстрашнијих трагедија у Југославији. У октобру 1941. године нацисти су у том граду стрељали – према различитим подацима – између 6 и 8 хиљада мирних становника – мушкараца, укључујући ђаке од првог до осмог разреда, које су на стрељање одвели директно из ђачких клупа. Та акција је уследила као одговор на напад југословенских партизана и изведена је по монструозној квоти – стрељати 50 људи за једног рањеног Немца и 100 људи за једног убијеног војника вермахта.

Данас се ни на који начин не треба заваравати споља гледано чисто локалним карактером деловања Миленића и двојице Стевановића. Албански сепаратизам на Коосву такође је почео од захтева за културно-националном аутономијом, под успављујућим говорима «балканског Махатме Гандија», професора Ибрахима Ругове. А и у растакању Југославије примењиване су аналогне схеме.

И док су српски политичари сада заокупљени узајамним оптужбама и трагањем за «трећим путем» између космополитиског, антисрпског Запада и историјске савезнице Срба Русије, западни милијардери добрано одрађују свој посао: «пета колона» Брисела у Србији све више јача и црта мапе даљег прекрајања многострадалне Српске Ојкумене.

___________________

Петар Ахмедович Искендеров – старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2118

Србија у мрежи западних поверилаца

Дејан МИРОВИЋ (Србија)

 

Србија у мрежи западних поверилаца

Крајем априла 2009 године, након завршетка пролећног заседања Међународног монетарног фонда и Светске банке у Вашингтону, потпреседник српске владе Млађан Динкић је изјавио да ће се Србија задужити за додатних 900 милиона долара. Од ове суме, 450 милиона долара ће бити усмерено ка српском буџету, од тога 300 милиона у овој години, а 150 милиона у 2010. години. Према извештајима српских медија , делегација Србије у саставу потпреседник Динкић, гувернер Народне банке Радован Јелашић и потпреседник владе Божидар Ђелић је била «оптимистички расположена». У «оптимистичком» контексту, Динкић је нагласио да се поред додатног задуживања код ММФ (Србија се већ задужила 3 милијарди евра у априлу 2009 код ММФ) и Светске банке, паралелно «потписују договори о даљем задуживању са присутним у Вашингтону западним банкама».¹

Да би ситуација била још несхватљивија, истог дана у српским медијима је објављена процена да ће дуг српске државе бити удвостручен у 2009 години, са 8, 93 милијарди евра на преко 16 милијарди евра!²

Овоме треба додати да је дуг приватног секора у Србији већ већи од 14 милијарди евра! Дакле, према минималној процени, и под претпоставком да се приватни српски сектор неће додатно задуживати у 2009 години (што је нереално), српски дуг ће крајем 2009 године износити око 30,5 милијарди евра, или (према званичном курсу Народне банке Србије од 27. априла 2009. године, од 94,5 динара за једна евро и 71,7 динара за један долар) око 40 милијарди долара!

Дакле, крајем 2009 српски дуг ће бити упоредив са целокупним српским бруто домаћим производом из 2007. године!

Зашто српски спољни дуг расте таквом брзином?

Скоро невероватно српско повећање дуга у 2009 години, указује, пре свега, на усаглашено деловање западних финасијера. Они делују скоро као једна мрежа, која , постепено, али упорно, «дави» Србију и њене грађане.

У тој контексту, централну улогу има ММФ. Познато је да је Србија потписала трогодишњи аранжаман са ММФ-ом у априлу 2009. Тај аранжман ће због својих услова имати велике негативне ефекте за српско здравство, пољопривреду, социјална давања, образовање и државне институције у целини.

Али, да не би због таквих улова ММФ-а дошло до колапса српске економије, здравства, образовања и државе (и да власт не би морала као она у балтичким земљама да се суочава са великим социјалним протестима и сукобима), потребно је додатно задуживање код других западних поверилаца. А оно може бити остварено само уз «дозволу» ММФ-а.

Дакле, Србија се налази у кругу из кога нема излаза.

Следећи економски подаци показују ову усаглашено деловање западних финасијера.

На пример, чланство у Светској банци је условљено чланством у ММФ-у.³ САД у Светској банци имају, као и у ММФ, највећу квоту, око 16 %. У суштини,Светска банка својим кредитима финасира образовање, помаже здравство. Дакле, управо оне области које уништавају услови ММФ-а. Такође,Светска банка се задужују на међународном финасијском тржишту, а затим на тај износ додаје маржа од 0,75 и провизија од 1%. Тако Светска банка и, ММФ заједнички зарађују на дужницима као што је Србија. Тачније, ММФ направи проблем у економији, здравству и образовању а Светска банка га решава давањем кредита за те области.

Сличну сврху имају и организације које делују као саставни делови Светске банке.

На пример, Међународно удружење за развој даје кредите за образовање, здравство и државне институције. Поново из области које погађају услови ММФ-а.

Међународна финасијска корпорација одобрава кредите приватном сектору, купује предузећа у државама дужницима и бави се посредовањем при узимању кредита. Како се у Србији и коме се у пракси одобравају ти кредити, јасно је када се узме у обзир податак по којеме је до краја 2006 године у Србији МФК «инвестирала» , између осталог, и у стране банке и фирме као што су Рајфазен и ХВБ и Тигар Мишелин Холдинг.

Још једна организација повезана са Светском банком, Међународна агенција за гарантовање инвестиција се бави «обуком људи» у земљама дужницима у вези са страним инвестицијама, (или у пракси, продајом домаћих предузећа). Такође, МАГИ се бави и поправљањем «имиџа» земље дужника и «политичким ризицима».⁴

Осим Светске банке и пратећих организација , са ММФ-ом усаглашену политику имају и такозване европске банке.

На пример, Европска инвестициона банака, основана 1957 године са седиштем у Луксембургу, такође даје кредите који треба да «угасе пожар» који су створилили услови ММФ-а. Дакле, оне у области здраства и образовања. Наравно, ЕИБ као и већина претходно побројаних институције наплаћује камате које су углавном веће од тржишних. Такође, ЕИБ захтева и да се одобрени пројекти за које се дају кредити финасирају од стране дужника и то у вредности од 50%. Дакле, дужник , ако нема својих средстава, мора да се додатно задужи код других чланова «мреже» западних поверилаца.

Слично томе, и Европска банка за обнову и развој, основана 1990 године са седиштем у Лондону, (због наводне «помоћи»земљама Централне и Источне Европе), усаглашава своје деловање са већ претходно наведеним институцијма посебно са делом Светске банке, Међународном финасијском корпорацијом. Један од највећих удела у овој, наводно «европској' 'банци, поново имају САД које су присутне као доминатни акционар у скоро у свим претходно набројаним финасијским институцијама. У Србији је до краја 2006 године ова банка улагала новац, опет, у стране банке, као ХВБ, Сосијет жененрал, или је куповала уделе у малобројним преосталим српским банкама, као што је Комерцијална банка.

Такође, прихватање услова ММФ је и предуслов за такозвану сарадњу са Париским клубом који окупља групу држава поверилаца по економској науци: «Државе-чланице Париског клуба захтевају да земља дужник која преговара о отпису/репрограму дуга има активан програм сарадње са Међународним монетараним фондом»⁵. Иначе, Србија је средином 2007 дуговала Париском клубу око 2,4 милијарди долара.

Слична је ситуација и када се ради о Лондонском клубу који представља групу пословних банака, приватних кредитора: «Лондонски клуб најчешће своје активности корординира са Међународним монетарним фондом»⁶. Србија је средином 2007 године дуговала Лондонском клубу поверилаца око 1,2 милијарди долара.

Из претходно изнетог се може закључити да ММФ у овој мрежи западних поверилаца има улогу «лошег полицајаца». ММФ намеће услове који разарају привреду и друштво једне земље, нажалост у овом случају Србије. У том контексту треба анализирати и скоро невероватно искрене изјаве гувернера Народне банке Србије који је већ признао да ће, ако актуелне мере Владе Србије не буду успешне, доћи до додатног опорезивања свих плата изнад 40.000 динара и 100.000 динара (ово су суме које се у распону од просечене до највеће плате у јавном сектору) у јавном сектору са 10 и 15 %. Такође, гувернер је најавио, оно што је још погубније за привреду и државу, повећања пореза на додату вредност. Гувернер је чак признао у својој изјави да су ове мере већ договорене са ММФ(!?), али и да се могу очекивати још теже мере од ових приликом прве ревизије програма владе у августу!⁷

Дакле, српска привреда, друштво и држава иду ка потпуној пропасти због услова који намеће ММФ.То се чак и не крије од стране власти која очигледно не разликује реалност од идеолошк представе о ММФ-у.

Да би се избегао потпуни крах, «добри полицајци» као што су Светска банка, и такозване европске банке и остали западни повериоци даваће нове кредите за преживљавање Србије и њене привреде.

У суштини, тако ће се агонија српске привреде и државе само наставити.

Док ове чињенице, не схвате људи који данас воде српску државу и привреду, и док не одбаце догму о «добронамерним» повериоцима из ММФ и такозваних европских банака, за српску привреду и државу неће наступити боља времена.

__________________

¹ Павловић С.»Новости»28.4.2009

² Булатовић Г.»Новости»28.4.2009

³ Према уџбенику Пелевић Б.Вучковић В.»Међународна економија» ЦИД Економског факултета у Београду,2007.

⁴ исто

⁵ исто

⁶ исто

⁷ 'Глас јавности 25.4.2009

 

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2138

За „Набуко“ мањка свиле

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

За „Набуко" мањка свиле

 

Резултати конференције „Јужни коридор – нови пут свиле", одржане у Прагу 8. маја у оквиру конститутивног самита програма Европске уније „Источно партнерство", били су разочаравајући за организаторе новог бриселског „Дранг нах Остена". Претпостављало се да ће милостињом обасуте земље бившег СССР, засад још непозване у „Партнерство" (а Европска унија покушава да „прикопча новом путу свиле" Азербајџан, Грузију, Турску, Туркменистан, Узбекистан, Казахстан, Египат и Ирак) и документовано оверити свој дефинитивни избор у корист енергетске политике руководства Европске уније, усмерене у правцу изоловања Русије. Кључни елеменат „свилених" планова Европске уније требало је да буде потписивање политичке декларације о пројекту „Набуко", у којој се каже, да ће учествујуће у пројекту земље – чланице Европске уније, земља – кандидат Турска и бивше средњеазијске републике СССР, уложити све неопходне напоре како би „до јуна 2009. године" потписале међувладин споразум о „Набуко".

Међутим, десило се нешто страшно: Узбекистан, Казахстан и Туркменија, које и јесу оне земље које треба да гасом напуне хипотетичку евроунијевску цев, одбили су да потпишу декларацију, која има евидентно антируски карактер. Јер у њој не само да се не помиње Москва у својству кључног партнера Европске уније у енергетској сфери, већ се и циљно торпедују договори које је Русија већ потписала са својим партнерима у сфери куповине природног гаса, његовог тренспорта у Европу по постојећим маршрутама, а такође изградња гасовода „Јужни ток" преко Балкана и даље у Европу.

Разлог за журбу координатора новог „Партнерства" сасвим је разумљив. Брисел намерава да пусти у погон гасовод „Набуко" већ 2014. године, како би макар за који месец претекао почетак функциуонисања „Јужног тока". А пошто је низ балканских држава, поред осталог Бугарска, Мађарска и Србија, већ потписало билатерална документа о учешћу у руском пројекту, акценат је стављен на постизање мултилатералног споразума са циљем да се, ако не де-јуре, а оно де-факто дезавуишу постојећи договори.

Сценариј, написан за „нови пут свиле" још једном је посведочио, да руководство Европске уније у сфери енергетске безбедности наставља да мисли категоријама „хладног рата" и хипотетичких игара „са нулти-резултатом".

С тим у вези индикативан је врло опширан чланак који се појавио 14. маја на страницама утицајног софијског листа „Труд". Њен аутор није нико други до председник Бугарске Георгиј Пирванов. Иако ни „Источно партнерство", а тим пре декларација „Новог пута свиле" у чланку нису поменути, једно је несумњиво: управо је неуспех покушаја да се републикама бившег СССР наметне план „Набуко" послужио као повод за настанак чланка. Георгиј Пирванов не само да истиче значај сарадње са Русијом, него и исказује јеретички за велику већину еврочиновника предлог да се пројекат „Јужни ток" учини исто тако приоритетним за Европску унију као и „Набуко".

„Када је реч о енергетској безбедности, неизбежно се поставља питање о улози Русије, о томе, хоће ли се политика диверсификације реализовати без Русије, или ће бити створени услови за стратешку сарадњу у енергетској сфери између ЕУ, Русије и других земаља, које су богате енергоресурсима. Мишљења сам да би варијанта „заобиласка" или „изолације" Русије, која је основни испоручилац енероресурса у Европску унију данас и у догледној будућности, ограничила и минирала процесе диверсификације и искомпликовала односе између ЕУ и Русије на другим значајним правцима. И обрнуто, избор варијанте сарадње превело би европске, па међу њима и бугарске интересе на плану повећања енергетске безбедности, у раван предвидиве стратешке узајамне сарадње" – апострофира председник Бугарске. По његовом мишљењу, „и „Набуко", и „Јужни ток" неопходни су за осигурање енергетске безбедности у складу са прогнозама потрошње гаса све до 2025. године и даље".

„Бугарска даје допринос и наставиће да ради на реализацији оба пројекта, јер је за Европску унију „Набуко" пројекат од посебног приоритета. Али такође сматрам, да и „Јужни ток" треба да заузме одговарајуће место на дневном реду ЕУ" – пише Георгиј Пирванов.

„Ми не можемо правити озбиљне планове за осигурање енергетске безбедности без Руске Федерације. Но треба да буде јасно, да ћемо у конкретним преговорима ми штитити националне интересе, као што се то десило јануара 2008. године када смо потписали равноправни споразумн о „Јужном току", и у пролеће ове године. Од тих принципијелних одредница ми не треба да одступамо" – закључује председник Бугарске.

Ствар овде није само у принципијелности. „Источно партнерство" у целини и пројекат „Набуко" поред осталог већ су се суочили са несумњивим финансијским проблемима. Ту чињеницу није кадар да укине чак ни оптимизам који су „еманирали" 7. и 8. маја у Прагу руководиоци Европске уније. По оцени самих аутора „Набуко", трошкови за његову изградњу изнеће минимум 7,3 милијарде долара (приближно 5,4 милијарде евра), које ће морати да се издвоје из буџета Европске уније. Међутим, усвојени на прашком самиту „Источног партнерства" програм предвиђа да у периоду до 2013. године Азербајџан, Јерменија, Белорусија, Грузија, Молдавија и Украјина дозначе укупно око 600 милиона евра, тојест, кудикамо мање.

Насртљиве тежње да се изолује Русија у енергетској сфери, не фермајући при том на финансијске губитке и политичку штетност тих напора – то је оно што је данас инкорпорирано у основу „Источног партнерства", брижљиво заоденутог у свилу. Међутим, не пристају многи у Источној Европи, а да не говоримо о земљама – произвођачима енергоресурса, да крену по том склиском путу. И веома објективна размнишљања председника Бугарске, уз сву њихову опрезност и дипломатичност, још једна су потврда тога.

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа „Времја новостјеј".

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2145