Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ

Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

Петар ИСКЕНДЕРОВ Косово – Војводина – Шумадија... шта потом?

«Заједно за Шумадију» – под тако свеказујућим називом у Србији је формирана још једна у низу политичка партија. Новонастали партијски функционери – градоначелник града Крагујевца (четвртог по величини града Србије после Београда, Новог Сада и Ниша, једног од центара српске индустрије за производњу оружја и аутомобила) Верољуб «Верко» Стевановић, професор гимназије Саша Миленић и публициста Видосав Стевановић – намеравају да спасу историјску централно-српску област (њен назив може се превести као «Земља шума»)... од српске државности: под паролама «децентрализације власти» у Србији поновити пут Косова, ослањајући се на подршку Европске уније и мађарских сепаратиста још једне српске аутономне покрајине – Војводине.

Европска унија објавила је план о регионализацији Србије крајем 2008. године. То је учинио специјални известилац Европске уније за Србију, словеначки дипломата Јелко Кацин, који је дати програм означио као услов за пријем Београда у Европску унију. «Уколико Београд жели да ужива помоћ коју Европска унија одобрава земљама – кандидатима и члановима, Србија мора да се регионализује».

Одређене снаге у Србији протумачиле су најновије упутство из Брисела као смерницу за деловање – и одмах након Косова и Војводине на мапи земље настало је ново жариште «пузећег сепаратизма». Према расположивим информацијама, «сиви кардинал» покрета за «аутономизацију» Шумадије је Саша Миленић, који је раније био у саставу Демократске странке Србије бившег премијера земље Војислава Коштунице. Како пише београдски лист «Глас јавности», «Миленић инсистира на посебном карактеру шумадинаца исто као што други инсистирају на посебном карактеру војвођана».

Није ништа мање значајна и фигура публицисте Видосава Стевановића – комунисте са стажом, који је још током 1980-их година уживао све благодети партијско-комунистичке номенклатуре у тадашњој јединственој Југославији. Међутим, са доласком на власт у Савезу комуниста Србије Слободана Милошевића, привилегије многих бивших функционера су ишчилеле, и господин Стевановић је пожурио да оде на Запад, одакле је – како то наводи «Глас јавности» – «пљувао на Србију». Пре неколико година он се «ухљебио» на функцији саветника муслиманске владе Босне и Херцеговине, као консултант за пооштравање политике Сарајева према босанским Србима и Републици Српској. Он се тада прославио својим наступима на сарајевској телевизији, које је почињао речима: «Драги гледаоци! Морам вам се извинити што носим презиме Стевановић и име Видосав – због злочина и агресије које је Србија извршила против вас».

Заслужује пажњу и фигура другог Стевановића – Верољуба. Према подацима «Гласа јавности» он је један од најближих сабораца министра за економику, лидера партије «Г17-плус» и једног од главних противника руско-српске сарадње Млађана Динкића, од кога директно добија инструкције, поред осталог и оне које се тичу делатности партије «Заједно за Шумадију». У свом граду Верољуб «Верко» Стевановић је на челу партијског списка «Г17-плус – Заједно за Крагујевац». Динкићева партија «Г17-плус» позната је по својим крајње прозападним позицијама и одавно већ позива Србију да се одрекне Косова ради пријатељства са Европском унијом. Она је категорички против продубљивања трговинско-економске сарадње Србије са Русијом – и истовремено лобира за сумњиве уговоре о продаји стратешких српских предузећа и читавих грана западним компанијама. Конкретно, када је реч о административном центру Шумадије – граду Крагујевцу – у питању је продаја капацитета аутомобилске индустрије италијанском концерну «Фијат».

Када говоримо о Крагујевцу, чији је градоначелник данас Верољуб Стевановић, такође треба напоменути да се управо у том граду у годинама Другог светског рата догодила јдна од најстрашнијих трагедија у Југославији. У октобру 1941. године нацисти су у том граду стрељали – према различитим подацима – између 6 и 8 хиљада мирних становника – мушкараца, укључујући ђаке од првог до осмог разреда, које су на стрељање одвели директно из ђачких клупа. Та акција је уследила као одговор на напад југословенских партизана и изведена је по монструозној квоти – стрељати 50 људи за једног рањеног Немца и 100 људи за једног убијеног војника вермахта.

Данас се ни на који начин не треба заваравати споља гледано чисто локалним карактером деловања Миленића и двојице Стевановића. Албански сепаратизам на Коосву такође је почео од захтева за културно-националном аутономијом, под успављујућим говорима «балканског Махатме Гандија», професора Ибрахима Ругове. А и у растакању Југославије примењиване су аналогне схеме.

И док су српски политичари сада заокупљени узајамним оптужбама и трагањем за «трећим путем» између космополитиског, антисрпског Запада и историјске савезнице Срба Русије, западни милијардери добрано одрађују свој посао: «пета колона» Брисела у Србији све више јача и црта мапе даљег прекрајања многострадалне Српске Ојкумене.

___________________

Петар Ахмедович Искендеров – старији научни сарадник Института славистике Руске академије наука, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј».

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2118