Косово на раскршћу
4 minutes
Штета је што о освајачком походу западних земаља на Србију не знамо довољно. То би нам помогло да схватимо садашњу разлику у ставовима западних земаља, у првом реду САД и Немачке, који се односе на решење „косовског чвора", тј. зашто одређене земље данас предлажу поделу територије, друге се залажу да Србија призна Косово, сок неке земље чак и не признају Косово. Реч је само о земљама које су учествовале у НАТО бомбардовању Србије и Црне Горе.
Винстон Черчил је у Његошевом стилу, у својим млађим данима, изрекао велику мисао поводом инвазија Римљана у времену Јулија Цезара на британске острвљане и њихово покоравање: „Основно је право људи да умиру и убијају у одбрани земље у којој живе и да најтеже кажњавају припаднике своје расе који су загревали руке на огњишту освајача" (Churchill's History of the English-Speaking Peoples). Међутим, Черчил је касније заборавио да то право имају и други народи, посебно они против којих је предводио освајачке ратове (Јужна Африка и Судан). Кад имаш војну и економску снагу, користиш их максимално, баш онако како то јасно стоји у познатој Волфовиц доктрини.
Србија се одупирала НАТО бомбардовању које је долазило с велике висине, мада својим оружјем до освајачких авиона није могла да допре. Веома утицајне америчке новине „Њујорк тајмс" су 23. априла 1999. године објавиле текст Томаса Л. Фридмана из кога се јасно види заслепљеност освајача који поседује такву војну снагу. „Ако једну недељу дана пустошите Косово, ми ћемо за једну деценију вратити вашу земљу уназад, уништавајући вас. Да ли желите 1950? Мажемо вас довести у 1950. Да ли желите 1389? Можемо такође и 1389". Поред тога, Фридман је позвао САД да у Београду разоре електричне мреже, водоводе, мостове и путеве, да анексирају Албанију и Македонију као америчке протекторате, да „годинама окупирају Балкан". Поменуте претње добрим делом су и остварене. Та окрутност моћника слична је оној када је разбеснела Римска империја потпуно разорила Картагину. Међутим, било је мноштво великана који су знали и смели да укажу како се могу избећи ратови због себичности, од Дантеа до много других, али их људи нису слушали.
Када сагледамо како је и зашто дошло до комадања Србије, знаћемо шта би сада могли да ураде наши политичари и наш народ. Потребно је да донети одлуку: да ли још чекати да се односи великих сила евентуално промене или прићи подели територије. Време за праведнију поделу је прошло, а ново, по свему судећи, није пристигло. Поделу је требало обавити пре него што је Косово признато од многих земаља. Србија је тада могла добити повољније границе и друге услове. У то доба би косовски Албанци радо прихватили „суштинску аутономију" у оквиру Србије. За мој предлог из тог доба, да се одржи Балкански самит који ће решити не само проблем Косова већ и повратак расељеног народа из Хрватске („Њујорк тајмс", 20. фебруар 2000), наши политичари нису апсолутно били заинтересовани.
Поред тога, није нам познато зашто Немачка и неке друге европске земље нису за поделу Косова, а очекују да се Србија одрекне своје територије. Очигледно, Русија и Кина не могу саме одлучити да се решење тражи и потврди у Савету безбедности. Пат ситуација није добра не само за Србију, укључујући и Косово, него и за Европу. Зато је потребна европска помоћ Србији да се мирним путем ваљано реши тај агресијом свезан чвор.
Академик Рајко Игић
Enclosures:
160z120_Kocic.jpg (6 KB) |
