Претражи овај блог

понедељак, 16. октобар 2017.

Амбасадор Чепурин: Долазе Шојгу, Лавров, Рогозин...

rs.sputniknews.com

ЕКСКЛУЗИВНО Амбасадор Чепурин: Долазе Шојгу, Лавров, Рогозин... (видео)

Sputnik

9-11 minutes


За историју Русије и Србије датуми попут предстојеће годишњице ослобађања Београда имају посебан значај, а овој прослави ће присуствовати и министар одбране Русије Сергеј Шојгу. Посете високих руских званичника у октобру су сада већ традиција, каже амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин.

Ове године Србија обележава годишњицу ослобођења Београда, и мада није округао датум, долази и министар одбране Сергеј Шојгу. У чему је значај те прославе?

— За нашу историју, за вашу историју, такве годишњице имају посебан значај — то је поштовање према нашим прецима који су заиста показали карактер народа, храброст, љубав према домовини и пожртвованост, што је неоспорно важно за осећање народа. Зато не смемо да заборављамо победу великих ратника. Има неких који би волели да се све то заборави, избрише, али многе земље раде као и ми и ви, и зато смо блиски. Ипак смо ми, Црвена армија и Народноослободилачка војска Југославије, овде заједно ослобађали Југославију. Скоро 20.000 совјетских војника је погинуло приликом ослобађања земље. Толико их је погинуло углавном зато што су Београд ослобађали тенкови и војници, а не авијација. Једноставније је било да избомбардују за пола дана, и сви би се предали, али би град био уништен. Београд је леп град, диван је центар града, и зато мислим да треба да будемо захвални и југословенској и совјетској армији који су га спасли од потпуног уништења. Узгред, гледао сам материјале о ослобађању Београда и нашао епизоду која ми се допала. Када је био окршај са Немцима на Авали сат времена трајала је борба прса у прса. Наша велика песникиња Јулија Друњина је са 26 година била дописница, и код Стаљинграда је упала у обруч, а војници су из обруча излазили борбом прса у прса. Написала је дивну песму у којој каже: „Само једном сам била у борби прса у прса, једном на јави и стопут у сну, ко каже да у рату није страшно, тај ништа не зна о рату". Овде је тога исто било, што показује снагу духа. Зато то морамо да славимо. Славићемо у фебруару следеће године и годишњицу Стаљинградске битке. Надамо се да ће јој присуствовати и српска делегација на високом нивоу. У току је реконструкција комплекса Стаљинградске битке, једног од највеличанственијих…

И који је направио вајар српског порекла…

— Да, Јевгениј Вучетић је говорио да су његови преци Срби. То је један од тројице-четворице највећих вајара 20. века совјетске епохе, поред Мухине и Рукавишњикова. И зато мислим да би и Србија требало да учествује, јер је и она дала велики допринос сећању на ту највеличанственију битку у читавој историји човечанства.

А учешће министра Шојгуа даће додатни значај обележавању ослобођења Београда…

— Мислим да хоће. Посете наших високих руководилаца Србији често се одржавају у октобру. Био је Владимир Путин, Дмитриј Медведев, и зато је сада то већ традиција, па и посета Шојгуа. Он долази и зато што су Србији управо предати поклоњени авиони МиГ-29. То је такође повод за долазак. Шојгу је, наравно, један од политичара светског нивоа, а политичаре које познају у целом свету можемо избројати на прсте. И што је за вас важно, он је велики пријатељ Србије. Он не само да је воли него је и добро познаје. Долазио је и у годинама блокаде Србије, и као копредседник међувладиног комитета. Очекујемо да ће то бити добра посета, не само због празника него и због размене мишљења што је данас потребно. Свет је у сложеној ситуацији, ни Балкан није у једноставној ситуацији, а Србија је нека врста острва стабилности. Наравно, имали смо тешку историју, и треба да осигурамо безбедност и да се осећамо сигурно.

Притом је Србија неутрална…

— Неутралност Србије је суперважно питање у наше доба, и добар је пример за друге земље. Русија сто одсто подржава неутралност Србије. Зато смо објективно заинтересовани да Србија постане јака, безбедна и неутрална земља. А било би добро да сви то схвате и подрже.

Очекују нас и друге посете високих руских званичника Србији…

— Да, биће то период наших тесних веза. Ових дана премијерка Србије је с правом рекла да је Русија од 1999. подржавала Србију и да Срби сматрају да су им Руси пријатељи. Тако је било увек, већ 500 година колико постоје контакти између Србије и Русије. Међу државама су постојале нијансе, али међу народима су односи увек били пријатељски. Зато мислим да треба да идемо напред. У фебруару обележавамо 180 година дипломатских односа Русије и Србије, и тада ће доћи министар Сергеј Лавров.

Биће то важна посета и могућност да се размотри читав спектар билатералних односа и проблема који интересују сваку од страна. Пред нама је суперзадатак да повећамо робну размену, индустријску сарадњу. Сада су створени услови да то можемо. Ове године ће робна размена бити за 15-20 одсто већа него прошле, то је позитиван знак. Морамо и можемо да достигнемо квалитативно виши ниво, економску сарадњу, треба градити нешто друкчије а сада има могућности за то. Русија је спремна да иде напред онолико колико је за то спремна Србија. Зато ће бити врло важан долазак у Србију руског дела међувладиног комитета на челу са Дмитријем Рогозином у децембру. То је велика делегација која ће размотрити перспективе развоја билатералних односа за годину дана, и не само трговине. Очекујемо да ће та посета имати добре резултате и да ће бити важан догађај. Знате и да долази хор Александров. Велико хвала Србима који се сећају наших хероја и чувају имена улица Толбухина, Жданова. Узгред, када је Стаљин ушао у сукоб с Титом и наредио генералима да врате југословенске награде, Жданов који је био и херој Југославије, није предао орден и отишао је у пензију. Одлично је и што се планира парк Александрова, а интересантно је што ће то бити место где ће се објединити две епохе: царска, цара Николаја и совјетска, трг ће бити Александрова. Хор ће наступити и у Сава центру, и у Новом Саду, и у Сомбору, где смо заједно рестаурирали споменик руским и српским херојима-ослободиоцима 1944. године. Иначе, песме које пева војни хор су 90 одсто песме о љубави, војничке песме, али о љубави. И према Отаџбини, али и према Каћуши.

© Sputnik/ Владимир Вяткин

Наша фудбалска репрезентација ће се следеће године такмичити на Светском првенству у фудбалу у Русији. За кога ћете да навијате?

— Мислим да је то један од важних догађаја у свету, али и за нас. Данас је осам месеци до почетка светског шампионата који ће се одржати 14. јуна на стадиону Лужњики у Москви.

Трудили смо се да на сваки начин помогнемо српске фудбалере. Навијали смо за њих. На дан утакмице између Србије и Грузије био сам на путу у Суботицу. Кад сам стигао, почело је друго полувреме. Остали смо заједно са српским пријатељима који су нас дочекали у Суботици да погледамо друго полувреме. Били смо забринути, навијали смо, попили смо сву вотку у мојој соби и на крају је Србија победила. Шалим се, наравно, а ако ћемо озбиљно мислим да је српско учешће на Светском првенству сјајна новост. Желим Србији велики успех. Мислим да има добре играче и да јој треба срећа. Првенство ће се одржавати у 11 градова Русије а фудбалери ће боравити у двадесетак база. Надамо се да ће српски фудбалери провести у Русији читав месец, од 14. јуна до 15. јула, до краја првенства, самог финала.

Једна од база за тренинг се налази у Јарослављу, дивном граду на обали Волге, 130 километара од Москве. Сматрамо да би Срби обавезно тамо требало да тренирају зато што је то близу аеродрома, а уз то на пола пута налази се Троице-Сергијева лавра, центар Руске православне цркве. Тако да успут могу да сврате на који минут. У овом случају, за српски тим Божја помоћ није на одмет.

Делегација из Србије учествује на омладинском фестивалу који је управо отворен у Сочију. Ви сте их испратили у Русију, шта су Вам рекли?

— Отпутовали су у Русију с одушевљењем. Мислим да ће достојно представљати Србију. Јуче је на отварању фестивала говорио председник Владимир Путин и рекао је да на том скупу учествује 30.000 младих људи. То је огроман број младих из 180 земаља света. Страних гостију је више од 10.000, а српска делегација је врло репрезентативна — 300 људи. 

То је доста велик број, и надам се да ће учествовати у разним форматима — културном, спортском, политиколошком. Биће то корисно за Србију, а очекујем да ће оставити добар утисак на младе људе. Најпознатији фестивал омладине и студената одржан је иначе 1957. године у Москви у време детанта и оставио је, између осталог, две ствари. Песму „Подмосковске вечери", која је написана за фестивал а касније постала скоро па руска народна песма, и друго, после девет месеци, у породилиштима су се појавила тамнопута деца. Фестивал је тријумф међусобног разумевања и љубави и надам се да ће и овај то бити. Млади ће то свакако запамтити за читав живот. Захвални смо што су и српске власти подржале и помогле ову манифестацију. То је, по мом мишљењу, веома важно и исправно. Тамо ће, узгред, бити многи истакнути руски званичници, Сергеј Лавров, биће одржана дипломатска школа. Из Министарства иностраних послова Србије послато је двоје младих дипломата који ће учествовати у дискусијама. Јер свет се налази у дубокој кризи и треба тражити излаз из ње.

 

Ljubiša Ristić: Usred smo zavere sa neizvesnim ishodom

novosti.rs

Ljubiša Ristić: Usred smo zavere sa neizvesnim ishodom | Kultura

Vukica STRUGAR

8-11 minutes


Reditelj Ljubiša Ristić: Niko nas ne sprečava da u sledećih sto godina činimo ono što čine svi kada brane svoje. Svi glavni svetski procesi koji slede biće vezani za ovaj prostor

JUBILARNU četrdesetu sezonu KPGT obeležiće s pet novih predstava, ali i sećanjam na slavne početke nesvakidašnjeg koncepta u pozorišnom životu ondašnje Jugoslavije - upravo u ovo vreme počele su u Zagrebu probe čuvenog "Oslobođenja Skoplja" Dušana Jovanovića, čija je premijera održana u dvorištima Gornjeg grada. Predstava je ostala na repertoaru više od jedne decenije (sa 750 izvođenja širom sveta), a poslednji put je odigrana 1990. godine u Lenjingradu: njen kraj simbolično će obeležiti i završetak jedne, ne samo umetničke epohe...

- Nažalost, naš jubilej proći će potpuno nezapaženo. Predstave KPGT nemaju odjeka u medijima. Teško dolaze do TV emisija iz kulture, pa i beogradskih hronika i jutarnjih programa. Neke televizije, doduše, objave šta igramo, pozovu me i da gostujem, a onda uglavnom pitaju o politici - s potpunom sigurnošću i ironičnim osmehom kaže tvorac KPGT, mnogima omiljeni reditelj Ljubiša Ristić i (često tim istim) omražena partijska figura nekadašnjeg JUL-a.

* Ipak, vi spremate "gvozdeni repertoar" starih naslova i pet premijera?

- Sezona će, svakako, biti bogata. Do Nove godine postaviću na scenu Sartrov komad "Iza zatvorenih vrata", Makijavelijevog "Vladaoca", "Pohvalu ludosti" Erazma Roterdamskog i "Duhovne vežbe" Ignasija de Lojole. Peta predstava radiće se po romanu Puriše Đorđevića "Ljubavna priča", objavljenom pre tri decenije u časopisu "Gradac". Nas dvojica napravili smo zajedno i "Tajnu Crne ruke". Mnogo sam učio na Purišinim filmovima, potom i primenjivao naučeno. Inače, to je prvi gej roman u našoj literaturi, pre toliko godina govorio je o stvarima o kojima se tek danas slobodno priča. Napisao ga je čovek sjajnog talenta i velike mudrosti.

* S kojim motivom ste se opredelili baš za ovo delo?

- Želim predstavu koja će po stilu i metodu biti slična onima s početka KPGT, "Karamazovima" i "Oslobođenju Skoplja". Odlikovale su ih fragmentarna dramaturgija i teme iz bliske prošlosti, kao što su rat, okupacija, Informbiro. U "Ljubavnoj priči" reč je o socijalnim lomovima i promenama šezdesetih godina prošlog veka, zaključno s privrednom reformom, Brionskim plenumom i studentskom pobunom 1968.

* U toj deceniji desilo se mnogo stvari koje su uzdrmale svet?

- Ikone iz šezdesetih i danas žive. "Desila" su se braća Kenedi, Če Gevara, kineska kulturna revolucija, otpor ratu u Vijetnamu, bejbi-bum generacija. To je vreme velikih priprema za velike svetske promene. A na šezdesete i seksualnu revoluciju, levičarske i hipi pokrete, krik jedne generacije za slobodom, socijalnom pravdom i društvenom promenom - reakcija je bila konzervativna, neoliberalna. U mnogim društvima pojavio se strah od tolike energije. Doveo je do toga da su se sve države u svetu uozbiljile. Od tada i nema spontanih pokreta, umireni su klasni sukobi, sve je pod kontrolom i organizovanim odgovorom države. Gde god vidite da se stvari dešavaju na ulici, odmah se pitate ko stoji iza njih... Nijedna država se više ne usuđuje da reskira sa tim.

 

* Hoćete da kažete da je svaki iskreni bunt onemogućen i unapred obesmišljen?

- Paradoksalno, koliko god čudno, danas imamo svet u kome su političke promene rezultat delovanja aparata sile vojske i policije. "Promene" su zapravo rezultat trenutka u kome aparat nasilja promeni stranu, a režim se presvuče u drugo odelo - sve što se dešava na ulicama samo je dekor i propaganda. Svejedno da li je to u SAD, Rusiji ili kod nas. Da je to tako, pokazuju neobične okolnosti oko fenomena terorizma u svetu u kojem je skoro nemoguće prepoznati bilo kakvu spontanu akciju. Iza i najstravičnijih događaja prepoznajemo ruku neke državne organizacije, spolja ili iznutra, koja priređuje takve događaje.

* Znači li to da je ID samo pokriće neke druge "tajne, crne ruke"?

- Ko je napravio ID i zašto? To nisu nikakve teorije zavere već poznata istorija. Dok mi ovde sedimo i pričamo, razne države već snabdevaju i organizuju mnoge terorističke grupe, osmišljavaju njihovu ideologiju i regrutuju mlade ljude. Bilo u Španiji ili Latinskoj Americi, možda će pokušati da destabilizuju Kinu, izvrše udar na Rusiju, SAD, Evropu... Čim čujete da neko odbacuje nešto kao teoriju zavere, znajte da učestvuje u zaveri!

* Gde smo tu mi?

- Mi smo usred zavere, na važnom mestu sa neizvesnim ishodom.

* I u Srbiji, kao nekada Jugoslaviji, ukrštaju se dve interesne sfere?

- Sve je to priča o Jugoslaviji. Zvali je Jugoslavija, region ili zapadni Balkan... Sve je to jedna stvar u kojoj je Srbija srž problema, jer je njen geostrateški položaj u svemu tome bitan. Ni kultura, ni ekonomija, ni ideologija. Bitni su putni pravci. Dunav, moravsko-vardarska dolina, bitne su veze između Azije i Evrope - ključni pravci kretanja vojnih efektiva i strateška kontrola tog prostora. Nije slučajno da se velika sila koja se pomalja u 21. veku, a to je Kina, meša u taj proces svojim putevima svile. I očigledno će to sledećih pedeset godina biti glavni svetski proces vezan za naš geostrateški prostor. Zato SAD i Rusija moraju ubrzano da postignu dogovor: da se pridruže ili da to spreče.

 

* Dok je klackalica u ravnoteži i mi smo mirni?

- Još se kuva, ništa nije rešeno, ali se ide ka dogovoru. Zato još ne možemo da budemo deo EU, zato zemljom upravljaju američki kadrovi, ali najjači uticaj ostvaruje Rusija. A ekonomski, na naš svakodnevni život, najsnažije utiču Nemačka, Kina, uskoro i Turska. I svako traži svoje mesto.

* Koliko će onda mesta ostati nama?

- Što je njih više, za nas ima više mesta! I to je paradoks cele situacije. I ekonomske, i političke, i vojne. Čim neko pokuša da razjuri ostale i sam postane gazda, mi smo u katastrofi.

* Šta je sa Kosovom?

- Ono je samo epizoda u toj istoj priči. Jedan unutrašnji problem u koji je nasilno, na našu teritoriju, smeštena strana vojska. Nije to nikakva nezavisna država. Ta tobožnja nezavisnost i njeno priznavanje samo su izgovor da se na našu teritoriju trajno stacionira američka vojska i evropska civilna administracija. A to izaziva reakciju druge strane koja odmah gradi enormne obaveštajne kapacitete na našoj teritoriji, pseudohumanitarne centre i medijsku akciju, što sve, naravno, razumemo kao opravdanu i očekivanu reakciju na grubu upotrebu sile od strane SAD, Nemačke, EU.

* Kakvom epilogu možemo da se nadamo?

- Zašto epilog, nije to kraj istorije? Fukujama je beznačajni aparatčik Stejt departmenta, kojem se dive naši "filozofi" i "eksperti". Ja sam rođen u Prištini, moja je porodica tamo od turskih vremena... Tu stvar moramo da razumemo direktno i veoma jednostavno: država ima real-politiku, međunarodne okolnosti, saveznike i protivnike koji se menjaju iz meseca u mesec, iz godine u godinu. Ko zna šta nosi dan, šta noć. Albanci su sto godina, uz pomoć svih okupatora Srbije i Jugoslavije, tražili način da stvore svoju državu na našoj teritoriji. U ljubavi i ratu sva su sredstva dozvoljena: i laž, i prevara, i nasilje, i izdaja... Niko nas ne sprečava da u sledećih sto godina činimo ono što čine svi kada hoće da brane svoju državu ili teritoriju. U drugačijem svetu to bi bila stvar dogovora, sporazuma. Kao što rekosmo, u svetu u kojem mi živimo, kao u ljubavi i ratu - sva su sredstva dozvoljena.

POREMEĆENA RAVNOTEŽA U EVROPI

* KAŽETE da nam je sudbina da budemo podeljeni između SAD i Rusije?

- Nije sudbina već sporazum koji je davno napravljen između velikih sila, ali su obe - i Rusija i SAD - u više navrata pokušavale da privremeno ili za stalno razvrgnu taj sporazum koji se obično vezuje za Jaltu. Ali, to se uvek pokazalo nesvrsishodno i opasno po mir u svetu. Znači da je jedino prirodno stanje na jugoistoku Evrope, ovde kod nas - neka vrsta ekvilibrijuma kojim će se poštovati velike sile u ovom delu sveta, a samim tim i stvoreni uslovi za miran život i razvoj. Kad god se taj ekvilibrijum poremeti i uticaj prevagne na jednu od strana, eto nevolje za nas od onih drugih: ili će nam rasturiti zemlju kao Rusi i Nemci devedesetih, ili će nas bombardovati kao Amerikanci 1999. godine. Svi ti događaji su rezultat poremećene ravnoteže na jugoistoku Evrope, a to znači u čitavoj Evropi.