Демократска странка, од настанка до нестанка
Александар Апостоловски
7–9 minutes
Прамајку већине демократских партија напустила су сва њена деца и унучићи. Напустили су је и бирачи и она усамљена и одбачена живи на апаратима и коалиционој социјалној помоћи. Како назвати два мандата у Београду него као милостињу групације „Бирамо Београд", која су додељена странци коју су некада водили Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић и Борис Тадић.
Пропаст Демократске странке је много већа штета за Србију него за њу саму и у том парадоксу одувек се крило питање да ли српска политика подсећа на портрет или карикатуру. Сви њени противници трудили су се свим силама да је претворе у ово друго, не схватајући да тиме исцртавају и сопствене ликове. Апсурд је да су на њеном нестанку, са нарочитим ентузијазмом, радиле бивше демократе, свако из различитих побуда.
Њен лидер Зоран Лутовац је чак и најмање крив. Изабран је јер је нико други није хтео, те је претворена у стари споменик који нико не одржава. Чак и ако би се остварила утопија појединих сањара, махом депресивних ђинђићеваца, да је могуће сабрати све странке које су од ње настале у обновљену ДС-а, таква интеграција бивших чланова који су сада лидери њених рестлова подсећала би много више на борбу ротвајлера него на изложбу рестауратора.
Да ли су клице њене пропасти настале у време највећег тријумфа, када је, освајајући други председнички мандат, Борис Тадић постао политички господар Србије? Тада је унутарстраначка демократија схватана као роварење унутрашњих непријатеља, стварана је негативна селекција кадрова и грађење двора, првог прстена око Бориса који су стварали култ неприкосновеног лидера, претварајући ДС од политичке у маркетиншку секцију.
Ако су јаку Демократску странку створила тешка времена и Зоран Ђинђић, у много лакшим временима она је изгубила оштрину, унутарпартијску борбу коју је Ђинђић подстицао, како би се створила међусобна конкуренција и прилив новог чланства.
Одмах по убиству Ђинђића, странку преузима Зоран Живковић, али често неправедно потцењени Нишлија, иако спороводи акцију „Сабља", ни сам није био довољно уверен да ли њоме руководи он, или Ђинђићеви људи којима је расла моћ пропорционална сузама које су проливали за Зораном. Живковић је постао врло брзо бивши, пошто је пропустио шансу да одмах после „Сабље" распише изборе, иако су му сва истраживања говорила да шестомесечни период колективног ношења црнине доноси готово апсолутну победу на парламентарним изборима. Зашто их није расписао зна нешто мање он, а нешто више тадашњи амерички амбасадор у Београду Вилијем Монтгомери, који га је убеђивао да то не чини. Сваке наредне недеље одлагања предност се топила и Живковић је постао лак плен за Војислава Коштуницу, уз садејство Млађана Динкића.
И пре него што је Живковић отишао са трона, престо демократа је чекало Бориса Тадића, неомиљеног како од стране самог Ђинђића, тако и од Ђинђићевих играча који су сведочили о тој неомиљености.
Тадићев его је био превелики да поднесе те сведоке и те успомене, па је одлучио да их се реши. Успомене су остале, али не и сведоци, па је уследило распуштање трећине општинских одбора који нису подржали Борисов избор за лидера ДС-а. Била је то прва Тадићева одмазда, а одбори у Крагујевцу и Нишу се никада нису опоравили од освете новог лидера.
Борис је потом инсталирао кадрове ван странке, попут Драгана Ђиласа, Вука Јеремића, Борка Стефановића, Александра Шапића, Јелене Триван, док је уз себе, дакле у председнички кабинет, као најближе људе од поверења, али не из странке, већ из детињства, сместио маркетиншке експерте Срђана Шапера и Небојшу Крстића Крлета. Борис је, наиме, веровао у „Идоле". Једном ће ми Крле, а надам се и Борис, открити како је дошло до толике количине непријатељства између два друга.
(Драган Стојановић)
Чак ни премијер Мирко Цветковић није био оригинални изданак демократа, онај који се калио убацивањем летака у поштанске сандучиће и лепљењем плаката. Постављање Цветковића за премијера био је изнуђени потез, јер је кабинет форсирао Вука Јеремића, а партијско чланство Бојана Пајтића, па је компромисно решење пронађено у Цветковићу. Шапер и Крле су се узалуд трудили да од Мирка створе реплику ако не Николе Пашића, а оно барем Деда Мраза!
У таквој влади била су вероватно само двојица од аутентичних кадрова, они од летка до лепка. То су били Милан Марковић и Драган Шутановац. Остали су били друг, пријатељ и брат, по старој доброј српској хијерархији напредовања!
Још двојица играча су била непрскани кадрови демократа који су достигли врхове моћи, али оне невидљиве. Један је Мики Ракић, члан општинског већа на Палилули, коме је председник општине управо био Милан Марковић. Борис је унапредио Ракића у жутог Леку Ранковића, задуженог за националну безбедност. Тиме је стварну политику, ону опасну, пуну дилова и управљања службама, Борис делегирао Ракићу из два разлога: један је да сав стрес закулисне владавине пренесе на Микија, а други је јер је Ракића, иако без обуке за специјалне операције највишег ранга, тајна моћ магнетски привукла. А како да Борис одбије пријатеља?
Други непрскани демократа у зигурату моћи био је Душан Дуле Петровић, Шапчанин далеко искуснији од Ракића, са својом паралелном структуром моћи у странци, правосуђу, полицији и службама, који је остварио сан сваког моћника. У време власти готово невидљив, после пада постао је потпуно невидљив, али и даље у игри, што јесте својеврсни феномен српске политике. Можда је Дуле научник, мада не личи на Миланковића. Или је на тендеру купио напитак за невидљивост?
Борис и кабинет водили су заправо рачуна да нико не постане видљив. Јака министарства су гурала себе и своје министре као гротескне месије преко скупих медијских кампања кроз један београдски дневни лист који понекад блицне. А нарочито је то радо чинио Оливер Дулић, који је осим министра био и шеф парламента, док се Слободан Хомен, као владин координатор за медије, напорно трудио да се борбе моћи унутар ДС-а распирују и таргетује тихе незадовољнике Тадићевом владавином.
Створена од стране Ђинђића као висока пећ која је стално горела, кроз једнонедељне седнице градских, општинских и месних одбора, у време Тадића, та пећ је угашена.
Странку преузима Драган Ђилас, али прво што чини јесте освета свим бившим министрима и избацивање тадашњег председавајућег Генералне скупштине УН Вука Јеремића из партије.
После Ђиласа, који ствара лични партијски клуб, на челу ДС-а кратко борави Бојан Пајтић, потом и Драган Шутановац, коме Вучић нуди да ДС уђе и владу и заустави своје самоуништење. Ма како да Вучић радо понавља фразу „жути лопови", свестан је значаја опстанка ДС-а, чак и више од оно мало њих који су преостали и као апартиди лутају од странке до странке. Али настављају са политичким суицидом.
Такво понашање потврдиће тезу да демократе хронично пате од недостатка демократа. То их је довело до статуса споменика. Оснивач и председник ДС-а Драгољуб Мићуновић, скрајнут од главних токова политике после сукоба са Ђинђићем, у својој 93. години поседује далеко више енергије, о искуству је сувишно и говорити, од већине свих данашњих лидера.
Можда се у његовој политичкој судбини крије и судбина Демократске странке и свих нас. Последњи преостали мудрац из савета стараца, један од оних што је учио младе ратнике, од Коштунице и Ђинђића до Бориса Тадића, који су га сваки на свој начин напуштали и издавали, данас је једини озбиљни играч који би могао да поврати стару славу Демократске странке.
Мићун ће се, вероватно, слатко насмејати. Али као што то обично бива у Срба, прво су га следили, али увек су га се касно сетили. И демократе, и сви остали!
