Европа гледана другим очима

Петак, 14.10.2022. у 18:00

 

Владимир Кршљанин

 

ПОГЛЕДИ

Европа гледана другим очима

Србија не сме бити објекат уцене евробирократа и њихових газда, већ субјекат новог, праведнијег света – на почасном месту, међу победницима, како смо и навикли да је видимо

 

(Срђан Печеничић)

Данас добро плаћени евробирократи, без обзира на то да ли заузимају управљачке позиције у Бриселу или у некој од престоница ЕУ, већином делују против интереса народа и против принципа демократије, а по наређењима англоамеричке олигархије. И усуђују се да прете Србији.

А та олигархија је 1999. изазвала Први европски рат на тлу бивше Југославије, и 2022. Други европски рат на тлу бивше Украјине. Оба су били и против Европе. А пошто је Други рат, већ по традицији, страшнији од Првог, они су на време склонили Велику Британију са европског попришта. И сасвим у свом „постмодерном" антиљудском и антихришћанском стилу пандемије, „великог ресета" и ЛГБТ, за виновнике су прогласили Србе и Русе.

Први европски рат је био проба за Други. Међутим, испоставило се да је Први био резултат обести униполарне светске олигархијске диктатуре, док је Други резултат очајања због заувек изгубљене светске доминације.

До скора је имало смисла говорити да нам је и од самог формалног уласка у ЕУ, битнији напредак у достизању „европских стандарда". Сада је то под знаком питања, јер оволико одступање од демократије и гурање сопствених народа у сиромаштво, деиндустријализацију, смрзавање и рат, а све у туђем интересу, очигледно сведочи о краху система. Наравно, у западној Европи још постоје достигнућа од којих се може учити, али сада је опет очигледно, као што је било очигледно под бомбама 1999, да је примена система који нам намећу евробирократи – за Србију најгора могућа опција.

Наравно, из своје коже, и из своје Европе, се не може. Али је крајње време да Европу почнемо да гледамо другим очима. Да почнемо да се поносимо тиме што смо носиоци њених изворних духовно-моралних вредности, да наставимо плодну сарадњу са европским нацијама, али да се дистанцирамо од пропалог евробирократског пројекта, који ће у месецима и годинама пред нама срушити, и надамо се претворити у истински евродемократски пројекат (онај до Урала или до Владивостока) – сами европски народи.

У овом часу, суверена Србија, у савезништву са Русијом и Кином, главни је извор европске наде и једини гарант европске будућности. И зато, упркос хистерији која влада међу евробирократама, морамо, слушајући и глас народа, још мало храбрије водити своју независну спољну политику и развијати је на следећи начин:

а) задовољити се придруженим и одустати од пуноправног чланства у ЕУ и смањити ниво сарадње са НАТО на уобичајени ниво „партнерства за мир", бар док те организације не одустану од своје антидемократске и неоколонијалне политике;

б) ући у придружено чланство или партнерство у дијалогу са Савезном државом Русије и Белорусије (а ту своје место могу добити само Србија и будућа ослобођена Украјина), Евроазијским економским савезом, ОДКБ-ом, Шангајском организацијом за сарадњу и БРИКС-ом (што су већ учиниле многе значајне земље света, само није јасно зашто Србија још није).

Курс независне спољне политике Србије је потпуно исправан и изазива поштовање многих у свету. Ипак, он се мора даље развијати на предложени начин да би наша независност била потпуна, јер у периоду 2000-2012, независности није било и створена је потчињеност западним центрима моћи у многим областима, што нашу међународну позицију још увек чини рањивом.

Србија широм света има велики углед, поготову код својих најмоћнијих савезника, Русије и Кине. У том угледу постоји део који се темељи на тековинама два светска рата и несврстане политике, али његов највећи део произилази из нашег отпора међународној диктатури деведесетих, када смо иницирали настанак праведнијег Новог света, који данас предводе Русија и Кина.

Баш зато што свет јесте у преломном историјском раздобљу, није нам довољна само тактичка вештина, већ се морамо ослонити на своју стратешку цивилизацијску супериорност, која нас учи, како нас је недавно у Београду подсетио Сергеј Бабурин, да није могућа „златна средина између добра и зла".

Недавно је више од 100 најугледнијих бранилаца Србије у Првом европском рату, на војном, политичком, дипломатском, културном и информативном попришту, али и младих српских политичара и активиста, потписало и објавило несвакидашњи документ: Повељу српско-руског братства, којом се истичу, како приврженост традиционалним европским, хуманистичким, хришћанским духовно-моралним вредностима, тако и њен регионални, европски и светски значај.

У политичком смислу, Европа почиње да ври. Мађарска упорно пружа отпор евробирократама. У Италији је већ традиционалистичка коалиција убедљиво победила на изборима. У Чешкој и другим земљама не јењавају масовни протести. Трећи светски – лажовски рат (или неуспели покушај рата највећих лажова и криминалаца против човечанства – јер је технологија масовног лагања последња област у којој имају примат) у коме се за још мало доминације или некажњености олигархијских злотвора масовно жртвују животи, благостање и достојанство људи и у којем евробирократи и њихове газде бесрамно газе истину, морал и међународно право, не либећи се од сарадње са фашистима и терористима, мора бити и биће заустављен.

А Србија не сме бити објекат уцене евробирократа и њихових газда, већ субјекат новог, праведнијег света – на почасном месту, међу победницима, како смо и навикли да је видимо.

Потпредседник међународне словенске академије

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

https://www.politika.rs/scc/clanak/520508/Pogledi/Evropa-gledana-drugim-ocima

Jовановић: Србија не смије дозволити да је Америка третира као осуђеника

Jовановић: Србија не смије дозволити да је Америка третира као осуђеника

Бивши министар спољних послова Савезне Републике Југославије Живадин Јовановић сматра да Србија не смије дозволити да је званичници САД понижавају и третирају као неког осуђеника и да због тога не би требало да ћутке пређе преко поступка америчког државног секретара Ентонија Блинкена, који је у недавном телефонском разговору са Александром Вучићем предсједника Србије "упознао са неопходношћу брзог постизања споразума са Приштином".

 

Живадин ЈовановићФото: СРНА

Коментаришући ову Блинкенову поруку из саопштења прес-службе предсједника Србије након његовог разговора са америчким државним секретаром, Јовановић је оцијенио да је то непримјерен и пријетећи начин комуникације.

- Није Вашингтон судница за Србију, нити је Србија осуђеник који је у притвору да јој се званичници САД тако обраћају. Ништа није аргумент да Србија мора да клекне и пристане на понижење, већ мора бити спремна да сачува своју слободу - рекао је Јовановић за Срну.

Према његовом мишљењу, Србија мора бранити КиМ политички, правно дипломатски и на све могуће начине и ту не смије да буде никаквог колебања или меркантилизма да се зарад инвестиција или енергената одустане од тога, јер су егзистенција државе и њена слобода вриједности које морају да се штите по сваку цијену.

Коментаришући све већи притисак на Србију да уведе санкције Русији, став појединих политичара да ће Србија остати без Косова уколико то не учини, као и најаву државног врха да ће можда и промијениити садашњу политику ако штета од неувођења санкција Москви буде већа од користи, што за сада није случај, Јовановић је указао да се на тај начин не може говорити о тако значајном партнеру као што је Руска Федерација.

Он сматра да је Блинкенов ултимативни тон посљедица таквих ставова, а нарочито порука да "Русија не разумије довољно Србију", које су се слале са одређених нивоа у Београду.

- Чак и да је то тачно да нас Русија не разумије, у шта не верујем, питање је да ли се на тај начин комуницира са стратешким партнером као што је Руска Федерација и да преко медија ми шаљемо поруке једни другима - навео је Јовановић.

Према његовим ријечима, није случајно да је Блинкен позвао предсједника Србије дан или два након што је из Београда пуштен пробни балон поруком да Русија не разумије Србију.

- Блинкен се у име НАТО и САД након тога јавља и пријети српском предсједнику. Онај ко каже јавно да Русија не разуме довољно Србију, тај шаље поруку Бриселу, Вашингтону и Лондону: "Дођите, ми се стављамо вама на располагање! Русија нас не разумије и ми смо спремни да се прикључимо вама" - оцијенио је Јовановић.

Како каже, Вашингтон се према предсједнику Србије понио као судија, који Вучића упознаје са одлукама тог суда.

- Ако је он /Блинкен/ стварно рекао да је упознао предсједника на тај начин, онда је он у име неког судског вијећа саопштио одлуке тог вијећа. Испада да постоји неко судско вијеће којим предсједава Америка и у чије име неко упознаје Србију да мора да уради ово или оно - указао је Јовановић.

Он сматра да начин на који се Блинкен обратио Вучићу Србију своди на ниво неког објекта у међународним односима, а не субјекта и бишег америчког ратног савезника.

Јовановић каже да сада испада као да Србија није побједница у Првом и Другом свјетском рату и као да се јуче испилила, захваљујући вољи Отоманске империје или Аустроугарске.

- Нису Србију направили ни Отоманска империја, ни Аустроугарска, а није је направила ни Америка, па да може да јој заповиједа. Овдје се ради о томе да ли Србија хоће да постоји или неће. Србија у историји никада није клекла или се предала, ни 1914. године, а ни 1941. године и зато и сада мора по сваку цијену да брани своју слободу и независност - поручио је Јовановић.

https://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=490147

politika.rs

На прагу новог апсолутизма

Владимир Првуловић

5-7 minutes

---

Tреба да будемо забринути. Не само ми из мале Србије на ветрометини, већ две трећине популације данашњег не-НАТО-вог света.

Да ли смо свесни шта се око нас догађа? Све је подређено НАТО-у, а НАТО и његови чланови и претенденти на чланство су подређени САД. Управо смо се уверили да је и Генерална скупштина УН постала позорница за промоцију америчких, НАТО-вих концепција о уређењу савременог света. Шефови 193 државе чланице УН или њихови изасланици присутни у сали, пажљиво слушају и аплаудирају говору америчког председника (коме чак и померају сатницу због присуства на сахрани енглеске краљице). Сви седе и аплаудирају када путем видео-линка (што није предвиђено документима УН) говори украјински предсeдник Зеленски. Када они заврше, пола сале ГС УН се испразни. Све важне информације, најаве преуређења света, претње непослушнима и директиве су већ чули. Само треба да их спроводе или ће бити изоловани.

Очигледно је на делу спровођење, под вођством САД, плана и смерница изражених у делу покојног Збигњева Бжежинског „Велика шаховска табла". Дакле, једина велика сила биће САД, а Русија, Кина, Индија и друге велике земље само регионални пиони на светској „табли". Чак се ни стари амерички теоретичар међународних односа и изумитељ пингпонг дипломатије, још жив и разуман Хенри Кисинџер уопште не чује, јер је пригушен и отписан.

Шта се десило са међународним правом и тешко достигнутим међународним документима? Шта се десило са Завршним документом и  договорима Конференције КЕБС (ОЕБС) из Хелсинкија 1975. о мирном уређењу односа у Европи и савременом свету? Од Савета безбедности УН неодобрени 78-дневни напад НАТО-а крстарећим ракетама на СРЈ (Србију) 1999. и непоштовање документа СБ 1244 о његовом окончању, потврђују напред изнету тезу. Шта се десило са другим међународним организацијама, које су све под паском САД?

Да ли је јасно да је Европска унија у функцији спровођења директива САД и НАТО, чак и на своју економску и другу штету? Где су нестале неутралне земље, које су биле стожери мирољубиве политике после Другог светског рата? Међу њима, две важне карике – економски јака Шведска и земља у успону Финска, које су од неутралног статуса имале економске и политичке користи, данас чекају да им Турска одобри статус придружених чланица НАТО-a, иако су на границама другог, не-НАТО-вог света. Још званично неутрална Швајцарска, која је стално под притиском САД, те се одрекла и „свете" тајне банковних рачуна, као њеног адута у светском банкарству, данас од САД наручује 36 борбених авиона Ф-35А и пет ракетних ПВО система „патриот" у вредности од преко 8,4 милијарде евра, са испоруком до 2031. године! Иако су за њену величину територије и контролу граница до сада коришћени мопеди и мотоцикли. Пољска, балтичке земље, Чешка, Словачка, чак и С. Македонија, уз сагласност САД, шаљу своје  коришћене тенкове Украјини, а заузврат им се нуде нови амерички уз „повољније" цене (!?), у складу са политиком „НАТО оружје за НАТО чланове". Само што ће то плаћати грађани ових држава у кризи.

​ Да ли је ово довољна аргументација за тврдњу о планираном апсолутизму САД и НАТО у данашњим међународним односима. То се манифестује у економији, производњи и коришћењу природних сировина и енергије (замислите блокиран и миниран новоизграђени „Северни ток 2", на штету Немачке и ЕУ земаља), али и у науци, култури, музици, позоришту, журналистици, па чак и у спорту. Сетите се блокирања Ђоковића да се такмичи у Аустралији и на УС Опену ове године и поред попуштања антиковид мера, забране руским и белоруским такмичарима да се такмиче у међународној конкуренцији и других неправилности. Не заборавимо толерисање допингованих америчких атлетичара и спортиста на олимпијадама, бициклистичком Тур де Франсу и пливачким такмичењима. Сетите се судијске крађе златне медаље нашем пливачу Милораду Чавићу у трци на 100 м лептир стилом, на Олимпијади 2008. у Пекингу, у корист  Американца Мајкла Фелпса, који је евидентно био други. Све спортске светске асоцијације доследно спроводе политичке директиве из Беле куће.

Зиму ће Европа, не само њена  економија, већ и становништво, пропатити без руског гаса и нафте, али ће, на своју штету, поштовати санкције које према енергији из ове земље прописује Америка. А за то време ће САД неумерено штампати доларе без адекватног покрића, поклањати оружје и помоћ Украјини, иако није чланица ЕУ ни НАТО-а, тражити од европских савезника да Украјини доставе своје оружане системе, а обећавајући да ће им, заузврат, продати новије и модерније системе који се производе у САД.

Шта на све ово да кажу две трећине светске популације и земље које нису ни у ЕУ ни НАТО, а боре се против тешкоћа модерног времена. Да ли је решење – постизање извесне равнотеже преко земаља БРИКС-а (Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка) или ново савезништво Русије и Кине, видећемо? Ако коалиција западних земаља под управом САД то буде дозволила. За Јужну Африку сумњамо да ће остати у поменутој коалицији.

За сада остају бриге да све то није довољно да се заустави погубни точак кретања савременог света и историје. Надамо се само да неће кулминирати светским нуклеарним сукобом у којем би сви били губитници, а цивилизацији можда уследио повратак у преисторију.

Редовни професор универзитета

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa