ОСАМА ЈЕ ПОНОВО ЗАТРЕБАО АМЕРИЦИ

Леонид ИВАШОВ | 07.05.2011 | 20:52

Последњих недеља се за Запад, посебно за САД, ситуација у свету није баш најповољније развијала. По Америци су се проваљале најјаче од почетка 21. века протестне демонстрације; уз захтеве социјално-економског плана зазвучале су пароле „Доле диктатуру олигархије!" Протести у земљама Северне Африке и Блиског Истока су добили антиамеричку обојеност. Долар се клати на самој ивици, спољни дуг Америке се попео изнад највиших облака, стручњаци прогнозирају нови степен  кризе, а поверење у Барака Обаму и његову администрацију се скотрљало на опасно низак ниво. Ништа боља ситуација није ни код америчких савезника у Европи. Шпанија, Грчка, Португал и Италија су дошли на границу дефолта; све су јачи протести против агресије на Либију; расте незадовољство, изазвано реком избеглица; социјално-економским проблемима се придружује међуетничка напрегнутост; шенгенски простор пуца по свим шавовима. За САД и Европу заједничко постаје неразумевање циљева рата у Авганистану од стране светске заједнице. Упали су, као, да би ухватили Осаму Бин-Ладена који се мудро досетио, док је седео у пустињи Тора-Бора, да 11.септембра 2001. године изврши терористички акт у САД. Од тада је прошло скоро пуних 10 година, а друштву нема да се саопшти било шта, осим обавештења о погибији војних лица из  НАТО и о убиствима мирних Авганистанаца. Истина – има - проток дроге је за то време порастао много десетина пута. А још – убијени су син и малолетни унуци Моамера Гадафија. Па - по чему се то, у овом случају, НАТО разликује од Хитлерових СС снага, од тајних друштава која врше ритуална убиства? Или је  то, можда, одјек „холокауста", на који су тужне мере успомене обављане баш на дан када је извршен нацистички обрачун са породицом либијског лидера? Убиства деце се не могу ничим оправдати, убице не може да оправда никаква лаж. Не само Арапи, већ се и Европљани питају: по чему се, онда, оваква демократија разликује од нацизма? Да није по томе, што су хитлеровци децу убијали у гасним коморама, а НАТО – ракетама? Да би се извукли испод терета „незгодних" питања, избачен је добитни џокер, који ЦИА одавно чува – верни Осама Бин-Ладен… Ако се погледа његова обавештајна биографија – Осама се појављивао на сцени сваки пут када је то затребало интересима „глобалне над-државе". Осама се први пут појавио у децембру 1979. године, када је совјетска војска ушла у Авганистан. Совјетски упад је нанео непланирани ударац плановима САД, чије је извршење било започето 1977. године, после посете Авганистану Х. Кисинџера, државног секретара САД. У току те посете Кисинџер се срео са будућим иницијаторимаавганистанске револуције 1978. године и њеним призивачима. До првог неуспеха Вашингтона је  дошло када су револуционари одбили да за свог вођу изаберу Хафиза Амина, који је представљао амерички избор. Док се дискутовало о кандидатурама испоставило се да је ЦИА заврбовала Амина још у време његовог школовања у САД и, колико год да је он убеђивао своје ратне другове да је прекинуо са Американцима, њему није поверовано. Међутим, крајем 1979. године Амин је, пошто је извршио преврат и лично задавио Таракија, вођу револуције, дошао на власт и започео са унапред испланираним убијањем људи, који су желели сарадњу са СССР-ом. Улазак совјетске армије у децембру 1979. године је ситуацију вратио, и при том је Амин убијен. Тада је ЦИА, заједно са Обавештајном службом Пакистана (ISI) прибегла услугама Бин Ладена, наследника крупног сауди-арабијског бизнисмена, чији се бизнис тесно преплитао са породицом Буша-сениора.       … ЦИА је поставила свом агенту следећи задатак: да мобилише снаге радикалног ислама за оружану борбу против совјетске армије у Авганистану. Бин-Ладену су додељени амерички инструктори, Обавештајна служба Пакистана је давала борце, од којих је један део представљао војнике пакистанске армије. Тако је створен мит о „терористи Но 1"… А затим је дошло до серије разбацаних у времену терористичких аката, при чему је сваки оправдавао линију САД која се бори са међународним тероризмом… Овде треба да се направи дигресија. Наравно да није све терористичке акте вршила Ал-Каида, али су ипак сви приписивани њој, јер је тако стваран злослутни лик глобалног „исламског тероризма". Када је 2001. године пукла америчка економија и потамнео (због жестоког обрачуна са Југославијом) имиџ САД као бране демократије, када се заоштрило неслагање између система међународног права, који је створен у време равнотеже снага, и америчког монополизма, Осама је поново затребао Америци ради решавања новог глобалистичког задатка – ради широке акције која ће изазвати шок у америчком друштву и на тај га начин смирити, и – најважније – променити читав систем међународне безбедности тако што ће америчкој агресији ма где да се она деси дати изглед законитости и сврсисходности. И опет је, као 1979. године, муслиману Бин-Ладену додељена улога призивача дивљачи – организатора огромне терористичке операције, која ће се састојати из више корака, и за коју је потребна изузетна усаглашеност и агентурно улажење у десетине америчких служби, што је било апсолутно немогуће урадити из авганистанске Тора-Боре, у којој нема ама баш никаквих веза. Ма, да оставимо ту пећину на миру. Посао је завршен: већина Американаца је поверовала у читаву ту ужасну бајку, америчко друштво се, пошто је 11. септембра 2001. године платило са неколико хиљада живота, чврсто сплело око своје владе, светска заједница је Вашингтону дала индулгенцију за будућа међународна разбојништва. После 11. септембра 2001. године, пошто је приљежно приказао своје учешће у главном догађају тек започетог века, Осама Бин-Ладен је заслужио мир, који су му његови амерички босови и омогућили. Међутим, време је прошло, и Осама је поново затребао америчким газдама – сада, већ – очигледно – последњи пут. Да није дошло до на брзину организованог убиства „терористе Но 1", масмедији читавог света би за главну тему узели окрутан обрачун са сином и унуцима Моамера Гадафија – злочине, иза којих светлуцају сенке САД и НАТО.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/05/07/osama-ponovo-zatrebao-americi.html

Тако је говорио Оли Рен

 

Марко Пејовић		6.05.2011, 14:41

         Америчке депеше које објављује Викиликс престале су да излазе на првим страницама водећих светских новина али још увек, ту и тамо, понека од њих успе да привуче пажњу пажљивог читаоца. Новинска агенција Бета пренела је ових дана депешу америчке амбасаде у Финској из јула 2007. године коју је објавио Викиликс. Према том документу, током састанка амбасадора САД у Финској Мерилин Вер и тадашњег комесара за проширење ЕУ Олија Рена реч се водила о политичкој ситуацији пред проглашење независности Косова и плановима заинтересованих земаља. Рен је том приликом, дао сопствено тумачење односа Србије и Русије у оквиру дипломатске борбе која је уследила. Европски комесар је тада предвиђао да Русија „неће никад подржати резолуцију Савета безбедности УН о независности Косова", да је немогуће постићи једногласје међу чланицама ЕУ и да је неопходно да САД и друге земље једнострано признају независност Косова да би Русији послали „јасну поруку". Зарад спасавања јединства ЕУ и успеха косовског плана о независности била је неопходна јединствена мисија Европске уније на Косову јер би, како каже Рен „коалиција вољних, а без пуног мандата ЕУ била катастрофа".

         Догађаји су потврдили предвиђања европског комесара. Русија до данас није дозволила да Савет безбедности УН одобри независност Косова чувајући позицију Србије отвореном за неке будуће преговоре; САД и известан број земаља јесу једнострано признали самопроглашену независност јужне српске покрајине, ЕУ се није усагласила око овог питања јер Шпанија, Словачка и Румунија још увек стоје на позицији међународног права а једини успех уједињене Европе представља слање мисије Еулекс. Чак и том скромном успеху допринело је прихватање Србије, увек спремне да пре помогне Европи него себи. То што Еулекс није испунио своје задатке и што је све чешће критикован као неуспешан и скуп подухват представља скретање од суштине. Успех је постигнут самим слањем мисије, њен учинак није толико битан.

         Али, вратимо се другом делу разговора Рена и Верове, оном где европски комесар објашњава руске и српске мотиве. Према његовим речима: „руска стратегија у УН је веома једноставна. Уколико се реши проблема Косова, Србија ће бити ослобођена терета ослањања на Русију и моћи ће одмах да убрза пут ка ЕУ". Однос Русије према Србији Рен назива „клијентелистичким" и додаје да „руски став према Косову има везе само са интересима Русије, и никакве везе са Косовом, и што је вероватно најгоре од свега, потпуно је супротан дугорочним интересима Србије".

         Тумачење европског комесара завређује пажњу јер се потпуно поклапа са идеолошким тумачењима дела српских политичара. Према том гледишту, Русија заступа искључиво своје себичне интересе, док су САД и ЕУ „алтруистички расположене заједнице вођене искључиво високим хуманистичким принципима". Косово за Србију представља само „баласт који је кочи на путу ка ЕУ" а руска „перфидна политика" покушава да Србију задржи као „таоца прошлости". Срећом, САД и ЕУ боље разумеју шта је дугорочни интерес Србије и раде све што могу да јој дугорочно помогну, чак и кад се Србија томе противи. Попут лекара који ампутацијом спасава живот неразумном пацијенту тако ће и отцепљењем Косова Запад помоћи неразумној Србији. Једини проблем је Русија која не помаже у спасавању Србије већ упорно инстистира на превазиђеним категоријама као што су међународно право, суверенитет, достојанство држава... Или, да потпуно упростимо, они који су Србију бомбардовали и који су радили на отцепљењу Косова су пријатељи Србије, док Русија која је Србију бранила и подржавала је њен непријатељ. Наравно, реч је о потпуно сулудој пропагандној конструкцији која је у Србији као мантра понављана преко одређених медија, политичких група и кроз речи европских званичника. Оно што је овде необично је што је то био затворени разговор европског комесара и америчког амбасадора, ту је пропаганда непотребна и они нису имали потребе да се међусобно обмањују. Из тога следи да Оли Рен стварно верује у целу ову небулозну конструкцију. А таква мисао делује застрашујуће.

         Коначно, говорећи о тадашњим српским властима Рен је оценио да су Војислав Коштуница, тада премијер, и Вук Јеремић, и тада и сада министар спољних послова, представници тврдог крила које „не може или неће да прихвати стварност", док Борис Тадић то разуме али „нема храбрости или инструменте" да одвуче Србију од Русије и приближи је Западу. Сличне процене о ставу председника Србије према косовском питању током процеса проглашења независности преносила је и америчка амбасада у Загребу, а јавност је о томе сазнала опет преко Викиликса. Према том документу хрватски председник и премијер су сматрали да о Косову Борис Тадић „мисли исто што и ми".

Данас, четири године после ових разговора које је Викиликс пренео, можемо да приметимо да све дилеме око питања односа Русије и ЕУ, Косова и евроинтеграција, тврдог и меког крила српске политичке елите, па чак и питања шта је истина а шта само пропаганда нису ни близу тога да буду затворене.

http://serbian.ruvr.ru/2011/05/06/49936376.html