Nema dokaza da su tajkuni dobri menadžeri

Mahmud Bušatlija, konsultant za investicije, o lutanjima na Koridoru 10, upropašćenoj šansi za restituciju i ponudi istaknutih privrednika da preuzmu upravljanje u propalim društvenim firmama

 

Nema dokaza da su tajkuni dobri menadžeri

Miloš Obradović

Srbija iz godine u godinu planira budžet sa deficitom većim nego što može da pokrije. Naša država još nije prezadužena, ali je na ivici sa koje vrlo lako može da se sklizne u prezaduženost. Nije bitno da li mi dobijamo kredit od neke međunarodne institucije ili komercijalne banke, to sve mora da se plati. To ne plaća država, već sve plaćaju građani - kaže konsultant za investicije Mahmud Bušatlija u razgovoru za NT.

Prošle nedelje je saopšteno da smo izašli iz recesije i da će do kraja godine ljudi osetiti povećanje standarda. Da li je to stvarno tako?

- Lako je pričati o izlasku iz krize i o tome kako će do kraja godine skočiti standard. To je nerealno i ljudi znaju da za šest meseci njihovo stanje ne može bitno da se promeni, a svakako ne nabolje. Ove godine očekujemo da će biti još otpuštanja. Jedan od elemenata izlaska iz recesije su otpuštanja, odnosno smanjenje troškova poslovanja. Očekuje se da će i u javnom sektoru dosta ljudi dobiti otkaze, jer je MMF čvrsto stao iza toga, ali i u realnom sektoru veliki broj ljudi ostaće  bez posla. Ko uopšte može i da pomisli da će se do kraja godine nama povećati standard.

Vi se zalažete za što skoriju reformu javnog sektora, pre svega javnih preduzeća. Da li su političari spremni na to?

- Sumnjam da su spremni, jer bi do sada već preduzeli nešto u tom pravcu. Kod nas je problem što ima strašno mnogo javnih preduzeća, oko 700, što državnih što komunalnih. I ta preduzeća su apsolutni monopolisti i samim tim su kriva za kršenje antimonopolskog zakona, a to im država omogućava.

- Imamo državne monopoliste koji sasvim netransparentno rade i nemaju nikakve obaveze prema svom društvu.

- Državni budžet nikada nije imao završni račun, a da ne pričam o oditovanom završnom računu. Državni revizor je sada samo malo začeprkao i odmah naišao na velike probleme. Obradio je 25 odsto državne uprave, javna preduzeća nije ni pipnuo, a tek tamo se nalaze ozbiljni tokovi novca.

- Tako smo došli u situaciju da imamo monopoliste koji gube pare. Pare ili negde cure, ili nisu naplaćene, ali je nemoguće da monopolista ne može da zaradi. Može negde da preliva prihod ili da iz dnevnopolitičkih razloga neko bude amnestiran od plaćanja, na primer, struje.

- EPS se stalno žali kako ne može da naplati milijarde evra, ali kada se pogleda struktura naplate, najmanji potrošači i najbolje plaćaju. Ne plaćaju veliki potrošači i oni su beneficirani, jer prelivaju u svoje džepove prihod EPS.

- Ako javna preduzeća služe politici tu nešto nije u redu i zato sumnjam da kod nas postoji volja da se nešto uradi. Kada se sastavlja vlada to traje tri meseca, ali to je samo uvod u čerečenje javnih preduzeća, jer se ona dele sledećih godinu dana. I sada smo svedoci kako se jedno javno preduzeće otima od druge partije, pa koridor 10 prelazi iz ruku socijalista u ruke DS-a. Ali, to se više ni ne krije.

Dokle sistem može tako da funkcioniše?

- Bez pritiska kod nas se neće ništa promeniti. A pritisak može da dođe zbog krize. Ako nešto ne može da funkcioniše, onda mora da se promeni. Nisam siguran ni da političke partije shvataju da više nema novca.

- Reforma se može desiti na dva načina: kontrolisano i iznutra, da sama državna uprava krene u reforme, što je u stvari tranzicija koja se kod nas nikada nije desila. Ona je bolna i traje bar pet godina. I ljudi treba da budu jasno obavešteni šta ih čeka u tom periodu. Ne može se pričati kako će im biti divno do kraja godine, a tražiti da se žrtvuju narednih pet godina. Ne može se ni tražiti žrtvovanje ako nije jasno zašto. Mora se reći kakvo će biti obrazovanje, kolike će biti penzije, da li će ljudi moći da se leče...

- Drugi način je kao u Grčkoj. Kada se stvori neravnoteža koja se više ne može rešiti kontrolisanim putem, može i do krvi da dovede. Stvori se situacija kada se ne mogu podeliti penzije, pa se protiv vlasti okrene milion i po ljudi. Pa se ne mogu podeliti plate, a to je još pola miliona onih koji rade u javnom sektoru. A to znači da lekari ne primaju plate, pa nemamo gde da se lečimo, pa učitelji ne primaju plate a deca ne mogu u školu. I jednom samo plane. Takve situacije nisu ni koordinisane i lako ih je zloupotrebiti. Te revolucije donose korenite izmene, ali nikad se ne zna kako će se završiti. 

U poslednjih deset godina priča se o privlačenju stranih investicija. Kakve smo investitore privukli?

- Srbija u poslednje dve godine ima veći odliv sredstava na Kipar, nego što dolaze pare sa Kipra. To znači da se „kiparske" pare koje su se poslednjih desetak godina vraćale u zemlju, sada isisavaju pod izgovorima da se vraćaju dugovi, kupuje oprema... S druge strane imamo institucionalne investitore kakvi su penzioni fondovi. Oni ne idu u investiciju koja će trajati dve, tri godine, već traže investicije koje će dugo trajati, sa malim prinosom, ali i malim rizikom. Kod nas takvih nema osim „US Stila", cementara i pivara. Institucionalnim investitorima nije cilj da isisavaju sredstva, već da ih reinvestiraju.

- Kod nas se to vidi i po tome što naši ministri već deset godina pričaju kako se kod nas isplati ulagati, jer imamo najniže poreze na dobit preduzeća. Porez na dobit kompanija ni ne igra nikakvu ulogu u investicionim odlukama. Oni ga nikad ni ne plaćaju, jer svoj profit stalno investiraju. U Skandinaviji se, recimo, ulažu pare iako ti porezi dostižu i 40 odsto, a u nekim granama su i veći.

- Za spekulante je taj porez važan, jer oni kad obrnu pare hoće da ih iznesu i moraju da plate porez, a onda nije svejedno da li je 30 ili 10 odsto. Ima u našoj državnoj upravi dosta neznanja i nikakve prakse. Zemlja u razvoju mora da ima stručnost i da nađe način da te stručnjake privuče, a mi nismo baš uspeli u tome.

Kako ocenjujete ponudu naših istaknutih privrednika da preuzmu upravljanje nad propalim društvenim firmama?

- Nije neobično da vlasnik preduzeća, bilo da je to država ili privatnik, traži rešenje u promeni menadžmenta. To je prvi korak u ozdravljenju firme, čak se i sposobni menadžeri menjaju da bi se u kompaniju dovela nova „krv" i nove ideje. Menadžeri nisu čudotvorci, mogu da pomognu, ali i preduzeće mora da ima osnovu za to. Na primer, u JAT može da uđe i Donald Tramp, ne bi od njega napravio dobro preduzeće. JAT je opterećen istorijom gubitaka, lošom organizacijom, propuštenim šansama.

- Pitanje je kome se država obraća kada priča o profesionaliziciji menadžmenta. Da se obraća međunarodnom tržištu za profesionalne menadžere, koje bi ili platila ili dala učešće u nekom budućem profitu, bilo bi prihvatljivo. Ali, ako se obraća domaćim uspešnim biznismenima, pitanje je čime oni uopšte dokazuju da su uspešni i da su biznismeni. Čime dokazuju da znaju da upravljaju svojom imovinom toliko dobro da država može da im poveri svoju. Sumnjam da među njima postoji bilo ko kvalifikovan da se bavi državnom imovinom. Vrlo je malo ljudi među tim biznismenima koji rade isključivo rezidentno, da ne poseduju firme u inostranstvu i nemaju tokove novca koji nisu transparentni. Malo ih je koji nemaju neki monopolski položaj.

- Nisam siguran da bi ijedna ozbiljna tržišna procena kapitala pokazala da u tim tajkunskim firmama postoji pozitivan kapital, odnosno da je kapital veći od dugova. Te firme uglavnom se bave uvozom, trgovinom i nekretninama, zavise od blagostanja građana i od toga da oni imaju dovoljno para da kupuju njihovu robu.

- U njihovom poslovanju nema nijedan podatak da oni znaju da posluju u krizi. Oni su svi veliki gubitnici krize. Niko od njih nije uspeo da zadrži kapital od pre dve godine. Možda im je država pomogla lane Bečkim sporazumom, da im banke reprogramiraju kredite, ali ti dugovi nisu otpisani, već samo odloženi, a banke su sebe dovele u situaciju da ne mogu da naplate kredite.

- Sada isti ti ljudi traže od države da im garantuje poslovanje, ali ne da im uzme vlasništvo nad delom imovine. Traže od države da im socijalizuje gubitke i posle svi mi da vraćamo te dugove.

Koridor 10 je ponovo predstavljen kao strateški projekat Srbije, ali opet ga prate afere. Ovog puta oko leve trase na deonici od Horgoša do Novog Sada. Kako će to uticati na završetak autoputa?

- Koliko znam, drugoplasirani na tenderu su se žalili, ali to izgleda ne znači ništa državi, jer posao ne može da se ugovori dok žalbeni rok ne prođe. Međutim, oni su posle dva dana već doneli odluku. Ministarstva jesu nadležna za javne nabavke, ali demokratska je tekovina da se svi ti poslovi izmeštaju u javna preduzeća kako bi tokovi novca bili transparentniji. Javno preduzeće je kao i bilo koje drugo u koje može da uđe poreska ili neka druga inspekcija, a u vladu ne može da uđe nijedan inspektor. Tako da nemamo nikakvu javnost u radu, a nemamo ni završni izveštaj na kraju godine, da vidimo kako su trošili pare.

- Koridor je od životnog interesa za nas i mora što pre da se završi, ali zato sve mora da se uradi na najčistiji mogući način, da uopšte ne bude sumnje da će se to završiti. Nažalost, ovaj postupak nosi mnogo problema.

U čemu je bio problem?

- Javni poziv ponuđačima upućen je 30. decembra prošle godine, a odluka Ministarstva da se javni poziv uopšte uputi donesena je tek sutradan. Pitanje je zašto je poziv upućen 30. decembra, uoči praznika, kada niko ne radi. Da je upućen posle Nove godine, ponuđači bi morali da dokazuju svoje poslovanje i u 2009. Prema podacima Narodne banke, kada je doneta odluka o ustupanju posla „Nibens konzorcijumu", sve njihove firme bile su u blokadi. Nosilac konzorcijuma je PZP Beograd, a ne njegov vlasnik PZP Niš, što je van pameti. Ali PZP Niš je od prethodnih 365 dana, 339 bio u blokadi. Kao preduzeće on ne postoji. I PZP Beograd je bio u blokadi 196 dana u toku prošle godine.

- Kada se izbaci 2009, njima se omogućava da lažno prikažu svoje poslovanje.

- Činjenica da tenderska komisija u vreme ustupanja posla ne proveri bonitet tih firmi, pokazuje ili nekompetentnost ili nešto drugo. Ja bih voleo da verujem da je nekompetentnost. Iznad komisije postoji Ministarstvo, koje takođe nije to proverilo, a iznad Ministarstva pravobranilac, koji bi morao da ih upita da li materijalno odgovaraju za svoju odluku i da li su sigurni da će svih deset milijardi dinara, koliko posao vredi, otići u materijal i rad, a ne da se prelije u dugove tih firmi.

- Ministru niko nije dao mandat da povlašćuje jednu firmu u odnosu na druge. Nepravilnost je bila i u startu jer je na tenderu tražena fiksna cena, a „Nibens" je dao kliznu skalu. Njih posle nisu ni smeli da zovu na pregovore pošto su videli cenu svih ostalih ponuđača. Nadam se da su sve te greške pravljene iz neznanja, jer mogu biti napravljene i zbog zloupotrebe.

Ministar Mrkonjić je obećao gotov koridor do kraja 2012. godine. Da li je to realno?

- Mrkonjić je obećao da će do kraja 2012. čitav Koridor 10 biti završen. To bi bilo divno, samo što je nemoguće. Čak smo napravili i međunarodni ugovor sa Bugarskom, članicom EU, i oni na osnovu toga grade svoj deo puta do Dimitrovgrada kako bi se spojili sa Nišom. Na obilaznici oko Dimitrovgrada, koju finansiraju razne međunarodne institucije, ustupljeni su samo mostići i putevi, a tuneli nisu. Tamo postoje dva tunela u dužini od 1,6 kilometara. Da bi se oni izbušili, bez obzira na tehnologiju, treba više od dve godine.

- To nije jedini problem. U Sićevačkoj klisuri predviđena su dva tunela od po 12 kilometara. To nikako ne može da bude gotovo za dve godine. Ne postoji tehnologija koja može da izbuši 12 kilometara za dve godine. Na kraju, kada bi se sve to i završilo, ostaje Grdelička klisura i krak prema Makedoniji koji nije završen.

- Jasno je da se sve ove državne obaveze pretvaraju u dnevnu politiku. Imamo jednu partiju koja kaže, naš cilj je da se završi koridor do kraja 2012. godine. Druga partija kaže, mi hoćemo da uredimo građevinarstvo i da svi imaju dozvole, a nemamo prostorni plan. U stvari, imamo prostorni plan koji je doneo Bane Ivković 1995, a 2001. stavljen je van snage, jer treba da se donese novi. Do danas nije donet, a stari je napušten samo zato što je donesen u Miloševićevo vreme. Međutim, on je tada rađen u Institutu za arhitekturu i urbanizam koji je bio opoziciono leglo, u kome su radili veliki zagovornici, pa čak i osnivači DS-a.

 

Kako je restitucija postala nemoguća Isparilo građevinsko zemljište Zakon o planiranju i izgradnji je žestoko kritikovan, pa ipak usvojen, a sad se ne primenjuje. Zašto? - Zakon je pod parolom „hajde da ubrzamo izgradnju" napravio gomilu problema sa restitucijom, planiranjem i na kraju blokirao i građevinarstvo. Osam meseci posle stupanja na snagu on se i dalje ne primenjuje. I ono malo investitora što je imalo ideju nešto da radi u Srbiji, pobeglo je kad je videlo šta će biti, čak i pre nego što je Zakon donesen. Kako je onemogućio restituciju? - Tako što je građevinsko zemljište, najznačajniji elemenat povraćaja imovine, praktično nestalo. Po tom zakonu ono je poklonjeno korisnicima. Svi koji su imali dozvolu za gradnju sada su vlasnici zemljišta, a to je sve bilo nečije zemljište. Mi smo skretali pažnju: planiranje je moralo da dobije poseban zakon, izgradnja poseban i da se ne odnose na gradsko građevinsko zemljište, koje je, takođe, moralo da ima poseban zakon. Tek onda bi mogao da se donese zakon o restituciji. A nadoknada u novcu? - Priča se o Parivodićevom predlogu zakona, ali on je bio nesprovodiv, jer je predviđao da se četiri milijarde evra odvoji za finansijsku kompenzaciju. U okviru toga trebalo je da se uklope svi zahtevi, sa limitom od maksimalno milion evra po jednom zahtevu. Mi smo tada predložili da se od gradskog i građevinskog zemljišta naprave fondovi u obliku akcionarskih društava u kojima bi restitucionari dobili deo akcija. To bi se smatralo naturalnom restitucijom. Evropska komisija ocenila je to kao dobar predlog. - Zakon o izgradnji ima član o građevinskom zemljištu kojim omogućava da korisnici postanu vlasnici građevinskog zemljišta, što znači da ono više ne može da se vrati. Onda više nema ni diskontovanja, pa da se vrati svima po deo zemljišta koje su imali u vlasništvu. Poslednje što se moglo čuti iz Vlade jeste da će se izdavati obveznice? - Država ne može to da pretvori u javni dug. One četiri milijarde o kojima je Parivodić govorio, skočile bi na 16 milijardi evra. Država bi onda izdala obveznice, a to znači 20 godina plaćanja kamata svake godine. Ako bi se dala kamata i od tri odsto, to bi izašlo na 30 milijardi za 20 godina. Te kamate bi se nekako i plaćale, ali odakle bi se isplatile te obveznice kada bi sve stigle na dospeće u roku 30 dana. To je ogroman javni dug.

 

Zrenjanin ne postoji za urbaniste - Koliko se sve radi bez plana videlo se i na predstavljanju dela prostornog plana Agencije za prostorno planiranje, koji se odnosi na Vojvodinu - kaže Bušatlija. - U tom planu Zrenjanin ne postoji sa stanovišta državne infrastrukture. - Kroz njega ne prolazi autoput Beograd-Temišvar. Nema ga u energetici, poljoprivredi, železnici, a jedino što će se u blizini Zrenjanina napraviti jeste centar za opasni otpad iz cele Vojvodine. To je budalaština, jer se radi o čvorištu koji se nalazi na Koridoru 11, a kroz njega treba da prolaz i put od Hrvatske ka Rumuniji.

 

http://www.nedeljnitelegraf.co.rs/pregled/221/

„Nevidljiva imperija – definisani Novi svetski poredak“

Kako probuditi zombije?

Kultura | Vladislav Panov | maj 12, 2010 at 01:19

---

Piše Vladislav Panov

Novi dokumentarac „Nevidljiva imperija – definisani Novi svetski poredak"  režisera Džejsona Bermasa pojašnjava uspostavljanje Imperije zla i njene zastrašujuće moći, odnosno „čita" ključne momente naše epohe

Jesenas se na svetskom sajber-tržištu, mada, jednim delom i na onom realnom, putem porudžbina, pojavio film „Novi svetski poredak" koji je pokušao da raskrinka tvorce njegovog ustrojstva i prave lidere, vođe i političare koji zarad svojih interesa vuku konce iz senke razarajući samo tkivo našeg sveta, civilizacije i ljudi. Taj film poznatih nezavisnih dokumentarista Endrjua Hila i Luka Mejera, u kome je jedna od centralnih figura za raskrinkavanje vladara iz senke i njihovih nauma bio poslednjih godina u Americi najglasniji zagovornik otpora tajnim grupama i „raskrinkivač" svakojakih teorija zavere, harizmatični radio-voditelj i jedan od najkomercijalnijih producenata dokumentarnih filmova ikada, Aleks Džons. Glasni, agresivni, beskompromisni Džons, koji sebe vidi kao lidera „pokreta otpora" današnje Amerike i „čoveka sa misijom" buđenja naizgled beznadno lažima, strahovima i ucenama do stupora omađijane američke nacije, je nedavno kao producent stao iza još jednog kontroverznog dokumentarca koji je odmah postao hit na internetu. Reč je o filmu koji se tematski prepliće, ali u razradi važno nadovezuje i dopunjujuće, samim tim i nameće kao dodatno „štivo" pomenutom prošlogodišnjem ostvarenju tandema Hil-Mejer.

ISTORIJA NOVOG SVETSKOG PORETKA
„Nevidljiva imperija – definisani Novi svetski poredak" je naslov koji je kao režiser potpisao Džejson Bermas, dokumentarista-istraživač koji je, tvrde autori i producenti ovog filma, godine proveo istražujući obilje materijala na bi li se domogao što većeg broja činjenica i dokaza koji bi ukazali na pojavu uspostavljanja Novog svetskog poretka, odnosno instaliranja imperije zla zastrašujuće moći i još strašnije bahate samoživosti. Film, kao i izdanja slične tematike čija je brojnost poslednjih godina poprimila vrlo ozbiljne i čak respektujuće razmere, dokumentovano „čita" protekle decenije i istorijske momente u želji da činjenično ilustruje nastanak ideje, uslova i okolnosti koje su prethodile uvođenju aktuelnog „novog svetskog poretka". Njegovi su koreni nastali u vreme neposredno posle Prvog svetskog rata, ali je „velika ideja" o jednoj vlasti za ceo svet, dobila zaista na težini od kada je za nju počela otvoreno da se zalaže politička elita Sjedinjenih Država, bankari i naftaši koji su u svoj udarni ešalon postavili predsednika Amerike, Džordža Buša starijeg. Ovaj političar je u filmu naveden kao ključna figura ne toliko demonstriranja ideje novog svetskog poretka koliko konkretnog medijskog indokriranja i žestokog rada na njegovom pozitivnom „prepoznavanju" od što šireg kruga ljudi. Iako mu se, dakle, na izvestan način pripisuje, taj novi poredak s kojim su mu bila „puna usta", ipak nije čedo Buša starijeg. Prevazilazi ideja o njemu i daleko moćnije osobe od Buša, tvrde autori. On, taj poredak, nikao je iz jezgra moćnih bankara i političara još pre nekoliko generacija, početkom prošlog veka. Otuda se i u ovom filmu ponovo pominju „ikone" svih teorija zavere, Bilderberška grupa, Rokfelerovi, Rotšildi, zloglasni paterfamilijas porodice i kasnije Fondacije Rouds, Sesil Rouds, Karnegi, kao i nekolicina drugih. Tajna društva, agende i politike porobljavanja, ekonomskih najpre, celokupnih nacija zarad bogaćenja pomenutih porodica, tema su stara koliko i teorije zavere. Da li ih, dakle, dodatno razotkrivaju tvorci filma film „Nevidljiva imperija – definisani Novi svetski poredak"? Odnosno, da li nude nešto novo?
I da i ne. Temi su se posvetili veoma ozbiljno i vrlo dokumentovano. Do te mere da su opravdali potrebu za postojanjem ovakvog filma. S druge strane, suštinski nisu otkrili ništa novo, već su se samo nadovezali na postojeće obilje materijala koje je odavno dostupno pobornicima teorija zavere i prenosi se „s kolena na koleno" zainteresovanim progledalim podanicima moćnika iz senke. To, doduše, i nije neka zamerka jer su nova iščitavanja i ponavljanja ključnih činjenica neophodna da bi se došlo do istine, odnosno, barem do mogućnosti da se ona individualno spozna ili prepozna. Svakome je posle gledanja ovog preko dva sata dugog dokumentarca ideja o životu u „novom svetskom poretku" daleko bliža, opipljivija, verovatno i razumljivija. Mnoge stvari izrečene, iako su uglavnom teorijskog i istorijskog značaja, moguće je prepoznati u svakodnevnom životu. Najpre se to tiče tekuće svetske krize koja je na neodoljivo uverljiv način dotaknuta i u ovom filmu, baš kao što je prethodnih godina činjeno i u nekim drugim, pa i Majkl Murovom prošlogodišnjem hit-dokumentarcu „Kapitalizam ljubavna priča". Ideja o svetu koji će biti unifikovan, razbaštinjen od pojedinačnih istorija i individualnosti, a onda bez ostatka potčinjen interesima „ujedinjivača", nije više pusti sanak nemilosrdnih vojskovođa, osvajača i njihovih gramzivih imperija, već je to skoro u potpunosti ostvareni cilj bogataša i njihovih banaka koje su ekonomski porobile ceo svet. To je stvarnost koju je moguće prepoznati na sopstvenoj koži ma gde živeli, a ukazivanje na nju je zapravo najveća snaga, poenta i zasluga ovog dokumentarnog političkog alarma čije je zavijanje možda i poslednje što će čuti ovaj svet pre nego što beznadno utone u robijanje novom feudalizmu moćnih bankarskih lihvara.

 

harizmatični radio-voditelj i jedan od najkomercijalnijih producenata dokumentarnih filmova: Aleks Džons

BUNTA I DALJE NEMA
Ludost? Preterivanje? Buncanje ludaka? Dobar način da se zaradi na frustriranim, osiromašenim, uplašenim i potpuno dezorijentisanim žrtvama moderne civilizacije? Moguće je i takvo viđenje ovog filma. Oni nude primamljivu istinu iz svoje perspektive. Da li će povezivanje jednovekovne zavere koja u sebi nosi sva zla koja su se u tom periodu dogodila – od Prvog i Drugog svetskog rata, genocida, instaliranja Svetske banke i njenih lihvarskih ispostava, do stvaranja Evropske unije kao prvog i najbitnijeg stožera unifikacije sveta, gušenja socijalnih buntova i revolucija, ubijanja naprednih lidera pokreta i država, uključujući i predsednika Amerike, Džona Kenedija, crnačkog lidera Martina Lutera Kinga i mnogih drugih osoba koje su se usudile da prkose instalaciji tog novog poretka i njegove pesnice zvane globalizacija – sve je to stavljeno u ovom filmu u kontekst agende silnika iz senke. Ogromna je, dakle, ta njihova moć. Tolika da je verovanje da je ona zaista tolika može da dobije i neke neprijatne psihijatrijske etikete. Ali, ipak, gledanje ovog filma ima svojih čari: ako ga prihvatite potpuno ozbiljno ostaćete prestravljeni, a onda ćete, što mu je valjda i glavni cilj, biti razbešnjeni. On je, baš kao i svih onih petnaestak naslova iza kojih je kao producent stao pomenuti andergraund „revolucionar" Aleks Džons (on se hvali da je njegove filmove posredstvom interneta i direktnim narudžbinama videlo preko sto miliona ljudi širom sveta!) neka vrsta budilnika za uspavane, hipnotisane, lažima okamenjene mase. Budilnik odavno zvoni, ali deluje kao da na njegov zloslutni alarm niko ne reaguje. Svet se, naprotiv, sve više nastanjuje zombifikovanim poslušnicima koji trpe jaram, pljačku i eksploataciju svojih života, duše, prava, istorije i svega onoga što ih navodno čini slobodnim i civilizovanim stanovnicima ove planete. Deluje da ih ne bi probudilo ni stotine strastvenih Aleksa Džonsa sa megafonima. „Novi svetski poredak" ih je „pojeo" i postavio na svoje mesto. Da li će na njemu i ostati iako ih u toj pitomosti i letargiji možda čeka i sudnji dan, ključno je pitanje na koje trenutno niko nema odgovor. Čini se, naime, da su moćnici „Nevidljive imperije" obavili posao. Bunta i dalje nema…

http://www.pecat.co.rs/2010/05/kako-probuditi-zombije/

Vedrana Rudan: Soroš je glavni terorista, a ne Bin Laden

Ekskluzivni intervju: Vedrana Rudan

Vedrana Rudan: Soroš je glavni terorista, a ne Bin Laden

Najkontroverznija hrvatska književnica u ekskluzivnom intervjuu za Pressmagazin govori zašto će Srbi i Hrvati konačno postati braća u Iraku, objašnjava ko drži svet u šaci i diriguje globalnom krizom i kako ćemo se probuditi na svoj četrdeseti rođendan shvativši da u životu nemamo ništa osim kredita

1

 

Od samog početka svoje književne i novinarske karijere Vedrana Rudan je svojim stavovima regrutovala verne obožavaoce, ali i opake protivnike. Još od otkaza koji je dobila kao prva osoba koja je pala u Tuđmanovoj „slobodi", preko kontroverznog romana „Uho, grlo, nož", pa do prošlogodišnjeg javnog linča zbog napada na Izrael, ne prestaje da se diže prašina oko tekstova i izjava ove popularne književnice koju su u spisak sumnjivih stavili Katolička crkva, bivši i sadašnji režimi, ali i američki Stejt department. Povodom izlaska novog romana „Dabogda te majka rodila" Vedrana Rudan je dala ekskluzivni intervju Pressmagazinu u kojem je objasnila zašto narodima na ovim prostorima nema pomoći pa je otuda besmisleno boriti se za njihova prava.

Na početku tranzicije rekli su nam da je ona oročena i da moramo da prođemo kroz nju kao i svi. Međutim, ne vidi joj se kraj iako je već uveliko izvršena podela na „gospodare" i „robove". Šta nas još čeka i u kojoj smo fazi?

- Nema nikakve dileme da će ovo stanje trajati doveka, samo će nijanse biti prihvatljivije ili ne. Trenutno je to samo korak do još težeg ropstva i biće nam sve gore i gore. Kapital ima sredstva kontrole. Ima dirigovanu bedu i dirigovan pad evra, rast dolara i obrnuto. Nedavno su nemački novinari izneli tezu da svet ne uništavaju teroristi sa turbanom, kao npr. Bin Laden, jer ko zna da li on postoji i da li je ikada postojao, već su jedni od najvećih svetskih terorista Soroš i kompanija. Oni ubijaju i uništavaju više ljudi u jednom danu nego što je to Bin Laden učinio za deset godina. To su teroristi u finim odelima koji drže svet u šaci i nikome ne pada na pamet da na njih baci bombu jer se do njih ne može doći. Bin Laden i opasni momci u turbanima mogu baciti bombu na voz, avion, metro, ali ne mogu doći do onih pravih i za mene je Soroš glavni terorista, a ne neki tamo Muhamed Bili Bali. Ponosna sam na svoju rečenicu „Pet 'koka-kola' jebe celi svet", i to sam rekla 2009. i pokazalo se da sam bila u pravu. To je suština, a nama ostaje samo pitanje koje ćemo sigurno sebi postaviti „Kako to da imam 40 godina, a nemam u životu ništa osim kredita".

Svedoci smo idiličnih odnosa Tadića i Josipovića, koji su imali čak tri susreta u mesec dana. Da li ima šanse da se ta idila prenese i na dva naroda i da i oni počnu da žive u dobrosusedskoj harmoniji koju može pokvariti samo neka Kecmanova trojka u poslednjoj stotinki?

- Mi Hrvati i vi Srbi mislimo da smo bitni, ali nismo. Mi smo dva naroda koja su zavadili političari, predsednici država, a ti predsednici su bili projekat, a ne neke posebne ličnosti. Međunarodnom kapitalu je trebalo da se Srbi i Hrvati pokolju i onda su Srbima kao jedinu varijantu ponudili Miloševića. Oni su ga izabrali, a ne srpski narod, kao što su i nama ponudili ustaše iz Kanade i Tuđmana. Njih dvojica su se uglavnom dobro slagali, a mi smo se dobro klali. Sada su u ponudi „projekat Josipović" i „projekat Tadić" i među njima nema razlike. Jedino što je Tadić mnogo lepši, ali oni nisu plaćeni da misle, već da izvršavaju i ništa što rade nije njihova ideja. Sad se Tadić i Josipović sreću u mom rodnom gradu Opatiji i smeše se. Klanje je aut, jer je projekat da Srbi i Hrvati treba da budu braća i da kao takvi odu u Irak, Iran ili Avganistan i da kao braća tamo kolju već koga treba da kolju. Tako da me njihovo smeškanje ostavlja prilično hladnom.

Crkvu nije uspeo da uništi, a ni da demodira ni let „Apola 7", pronalazak „penicilina" i interneta, ali će je izgleda dotući najnovije pedofilske afere?

- Katolička crkva je opako načeta... aleluja! Sva ta silovanja dečačića koja traju već stotinama godina sad su došla na naplatu računa, pa se čak i papa tretira kao više nego sumnjiva osoba. Jer papa koji u osamdeset i nekoj godini nosi crvene „prada" cipele šalje jasnu poruku. Prvo da je bogat, bahat i da ga briga za sirotinju koju zastupa, a drugo da je u najmanju ruku čudan muškarac jer nosi crvene „prada" cipele. Katolička crkva je načeta na moju veliku radost i prvi put je prešla u defanzivu. Takođe, prvi put priznaje da je puna homoseksualaca, što samo po sebi nije loše, kad ne bi baš njih crkva proganjala, dakle, dvolična je. Mislim da nisu katolički sveštenici postali pedofili zato što im je celibat naređen, nego su ušli u Katoličku crkvu jer su pedofili i onda je to za njih fenomenalno mesto gde mogu nekažnjeno drapati dečake i pozivati na džihad protiv žena. Presrećna sam što sada u Irskoj niko ne ide u crkvu. Svi smo shvatili s kim imamo posla, ja odavno, a ovi siročići koji su iskreno verovali u 10 božjih zapovesti, koje su fantastične i ja ih se držim koliko god mogu, tek sad vide da ih se popovi ne drže i mislim da je ovo početak kraja Katoličke crkve. Sad je opet pitanje zašto se to baš sada dešava jer su mogli zbog istih tih stvari propasti i pre 50 godina. Nekome je baš sad zasmetala Katolička crkva, a mislim da se zamerila međunarodnom kapitalu, jer Katolička crkva je međunarodna korporacija. Crkva nije neka humanitarna organizacija, već su to veliki biznismeni i očigledno da je narasla više nego što treba i sad joj treba malo srezati krila da se povuče. Neka jača korporacija ih je uhvatila za vrat i kad se malo smire, onda će se zaboraviti i na pedofile i na pedere.

a

DILEMA: Obama ili Berluskoni

Do kada će trajati fascinacija Obamom i da li je korektno da je nekom simpatičniji Sarkozi ili švalerčina Berluskoni?

- Ljudi osećaju potrebu za nadom ili će im život postati besmislen. Ako vi radite od jutra do sutra ne da biste živeli, već da biste preživeli, onda morate reći: „Aha, kad Obama dođe na vlast, možda će mi biti bolje." Amerika je crnog Obamu prodala da bi nam poručila: „Mi smo drugačiji, mi nismo više svetski policajci i sad smo mnogo mekši."

Mnoge stvari su zajedničke Srbima i Hrvatima, pa i aktuelni napadi na Mesića i Tadića na „Fejsbuku".

- Zašto bi neko sada napadao Mesića? Ko je on uopšte danas? Mesić je sada samo bivša lutka na koncu i možda godi njegovoj sujeti da neko želi da napadne starca od 100 godina, kao što bi meni, koja imam 60 godina, godilo da mi neko na ulici zviždi, ali ne zviždi jer sam aut, kao što je i Mesić aut, ali na „Fejsbuku" se može svakome pretiti. Tako i Tadiću svako preti, ali i Mesić, Josipović i Tadić treba da se boje svojih. Ali ti preko „Fejsbuka" s njima ne komuniciraju.

„Dim iz Aušvica je večan, a dim iznad Gaze je pičkin dim" je rečenica zbog koje ste dobili otkaz na TV Nova, a i postali sumnjivi američkom Stejt departmentu.

- To je najbolja rečenica koju sam u životu napisala. Pojedini Jevreji misle da im holokaust može biti alibi za sve zločine koje vrše trenutno nad Palestincima. Mislim da ne postoji večna žrtva sa velikim „ž", kao što ne postoji ni večni zločinac sa velikim „z". Ja bi trebalo, kao nekakva Hrvatica, biti doveka ustaša koja čim vidi Jevreja na 100 kilometara treba da se pokloni i kaže „oprosti". Ne pada mi na pamet, jer takozvano klanjanje smatram farsom. Šta se ti imaš klanjati onome koji sa onima koji su nastradali pre 60 godina i nema nešto zajedničko. Naprotiv, ponašaju se kao Hitler, kao neprijatelj svojih očeva i baka. I smeta mi ta jevrejska hipersenzibilnost jer oni definitivno misle da su ibermenši, nadljudi. Dakle, okej, ti misliš o sebi da si velik, ali ja mislim da si veliki koliko sam ja velika, ali i mali koliko sam ja mala. Mene užasava činjenica da mogu na ulici reći slobodno da su Švajcarci govna i svi će za mene reći da sam prostakuša, ali ako kažem „Jevreji su govna" svi će za mene reći da sam učinila zločin, jer je njih holokaust trajno definisao kao svece i žrtvu. Ali šta je sa Ciganima koji su se u istim tim logorima pretvorili u dim, pepeo, sapun ili deo nečije lampe u sobi? Gde su filmovi o Ciganima? Gde su ljubavni filmovi o Ciganki u logoru? Kako to da ne znamo nijedno cigansko ime koje je nastradalo u logoru? Meni to smeta. Jevreji su trajna žrtva zato jer imaju novaca da plate taj status. Oni ubijaju Palestince jer imaju lovu i jer im Amerika pruža pomoć. Sad, kada je Obama malo stegao kesu, odmah su ga proglasili antisemitom. Ali Obama nije stegao kesu na svoju ruku, već mu je neko rekao da to uradi, a taj neko je uložio u njegovu kampanju dve milijarde i 100 miliona dolara. I sad zamislite koje je njegovo polje slobode. On nema pravo ni zube da opere pastom koju mu neko ne diktira. Dakle, ako je on stegao kesu Jevrejima, to znači da je Amerika stavila malo Jevreje pod kontrolu jer je i Americi neko poručio „dosta je". Amerika je u frci velikoj i prodata je Kinezima, Arapima, pitaj boga kome i neko od tih vlasnika Amerike je rekao „daj malo te Jevreje smiri". Dobila sam otkaz jer sam palestinskoj pobijenoj deci dala ime. I to mi ne mogu oprostiti i ja se time ponosim. Zamislite, Stejt department kao problem u izveštaju o poštovanju verskih prava u Hrvatskoj vidi problem u meni, koja sam jedno obično hrvatsko piskaralo koje nema nikakvu moć. Ponosna sam na tu svoju epizodu apsolutnu i to je antologijska rečenica.

To vam je bio drugi otkaz, a prvi put ste otpušteni kao žrtva Tuđmanovog režima.

- Bila sam prvi novinar koji je dobio otkaz u Hrvatskoj jer sam uvredila Tuđmanovu lentu. U ono vreme, iako Hrvatica, bila sam veći Srbin od svih Srba. Međutim, neki Srbi u Hrvatskoj su dobili bar nešto. Neke spaljene kuće su im podignute, poneko im se izvinio, ali zanimljivo je da mi Hrvati koji smo grozno prošli u Tuđmanovoj Hrvatskoj nismo nikad dobili ništa od izvinjenja i stvarno se pitam zašto su srpska prava u hrvatskom fašizmu veća od hrvatskih prava u hrvatskom fašizmu.

Da li postoji opasnost da se čitava epizoda sa Obamom svede samo na ono njegovo obećanje krezavim crncima da će svi oni dobiti nove zube?

- Prodali su nam priču da će se crnac Obama brinuti o crncima i siromašnima u Americi. Ali on nije plaćen da bi sirotinji popravio zube, nego da je pridavi tako da nema vremena da razmišlja o smislu života.

Onda bolje biti ciničan i zabavljati se švalerskim ispadima Berluskonija?

- Svi znamo da je Berluskoni kriminalac i to je manje više okej, ali kad kreše curicu od 18 godina onda je to problem. Međutim, to definitivno nikad nije bio problem jer je kresanje curice od 18, ako ti imaš 60, postalo normalno. Berluskoni se predstavlja kao jebač, a manje kao kriminalac, iako je on sigurno samo kriminalac, jer veliki jebač trenutno definitivno nije. Ipak je tu priroda učinila svoje. To su sve igre i ne verujem i da je Sarkozi neki veliki jebač, jer biti političar je posao od 24 sata, a ako imaš 50 godina i 24 sata radiš, mislim da tu nema trenutka kad ti se može dignuti. Obaveze su ti veće od seksualne snage.

3

 

A ko će nama obećati da nećemo biti krezavi?

- Niko, jer niko vama nikada nije rekao da imate pravo na zube. Vi imate pravo da jedete toliko da ne crknete od gladi i da radite što više za što manje para. Ova ekonomska kriza je veštačka i ceo svet se pretvorio u uslužnu delatnost. Recimo, 90 odsto sveta samo prodaje, trguje, služi, radi po hotelima. Ostalih 10 odsto čovečanstva, Kinezi, Indijci i ostali, proizvode. Oni rade jer je cena njihovog rada nikakva, jednom rečju badava, a to mi ostali prodajemo i kupujemo za mnogo manje novca danas nego juče. Jedan radnik u Kini zaradi pola dolara na dan ili nedelju i niko se ne pita koja su njegova ljudska prava. Oni proizvode za ceo svet i baš briga Ameriku kakva su prava u Kini. Vrlo je zanimljivo i kako Kina rešava štrajkove i bune. Pre godinu ili dve, oko 500 kineskih kamiondžija je diglo glas i blokiralo saobraćaj, i oni su ih sve pobili, ali niko u Njujorku nije o tome raspravljao ili digao glas. Moćnom zapadnom svetu odgovara takva Kina, jer se obezvređuje cena rada u njihovim zemljama. Svako će reći „aha, ti nećeš raditi za tri ili pet dolara, ali Kinez hoće". Ipak, na kraju sve dođe po svoj račun, pa će na kraju ceo svet biti u kandžama Kineza, jer svako carstvo mora jednom propasti. Kinezi dolaze i njihov položaj je isti kao i naš, samo što mi imamo možda više slobodnog vremena, jer Kinez radi više od stoke i nema tajm-aut da razmisli šta mu se dešava.

Ne daju mu ni „najki" patike koje danonoćno proizvodi na fabričkoj traci?

- „Najki" patike su simbol sveta u kome živimo. Kada su takozvani huligani u Beogradu na onim demonstracijama za Kosovo, krali „najki" patike, ja sam ih branila. Jer ako ti država prodaje priču da nisi ljudsko biće ako ne nosiš „najki" patike, a ne daje ti platu da možeš da ih kupiš, onda je normalno da razbiješ radnju i uzmeš „najki" patike i kažeš društvu: „Eto, rekli ste da moram da ih imam i ja ih sad imam." Sve države u ovom našem eks-Ju prostoru tolerišu huliganizam na stadionu. Daju priliku rulji da se kontrolisano iživi na Srbinu, Hrvatu, crncu jer tako ne idu na banke i na vlast. Mi smo totalno pod kontrolom.

Narod vas doživljava kao svog tribuna i borca za pravdu, a onda ih vi iznenadite izjavama da niste nikakav heroj niti borac za ljudska prava, već trgovac.

- To je istina jer se ne borim za ljudska prava jer se narodu ne može pomoći. A u narod svrstavam sebe, svoju decu i unuku. Samo govorim narodu svoje mišljenje i zato sam plaćena više ili manje. Živim od iznošenja svog mišljenja, a ne od borbe za narodna prava. I niko ko se predstavlja kao borac za narodna prava to nije, već se bori samo za sebe. Borac za nečija prava bi trebalo da radi u narodnoj kuhinji i pomaže sirotinji da umesto pasulja dobije komad mesa. To su borci za ljudska prava, ali zanimljivo je kod tih narodnih kuhinja da se njihovi sponzori uvek slikaju dok hrane sirotinju. Ne rade to tajno. Dakle, i to pomaganje sirotinji je u funkciji i zato ne verujem ni u kakve borce. Ne verujem u NVO, helsinške komitete. Verujem samo u novac. Bog je novac, a sve drugo su pizdarije.

Branko Rosić

 

 

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/117029/Vedrana+Rudan%3A+Soro%C5%A1+je+glavni+terorista%2C+a+