FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (II)

kosovo-online.com

FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (II) - Kosovo Online

8–10 minutes

---

Kosovo onlajn, uz saglasnost izdavača „Club Plus", objavljuje odlomke iz knjige bivšeg diplomate Vilijema Montgomerija „Kad ovacije utihnu – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji" (2016.), poglavlje 12 pod nazivom „Kosovo". Vilijem Montgomeri bio je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu od decembra 2001. do februara 2004. godine.

Razlike u odnosu na Bosnu

Međunarodna zajednica morala je da se uhvati u koštac s ozbiljnim nasilnim konfliktima u dva bliska područja u približno isto vreme: u Bosni i na Kosovu. Činjenica da su korišćeni tako različiti pristupi pokazuje koliko smo bili nesigurni oko toga koji bi način predstavljao najbolje rešenje. U Bosni je osnovan Savet za sprovođenje mira (PIC), sastavljen od glavnih međunarodnih igrača (uključujući Tursku, Rusiju, SAD i najznačajnije države EU), koji je imenovao visokog predstavnika za nadgledanje i primenu Dejtonskog sporazuma i mirne tranzicije. PIC je organizovao (i još čini) mesečne sastanke na kojima se analizira ostvareni napredak i pokreću nove inicijative. Tokom perioda kada sam bio član PIC, u svojstvu specijalnog predstavnika predsednika i državnog sekretara za primenu Bosanskog mirovnog sporazuma (od 1996. do 1997), imali smo veoma aktivnu ulogu u davanju smernica i interakciji s visokim predstavnikom.

Kosovo je stavljeno pod ukupnu kontrolu UN, što je na neki način značilo da niko nema kontrolu. Pregledi u Savetu bezbednosti UN vršeni su forme radi. OEBS je u Bosni obavljivao i besplatno isporučivao brojne kopije biračkih spiskova na uvid javnosti kao jednu od mera uspostavljanja poverenja. Isti taj OEBS na Kosovu strogo ih je skrivao od javnosti. To je urađeno jer je Unmik strahovao da će liste osporiti Srbi na Kosovu, kao i srpske vlasti u južnoj Srbiji koje su bile zabrinute zbog mogućeg dvostrukog glasanja Albanaca u tom području. Odbijen je direktan zahtev srpske vlade za dostavljanjem kopija.

U Bosni su povratak izbeglica u područja u kojima su bili manjina i puna sloboda kretanja bili dva najznačajnija principa za međunarodnu zajednicu. Mnogo štapova i šargarepa upotrebljeno je da se to ostvari. Na Kosovu je hitan povratak izbeglih Albanaca predstavljao glavni prioritet, ali data je samo hipotetička podrška povratku srpskih izbeglica. Do danas, više od deset godina po okončanju sukoba, veoma malo njih se vratilo i još ne postoji stepen komfora za Srbe koji bi značio da postoji puna sloboda kretanja. Više Srba napustilo je Kosovo od 2000. nego što ih se vratilo.

Stav kosovskih Srba

Neprijateljski stav međunarodne zajednice na Kosovu prema Srbima uglavnom se može objasniti činjenicom da su stranci došli u državu s talasom albanskih povratnika koji su mnogo propatili. Zatekli su opustošenu zemlju u kojoj je postojalo opipljivo osećanje da je opasni neprijatelj (srpska vojska i policija) polako primoran na povlačenje. Poistovetili su se s albanskim povratnicima i videli opseg zadatka koji ih čeka. Ponovno uspostavljanje funkcionalne vlade predstavljalo je krupan zadatak, budući da je suviše malo Albanaca imalo iskustva ili upravljačkih nadležnosti za vreme Miloševićevog režima. Međunarodna zajednica, predvođena Unmikom, osnovala je kancelariju u Prištini u kojoj su kosovski Albanci dobili gotovo sve poslove namenjene lokalnom stanovništvu.

Njihovi prvi susreti sa Srbima nisu bili ugodni i odredili su ton za naredne godine. Srbi su osećali ljutnju zbog štete nanete njihovoj imovini; zbog NATO bombardovanja; i zbog prekoreta sudbine kojim su prekonoć od dominanantne sile na Kosovu postali ugrožena manjina. Takođe su pretrpeli svireposti i maltretiranje u vakuumu između povlačenja srpske vojske i dolaska KFOR i njegovog preuzimanja pune kontrole. Kosovski Albanci surovo su se svetili nad Srbima koji nisu pobegli za ono što su doživeli pod dominacijom Srba.

Drugim rečima, glavni razlozi zbog kojih su kosovski Srbi osećali antagonizam i nisu želeli da sarađuju bili su upravo oni koje sam već naveo: Srbi su u celini verovali da je Kosovo njihov posed i da su kosovski Albanci obmanuli međunarodnu zajednicu kako bi im omogućila da ga preotmu. Od prvog dana su verni tim principima, kao i Srbi u užoj Srbiji.

Budući da međunarodna zajednica nikada nije potpuno shvatila dubinu tih osećanja, verovala je da Srbi treba da prihvate novu situaciju, a kada to nisu činili počela je da oseća sve veću ljutnju. Krivila je srpsku vladu da podstiče tvrdokorne stavove, ne shvatajući da bi politički bilo nemoguće za bilo kog srpskog političara da uradi suprotno. Prerasude kosovskih Srba osnažene su zbog nedovoljne pažnje prema pitanjima koja su bila od velike važnosti za njih (povratak srpskih izbeglica, kažnjavanje kosovskih Albanaca za ratne zločine koje su počinili nad Srbima, pronalaženje više od 1.000 Srba koji se vode kao nestali od poslednjih dana kampanje NATO bombardovanja i identifikacija tela otkrivenih u masovnim grobnicama).

Moja strategija

Shvatio sam da bi bilo kontraproduktivno upuštati se u bilo kakve debate u Srbiji o dobrim i lošim stranama NATO bombardovanja tokom mog mandata. Osećanja o tome bila su tako snažna i utemeljena da ne bi bilo ni od kakve koristi pokretati to pitanje u našim odnosima. Stoga, moja uobičajena praksa bila je da odbijam da budem uvučen u javne debate o NATO bombardovanju. Prosto sam govorio da to predstavlja prošlost: moja interesovanja i mandat tiču se sadašnjosti i budućnosti. I Sjedinjene Države i Srbija mogle bi da imaju koristi od uspostavljanja bližih odnosa, koji bi podrazumevali unapređenje saradnje, a ja imam zadatak da se postaram da se to dogodi. U isto vreme, učinio sam i više nego što se od mene tražilo da uspostavim dobar odnos s organizacijama osnovanim radi pronalaska srpskih građana nestalih u različitim sukobima posle raspada bivše Jugoslavije, kao što sam ranije učinio u Hrvatskoj i Bosni.

Takođe sam uložio trud da uspostavim bliske veze s komesarkom za izbeglice u srpskoj vladi, Sandom Rašković-Ivić, i podržim njene napore da im pomogne. Posećivao sam izbegličke kampove, ne samo na području Beograda i Novog Sada, već i u Medveđi na jugu Srbije. U proteklih 18 godina sreo sam hiljade izbeglica iz svih etničkih grupa. Svi oni imali su nešto zajedničko: svi su izgubili gotovo sve što su imali i doživeli strah i teror, za razliku od mene koji sam imao sreće.

Ipak, tužna činjenica u vezi sa srpskim izbeglicama tokom mog boravka u Srbiji od 2000. do 2004. bila je da su se mnogi od njih pomirili sa životom u tihom očaju na društvenim marginama.

Moja vlada imala je jasan stav o Kosovu. Znao sam da bi direktno hvatanje u koštac s tim pitanjem bilo kontraproduktivno i štetno. Stoga sam, s vremena na vreme, insistirao na dvema specifičnim temama:

1. Ostvarivanje cilja o stvaranju multietničkog društva predstavlja glavni preduslov za razmatranje konačnog statusa Kosova. Taj cilj je mnogo dalji nego što se navodi u izveštajima. Postoje značajni problemi na Kosovu, od kojih su neki blago gurnuti pod tepih. Treba da priznamo da će biti teško da ih prevaziđemo. Trebaće mnogo vremena za to.

2. Ne treba da isključimo nijednu opciju u vezi s budućim statusom Kosova. Nema potreba za donošenjem odluka u ovom trenutku. Ko zna kako će se stvari odvijati? Isključivanje opcija moglo bi da učini težim ispunjenje naših opštih ciljeva.

U periodu od 2001. do kraja 2003, ostvario sam izvestan uspeh u oba domena. To se delimično može objasniti činjenicom da je većina ljudi shvatila da će biti potrebno još mnogo vremena za normalizovanje vladine administracije na Kosovu, zbog čega ne postoji pritisak da se odmah pronađe rešenje. Ali, državni sekretar Kolin Pauel takođe je prihvatio moj predlog da se ne isključuje nijedna opcija. U svim zvaničnim saopštenjima naše administracije datim tokom mog mandata navedeno je da su naše opcije i dalje otvorene. To je bilo veoma značajno za mene, jer sam već tada znao da bi pravo rešenje za Kosovo mogao da bude neki oblik podele.

(Nastaviće se...)

 

pcnen.com

Posle 24 godine od NATO bombi: Šta su naučili Srbi i Albanci, a šta Zapad?

9–11 minutes

---

agresija na SRJ izvršena je bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinenjih nacija, a kao zvanični razlog NATO je naveo zaustavljanje "humanitarne katastrofe na Kosovu". Naređenje za početak vazdušnih napada izdao je tadašnji generalni sekretar NATO-a Havijer Solana, dok je komandant NATO-a tokom bombardovanja bio američki general Vesli Klark. Bombardovanje je okončano potpisivanjem Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999, a dan kasnije Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244.

Posle 24 godine od NATO bombi, šta su naučili Srbi i Albanci, a šta Zapad?

Ministar inostranih poslova SR Jugoslavije u vreme bombardovanja Živadin Jovanović kaže za Kosovo onlajn da su Srbi kroz svoju istoriju već naučili mnogo toga – kako se brani zemlja, sloboda, narod, ravnopravnost, dostojanstvo i da im NATO agresija nije bila potrebna da išta uče. Kako kaže, Srbi znaju šta su njihovi ciljevi i njihova prava.

Što se Evrope tiče, Jovanović se nada da je izvukla pouke iz te agresije jer, kako kaže, rat NATO protiv Jugoslavije bio je klasičan rat protiv Evrope.

"Bombe jesu padale na Srbiju, ali to je bilo destabilizovanje cele Evrope. Ako nije, kako možemo danas objasniti da Evropa ne može ni u EU, ni u NATO da uspostavi jedinstvo jer uvek ima zemalja koje drugačije misle o najvažnijim pitanjima evropske bezbednosti i saradnje. Evropa je učinila istorijsku grešku kada je 1999. pod pritiskom Amerike poslušno učestvovala u agresiji koja je u suštini značila agresiju protiv Evrope", naglašava on.

Od 1999, ističe Jovanović, počinje nezadrživ sunovrat Evrope koji je vodio u sve veću zavisnost i vazalni položaj od Amerike. On dodaje da Evropa danas Ameriku sluša tako što uvodi sankcije Rusiji, vrši pritisak i na druge zemlje, uključujući Srbiju "kao da je to nešto civilizacijski". Evropa je, smatra, kardinalnu grešku napravila što je pod pritiskom Amerike ušla u napad na jednu slobodnu, nezavisnu zemlju 1999. i to joj se, ocenjuje, danas obija o glavu kroz demonstracije, socijalni bunt…

"Mislim da ova generacija evropskih političara nije u stanju da se izvuče iz američkog šinjela jer američki šinjel je pod svojim skutom doveo ovu generaciju evropskih političara i ona kada bi i želela da se izvuče iz tog obruča, nema mogućnosti da se okrene sebi. Evropa će biti u mogućnosti da učini zaokret u svoju korist onog časa kada bude počela da preispituje svoju poražavajuću politiku u odnosu na Srbe na Balkanu jer je Evropa slepo sledila anglosaksonsku strategiju slabljenja i drobljenja srpskog naroda na Balkanu od kraja osamdesetih pa do 2000.", kaže naš sagovornik.

Kada je reč o Albancima i NATO agresiji, Jovanović navodi da oni nisu nikome primer i u tom smislu podseća da su slavili Staljina, pa Mao Cedunga, a danas Stoltenberga.

"Albanci su inspiracija za vazalstvo i služenje tuđim interesima i računaju da će kao treća, četvrta ruka da dobiju neke mrvice. To je njihova stvar, ali ona nema perspektive. Danas je svima jasno da njihove gazde odlaze u istoriju, a da je jedino rešenje u traženju iskrenog dogovora sa srpskim narodom, da žive u miru i razumevanju jedni pored drugih i da niko ne traži za sebe privilegije da bi što veću štetu naneo srpskom narodu, od toga nema budućnosti. Danas je svet na putu multilateralnih odnosa, danas i Albanci treba da se zapitaju na kojoj su strani istorije kada traže ono što im ne pripada, kao što je Si Đinping pre neki dan u Moskvi rekao da je Kina uvek na pravoj strani istorije", kaže Jovanović.

U vremenskom razdoblju od 24 godine, prema oceni direktora istraživanja ISAC fonda Igora Novakovića, Srbija je postala svesna svetske politike i potrebe da se prilagođava tokovima umesto da ide uz vodu.

"Mislim da je to ključ. Srbija je tokom 90-ih imala dosta šansi da određene momente pretvori u pobede u kooperaciji sa svojim susedima ali smo svaku loptu promašili. Sada mi se čini da su stvari drugačije. Da li ide na bolje nisam siguran, ali sigurno nije onako kako je bilo pre dve decenije", kaže Novaković za Kosovo onlajn.

Što se tiče Zapada, Novaković smatra da oni o bombradovanju SRJ uopšte više ne razmišljaju.

"U velikim državama uglavnom imate partije ekstremene desnice i levice koje obraćaju pažnju na bombardovanje SRJ ali to nije glavni mejnstrim političkog mišljenja. Za većinu njih to je završena priča, a za neke od njih je zapečaćena priznavanjem nezavisnosti Kosova 2008. U nauci o međunarodnim odnosima imate čitave teorije o ponašanju velikih i malih država. Srbija je mala država i ono što je za nas prvorazredni događaj od životne važnosti za njih je samo, u principu, fusnota. Ono što nama ostaje je da vidimo kako možemo da izvučemo maksimum iz takve situacije. To je na našoj spoljnoj politici", kaže Novaković.

Dodaje da je pre 24 godine bilo vreme klasičnog unipolarnog sveta gde je uloga svetskog policajca bila pre svega na Americi, a da je sada drugačije.

"Odluka vezana za SRJ 1999. godine, u smislu opravdanja, iz njihove perspektive je da je postojala humanitarna pozadina. Kasnije akcije NATO ne bih dovodio u vezu sa ovom. Kod Iraka određene članice Alijanse su odbile da učestvuju u akciji sa SAD, ali je ta priča bila drugačija jer se govorilo o sumnji oko podrške Iraka teroristima i oko posedovanja nuklearnog oružja što se posle ispostavilo da nije bilo tačno", navodi Novaković.

Možda sporadično, ali od 1999. naovamo čuju se glasovi sa Zapada koji dovode u pitanje opravdanost NATO agresije.

Tako je bivši predsednik Češke Miloš Zeman, čija je zemlja, kao NATO članica učestvovala u bombardovanju, pre dve godine zamolio srpski narod za oprost.

"Izvinjavam se za bombardovanje Jugoslavije, bilo je to gore od zločina. Ja molim srpski narod da nam oprosti", rekao je Zeman posle sastanka sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem u Pragu 2021. godine.

Bivši ambasador SAD u Beogradu Vilijam Montgomeri rekao je da smatra da je NATO bombardovanje bila greška, jer je tokom te akcije bilo mnogo žrtava, kao i da se posledice osećaju i danas, dok je stvarnost posle te akcije drugačija od one koju je zvanični Vašington želeo.

Prošle godine su se i u nemačkom Bundestagu čule kritičke ocene NATO agresije. Poslanici Levice i desničarske "Alternative za Nemačku" ocenili su da su "dva kršenja međunarodnog prava – bombardovanje bivše SRJ i jednostrano proglašena nezavisnost Kosova, stvorili presedane, čije se posledice vide i danas".

Živadin Jovanović ističe da je agresija NATO pakta bila ilegalna i, kako kaže, kriminalna, izvedena uz kršenje međunarodnog prava, povelje UN, osnovnog osnivačkog akta NATO pakta i da je predstavljala kršenje suvereniteta i teritorijalnog integriteta jedne zemlje koja nije predstavlja pretnju ni za jednu drugu zemlju ni u okruženju, ni van okruženja. Dodaje da je ta agresija predstavljala i kršenje ustava članica NATO-a jer nijedna vlada koja je učestvovala nije tražila saglasnost svojih parlamenata za agresiju.

"To je bio jedan zločinački akt koji je bio usmeren, pre svega, protiv Srbije, srpskog naroda, takođe protiv Crne Gore, ali dok su bombe i rakete NATO pakta, uključujući i one koje su nosile kasetne bombe i projektile sa osiromašenim uranijum padale po Srbiji od Prištine do Subotice, po Nikšiću i drugim gradovima SR Jugoslavije, dok su tri četvrtine ukupnog broja žrtava bili civili, uključujući decu, dotle su te bombe ustvari najviše razarale sistem bezbednosti i bezbednosnu arhitekturu Evrope i sveta, te bombe su razarale Helsinški dokument o bezbednosti i saradnji iz 1975, ali i sporazume iz Jalte, Teherana i mnoge druge koji su predstavljali osnove sistema globalnih odnosa zasnovanih na rezultatima i ishodu Drugog svetskog rata", kaže Jovanović.

Prema njegovim rečima, danas, 24 godine kasnije, može se sa sigurnošću tvrditi da su ciljevi bili ekspanzija NATO na istok ka ruskim granicama, kontrola Balkana i uspostavljanje apsolutne dominacije NATO pakta na Balkanu.

"To je bio deo šireg plana, za novu strategiju NATO-a, strategiju ekspanzije na ruske granice i globalnog upravljanja nad planetom. To je bilo pokriće pod lažnim izgovorom da se brane ljudska prava ugrožene albanske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji, a u stvari Amerika je tražila pokriće za stalno stacioniranje svojih trupa na teritoriji Srbije, na KiM i u tom smislu je odmah iza kraja agresije uspostavljena jedna od najvećih vojnih baza SAD izvan teritorije Amerike – Bondstil kod Uroševca. To je bila prva alka novih američkih vojnih baza koje su se širile kao pečurke posle kiše prema istoku, jer su uspostavljene tri u Bugarskoj, tri ili četiri u Rumuniji, više baza u Poljskoj, baltičkim republikama…", navodi Jovanović.

Ističe da je NATO agresija predstavljala početak pune militarizacije ne samo Balkana, već čitavog evropskog kontinenta jer je Amerika nametnula svim članicama svog saveza iz Evrope da izdvajaja dva odsto BDP-a za naoružavanje. Pod pritiskom Amerike, čitavu infrastrukturu u EU morali su da se prilagode zahtevima vojnih standarda, priča Jovanović i dodaje da je počela i militarizacija privrede.

"Ovih dana pre svega smo dužni da se sećamo naših žrtava, više od 4.000 ljudi je izgubilo živote, od toga tri četvrtine su civili, među kojima i oko 90-oro dece, ali mi moramo da znamo i da je to bio početak svega onoga što gledamo danas pred našim očima. Sve što se dešava danas u Evropi je počelo 1999. agresijom NATO na SR Jugoslaviju, a agresija se danas nastavlja drugačijim sredstvima", zaključuje Jovanović.

Kosovo Online

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me

 

Ко тебе каменом, ти њега Хагом

Могло би се иронично закључити и да су за председника Путина чак саме САД безбедна локација, јер та суперсила не само што није ратификовала Римски статут, те је повукла своје првобитно прихватање, већ је од многих чланица Римског статута захтевала да се билатералним уговором са њом формално обавежу да неће Американце изручивати Хагу

 

Скулптура Владимира Путина у музеју у Санкт Петербургу (Бета/АП)

Већ више од годину дана  траје рат у Украјини, који Русија означава као „специјалну војну операцију", а Украјина га сматра агресијом. Ништа ново.  И за Србију је крвави рат 1999. године, чија се годишњица ближи, био и остао агресија, а за НАТО се радило о „хуманитарној интервенцији". Поларизација света је сада највећа још од времена „хладног" рата, а по свему судећи, најгоре тек следи.

Ни Украјина, као ни Русија, нису чланице Римског статута о оснивању сталног Међународног кривичног суда, али је Украјина декларацијама 2014. и 2015. прихватила да тај суд има надлежност за ратне злочине и злочине против човечности учињене на њеној територији још од 21. новембра 2013. па надаље, те је 2021. изменила своје кривично законодавство тако да буде комплементарно правилима Римског статута. Потом је одобрила и истражно деловање хашког тужиоца. Већ 28. фебруара 2022. тај тужилац објављује отварање прелиминарне истраге о могућим ратним злочинима у Украјини. Потом 1. марта 2022. Литванија формално захтева истрагу,  а већ наредног дана истрагу заједнички иницира и једна група држава, међу којима су Албанија, Хрватска, Немачка, Белгија, Швајцарска, Велика Британија… Њима се касније придружују и други, попут Јапана и Црне Горе. Давно беше оно „нас и Руса 200 милиона", а изгледа да је на видику и коначни мир између Црне Горе и Јапана. Углавном, нормативна „сцена" за хашку истрагу у Украјини је тако установљена.

И као што код Чехова „пушка која се појави у првом чину позоришне драме, свакако опаљује у последњем чину", кулминација је временом тек уследила, иако завршни чин ратне „драме", у виду правичног мира, нажалост није ни на видику. Претпретресно веће Међународног кривичног суда издаје 17. марта 2023. налог за хапшење председника Русије Владимира Владимировича Путина и комесарке за права деце Марије Алексејевне, теретећи их да су индивидуално одговорни за ратни злочин који се састоји у противправном трансферу украјинске деце са окупиране територије у Русију. Налог за хапшење по правилу није јаван. Његовом начелном тајношћу штите се жртве и сведоци, те омогућава ефикасност истраге. У овом случају суд закључује да је с обзиром на конкретне околности, чињење јавним налога за хапшење, уз навођење имена осумњичених и могућег облика њихове одговорности, „у интересу правичности", те „може допринети свести јавности и превенцији будућих злочина".

И стални Међународни кривични суд (ICC), се исто као и Међународни кривични трибунал за некадашњу СФРЈ (ICTY), а сада његов „заостатак" – резидуални механизам, налази у Хагу. Њих никако не треба мешати, иако је иначе, много сарадника бившег Хашког трибунала своје „ухлебљење" нашло у сталном Међународном кривичном суду. Хашки трибунал је настао као „мера" Савета безбедности ради очувања мира, што није правно ваљан начин оснивања међународних судова. Обрнуто, стални Међународни кривични суд је формиран на правно коректан начин. Он није „суд УН", као што се често погрешно тврди. Настаје ступањем на снагу Римског статута као мултилатералног међународног уговора. Стога се ради о међународном кривичном суду великог броја држава, међу којима су и све чланице ЕУ, али то ипак није суд целокупне међународне заједнице. Тако је и зато што највеће светске силе и сталне чланице Савета безбедности, попут не само Русије, већ Кине и САД, а које су по логици ствари, најспособније за вођење ратова, нису приступиле Римском статуту.

Историја међународног кривичног права (правосуђа) се претежно своди на послератна суђења од стране победника онима лошије „ратне среће". Било је и покушаја таквих суђења. Тако је версајски мировни уговор предвиђао и да бивши немачки цар  одговара за „тешке повреде међународног морала и светости уговора", до чега никада није дошло. Холандија у којој је Вилхелм Други био у егзилу, резолутно одбија да га изручи, сматрајући да је екстрадиција немогућа како према холандским законима, тако и због традиције пружања азила ратним губитницима. Историјска је иронија таквог тадашњег резона баш Холандије у којој је годинама деловао Хашки трибунал, али у којој је сада и стални Међународни кривични суд.

Могло би се закључити да по свему судећи није реално да би се Путин чак и у случају тоталног пораза Русије, могао  наћи у Хагу, јер Русија, ни иначе, као ни многе друге државе, не екстрадира сопствене држављане, а камоли садашње и бивше председнике. То је забрањено руским Уставом. Чак ни у случају неке радикалне промене власти у Русији, тешко да би се неки „руски ДОС" усудио да изручи председника државе, макар он био и бивши владар. До тога би могло доћи једино у случају дезинтеграције, колапса и потпуног девастирања Русије, што је вероватно и „сан" неких њених екстремно оријентисаних непријатеља, али се његово остварење не чини реалним. Не треба никада заборавити да свака суперсила има и катаклизмични „кец у рукаву". Нико нормалан и иоле одговоран не сме да занемари ни такву ужасну опцију и последњи адут нуклеарне силе „сатеране у ћошак", када остаје још само употреба „оружја судњег дана".

Право би морало бити независно од политике, али (по)некад неке судске одлуке, имају и јак политички ефекат. Независно од тога да ли је налог за хапшење Путина израз независног деловања Међународног кривичног суда, или је „недајбоже", проистекао из неке „политичке калкулације", његов реални ефекат је „рушење свих мостова" и наступање веома опасне ултимативне стратегије – „са штитом или на штиту". Сада је нажалост, мало вероватно да ће се рат у Украјини брзо окончати мировним споразумом, јер њега нема без преговора, а како преговарати са осумњиченим за ратне злочине. Ово ће снажно стимулисати зараћене стране да иду на све или ништа. Дефинитиван циљ  ће им вероватно постати искључиво потпуна победа и безусловна капитулација противника, која победнику омогућава да диктира услове мира. То значи да ће мучни „рат исцрпљивања" још дуго трајати.

Иако Русија не признаје ни Међународни кривични суд, нити његов налог за хапшење свог председника, њој настала ситуација ипак не може бити пријатна, у најмању руку зато што је руском председнику сада донекле сужен маневарски простор, а он чак мора пажљиво да вага које ће земље посетити, да не би ризиковао да буде ухапшен. Многи се томе радују, па тако пре неки дан немачки недељник „Шпигл" са великом дозом „тријумфализма" истиче да је „Путину сада свет постао мањи".

Могло би се иронично закључити и да су за председника Путина чак саме САД безбедна локација, јер та суперсила не само што није ратификовала Римски статут, те је повукла своје првобитно прихватање, већ је од многих чланица Римског статута захтевала да се билатералним уговором са њом, формално обавежу да неће Американце изручивати Хагу. Чак су САД донеле и посебан закон, који се метафорично означава као „закон о инвазији на Хаг", којим се омогућава и оружана интервенција ради ослобађања било којег припадника војске и функционера САД, заточеног по налогу Међународног кривичног суда.

Нема веће вредности од мира, нити већег зла од рата, јер када започне рат, онда из њега увек проистекну и бројни злочини. Рат као „наставак политике оружаним средствима" (Клаузевиц), постоји у разним облицима, а историју уобичајено пишу победници. Још је живо сећање на часног индијског судију Радхабинода Пала, који је на суђењу у Токију издвојио мишљење тврдећи да је „само изгубљени рат злочин" и да „победницима нико не суди".

Оснивање сталног Међународног кривичног суда је било израз племените тежње за превазилажењем „победничке правде". Оно се у теорији међународног кривичног права сматрало огромним напретком у односу на ад хок међународне кривичне трибунале. Време ће и у том погледу бити „мајсторско решето". Има ли разлога за оптимизам? Чини се да је данас далеко реалније, чашу до пола испуњену водом, посматрати као полупразну, него као полупуну, али као и увек, „нада умире последња".

Професор Правног факултета Универзитета у Београду

https://www.politika.rs/scc/clanak/543852/Pogledi/Ko-tebe-kamenom-ti-njega-Hagom