POGLED IZ MOSKVE: NOVE MANIPULACIJE BEOGRADA I BRISELA NAPAĆENIM KOSOVOM
sreda, 18 maj 2011 10:34 Petar ISKENDEROV
Kakav je to famozni „konkretni rezultat" briselskih pregovora o Kosovu koji će istovremeno da zadovolji EU, vlasti Kosova i vladu Srbije
Uoči naredne runde pregovora delegacija Beograda i Prištine, četvrte po redu, 17 i 18. maja, na Kosovu su se pojavili novi ozbiljni znaci da zvanični Beograd priprema predaju pozicija albanskim separatistima. Odmah posle neočekivane posete Prištini šefa pregovaračke delegacije srpske vlade Borislava Stefanovića, zamenik premijera i ministar unutrašnjih poslova Srbije Ivica Dačić je, prvi put na tako visokom nivou, govorio o potrebi da se pokrajina podeli na srpski i albanski deo.
Podstrek tom defetističkom koraku bez presedana dala je izjava komesara za pitanja proširenja Evropske Unije Štefana Filea, koji je saopštio da vreme koje je Srbiji dato za prijavljivanje za stupanju u EU „ističe" i da je ona dužna da „iskoristi te poslednje nedelje i mesece kako bi se pozabavila preostalim pitanjima" čije rešavanje Brisel od nje zahteva.
File je izdvojio najvažnija pitanja: 1. Da Srbija ispuni zahtev Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, tj. da uhapsi Ratka Mladića i Gorana Hadžića; i 2. Da se na pregovorima sa vlastima Kosova „postigne konkretan rezultat". [1]
ULTIMATIVNI BAROZO Do sada Brisel nije direktno povezivao prihvatanje zahteva Srbije za stupanje u Evropsku Uniju sa potpisivanjem bilo kakvih dokumenata na pregovorima sa delegacijom Prištine. Naprotiv, postojanje neke slične veze se odbijalo koliko se god moglo, a pažnja je usmeravana na saradnju Beograda sa tribunalom u Hagu. Ovih dana u Beogradu i Prištini, kao teška artiljerija Brisela, u pratnji Štefana Filea, treba da se nađe predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozu, a to, što on ima da saopšti srpskim vlastima očigledno nosi još ultimativniji karakter.
Da li se inicijativa Ivice Dačića o konačnoj podeli Kosova može smatrati kao pokušaj Beograda da demonstrira svoju spremnost, koju od njega zahteva Evropska Unija, za postizanje „konkretnog rezultata"? Upravo takav zaključak će se nametnuti ukoliko se prisetimo priče o usponu na vlast ovog novog lidera nekada svemoćne Socijalističke partije Srbije. U leto 2008. godine Dačić je na pregovorima o formiranju prozapadne koalicije postao kec iz rukava predsednika Borisa Tadića. On je svoje partijske drugove naterao da torpeduju pokušaje da se u Srbiji stvori široki patriotski front, mada su oni već bili spremni da proslave njegovo stvaranje. U zamenu za to Dačić je dobio dužnost ministra unutrašnjih poslova i vicepremijera. Obe funkcije on čuva skoro pune tri godine, bez obzira na krajnje beznačajne uspehe srpskih vlasti i u socijalno-ekonomskoj sferi i u oblasti borbe sa kriminalom. Tako da figura nepotopivog Dačića, prekaljenog u mutnim bitkama, najbolje odgovara za oglašavanje provokativnih inicijativa koje su za Tadića zgodne a za Zapad korisne. Ukoliko srpsko društvo odbaci tu ideju, Dačića će uvek biti moguće žrtvovati uznemirenoj javnosti.
Ova nova kombinacija nije mogla da izbegne pažnju albanskih medija na Kosovu. Kako podvlači „Bota Sot", nikako ne može da se radi o ličnom mišljenju Ivice Dačića obzirom da je on „otvoreno potvrdio poziciju Beograda u vezi sa podrškom deobi Kosova", to jest nije istupio samo u svoje lično ime. [2] Uostalom, i sama ideja šefa ministarstva unutrašnjih poslova i vicepremijera Srbije o podeli Kosova izgovorena je i sa stranica albanske štampe na Kosovu. U intervjuu listu „Zeri" Dačić je izjavio da je „jedino realno rešenje - Srbe ostaviti u Srbiji, a drugi deo gde žive Albanci - izdvojiti. To će biti mehanizam koji funkcioniše, koji će dozvoliti da se problemi rešavaju brzo. A drugačije varijante će predstavljati samo uzaludno gubljenje vremena". [3]
CENA KOMPROMISA Ton Dačićevog istupanja odgovara ne samo potrebama Štefana Filea već i ocenama „Međunarodne krizne grupe", tog informativnog oružja arhitekata „novog svetskog poretka". Kako se konstatuje u izveštaju Međunarodne krizne grupe, ćorsokak u vezi sa statusom severnih delova Kosova, naseljenih Srbima, će „Srbiju držati van EU, a Kosovo van UN". [4] A Edita Tahiri, šef kosovske pregovaračke ekipe, izjavila je da poslednji postupci srpskih vlasti, u koje spada i poseta Prištini njenog kolege Borislava Stefanovića, predstavlja „pozitivni signal o tome da Srbija istupa za priznanje nezavisnosti Kosova". [5]
U kakvu se odeću može obući taj famozni „konkretni rezultat" briselskih pregovora o Kosovu, koji će istovremeno da zadovolji EU, vlasti Kosova i vladu Srbije, i da isto tako - kako se nadaju u Tadićevom okruženju - bude prihvatljiv za patriotski raspoloženo srpsko javno mnjenje? Specijalni predstavnik EU Robert Kuper, koji je posrednik u pregovorima, već je nagovestio da će dokumenat o podeli pokrajine obema stranama biti prikazan do kraja maja [6]. Stefanović je odmah obećao da nikakav zajednički dokumenat sa kosovskom stranom Beograd neće potpisati, a da će, umesto toga, dogovori Beograda sa Prištinom biti artikulisani u obliku usaglašenih odluka vlade Srbije i pokrajine Kosovo. I da će se to desiti do kraja godine. [7]
Sa rasturanjem magle ne žuri ni ministar za Kosovo i Metohiju u srpskoj Vladi Goran Bogdanović. Međutim, i on nagoveštava postojanje mogućnosti postizanja kompromisa, „čak i za delove, koji su izuzetno osetljivi i teški". [8] Samo je preostalo da se sazna cena za slične „kompromise", koju će platiti Srbija i njen zaista napaćeni narod.
Fond Strateške kulture
