FELJTON: Kosovo – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji (I) - Kosovo Online
9–11 minutes
Kosovo onlajn, uz saglasnost izdavača „Club Plus", objavljuje odlomke iz knjige bivšeg diplomate Vilijema Montgomerija „Kad ovacije utihnu – Sećanja poslednjeg američkog ambasadora u Jugoslaviji" (2016.), poglavlje 12 pod nazivom „Kosovo". Vilijem Montgomeri bio je ambasador Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu od decembra 2001. do februara 2004. godine.
Postoji oko 200 ljudi u Vašingtonu zaduženih za spoljnu politiku koji imaju veliko interesovanje i znanje o događajima na Balkanu. Među njima su nekoliko kongresmena i senatora, i mnogo više njihovog osoblja; predstavnici nevladinih organizacija u organizacijama kao što je Međunarodna krizna grupa; bivši visoki zvaničnici vlade koji su i dalje uticajni; šaka medijskih predstavnika; značajan broj vladinih službenika srednjeg ranga u Stejt dipartmentu, Savetu za nacionalnu bezbednost, Pentagonu (uniformisana lica i civili) i neki drugi visoki zvaničnici u administraciji. Na primer, u vreme kada pišem, u poslednju grupu nesumnjivo spadaju potpredsednik Bajden, zamenik državnog sekretara Stajberg i Ričard Holbruk (tvorac Dejtonskog sporazuma i aktuelni specijalni izaslanik za Avganistan).
Kombinovana težina tih 200 ljudi određuje našu politiku na Balkanu. Gotovo svi su sazreli u vreme nasilnog raspada bivše Jugoslavije ili je taj događaj obeležio njihov život. Za većinu njih, to je predstavljalo odlučujući trenutak u profesionalnoj karijeri. Taj region u njima izaziva strastvena osećanja i za njega ostaju vezani posredstvom mreže kontakata koja uglavnom operiše neformalno i nezvanično. Ima neobično malo razlika u njihovim stavovima i još manje šanse da će ih to ikad promeniti.
Ti pojedinci dele dva značajna uverenja na kojima se temelji naša politika prema regionu više od dve decenije, uprkos promenama administracije. Prvo je da su krivci za nasilje koje je pratilo raspad bivše Jugoslavije bili Srbi predvođeni Slobodanom Miloševićem. Prema njihovom mišljenju, Bošnjaci (bosanski muslimani) bili su žrtve užasne agresije koju su počinili Srbi, što se vidi na primeru masakra u Srebrenici, raketiranja Sarajeva i etničkog čišćenja koje se dogodilo u svim delovima te zemlje. I danas, više od 14 godina od okončanja sukoba, ta grupa gleda Bosnu kroz takvu prizmu. Skloni su sumnjama u bosanske Srbe i podržavaju ideju o jačanju centralne vlade Bosne smanjenjem ovlašćenja koja su dva entiteta (Republika Srpska i Federacija) dobila Dejtonskim sporazumom. Ni pod kakvim okolnostima ne bi razmatrali ideju podele Bosne. Za njih, to bi predstavljalo nagrađivanje ranije agresije.
Drugo pitanje oko kojeg su svi saglasni odnosi se na to da je jedino moguće rešenje za Kosovo nezavisnost unutar njegovih postojećih granica. To je uvek bilo tako. Istoričari će se nesumnjivo sporiti oko toga kada se dogodio prelomni trenutak u kojem je aktuelni ishod postao neizbežan. Za 200 odabranih ljudi koji kroje spoljnu politiku SAD to su gotovo sigurno bili dramatični televizijski snimci desetina hiljada kosovskih albanskih izbeglica koje prelaze granicu u Makedoniju i druge države u martu 1999. Intervjui sa tim izbeglicama, bez dokumenata i ličnih stvari, koje često nisu znale gde se nalaze ostali članovi njihovih porodica i čija budućnost je bila nesigurna, učinili su da Sjedinjene Američke Države shvate da je priznanje Kosova unutar njegovih postojećih granica neizbežno. Jedino je bilo pitanje kada će se to dogoditi.
Znao sam da ta dva stava potpuno podržavaju zaduženi za vođenje spoljne politike u Vašingtonu čak i pre nego što sam stupio na dužnost u Budimpešti. To nije bila tajna. Bukvalno sve ostale opcije naprosto su otpisane kao nepraktične, nedelotvorne, destabilizujuće, ili im je dat neki drugi negativni pridev. Nije pokrenuta debata, niti su načinjene objektivne studije.
Samo mali broj od tih 200 ljudi je istinski shvatao koliko su dve najznačajnije etničke grupe na Kosovu, Srbi i Albanci, uvek bile i ostale podeljene. Za razliku od Bosne, gde je decenijama postojala relativno mirna interakcija između etničkih grupa i gde su zaključivani mešoviti brakovi, to nikada nije bio slučaj na Kosovu. Dve etničke grupe su ponekad živele jedna pored druge, ali nikada se nisu zaista mešale. Tokom vekova jedna ili druga su dominirale, u zavisnosti od snage spoljnih sila, poput Otomanskog carstva, nacista u Drugom svetskom ratu i drugih, u zavisnosti od političke situacije u određenom periodu. To je značilo da je ključni zadatak stvaranja istinski multietničkog društva na Kosovu bilo gotovo nemoguće ostvariti ni u kratkom, pa ni u srednjem roku. To je predstavljalo razliku o odnosu na Bosnu, gde je izazov bio kako sačuvati multietničko društvo. Na Kosovu se izazov odnosi na stvaranje nečega što nikada nije postojalo u vreme kada su rane i užasne uspomene na prethodnu deceniju bile i dalje sveže. Dajem jednostavan primer: u Bosni pre izbijanja ratova 1990-ih više od 20 odsto stanovništva poticalo je iz mešovitih brakova (između dve etničke grupe). Na Kosovu, gotovo da nije bilo takvog slučaja.
I danas, 99 odsto Srba čvrsto veruje da je svet potpuno pogrešno shvatio situaciju na Kosovu, da su gnusni, podmukli, lukavi kosovski Albanci namerno obmanuli Zapad navodeći ga da stekne (lažno) mišljenje da su bili žrtve progona; da je, u stvari, srpsko stanovništvo bilo ugroženo i primorano da beži u užu Srbiju posle NATO bombardovanja. Srbi veruju da su akcije srpske policije i vojske na Kosovu predstavljale direktan odgovor na kampanju nasilja i terora Oslobodilačke vojske Kosova, uperenu ne samo protiv oružanih snaga, već i protiv svih Srba na Kosovu. Dakle, Srbi i dalje odbacuju osnovni argument koji Zapad koristi da opravda nezavisnost Kosova: da je Srbija izgubila pravo na to područje zbog progona kosovskih Albanaca.
Zapad i naročito Sjedinjene Američke Države intelektualno su znali da je Kosovo značajno za srpski narod, ali su uporno potcenjivali dubinu emocija kod Srba u vezi s potencijalnim gubitkom Kosova. Zapad je stekao pogrešno mišljenje na osnovu anketa u kojima je postavljano pitanje: „Koja pitanja smatrate najvažnijima?" Budući da se ništa značajno u to vreme nije dešavalo na Kosovu, odgovor je uvek glasio da su to posao i nedostatak novca. Ali, duboko u duši, Srbi osećaju da im Kosovo pripada i da im je oduzeto na nepošten i brutalan način. To osećanje bilo je - i ostalo - uporno potcenjivano i odbacivano. Zbog toga Zapad uporno očekuje od različitih saziva srpske vlade da „priznaju" Kosovo i nastave dalje.
Jedna od najstarijih izreka u našoj diplomatskoj službi glasi: „Tamo ste gde sedite". Drugim rečima, vaša fizička lokacija nesvesno ali nesumnjivo utiče na vaše stavove o određenoj situaciji. Naša Ambasada u Sarajevu, tako, svakodnevno daleko više komunicira s Bošnjacima nego s bilo kim drugim, što se, bar, za vreme mog rada u diplomatskoj službi odrazilo na način na koji je izveštavano o situaciji u Bosni. Slično je i u Prištini, gde su izveštaji američke misije odražavali očigledan proalbanski i antisrpski stav. Prilikom poseta Prištini, bio sam iznenađen koliko se otvoreno izražava takav stav, čak i na najvišem nivou Misije. Problem se ogledao u tome što je Misija, u skladu s politikom vlade SAD, pokušavala da postepeno pokrene normalnu, funkcionalnu strukturu u državi, a Srbi nisu želeli da sarađuju zbog svih razloga koje sam naveo. Kao rezultat toga, Misija na Kosovu je neprestano doživljavala Srbe kao glavni problem. Oni nisu prihvatili naš program.
Znam da će kritičari svakako izneti iste optužbe protiv mene i stavova službenika naše Ambasade. Naročito ako se ima u vidu da nismo bili stalno prisutni na Kosovu i nismo imali stalan podsetnik na to kako etnički Albanci doživljavaju situaciju. Iako nismo podnosili redovne izveštaje o Kosovu (to nije bila naša nadležnost i definitivno ne bi bila zahvalna), imali smo česte kontakte s običnim Srbima i srpskim zvaničnicima zaduženim za srpsku zajednicu na Kosovu i njihova slika o situaciji na Kosovu bila je daleko manje ružičasta od izveštaja Misije u Prištini.
Jedan od suštinskih ciljeva napora preduzimanih na Kosovu bio je stvaranje funkcionalnog multietničkog društva. Bar u periodu između 2000. i 2003, ostvarivanje značajnog napretka u tom domenu smatrano je glavnim preduslovom za razmatranje naprednih koraka. S tačke gledišta naše Ambasade u Beogradu, naša Misija na Kosovu (kao i Unmik) uporno su umanjivali probleme prilikom ostvarivanja tog cilja i preuveličavali uspehe. Vašington je sticao pogrešnu predstavu o prvoj situaciji. Ali, cinik u meni veruje da je Vašington rado prihvatio tu pogrešnu predstavu. Činilo se da su zbog toga zabrinuti jedino Ambasada u Beogradu (i Srbi).
Prvi važan događaj koji je doveo u pitanje takvu predstavu o napretku bili su neredi koji su 17. i 18. marta 2004. izbili na najmanje 33 mesta širom Kosova, posle lažne vesti da je grupa Srba napala trojicu albanskih dečaka koji su spas potražili u reci, gde su se udavili. Iako je glasina na kraju opovrgnuta, u međuvremenu je ubijeno 19 Srba, najmanje 550 kuća i 27 pravoslavnih crkava i manastira je zapaljeno, a 4.100 Srba ostalo je bez domova.
(Nastaviće se...)
