Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

http://www.spc.rs/sr/saopshtenje_za_javnost_svetog_arhijerejskog_sinoda_srpske_pravoslavne_crkve

Саопштење за јавност Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве

22. Април 2013 - 10:27

Обраћање држави Србији и српском народу поводом парафирања споразума у
Бриселу

У Бриселу је парафиран текст споразума „о принципима нормализације
односâ" између „Београда" и „Приштине", што је, свакако, еуфемизам
уместо „Србије и Косова", односно између председника Владе Србије и
„председника Владе Косова", иначе лица са потернице коју је расписала
Србија. Неотклоњиви је утисак да се ради о потпуном повлачењу
институционалног присуства Србије на територији њене јужне покрајине, о
успостављању ограничене аутономије српске заједнице на простору северно
од моста на Ибру у Косовској Митровици, у оквиру Тачијевог
естаблишмента, и, самим тим, о посредном и прећутном, али ипак фактичком
признавању постојања система државне власти на Косову и Метохији
независног од постојећег државног устројства Србије. Ствар је отежана
пристанком државног врха Србије на несметани процес „евроинтеграцијâ"
тачијевског Косова (без помена Метохије, која звучи превише православно
и српски, али и без било каквог помињања Србије у том контексту), а нема
никакве сумње у то да ће, после плаћања овако високе цене за фамозни
„датум о почетку преговора", и то преговора са непознатим бројем нових
услова и са неизвесним исходом, цена за сам евентуални улазак у Европску
унију бити и формално признавање „независног Косова" од стране Србије и
њена обавеза да не омета добијање столице „Косова" у Уједињеним нацијама.

Како изгледа, посреди је пре чиста предаја него ли макар каква--таква
продаја наше сопствене вековне и, у духовном и историјском смислу,
најважније територије, темпирана од великих сценариста, иначе наших
проверених пријатеља и савезника, за стоту годишњицу ослобођења
историјске Старе Србије од петвековног робовања Османлијама (1389 -
1912/1913). Нама се чини да би, у односу на овакав споразум, и подела
територије била боље, праведније и одрживије решење. Такође се питамо
шта је наша висока државна делегација тражила у Москви пре неколико дана
ако је већ била спремна да прихвати „максимум могућег", који је ипак
мањи од „минимума пожељног" са становишта елементарног државног и
националног интереса Србије.

Имајући у виду све овде речено, а још више неизречено, али
подразумевано, апелујемо на посланике у Народној скупштини Србије и на
Председника Србије да, пред Богом, историјом српског рода и сопственом
савешћу, измере и одмере своју моралну и историјску одговорност приликом
одлучивања о давању или ускраћивању сагласности Србије као државе на
овакав текст споразума.

Истовремено апелујемо на српски народ који је опстао и остао на својим
вековним косовско-метохијским огњиштима и на сав остали српски род, ма
где живео, да, каква год била одлука државног врха Србије, не призна
диктат силе и неправде него да Косово и Метохију сматра, увек и заувек,
својом земљом, не спорећи, ни на који начин, чињеницу да је то и земља
оних Албанаца који у њој вековима живе заједно са Србима.

Црква ће, у сваком случају, остати са својим народом и у својим
светињама на Косову и Метохији. То јој даје право и намеће дужност да
упути овај апел.

АЕМ и Патријарх српски
И Р И Н Е Ј ср.

--