svedok.rs
Internet Svedok - 1122
10-12 minutes
INTERVJU: Džejms Ker Lindzi, profesor na Sent Meri univerzitetu u Londonu, britanski stručnjak za Balkan
Trenutno vlada pat oko Kosova
Piše: Milan Dinić - London
Deset godina posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, čini se da je ta teritorija danas bliže statusu države nego srpske pokrajine. Srbija je danas u poziciji da rešavanje kosovskog pitanja nije samo (ili gotovo uopšte) u njenim rukama, već u međunarodnim. Da bismo bolje razumeli situaciju oko Kosova, važno je da se čuje što više glasova, pogotovo onih koji su potkrepljeni činjenicama.
Jedan od takvih glasova je svakako Džejms Ker Lindzi, danas profesor na Sent Meri univerzitetu u Londonu. Lindzi se godinama bavi Balkanom i jugoistočnom Evropom, dobar je poznavalac prilika u Srbiji i čest gost regiona, a i više puta je govorio na stranicama „Svedoka".
Prema mišljenju profesora Lindzija, Srbija nema kapaciteta da reintegriše Kosovo, ali ima adut da može da blokira članstvo te teritorije u UN. On smatra da bi za Srbiju bi bilo najbolje da prihvati nezavisnost ove teritorije, ali ne pre nego što postigne sveobuhvatni sporazum koji bi davao maksimalnu zaštitu za Srbe na Kosovu, kao i za srpsku kulturnu baštinu.
Svedok: Prošlo je 10 godina od kako su kosovski Albanci proglasili nezavisnost od Srbije. Da li je Kosovo danas potpuno nezavisna država, polu-priznat državni entitet ili nešto drugo?
Džejms Ker Lindzi: Znam da je ovo veoma bolno za Srbiju, ali mislim da se Kosovo sada praktično utemeljilo sebe kao nezavisnu državu. Premda nije član Ujedinjenih nacija, priznalo ga je preko 110 zemalja. Takođe je član brojnih međunarodnih tela i organizacija, poput Svetske banke i MMF-a, takmiči se u vodećim sportskim događajima poput Olimpijskih igara. Takođe, i mnoge od zemalja koje formalno ne priznaju Kosovo, uključujući i pojedine EU zemlje poput Grčke, efektivno tretiraju Kosovo kao državu. U međuvremenu, mnoge druge zemlje prihvataju pasoše Kosova i imaju neformalan odnos sa njim.
U poređenju sa ostalim teritorijama koje su se otcepile, poput Severnog Kipra, Kosovo ima izuzetno visok nivo međunarodnog legitimiteta.
Ipak, iako mislim da je Kosovo sada doseglo široko međunarodno priznanje, takođe je važno napomenuti da ne može da dosegne glavni simbol državnosti – članstvo u UN – bez postizanja konačnog sporazuma sa Srbijom.
S: Da li bi kosovski Albanci trebalo da budu zadovoljni gde se nalaze danas, deset godina od proglašenja nezavisnosti?
Dž.K.L: Nema sumnje da je Kosovo otišlo dalje nego gde je bilo pre deset godina. Ipak, ima izuzetno velike probleme. Bio sam tamo u decembru i video ogromno nezadovoljstvo načinom na koji su se stvari razvile. Politička situacija je veoma nestabilna. Ekonomski razvoj je spor. Takođe, postoji ozbiljna zabrinutost o predstojećim suđenjima za ratne zločine.
Deset godina posle proglašenja nezavisnosti, ne mislim da ljudi na Kosovu osećaju da su se stvari razvile onako kako su se nadali.
S: Šta vidite kao najveće probleme sa kojima se „Kosovo" susreće, ne samo u pogledu međunarodnog priznanja, već i na unutrašnjem planu?
Dž.K.L: Iako Kosovo ima široko međunarodno priznanje, mislim da činjenica da nije članica UN predstavlja veliki problem. Na stranu politički značaj članstva, članstvo u UN znači da bi Kosovo moglo da se pridruži nizu drugih međunarodnih tela, što bi donelo dalje političke i ekonomske koristi.
S: A što se tiče Srbije – kako biste opisali njenu politiku prema kosovskom pitanju u protekloj deceniji?
Dž.K.L: Fascinantno je pratiti način na koji je Srbija reagovala. Nakon jednostranog proglašenja nezavisnosti Beograd je bio neverovatno aktivan i, rekao bih, imao efektivnu lobističku kampanju, uključujući i postavljanje slučaja pred Međunarodni sud pravde (MSP). Međutim, posle mišljenja MSP, videlo se jasno usporenje u diplomatskim naporima Beograda. Poput mnogih drugih, činilo mi se da srpska vlada postavlja temelje za odluku da prihvati da Kosovo neće biti reintegrisano i da je vreme da se prihvati zasebna država.
Međutim, tokom proteklih pet godina videli smo jačanje diplomatske borbe. To se videlo prilikom glasanja u UNESKO. Sada je u toku kampanja da se obrne proces priznanja. Kako stvari stoje, mislim da sada vlada pat. Mislim da mnogi u Srbiji znaju da nije moguće reintegrisati Kosovo kao deo srpske države, ali neće da popuste.
S: Da li je ikada postojala realistična šansa da Srbija reintegriše Kosovo?
Dž.K.L: Nije. Jednostavno ne vidim kako bi se to desilo. Nije postojalo načina da dva miliona Albanaca na Kosovu ovo ikad prihvati. Nemam sumnji da bi svaki pokušaj da se ovo učini vodio novom gorkom sukobu na Balkanu. To bi takođe bilo veoma skupo po Srbiju – politički, društveno i ekonomski. Nemoguće je polagati pravo nad Kosovom bez stanovništva. Šta bi bilo postignuto reintegracijom Kosova, kada bi to bilo neverovatno skupo, a i dovelo bi Srbiju u poziciju da pokušava da upravlja ogromnom populacijom koja je nezadovoljna, koja nije lojalna državi i koja bi čak pokušavala da oslabi zemlju?
S: Šta onda mislite da je najbolji pristup koji bi Srbija dalje mogla da preduzme po pitanju Kosova?
Dž.K.L: Ponovo kažem, znam da je ovo bolno za mnoge u Srbiji, ali mislim da je vreme da se prihvati da je Kosovo sada nezavisno. Ipak, to ne znači da bi Srbija trebalo ovo da prihvati bez dobijanja ičega zauzvrat. Na kraju krajeva, Kosovo ne može u UN bez dozvole Srbije. To daje Beogradu neki uticaj, koji bi sada trebalo da iskoristi da postigne najbolji dogovor koji je preostao. U tom smislu, ja bih se koncentrisao na to da srpske zajednice na Kosovu imaju najbolju moguću bezbednost i veze sa Srbijom, uključujući i izvestan stepen značajne autonomije, kao i da srpsko religijsko nasleđe na Kosovu bude u potpunosti prepoznato i zaštićeno.
Potom bi trebalo postići sveukupan finalni sporazum i gledati da se uspostavi novi odnos sa Kosovom unutar EU. Clanstvo u EU ima moć da radikalno transformiše regionalne odnose na bolje, čak i između zemalja koja imaju dugu istoriju tenzija i graničnih sporova. Uvek je važno imati na umu da mnoga od pitanja vezana za suverenitet postaju mnogo manje važna, pa čak i nebitna, unutar EU. Severna Irska je veoma dobar primer ovoga.
S: Svi pretpostavljaju da će dijalog koji se vodi pod pokroviteljstvom EU biti okončano nekom vrstom međusobnog priznanja između Srbije i „Kosova". Šta očekujete da se desi u narednih deset godina?
Dž.K.L: Mislim da je EU apsolutno odlučna da se pobrine da više ne uvozi zemlje sa teritorijalnim sporenjima. Zvaničnici naglašavaju da niko ne želi još jedan Kipar.
Iako mislim da niko u EU ne želi da drži Srbiju na čekanju dok Kosovo ne bude spremno da se pridruži, što može biti veoma daleko, sumnjam da to znači da će mnoge članice zahtevati formalno priznanje kao cenu srpskog pridruživanja. Ali će tražiti najviše garancije da Srbija neće opstruisati članstvo Kosova. To će možda značiti čak i da Srbija odustane od svog prava na veto na članstvo Kosova u EU. Sve u svemu, mislim da bi ovo ostavilo suviše otvorenih pitanja. Stoga mislim da bi međusobno priznanje, potkrepljeno sveobuhvatnim sporazumom, moralo da bude krajnji ishod – pretpostavljajući da Srbija želi u EU, što se iskreno nadam da želi.
Za Zapad je problematična podrška bilo kakvoj jednostranoj deklaraciji nezavisnosti
S: Da li je Zapad bio u pravu ili je pogrešio što je podržao albanski separatizam na Kosovu?
Dž.K.L: Iz čisto pravne tačke gledišta, uvek sam smatrao da je krajnje problematično za Zapad, ili Rusiju, da podrži bilo kakvu jednostranu deklaraciju nezavisnosti. Ako je jednoj teritoriji dozvoljeno da se odvoji na ovaj način, onda postaje teže da se to ospori u drugim slučajevima. Ipak, sa druge strane, postojao je jasan osećaj da je ovo Špodrška kosovskoj nezavisnosti – napomena redakcijeĆ jedina pragmatična opcija. Mnogi na Zapadu su smatrali da nema alternative nego da se dopusti Kosovu da ide svojim putem.
Da je načinjen pokušaj da se Kosovo reintegriše u Srbiju, čak i po veoma labavom modelu, mislim da bi to vodilo u obnovljeni konflikt. U retrospektivi, odluka da se 1999. godine interveniše učinila je nezavisnost neminovnom. Od trenutka kada su UN preuzele teritoriju, mislim da nije postojao način da se Kosovo reintegriše u Srbiju, čak i sa visokim nivoom autonomije.
Generalno gledajući, iako sam uvek imao rezerve prema načinu na koji je Kosovo postalo nezavisno, uvek sam verovao da je trebalo da ima opciju da se odvoji, ali kroz miran i demokratski proces. Kao što, na primer, snažno podržavam pravo Škotske da glasa za nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva.
Postojala je šansa za podelu Kosova ali je Beograd od toga odustao
S: A šta je sa podelom?
Dž.K.L: Dugo sam verovao da je ovo opcija. Mislio sam da postoji dobra osnova za ovaj pristup, čak iako je nepopularan u različitim krugovima. Ipak, u jednom trenutku Beograd je jasno stavio do znanja da to više ne vidi kao izvodljiv ishod.
Mislim da je trenutak za takvu opciju prošao. To je moglo da bude u jednom trenutku, ali Srbija je propustila priliku.
Ključna srpska greška: propuštanje prilika za najbolji mogući dogovor u datom trenutku
S: Šta vidite kao ključne srpske greške u proteklih 10 godina?
Dž.K.L: Ako dozvolite, išao bih malo dalje nego samo proteklih deset godina. Sve u svemu, moja najveća kritika pristupa Srbije tokom proteklih nekoliko decenija bio je da nikada nije uhvatila priliku da postigne najbolji dogovor koji je u datom trenutku bio moguć. Iznova i iznova, Beograd je imao šansu da reši situaciju pod relativno povoljnim uslovima. Međutim, oklevao je u ključnim momentima, misleći da gubi šansu da dobije nešto bolje. Istovremeno se međutim ispostvljalo da ponuda koju bi Beograd prihvatio kao najbolju ili prihvatljivu, spletom događaja, više nije bila na stolu i sada je postojala gora ponuda. Ovo sam video mnogo puta. To je zaista veliki promašaj srpske diplomatije.
http://www.svedok.rs/index.asp?show=112205
