TARIK ALI: KOSOVO JE KOLONIJA KOJOM UPRAVLJAJU KRIMINALCI
ponedeljak, 30 april 2012 08:34
Dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika
Tarik Ali je lek protiv laži. Pilula protiv globalnog medijskog mamurluka. Penicilin za manipulacije moćnika. Simbol levice od šezdeset osme, od onih „godina uličnih borbi", kako je naslovio jednu svoju knjigu, kada su bulevarima Pariza marširali studenti. Kada je protestujući zbog rata u Vijetnamu ulicama Londona išao prema američkoj ambasadi. Decenijama kasnije, njegova reč o okupaciji Iraka bila je neverovatno važna, njegov glas o raspadu Jugoslavije otrežnjujući, njegovi komentari u „Nju left rivjuu", koji dugo godina uređuje, „Gardijanu" i najprestižnijim listovima sveta - lekoviti
Rođen u Lahoreu, Pakistan. Sin uglednog novinara i poznate aktivistkinje. Unuk premijera indijske države Pandžab. Kao student organizuje demonstracije protiv režima. Svestan da pakistanska vojna diktatura neće dugo trpeti njegove kritike, beži u Veliku Britaniju. Završava Oksford. Slede angažovanost, intelektualizam i nemirenje sa zlom. Sve do danas. Istoričar, pisac, novinar, filmski režiser, aktivista... „Rolingstonsi" i Džon Lenon posvetili su mu po pesmu. Lenonova „Moć narodu" ispevana je inspirisana intervjuom koji je Džon dao Tariku.
Džegerova „Ulični borac" posledica je Alijeve knjige o '68.Nedeljnik mu posvećuje intervju. Pričamo najpre o ratovima. Zar ima nešto mimo njih?
Više puta ste oštro kritikovali bombardovanje Kosova 1999. godine. Šta sada mislite o tom ratu, ali i onom s početka devedesetih kada je počeo raspad Jugoslavije?
— Postoji sijaset razloga za te ratove. A nijedan od njih nema nikakve veze sa mesijanstvom ljudskih prava koje je postalo dominantna ideologija ratnih huškača, bilo onih pravih ili onih iza laptopa. Prvo: uslovi koje je MMF nametnuo bivšoj Jugoslaviji obogaljili su federaciju u svakom smislu. To je značilo delotvorno razbijanje JNA, čiji su koreni bili u borbi partizana protiv fašizma i fašističkih saveznika u Drugom svetskom ratu. Slabljenje jugoslovenske države u posttitoističkom periodu udarilo je temelje smrtonosnom virusu nacionalizama, koji su preplavili region. Milošević nije jedini bivši komunista koji je postao nitkov. Tuđman je bio potpuno isti, a to su razumeli retki, među prvima „Feral tribjun" i Radio B92. Srpsko rukovodstvo pod Miloševićem opredelilo se za nacionalizam. Svega nekoliko dana po njegovom govoru na Kosovu, stekao se utisak da je istorijsko sećanje na Jugoslaviju zauvek izbrisano. Nemci su snažno ohrabrivali Slovence i Hrvate da se otcepe od federacije. Hrvatska nikada ranije nije bila nezavisna, sem kao nacistički protektorat za vreme Drugog svetskog rata. Hrvatski nacionalizam nišanio je Srbe i Bosance, veličao ustaše i nastojao da etnički očisti Krajinu. Drugi put u hrvatskoj istoriji čulo se „Danke Dojčland". Ali ovog puta nije bilo Tita ni nikoga sličnog. Šačica hrabrih Jugoslovena koji su se svemu tome suprotstavili bili su vrlo brzo izolovani i politički marginalizovani. Bombardovanje Jugoslavije bio je Klintonov rat s naumom da osnaži NATO i pripremi ga za prodor na istok. Dobro se sećam kako je Klinton objašnjavao taj rat unezverenim građanima svoje zemlje. „To je", objasnio je on, „u interesu Amerike." Mi koji smo se suprotstavili ratu optuženi smo da smo apologete Miloševića. To je bilo daleko od istine. Spoznali smo šta je rat bio i istorija je potvrdila naše stavove.
Pojedini analitičari povezuju izgradnju „Bondstila" sa američkim bombardovanjem, tvrdeći da je cilj napada Vašingtona zauzimanje strateški i geopolitički veoma važne teritorije u srcu Balkana. Osnovni cilj bio je ekspanzija NATO i jasno potcrtavanje američke hegemonije nad Evropom. „Bondstil" i „Tuzla" su odrazi ove hegemonije. Prodor na istok bio je vođen iz Vašingtona: u svakom slučaju, bivši sovjetski sateliti su uvršteni u NATO pod američkom komandom pre nego što su primljeni u Evropsku uniju.
Kako sada vidite situaciju na Kosovu? Ljudi koji su komandovali paramilitarnim jedinicama vode tu državu, a korupcija i organizovani kriminal su endemski. Da i ne pominjemo trgovinu ljudskim organima...
— U pravu ste. Ovo nije Kosovo o kojem je Ibrahim Rugova nekada sanjao. Ovo je katastrofalna priča. Kosovo je kolonija Evropske unije kojom upravlja kriminalna mreža. To je najekstremniji oblik onoga što postoji i u drugim krajevima bivše Jugoslavije. S te strane nije toliko izuzetno. Sa pažnjom sam primetio rođenje „Vetevendosje", političkog pokreta koja se suprotstavlja EU i SAD i koja je iskreno zainteresovana za stvaranje demokratije.
U jednom trenutku 1999. godine napisali ste da bi budućnost Kosova mogla biti u tome da lokalna mafija vodi ekonomiju po diktatu MMF-a. Da li se to ispostavilo kao tačno?
— Nažalost, da. Postjugoslovenske države postale su laboratorija u kojoj možete da posmatrate gnusnu simbiozu političara i velikog novca.
Kosovo je neformalno nezavisno, ali veliki broj zemalja, među kojima su i Rusija i Kina, i dalje ne žele da priznaju njegovu nezavisnost. Srbija i dalje smatra Kosovo delom svoje teritorije. Kako tumačite taj ogromni spor Srba i Albanaca?
— Kao što smo videli u Hrvatskoj u odnosu sa Krajinom - kada se jedna država podeli po etničkim linijama, to prate mnoge stvari. Srpska manjina na Kosovu predstavlja im problem. Etničko čišćenje po modelu Krajine otežano je prisustvom EU (posebno sada kada je Srbija nadomak EU), tako da podela deluje neizbežno da bi se osiguralo priznanje. Kosovarski banditi koji vladaju tim regionom ozbiljno razmatraju i povezivanje sa Albanijom. Taj dogovor zasniva se na podeli plena od kriminala sa njihovom braćom.
Da li ste upoznati sa situacijom u Crnoj Gori, gde više od dve decenije vladaju ista partija i isti političar, Milo Đukanović? Kako Zapad može da toleriše ovakvu, dvodecenijsku fasadnu demokratiju u srcu Evrope?
— Zapad toleriše sve što mu je u interesu. Za njih je Crna Gora kao jedna od država u Persijskom zalivu. Novac može natenane da se opere, milijarderi bilo koje nacionalnosti mogu da doleću i odleću bez ikakve kontrole. To je jedno igralište za evrobogataše. Zašto bi to bilo koga iznenađivalo? Materijalna osnova za stvaranje tih novih država bila je želja starih birokrata da postanu nova biznis elita, bez ikakve konkurencije sa drugim narodima. Gledano iz tog ugla, proces je bio veliki uspeh, ali koliko će dugo to tako ostati?
Da pređemo na istok. Šta NATO traži u Avganistanu? Pokušavaju li da uvedu demokratiju i ljudska prava u gudure i nepristupačne vrleti te zemlje?
— Očigledno ne, što sada svi shvataju. NATO će morati uskoro da napusti Avganistan, skupa sa svojim saveznicima, jer taj rat ne mogu da dobiju. Za njih je to bila katastrofa. Dozvolite da vam ispričam jednu staru priču. Jedne pozne noći 1897. godine, jedno paštunsko pleme (za koje su Britanci pogrešno smatrali da su im prijatelji) počelo je tajni napad na britanski kamp. Vinston Čerčil od dvadeset i kusur godina, niži oficir u prvoj poseti turbulentnoj granici na severozapadu imperije, bio je besan zbog tog „izdajstva". Gerilski napad koštao je armiju Britanske Indije 40 oficira i vojnika, kao i mnogo konja. Na oduševljenje mladog Čerčila, zapovednik ove operacije ser Bindon Blad odmah je komandovao odmazdu. Novi regrut pridružio se generalu Džefrizu u kaznenoj ekspediciji da se „izbatinaju prkosni neprijatelji". „Uzbudljivi" susret paštunskih sablji i engleskih pušaka spadao je u njegov dnevni posao, napisao je on kasnije u memoarima „Moj rani život", a mladom je Vinstonu najveće zadovoljstvo predstavljalo izvršavanje kolonijalne misije. „Marširali smo njihovom dolinom, koja je neka vrsta 'slepe ulice', uništavali sve useve, bušili rezervoare vode, postavljali eksploziv ispod utvrđenja i ubijali sve koji su nam opstruisali zadatak."Ko može da krivi Avganistance koji su u potonjim vekovima, u drugoj i trećoj najezdi na njihovu zemlju, verovali da su videli prvu najezdu, samo u drugačijem obličju? Promenile su se tehnologija i retorika: helikopterski mitraljezi i bespilotne letelice umesto pušaka s bajonetima; „humanitarna" objašnjenja i laži umesto Čerčilove iskrenosti.
Ubrzo nakon Avganistana, usledila je američka okupacija Iraka 2003. godine. Notorna laž o iračkom posedovanju oružja za masovno uništenje tada je poslužila za vojnu intervenciju. Prosto pitanje - zašto je ubijen Sadam Husein i okupiran Irak?
— O ovome sam napisao knjigu „Buš u Vavilonu: rekolonizacija Iraka". Teško je da ovde pobrojim sve te argumente ali, suštinski, rekolonizacija je bila uspešna, ali je Irak platio veliku cenu. Više od milion Iračana poginulo je, tu je i pet miliona siročadi, socijalna infrastruktura je uništena, a zemlja predata šiitskom kleru. Veći deo američkih i savezničkih trupa je povučen, ali su tu, u komšiluku, dok iračku naftu kontrolišu globalne korporacije. Tenzije svakodnevno rastu između vlade u Bagdadu i Kurda. Potonji bi želeli sopstvenu državu i misle da će ih Amerika i Izrael podržati. Plemenski lideri koji kontrolišu to društvo žele republiku po ugledu na Kosovo, i dobro bi im došlo američko-izraelsko političko i vojno prisustvo. A za razliku od Kosova, oni imaju naftu i grade sopstvene naftovode. Tako da je kriza daleko od završetka.
Kako vam danas izgledaju sva ona obećanja Džordža Buša i Baraka Obame u vezi sa „demokratizacijom" Iraka?
— Oni su stvorili marionetsku vladu. Maliki je njihov čovek, ali on ne može da ignoriše Iran jer mu podršku daju Šiiti koji više vole Teheran od Vašingtona. To za posledicu ima kontradikciju koja tinja. Nedovršen posao.
Poslednji rat desio se Libiji. U jednom komentaru u „Gardijanu" napisali ste da je „apsurdno misliti da je razlog za bombardovanje Libije bio zaštita civila". Šta se zapravo dogodilo u Libiji?
— To je imalo dva cilja. Prvi je bio da se skine Gadafi, koji je obećao da će dozvoliti zapadnim kompanijama da uđu u zemlju, ali je to odlagao i u isto vreme zadirkivao svoje nove prijatelje na Zapadu. Amerika i Britanija su pokušavale da ga odobrovolje tako što su mu isporučivale disidente i dodvoravale mu se na druge načine.Njegov je sin dobio doktorsku diplomu nadgledan od strane prijateljski nastrojenih profesora na Londonskoj školi ekonomije. Jedan od supervizora bila je En-Meri Sloter, koja je trenutno Obamin savetnik! Tako je, kada su protesti počeli, Zapad pitao prijatelje iz Gadafijeve administracije da mu pomognu. Ministri i službenici koji su sarađivali sa Zapadom to su i učinili. Onda su stvorili jednu laž: da je Gadafi objavio da će izvršiti masakr u Bengaziju. Ta je izjava poslužila Zapadu da dobije podršku za još jednu „humanitarnu intervenciju", ali ju je nemoguće naći bilo gde! Preporučio bih i tekst Hjua Robertsa, člana Međunarodne krizne grupe, o svemu tome. Zapad je iskoristio ovu šansu da se otarasi Gadafija, što su i uspeli nakon šest meseci bombardovanja. Brojke o stradalima nisu objavljene, ali su svakako negde između 15.000 i 25.000. To je bio masakr. Neki koji su bili islamski teroristi sada su zapovednici policije i vojske. Tu ima ironije na pretek.A što se tiče nebrojenih mrtvih, ono što je irački pesnik Sinan Antun napisao za svoju zemlju, stoji i ovde:„Vetar je slepa majka koja posrće preko leševa nema pokrova osim oblaka, ali psi su mnogo brži..."
Muamer Gadafi je ubijen uz blagoslov Zapada. To se dogodilo i sa Sadamom Huseinom, ali i sa Bin Ladenom. Nije li ovde reč o zapadnom terorizmu?
— Što se tiče Sadama i Gadafija, to je pravda mase koja linčuje i jasni državni terorizam kada pričamo o Bin Ladenu. „Duša ubice", napisao je Kami u „Kugi", „slepa je." Šta je onda duša imperija, prošlih i sadašnjih: slepa je za sve sem za svoje interese, a svaki akt uništenja ima predumišljaj.
U istom tekstu napisali ste i sledeće: „Nivo cinizma je zapanjujući. Od nas se očekuje da verujemo da će lideri sa kravim rukama iz Iraka, Avganistana i Pakistana štititi ljude u Libiji." O kakvoj je demokratiji reč, onoj krvavih ruku?
— Ruke imperijalizma su oduvek bile krvave. Zašto su ljudi mislili da će se to promeniti iz prostog razloga što je Sovjetski Savez pao i što su se Kina i Vijetnam otisnuli na put kapitalizma?
Šta je zajedničko intervencijama u Iraku, Avganistanu, na Kosovu, u Libiji...?
— Potvrda američke hegemonije u unipolarnom svetu. Maska su nekad ljudska prava, nekada ne, ali kao što se Gručo Marks jednom našalio: „Ovo su moji principi. Ako vam se ne sviđaju, imam i druge."
Sve češće se govori o mogućem napadu SAD i Izraela na Iran? Kakve bi posledice to imalo na ostatak sveta?
— Iranci, pre svega njihovi sveštenici, već su odavno spremni za dogovor sa Amerikancima. Ako hladnokrvno sagledamo stvari, bez ikakve demagogije, rat u Iraku i njegova okupacija ne bi ni mogli da se dese bez zelenog svetla iz Irana. Rat u Avganistanu je mogao da se desi, ali pomoglo je i to što su Iranci rekli „slobodno udrite", jer su Iranci smatrali Sadama i talibane neprijateljima, i vodili se principom „neprijatelj mog neprijatelja je moj prijatelj, makar privremeno". Oni su suštinski podržavali ta dva američka rata. Nadali su se da će zauzvrat - stvarno su se nadali da će američki predsednik odleteti u Teheran, kao što je Nikson odleteo u Peking, da će se dogovoriti i da će živeti u miru. Iran nema preveliku želju da se bori sa Amerikom. A da su Amerikanci bili pametni, a mnogi pametni politikolozi u SAD kažu isto, to bi se i desilo.Ali, ono što je onemogućilo takav razvoj stvari bio je izraelski lobi. Oni su neprijateljski nastrojeni prema Iranu zbog nuklearnog pitanja. Oni žele da Iran da garancije da nikada neće napraviti bombu. Međutim, znate da obećanja mogu da se prekrše i da Iran ne vidi zašto ne bi to uradio ako ima kapacitete. Neki od njih kažu: „Pakistan ih ima, Indija ih ima, Kina ih ima, američki nuklearni brodovi slobodno se šetkaju našim vodama, Nemci Izraelcima daju specijalne 'delfin' podmornice koje mogu da imaju nuklearke na raketama, a te nuklearke mogu da unište Iran." Zato i osećaju da je najbolja odbrana da poseduju N-bombu, a ne da je koriste. Ljudi bi ih više poštovali kada bi to kazali. Sada govore „imamo kapacitete, ali nećemo napraviti bombu". To je nezgrapna pozicija za sve. Mislim da oni očajno žele dogovor sa SAD. Ako uprkos tome Amerika dozvoli izraelske napade na Iran (a to je ono što želi i Saudijska Arabija), onda će se u čitavom regionu otvoriti kapije pakla.
Jedan svoj tekst ste naslovili „Ko će preoblikovati arapski svet: tamošnji narod ili SAD?" Da li je takozvano arapsko proleće autentičan pokret narodnih masa ili se može govoriti o manje ili više dirigovanom procesu?
— U ovom trenutku Zapad drži situaciju pod kontrolom, ali situacija ostaje nestabilna. Uporedio sam je, pre više od godinu dana, sa Evropom 1848. godine. Iskreni ustanci praćeni porazima. U Egiptu je narod glasao za islamiste, jedne ili druge vrste. Ne možemo da raspustimo narod i izaberemo novi. Njihova je svest, jednostavno, trenutno na tom stupnju. Ako se pojavi bolja alternativa, možda će je prigrliti, ali ništa značajno trenutno ne postoji. Ali, egipatsko Muslimansko bratstvo nisu vehabije, i jako je važno imati to na umu. Oni su „mejnstrim" suniti. Ne razlikuju se previše od hrišćansko-demokratskih partija u Zapadnoj Evropi. Na to me podsećaju - društveno i politički konzervativni, dok ekonomski prihvataju neku vrstu neoliberalizma. Zato Amerikanci žele da posluju sa njima. I već posluju, iza pozornice, jer imaju podršku u zemlji. To nije moja predstava oslobođenja, ali ako ljudi to žele i ako su za to glasali, ne možete da ih krivite jer ne vide alternativu. Oni ne žele da glasaju za Mubaraka i njegovu bandu.Levica je veoma slaba i mnogi su diskreditovani zbog saradnje sa režimom. Veliki je problem u toj situaciji stvoriti nove pokrete. A Muslimansko bratstvo je nekad sarađivalo sa režimom a nekad nije, ali su njihovi ljudi hapšeni, mučeni, ubijani. Ljudi to znaju i - a to je njihova nagrada - glasali su za njih i postavili ih na vlast. No, ako po dolasku na vlast oni ne urade ništa, onda možete da imate drugu fazu protesta, jer je narod shvatio jednu veoma važnu stvar: ako se udružite, možete da srušite vlast. A to je, barem što se tiče Muslimanskog bratstva, opasna lekcija.
Od šezdesetih godina prošlog veka prepoznati ste kao jedno od najistaknutijih imena moderne levice. U kakvom je stanju levica danas?
— Istorijski proces je jedinstven i originalan. Mogu da se dogode stvari koje svakog iznenade. Ne govorim to na neki mističan način. Kažem da kada ljudi dosegnu nivo na kojem shvate da ne mogu da žive kao što su živeli ranije, i kada vladari shvate da ne mogu da vladaju na isti način kao i ranije i počnu da obuzdavaju, da ograničavaju, da postaju sve despotskiji, kao što je despotski i kapitalizam - onda sve može da se desi. Ne kažem pak ni da će naša strana neminovno pobediti, ali svakako ćemo se boriti.
Govorili ste da današnjoj levici nedostaje samopouzdanje. Na šta ste tačno mislili?
— Na to da strah od politike može da navede mnoge da zamene simboličke akcije politikom.
Koliko Marks ponovo može biti aktuelan?
— Nimalo. „Manifest" je pun grešaka. Njegova analiza zakona kretanja kapitalizma je neprevaziđena, ali mnogo se toga promenilo u svetu. Uvek je pogrešno tretirati Marksa kao nekog proroka, a njegove radove kao sveto pismo. I on bi to mrzeo.
Jedan od najvećih intelektualaca današnjice Dejvid Harvi smatra da kapitalizam nema budućnost. Šta vi mislite o tome?
— Rekao bih da on misli da kapitalizam ne bi trebalo da ima budućnost. Ako uništi sebe, možda sa sobom povede i planetu. Ali, dok god ne postoji alternativa, kapitalizam će preživeti nauštrb građana i radnika.
Bodrijarovski rečeno, simulakrum je postao sve nepodnošljiviji i lažljiviji. Koliko danas ima propagande, a koliko istine?
— Evroamerički liberalni i konzervativni političari čine kičmu vladajućih elita, tvrde da veruju u tolerantnost i ulaze u ratove da nametnu iste vrednosti rekolonijalizovanih država. Na stranu njihovo propovedačko odricanje od terorističkog nasilja, oni nemaju nikakav problem sa odbranom mučenja, sa otmicama i ubijanjem pojedinaca, sa ilegalnim izuzecima kako bi mogli da zatvore nekog na neodređeno vreme, bez suđenja. A dobri građani Evro-Amerike, koji se protive ratovima što ih njihove vlade vode, skreću pogled sa stradalih, povređenih i unesrećenih građana Iraka, Avganistana, Libije, Pakistana... Ta lista nastavlja da raste. Rat - jus belli - sada je legitimni instrument dok god se koristi uz odobrenje SAD ili, radije, uz direktno učešće SAD. Ovih dana to se predstavlja kao „humanitarna" neophodnost: jedna strana je zauzeta činjenjem zločina, nabeđeno moralno nadmoćna strana je tu da sprovede nužnu kaznu, a prva strana mora da bude poražena i da joj se uskrati suverenitet. Njena se zamena pažljivo nadgleda uz vojne baze i kombinaciju nevladinih organizacija i novca. A ova kolonizacija 21. veka je potpomognuta globalnim medijskim mrežama, potpornim stubom za političke i vojne operacije.
Autor Marko Milačić
Izvor Press, 30. 04. 2012.
