НАТО ДОКРАЈЧУЈЕ ПОНОС СРБА

Леонид ИВАШОВ | 02.06.2011 | 11:27

Ухапшен је и отпремљен у мучилиште НАТО  - Хашки трибунал – национални херој српског народа Ратко Младић. Српско политичко руководство, на челу са председником Тадићем извршило је, како оно мисли, последњи услов за пријем Србије у ЕУ – обавило је операцију на откривању пребивалишта и хапшењу Генерала Ратка Младића, који је почетком 90-их командовао српским оружаним формацијама у Босни и Херцеговини. Операција, коју су обавили српски специјалци, је носила, стварно „херојски", карактер, ако се узме у обзир да је Генерал одболовао тежак мождани удар и да му је десна страна тела парализована. А у верноподаничком служењу убицама српског народа Тадић и његова екипа су презрели традицију Срба да чувају своје јунаке и ратнике. Најважније за људе њихове сорте  је да их прихвате на чајанкама европске „елите", огрезле у хомосексуалним скандалима, међународном разбојништву, корупцији. А без акта издаје свог народа у Европу не узимају! Па они „размењују" националне јунаке час за ово, час за оно: прво С.Милошевића са групом генерала и официра за обећање да ће им платити за градове и села, разрушене у НАТО бомбардовању; затим Р.Караџића  за обећање да ће добити кредите, а сада Р.Младића – за обећање да ће српским „демократама" дозволити улазак у Европу. Таква је особина политичара те сорте: да издају све што могу, како би заслужили да потапшу по рамену неког саркозија или обаму. Зашто су Срби више од десет година чували свог миљеника? Пуштен у акцију процес рушења велике Југославије (СФРЈ) је довео до тога, да је у Босни и Херцеговини у октобру 1990. године формално фиксирано етничко одвајање три националне групације – муслимана, Хрвата и Срба. Ови последњи су се нашли раздвојени од своје сабраће у Југославији и територијално разбацани по БиХ. Излаз из такве ситуације они  су видели у једној од две варијанте – да се сачува јединствена БиХ у саставу Југославије или да српске територије БиХ уђу у састав Југославије. Постојала је и резервна варијанта – кантонизација јединствене БиХ по националном саставу са доцнијим припајањем српских области Југославији. Србима је све одбијено. Првог марта 1992. г. без учешћа босанских Срба (које је чинило 1/3 становништва Босне) направљен је референдум, и по његовом резултату БиХ је проглашена за независну државу. Одмах су се посула признања новорођеној држави: 7. априла 1992. Босну и Херцеговину су признале САД, земље европске заједнице, Хрватска и Словенија. Судбина Срба у Босни није никога узнемиравала. Бошњаци и Хрвати, као и у време Другог светског рата, су почели да избацују Србе са земље коју су они имали, да пљачкају имовину, да отсецају цела села. За Србе у БиХ су почели да праве концентрационе логоре (искоришћено је искуство Другог светског рата). Покушаји руководства Савезне Републике Југославије да пружи материјалну, политичку и војну помоћ сабраћи из Босне и Херцеговине се завршило увођењем санкција СРЈ. Шта је преостало босанским Србима? Они су дохватили оружје које су против њих већ употребили бошњаци и Хрвати. 1992. године Радован Караџић је вољом народа постао председник Републике Српске, а Ратко Младић – командант оружаних снага Републике. До краја године Срби су већ контролисали више од 70 процената територије Босне и Херцеговине, и БиХ је остала да виси у ваздуху, што Западу никако није одговарало.  Авијација НАТО је започела масовна бомбардовања српских позиција, насеља и војних објеката, уз истовремено наоружавање Хрвата и муслимана. 1994. године је Хашки трибунал оптужио Р.Караџића и Р.Младића за геноцид и друге злочине, објављена је за њима потерница, а лидери бошњака – муслимана (А.Изетбеговић) и Хрвата (Ф.Туђман), који су организовали уништење Срба и који су руководили ратним операцијама против њих,  примљени су у „међународну заједницу", путовали  по земљама Запада. Међутим, ипак се као резултат оружаног отпора Срба појавио Дејтонски мировни споразум који је, конкретно одредио границе Републике Српске и који је Србима у саставу БиХ дао извесну самосталност. Тамо је смештен и руски контигент миротвораца. Срби поштују  и високо цене генерала Ратка Младића због спашавања десетина хиљада људи, и одатле њихов протест против издајничке предаје хероја Хашком „суду". А руководство Србије? Оно ради у стилу гестапа. И комплетна западна демократија, којом руководе и коју усмеравају Сједињене Америчке Државе, које су започеле ратове против Југославије, Ирака, Авганистана, Либије, све се више приближава фашистичким политичким режимима. 1938. године је познати немачки филозоф В.Шубарт у своме раду „Европа и душа Истока" написао: „Запад је човечанству поклонио најсавременије врсте технике, државности и веза, али га је лишио душе".Данас „тржишни идоли" докрајчују у Европи остатке квалитета човека разумног, у кога је Бог положио и душу, и дух. Европа наших дана је заједница која изумире, а природа убрзава процес све чешћим катаклизмама. Ту судбину неће избећи ни Америка. Па онда – треба ли да Срби, Руси и остали Словени трче за умирућом цивилизацијом? Пошто су генерала Младића предали на обрачун, Тадић и његово окружење нису пришли ближе Европи. Сада ће се од њих захтевати признање независности Косова, затим ће их натерати да српску историју поново напишу, и да дан када је НАТО почео да их бомбардује прогласе за државни празник. Док се Срби не одрекну Косова као колевке своје културе, док не издају Православље, док не престану да буду Срби – неће их „у Европу" примити…Да ли ће се српски народ помирити са таквом судбином – показаће време. Ако се помире – српска историја ће бити прецртана, а многобројне жртве, поднете у име слободе, независности и права да Срби остану Срби, испашће узалудне. Али зато српске власти могу да се фотографишу са Саркозијем, Берлусконијем, па чак и са Обамом, ако она прва двојица пре тога не заглаве затвор због сексуалног бандитизма. Шта чека генерала Ратка Младића у Хашком „суду"? Као учесник процеса на одбрани Слободана Милошевића, сведочим: пресуда Ратку је већ донета. И то не у Хагу, већ у седишту НАТО. Никакви аргументи, чињенице, документи немају значаја. Сведочења Албанаца, босанаца, тим пре натоваца, у трибуналу се прихватају као истина у последњој инстанци, сведочења у корист Срба се одбацују са самог прага. Имао сам прилику да сведочим у корист не само Слободана, већ и мог великог пријатеља генерала Драгољуба Ојданића. Ни једно из мојих документованих сведочења није прихваћено. Кад сам стигао у Хаг као сведок Д.Ојданића званични представник трибунала ме обавестио да генерал Ојданић не жели да ме види. А када смо се ми, ипак, нашли, генерал није могао да задржи сузе од узбуђења и само је понављао: „Леонид, ја уопште не спавам, само чекам када ћемо се срести"… Ето вам западно правосуђе. Држи се, Ратко, опет си на бојном пољу - са најгорим непријатељима човечанства!

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/02/nato-dokraichuie-ponos-srba.html

(НЕ)ЛЕГИТИМНОСТ ЛИДЕРА У СЛУЖБИ ГЕОПОЛИТИКЕ: ОД МЛАДИЋА ДО ГАДАФИЈА

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 03.06.2011 | 10:49

Хапшење бившег команданта армије босанских Срба, легендарног генерала Ратка Младића, од стране српских власти, и изјава сакупљених у Довилу лидера „велике осморице" којом се одбија легитимност Моамера Гадафија представљају карике истог ланца. Оне говоре о јаловости нада државника другог, трећег ешалона… да ће политику водити самостално – све док свет не постане једнополни… * * * У чињеницу да ће прозападна коалиција на челу са председником Тадићем, која је на власти у Србији, направити нов чин националне издаје због интереса Запада нико није сумњао. Довољно је да се присетимо исте такве акције у вези са првим председником босанске Републике Српске, Радованом Караџићем, и у успорену, али сталну предају позиција на Косову на „ко-бајаги" преговорима Београда и Приштине. Интересантан је тренутак који је Тадићева екипа изабрала за хапшење генерала Младића (екипу су још крајем 1990-их обучавали најбољи западни стручњаци за политички пи-ар). Тренутак је, то морамо да признамо, изабран са укусом и стопроцентном прецизношћу: први дан самита „велике осморице" у Довилу, па још уз посету Београду две делегације Европске уније највишег ранга, које су водили председник Европске комисије Жозе Мануел Барозу и Врховни комесар ЕУ за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон.Било је баш ефектно: председникФранцуске Никола Саркози узбуђено преноси новост непосредно у Довилу, а Барозу, који само што се вратио из Београда, потврђује да су власти Србије послале „врло позитиван сигнал Европској унији". Међутим чак и прве, најузбуђеније, реакције западних представника показују да хапшење и предаја генерала Младића Хагу никако не значи аутоматско померање захтева Србије према пријему у ЕУ. Саркози, Барозу, Ештон и остале архитекте нове „јединствене Европе" сматрају да је то само једна од етапа на дугом путу евроинтеграције Србије. Неко говори о шест до осам година, кроз које Србији предстоји да испуни још низ захтева. Међу захтевима су хапшење и предаја бившег лидера хрватских Срба Горана Хаџића, признање независности Косова са албанском влашћу и преформирање административно-државног уређења преостале Србије по принципу регионализације, која земљу претвара у растресито удружење региона. У најскорије време треба очекивати појачање притиска на Србију баш у вези са Косовом.(1)Највероватније је да ће се, чим наведени услови буду испуњени, појавити и нови. Европском савезу у његовом садашњем облику очигледно баш и није до његовог даљег проширења на Балкан, тим пре ни до пријема Србије у своје редове. Србија је Западу потребна искључиво као држава-отпадник, која самим својим постојањем оправдава мешање НАТО у балканску кризу прве половине последње деценије 20. века, у варварско бомбардовање Југославије 1999. године, подржавање косовских сепаратиста, војно-политичко присуство САД, НАТО и ЕУ у стратешки важном региону. Прозападне снаге у српском руководству само поједностављују Западу решавање његових сопствених задатака у балканском региону, не дајући право самој Србији да се изједначи са осталим земљама. Србији се не назире улазак у ЕУ ни са Младићем, ни без Младића, ни са Тадићем, ни без Тадића. Много је важнији утицај предаје Хагу оптуженог српског функционера на положају на развој ситуације у другим земљама света – пре свега –око Либије и Сирије. Хапшење Ратка Младића кога је Запад у време припреме Дејтонског мировног споразума 1995. године сматрао за равноправног учесника политичког процеса још боље истиче питање легитимности овог или оног државног руководиоца за пребацивање из сфере суверенитета народа у сферу геополитике и наднационалног диктата. Посебно у контексту оне посредничке улоге у Либији, коју Запад све активније пребацује на Русију… Сутрадан после Младићевог хапшења, које је јако подсетило на судбине осталих српских лидера, учесници самита „велике осморице" у Довилу су у завршној декларацији констатовали „нелегитимност" Моамера Гадафија, за кога, као, „нема будућности у слободној демократској Либији". У коначном документу Довилског самита се израз „изгубио је сву легитимност" односи не само на лидера Џамахирије, већ и на „либијску владу"(2). Исти ти учесници самита су од Русије добили сагласност да ће она посредовати у преговорима на сређивању у Либији. Посредничка мисија у вези са државним лидером који је проглашен за нелегитимног – то је нешто невиђено у светској пракси. Чак и при регулацији босанске и косовске - ситуација није била тако вапијуће бесмислена. Потписивање Дејтонског мировног споразума 1995. је постало могуће захваљујући учествовању у припремном процесу Р.Младића и Р.Караџића, због њихове огромне популарности у босанској Републици Српској. 1999. године Милошевић је добио (пре свих од Русије) гаранције да ће миротворна операција на Косову да се одвија под заставом ОУН, а осим тога, да војни контингенти, који су били размештени по покрајини, неће имати право да се померају по територији Југославије без препрека, мада је Северноатланска алијанса инсистирала на супротном. У време закључивања војно-техничког споразума између Југославије и НАТО од 9.06 1999. године, као ни у резолуцији о Косову бр. 1244, коју је Савет Безбедности ОУН донео 10.06.1999 г., и у време доцнијег размештања вишенационалних снага КФОР-а по покрајини питање власти у Београду нису постављале ни водеће државе, ни руководство НАТО. Оптужбе које је Запад изнео према Слободану Милошевићу због догађаја на Косову - које су у многом сличне садашњим оптужбама Међународног кривичног суда упућеним Моамеру Гадафију – постале су база оптужби Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу. Те оптужбе које су биле база за одбијање легитимности Милошевића нису постојале ни у једном званичном документу. Другим речима – Моамер Гадафи не може да очекује ни од НАТО, ни од Русије никакве гаранције, којих је било довољно и како би се што пре прекинуло бомбардовање Југославије НАТО снагама 1999. године. Гадафија нико нема намеру да прави пуноправним учесником политичког регулисања у Либији, као што је то било са Караџићем и Младићем у Босни и Херцеговини. Све то говори о истом: у протеклим годинама подршка за регулисања кризе, макар и за тек привидно усаглашавање са Москвом, Русија је коначно престала да буде потребна западним архитектама новог светског поретка. Москви је предложено да, лишена било каквих стварних преговарачких механизама, својим учешћем само печатира планове и сценарија, које су Вашингтон и Брисел већ припремили. Утицајне америчке новине „Бостон глоб" су 1999. године са извесним чуђењем, чак и сумњом, констатовале: Догађаји на Балкану су показали да, испоставља се, у кризама, као што је косовска, „може да се победи само помоћу ваздушних снага"(3). НАТО данас у то више и не сумња. Тим пре, што је списак држава, чије шефове је, за почетак, могуће и жмурећи лишити легитимности – прилично дугачак: од Сирије и Ирана до Пакистана и Корејске Народно-демократске Републике. То му дође по један државни руководилац за сваки самит „велике осморице"… (1) AFP 201244 GMT MAY 11 (2) http://www.g20-g8.com/g8-g20/g8/english/live/news/renewed-commitment-for-freedom-and-democracy.1314.html (3) The Boston Globe, 08.06.1999.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/03/ne-legitimnost-lidera-u-sluzhbi-geopolitike-od-mladiha-do-gadafi.html