(НЕ)ЛЕГИТИМНОСТ ЛИДЕРА У СЛУЖБИ ГЕОПОЛИТИКЕ: ОД МЛАДИЋА ДО ГАДАФИЈА

Петар ИСКЕНДЕРОВ | 03.06.2011 | 10:49

Хапшење бившег команданта армије босанских Срба, легендарног генерала Ратка Младића, од стране српских власти, и изјава сакупљених у Довилу лидера „велике осморице" којом се одбија легитимност Моамера Гадафија представљају карике истог ланца. Оне говоре о јаловости нада државника другог, трећег ешалона… да ће политику водити самостално – све док свет не постане једнополни… * * * У чињеницу да ће прозападна коалиција на челу са председником Тадићем, која је на власти у Србији, направити нов чин националне издаје због интереса Запада нико није сумњао. Довољно је да се присетимо исте такве акције у вези са првим председником босанске Републике Српске, Радованом Караџићем, и у успорену, али сталну предају позиција на Косову на „ко-бајаги" преговорима Београда и Приштине. Интересантан је тренутак који је Тадићева екипа изабрала за хапшење генерала Младића (екипу су још крајем 1990-их обучавали најбољи западни стручњаци за политички пи-ар). Тренутак је, то морамо да признамо, изабран са укусом и стопроцентном прецизношћу: први дан самита „велике осморице" у Довилу, па још уз посету Београду две делегације Европске уније највишег ранга, које су водили председник Европске комисије Жозе Мануел Барозу и Врховни комесар ЕУ за међународне послове и политику безбедности Кетрин Ештон.Било је баш ефектно: председникФранцуске Никола Саркози узбуђено преноси новост непосредно у Довилу, а Барозу, који само што се вратио из Београда, потврђује да су власти Србије послале „врло позитиван сигнал Европској унији". Међутим чак и прве, најузбуђеније, реакције западних представника показују да хапшење и предаја генерала Младића Хагу никако не значи аутоматско померање захтева Србије према пријему у ЕУ. Саркози, Барозу, Ештон и остале архитекте нове „јединствене Европе" сматрају да је то само једна од етапа на дугом путу евроинтеграције Србије. Неко говори о шест до осам година, кроз које Србији предстоји да испуни још низ захтева. Међу захтевима су хапшење и предаја бившег лидера хрватских Срба Горана Хаџића, признање независности Косова са албанском влашћу и преформирање административно-државног уређења преостале Србије по принципу регионализације, која земљу претвара у растресито удружење региона. У најскорије време треба очекивати појачање притиска на Србију баш у вези са Косовом.(1)Највероватније је да ће се, чим наведени услови буду испуњени, појавити и нови. Европском савезу у његовом садашњем облику очигледно баш и није до његовог даљег проширења на Балкан, тим пре ни до пријема Србије у своје редове. Србија је Западу потребна искључиво као држава-отпадник, која самим својим постојањем оправдава мешање НАТО у балканску кризу прве половине последње деценије 20. века, у варварско бомбардовање Југославије 1999. године, подржавање косовских сепаратиста, војно-политичко присуство САД, НАТО и ЕУ у стратешки важном региону. Прозападне снаге у српском руководству само поједностављују Западу решавање његових сопствених задатака у балканском региону, не дајући право самој Србији да се изједначи са осталим земљама. Србији се не назире улазак у ЕУ ни са Младићем, ни без Младића, ни са Тадићем, ни без Тадића. Много је важнији утицај предаје Хагу оптуженог српског функционера на положају на развој ситуације у другим земљама света – пре свега –око Либије и Сирије. Хапшење Ратка Младића кога је Запад у време припреме Дејтонског мировног споразума 1995. године сматрао за равноправног учесника политичког процеса још боље истиче питање легитимности овог или оног државног руководиоца за пребацивање из сфере суверенитета народа у сферу геополитике и наднационалног диктата. Посебно у контексту оне посредничке улоге у Либији, коју Запад све активније пребацује на Русију… Сутрадан после Младићевог хапшења, које је јако подсетило на судбине осталих српских лидера, учесници самита „велике осморице" у Довилу су у завршној декларацији констатовали „нелегитимност" Моамера Гадафија, за кога, као, „нема будућности у слободној демократској Либији". У коначном документу Довилског самита се израз „изгубио је сву легитимност" односи не само на лидера Џамахирије, већ и на „либијску владу"(2). Исти ти учесници самита су од Русије добили сагласност да ће она посредовати у преговорима на сређивању у Либији. Посредничка мисија у вези са државним лидером који је проглашен за нелегитимног – то је нешто невиђено у светској пракси. Чак и при регулацији босанске и косовске - ситуација није била тако вапијуће бесмислена. Потписивање Дејтонског мировног споразума 1995. је постало могуће захваљујући учествовању у припремном процесу Р.Младића и Р.Караџића, због њихове огромне популарности у босанској Републици Српској. 1999. године Милошевић је добио (пре свих од Русије) гаранције да ће миротворна операција на Косову да се одвија под заставом ОУН, а осим тога, да војни контингенти, који су били размештени по покрајини, неће имати право да се померају по територији Југославије без препрека, мада је Северноатланска алијанса инсистирала на супротном. У време закључивања војно-техничког споразума између Југославије и НАТО од 9.06 1999. године, као ни у резолуцији о Косову бр. 1244, коју је Савет Безбедности ОУН донео 10.06.1999 г., и у време доцнијег размештања вишенационалних снага КФОР-а по покрајини питање власти у Београду нису постављале ни водеће државе, ни руководство НАТО. Оптужбе које је Запад изнео према Слободану Милошевићу због догађаја на Косову - које су у многом сличне садашњим оптужбама Међународног кривичног суда упућеним Моамеру Гадафију – постале су база оптужби Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију у Хагу. Те оптужбе које су биле база за одбијање легитимности Милошевића нису постојале ни у једном званичном документу. Другим речима – Моамер Гадафи не може да очекује ни од НАТО, ни од Русије никакве гаранције, којих је било довољно и како би се што пре прекинуло бомбардовање Југославије НАТО снагама 1999. године. Гадафија нико нема намеру да прави пуноправним учесником политичког регулисања у Либији, као што је то било са Караџићем и Младићем у Босни и Херцеговини. Све то говори о истом: у протеклим годинама подршка за регулисања кризе, макар и за тек привидно усаглашавање са Москвом, Русија је коначно престала да буде потребна западним архитектама новог светског поретка. Москви је предложено да, лишена било каквих стварних преговарачких механизама, својим учешћем само печатира планове и сценарија, које су Вашингтон и Брисел већ припремили. Утицајне америчке новине „Бостон глоб" су 1999. године са извесним чуђењем, чак и сумњом, констатовале: Догађаји на Балкану су показали да, испоставља се, у кризама, као што је косовска, „може да се победи само помоћу ваздушних снага"(3). НАТО данас у то више и не сумња. Тим пре, што је списак држава, чије шефове је, за почетак, могуће и жмурећи лишити легитимности – прилично дугачак: од Сирије и Ирана до Пакистана и Корејске Народно-демократске Републике. То му дође по један државни руководилац за сваки самит „велике осморице"… (1) AFP 201244 GMT MAY 11 (2) http://www.g20-g8.com/g8-g20/g8/english/live/news/renewed-commitment-for-freedom-and-democracy.1314.html (3) The Boston Globe, 08.06.1999.

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/03/ne-legitimnost-lidera-u-sluzhbi-geopolitike-od-mladiha-do-gadafi.html