Šaptači sa Zapada i izgubljeni smisao
Nebojša Čović
6-8 minutes
Neverovatna je ta opsednutost određenih delova hrvatskog društva i hrvatskih političara u odnosu prema Srbiji i Srbima. Najave o mogućnosti da daju garancije za puštanje optuženih ratnih zločinaca na slobodu, najave o pravljenju vojne baze na našoj teritoriji... Kakvo je to lečenje kompleksa... Mi svakako treba oštro da reagujemo kod svih međunarodnih institucija, pre svega kod generalnog sekretara NATO-a, jer je u njihovoj nadležnosti bezbednost na KiM, a RSB UN 1244 ne predviđa da taj mandat prenose pojedinačnim članicama. Zatim je neophodno da obavestimo SB UN, kao i bilateralno svaku od članica SB UN, a posebno zemlje saveznice. I konačno, da uputimo oštar demarš hrvatskom ambasadoru u Beogradu i iskoristimo i ostale diplomatske instrumente koji se koriste u ovakvim situacijama, uključujući i povlačenje ambasadora na konsultacije i snižavanje nivoa bilateralnih odnosa.
Procesi protiv Tačija i ostalih ušli su u opasnu fazu, u kojoj se primenjuje već oprobana metodologija kojom su eliminisani svi svedoci protiv Haradinaja. Svedocima se preti, neki su u strahu već počeli da menjaju iskaze.
Već gotovo dve godine pozivam naše vlasti da se aktivnije uključe u ovaj proces, pre svega kroz davanje svake vrste podrške svedocima i njihovim porodicama, bez obzira na to da li se radi o Srbima ili Albancima.
Postoji neshvatljiva pasivnost povodom ovog pitanja. Toma Fila je ovih dana skrenuo pažnju na to da žrtve zastupa britanski advokat. Kako je to moglo da se dozvoli, ako se ima u vidu pristrasnost britanske strane?! Neophodno je da sa njim u timu radi i naš advokat, kako bi se obezbedila kolika-tolika objektivnost i nepristrasnost.
Zbog čega na spisku žrtava nisu policajci i vojnici? I u njihovom slučaju se radi o žrtvama zločina jer su kao zarobljenici mučeni i ubijeni suprotno običajima rata i mnogobrojnim međunarodnim konvencijama kojima je regulisana ova oblast. Da li su naše nadležne institucije reagovale zbog toga? Ako nisu, ko je odgovoran što nisu?
Marketing i odnosi sa javnošću su važni, ali oni ne mogu i ne smeju da zamene strateški osmišljene konkretne korake u vezi sa svakim od pomenutih pitanja!
Nedavna objava Ambasade SAD u Beogradu je nespretno sročena i postigla je suprotan efekat od onog što je bila namera.
Direktno je usmerena protiv Aleksandra Vučića, tvrdnjom da je on stavljanjem potpisa na Vašingtonsko pismo o namerama potvrdio svoju spremnost o uzajamnom priznanju i da je taj dokument zapravo prvi korak koji je on preduzeo u tom pravcu.
Lično, imao bih štošta da zamerim kada je u pitanju ovo pismo o namerama i o tome sam već više puta govorio, jer sve one stavke koje su pomenute u ovoj objavi, a koje se tiču diversifikacije energetskih izvora, korišćenja opreme „odobrenih” visokotehnoloških kompanija, lobiranja za prava LGBT populacije, stavljanje Hezbolaha na listu terorističkih organizacija, itd., jesu američki prioriteti, a ne naši i kao takvi ugrožavaju naš suverenitet u donošenju odluka. Ali ova pitanja nisu ni u kakvoj vezi sa pregovorima koje imamo sa albanskom manjinom koja živi u našoj južnoj pokrajini.
Konačno, vreme je i mi da počnemo da se ponašamo onako kako se i SAD i EU i Priština već godinama ponašaju i da selektivno sprovodimo samo ono što je u skladu sa našim a ne sa tuđim nacionalnim interesima. Vašingtonskim pismom o namerama pokazali smo dobru nameru, a da li će to za šta smo imali dobru nameru zaista biti i sprovedeno zavisi od mnoštva faktora, uključujući i ponašanje one strane prema kojoj smo takvu nameru iskazali.
Na kraju, podsetio bih na sledeće:
– konstruktivnost i otvorenost za razgovor – da, ali prvo da se smisleno sprovede ZSO i sve ostale obaveze Prištine
– naš pregovarački okvir su 1244 i Ustav i tu nema mesta za improvizacije
– zabrinjava trend pokušaja da se kod savezničkih zemalja, pre svega Rusije i Kine, kao i kod ostalih zemalja koje nisu priznale tzv. državu Kosovo, stvori utisak da smo mi saglasni da se RSB UN 1244 menja.
– postoje zakulisni pritisci u vezi sa promenom određenih delova Ustava kojima bi se KiM izbacio iz teritorijalne organizacije zemlje – bez menjanja preambule koja mora da se menja referendumom
– i pored najnovije mantre Zapada o sporazumu koji treba da se završi obostranim priznanjem, koju ponavljaju poput papagaja, postoji svest da nijedan srpski političar ne može da prizna nezavisno Kosovo i da preživi. Zato se prave različiti manevri kako bi ovo priznanje bilo indirektno
– tačno je da se pritisci pojačavaju – i na donosioce odluka, ali i na javnost u celini, intenziviranjem agresivnih poruka u okviru specijalnog psihološkog rata koji se protiv naših građana vodi već više od dve decenije
Ali ovo je poslednji trzaj tog pritiska, poslednji voz da zaokruže ovaj projekat, otuda i insistiranje da se dijalog nastavi što pre. Od jeseni će unutrašnja situacija u Nemačkoj, koja je glavni pokretač agresivnog antisrpskog delovanja u EU, biti značajno drugačija od ove koju smo imali u dugom vremenskom periodu i novoj vladajućoj koaliciji ovo pitanje neće biti na listi prioriteta. I u SAD sa političke scene polako odlaze pasionirani saveznici kosovskih Albanaca, jednostavno priroda i godine čine svoje. Pored novih generacija političara koji ne dele entuzijazam svojih prethodnika za neuspeli mafijaško-državni projekat na Balkanu, stvari se ubrzano komplikuju u drugim delovima sveta, koje su od većeg značaja za spoljnu politiku SAD. I, konačno, i nas čekaju izbori na proleće sledeće godine. Sve su to okolnosti zbog kojih ovaj proces polako ali sigurno klizi sa liste prioriteta za većinu strana koje u njemu učestvuju na ovaj ili onaj način.
Ja ne mislim da vreme nije na našoj strani – ako strateški osmislimo svoj pristup i tom pristupu i nacionalnim interesima damo apsolutnu prednost u odnosu na interese pojedinaca ili pojedinih grupa.
Dijalog kao takav osuđen je na neuspeh, kao i svi do sada postignuti i nepostignuti sporazumi, jer Zapad sve vreme Prištini šapuće da će dobiti sve što traži, a nama sve vreme govori da se pomirimo sa tim da smo KiM izgubili. O čemu se onda pregovara? Zbog toga se Priština više od dve decenije ponaša kao razmaženo, sebično i bahato dete koje od sopstvene dreke ne čuje nikog drugog i mari samo za sebe. Zbog toga je ovaj proces bio i ostao razgovor gluvih, koji ne vodi nikuda i koji je u startu izgubio i svrhu i smisao.
Nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista
