http://www.nspm.org.yu/debate_2007/2008_delamar1.htm
Kosovo i Metohija
Mirej Delamar
Nafta i pseudo-nezavisnost Kosova
Savet bezbednosti se krajem nedelje mora okupiti da bi se odlučivalo o
Kosovu. Taj region zauzima stratešku poziciju na putu nafte poreklom iz
Kaspijskog mora, što objašnjava interes SAD i određenih zemalja EU da
podrže njegovu pseudo-nezavisnost.
Sedamnaestog februara, Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost od
Srbije. Nismo iznenađeni što su tu „nezavisnost“ odmah priznale SAD,
Nemačka, Velika Britanija, Francuska. Kosovo je jedna minijaturna
teritorija, ali u velikoj igri naftnih političara značaj Kosova je
obrnuto srazmeran njegovoj veličini.
Kosovo nema nafte, već ima geografski i strateški položaj za
Trans-Balkanski naftovod – poznat kao naftovod AMBO, po imenu svog
projektanta i izvođača albansko-makedonsko-bugarske naftne kompanije
registrovane u SAD – koji će prelaziti preko Kosova.
Naftovod će crpeti naftu iz Kaspijskog mora od bugarske luke Burgas i
prenosiće je preko Makedonije, sve do albanske luke Vlora. Odatle će
zatim biti prenošena ka SAD i evropskim zemljama. Naftovod AMBO, čija je
cena procenjena na 1,1 milijardu dolara će omogućiti kompanijama koje
rade u Kaspijskom moru da brodovima isporučuju naftu sve do Roterdama i
istočne obale SAD uz mnogo manje troškove od sadašnjih.
Kada postane aktivan 2011. godine, naftovod će biti deo nezaobilaznih
infrastruktura koridora Istok-Zapad, koji podrazumeva autoput, železnicu
i telekomunikacione linije od optičkih vlakana. Ovaj naftovod će
dovoditi naftu direktno na evropsko tržište eliminišući prevoz tankerima
koji prolaze kroz ekološki osetljive vode Egejskog i Sredozemnog mora.
Agencija za trgovinu i razvoj SAD je 2000. godine, proširujući i
osavremenjujući originalnu studiju izvodljivosti projekta iz 1996.
godine, finansirala i studiju izvodljivosti za ovaj naftovod. Projekat
originalne studije je uradila kompanija Energie Brown&Root, britanska
filijala u ekskluzivnom vlasništvu kompanije Halibarton (Halliburton).
Dokument Agencije za trgovinu i razvoj SAD objavljen u maju 2000.
potvrđuje da je taj naftovod od strateškog interesa za SAD. Prema tom
dokumentu, naftovod će snabdevati američko tržište naftom i gasom u
vrednosti procenjenoj na 600 miliona dolara mesečno. U tom dokumentu se
kaže da je taj naftovod neophodan jer će nafta koja dolazi iz Kaspijskog
mora „brzo prevazići kapacitet Bosfora kao puta dostave“. Taj plan će,
kako beleži pomenuta agencija, omogućiti da se „obezbedi konstantan
dotok sirove nafte za američke rafinerije, američkim kompanijama
obezbedi ključna uloga u razvoju vitalnog koridora Istok – Zapad,
pospeši privatizacija u regionu na kojoj insistira vlada SAD i olakša
brza integracija Balkana u Zapadnu Evropu.“
Prema Agenciji, izgradnja ovog naftovoda se podržava „od 1994.“ .
U novembru 1998, Bill Ričardson, tadašnji sekretar za energiju, najavio
je svoju politiku crpljenja i izvoza nafte iz Kaspijskog mora. „Radi se
o energetskoj sigurnosti Amerike“, objasnio je. „To je takođe, zbog toga
da bi se sprečio prenos enrgenata unutrašnjim putevima od strane onih
koji ne dele naše vrednosti. Mi pokušavamo da privučemo ka Zapadu ove
nove nezavisne zemlje.“
„Više bismo voleli da ih vidimo zavisne od zapadnih trgovinskih i
političkih interesa, nego da se okrenu na drugu stranu. Mi smo značajno
politički investirali u Kaspijsko more i vrlo nam je važno da u isto
vreme budemo zadovoljni i političkom i mapom naftovoda.“
Profesor Majkl Čosudovski (Michel Chossudovsky), autor studije „America
at War in Macedonia“ i direktor sajta Global Research
(www.globalresearch.ca) pružio nam je dublji pristup uvid u projekat
albansko-makedonsko-bugarskog naftovoda:
“Konzorcijum naftovoda AMBO sa sedištem u SAD je direktno povezan sa
političkom i vojnom vlasti SAD i energetskom kompanijom potpredsednika
SAD Dika Čejnija, Halibarton. Studija izvodljivosti za naftovod
Trans-Balkan AMBO koju je uradila međunarodna inžinjering kompanija
Brown&Root Ltd (britanska filijala Halibartona) je odlučila da naftovod
bude integrisan u koridor infrastruktura koje uključuju autoput,
železnicu i telekomunikacione linije od optičkih vlakana.“
„White and Case LLT, pravna kancelarija iz Njujorka kojoj se, čistom
slučajnošću, pridružio William J. Clinton kada je napustio Belu kuću,
takođe poseduje udeo u naftovodu AMBO.“
„I na kraju studije izvodljivosti koju je radio Halibarton, izvršni
direktor Halibartona imenovan je za Generalnog direktora AMBO-a.
Halibarton je takođe, dobio i uslužni ugovor za trupe SAD na Balkanu i
stvorio bazu „Bondsteel“ na Kosovu koja danas predstavlja najveću
američku vojnu bazu van Amerike sagrađenu posle Vijetnama.“
Zato su, u junu 1999. godine, baš posle bombardovanja Jugoslavije,
oružane snage SAD prisvojile 500 hektara obradive zemlje na jugoistoku
Kosova, blizu granice sa Makedonijom da bi na njoj napravile taj kamp
„Bondsteel“.
„Projekat Trans-Balkanskog AMBO naftovoda bi povezao naftovode koridora
između Crnog mora i basena Kaspijskog mora, gde je centar najvećih
neeksploatisanih rezervi nafte na svetu. Militarizacija tih različitih
koridora čini sastavni deo plana sačinjenog u Vašingtonu.“
Naklonjena pregovorima o naftovodima AMBO, vlada SAD ih je direktno
podržala preko Agencije za trgovinu i razvoj (TDA) i Inicijative za
Južni Balkan (SBDI). TDA je, potvrđujući odgovornost vlade SAD „za
konkretizovanje inicijative “ , sugerisala da će Albanija, Makedonija i
Bugarska morati da koriste udružene snage celog regiona da bi prikupile
javni i privatni kapital (kompanija iz SAD).
Vlada SAD je ispunila svoju ulogu promovišući projekat AMBO,
odobravajući Halibartonu više uslužnih ugovora za američke trupe na
Balkanu, među kojima je i jedan ugovor na pet godina, vredan 1,25
milijardi dolara, koji je odobren od strane američke vojske 2005.
godine, uprkos krivičnim optužbama protiv Halibartona koje, prema Kregu
Brenegenu (Craig A. Brannagan), autoru „On the Political Executive:
Public or Private?“, trenutno istražuje FBI.
Zbog svih ovih razloga, nezavisnost Kosova je obmana. E vropska Unija ,
koja je zainteresovana za taj novi put snabdevanja naftom, želi da na
Kosovu stvori jednu evropsku policijsku i bezbednosnu misiju, a SAD,
preko NATO i baze „Bondsteel“ – koja poseduje najveći zatvor na Kosovu u
kome se ljudi zadržavaju bez ikakve optužbe i bez mogućnosti da se
obrate advokatu ili budu pozvani pred sud – žele svoje stalno prisustvo
u tom regionu, i sve to uz saučesništvo Generalnog sekretara UN, Ban Ki
Muna. Spoljna politika, bezbednost, policija, pravosuđe i zatvori biće
pod kontrolom EU/NATO/SAD.
Samo veto Rusije u Savetu bezbednosti može da osujeti taj plan šape
stavljene na deo teritorije Srbije, iz čisto ekonomskih razloga,
najočiglednije kršeći njen suverenitet i Povelju Ujedinjenih nacija.
(Izvor nekih informacija: Abdus Sattar Ghzari „The Oil Factor in Kosovo
Independence“24.02.2008.
www.amperspective.com/html/the_oil_factor_in_kosovo.html )
19. Jun 2008.
http://www.planetenonviolence.org/Petrole-et-Pseudo-Independance-du-Kosovo_a1608.html
Kosovo i Metohija
Mirej Delamar
Nafta i pseudo-nezavisnost Kosova
Savet bezbednosti se krajem nedelje mora okupiti da bi se odlučivalo o
Kosovu. Taj region zauzima stratešku poziciju na putu nafte poreklom iz
Kaspijskog mora, što objašnjava interes SAD i određenih zemalja EU da
podrže njegovu pseudo-nezavisnost.
Sedamnaestog februara, Kosovo je jednostrano proglasilo nezavisnost od
Srbije. Nismo iznenađeni što su tu „nezavisnost“ odmah priznale SAD,
Nemačka, Velika Britanija, Francuska. Kosovo je jedna minijaturna
teritorija, ali u velikoj igri naftnih političara značaj Kosova je
obrnuto srazmeran njegovoj veličini.
Kosovo nema nafte, već ima geografski i strateški položaj za
Trans-Balkanski naftovod – poznat kao naftovod AMBO, po imenu svog
projektanta i izvođača albansko-makedonsko-bugarske naftne kompanije
registrovane u SAD – koji će prelaziti preko Kosova.
Naftovod će crpeti naftu iz Kaspijskog mora od bugarske luke Burgas i
prenosiće je preko Makedonije, sve do albanske luke Vlora. Odatle će
zatim biti prenošena ka SAD i evropskim zemljama. Naftovod AMBO, čija je
cena procenjena na 1,1 milijardu dolara će omogućiti kompanijama koje
rade u Kaspijskom moru da brodovima isporučuju naftu sve do Roterdama i
istočne obale SAD uz mnogo manje troškove od sadašnjih.
Kada postane aktivan 2011. godine, naftovod će biti deo nezaobilaznih
infrastruktura koridora Istok-Zapad, koji podrazumeva autoput, železnicu
i telekomunikacione linije od optičkih vlakana. Ovaj naftovod će
dovoditi naftu direktno na evropsko tržište eliminišući prevoz tankerima
koji prolaze kroz ekološki osetljive vode Egejskog i Sredozemnog mora.
Agencija za trgovinu i razvoj SAD je 2000. godine, proširujući i
osavremenjujući originalnu studiju izvodljivosti projekta iz 1996.
godine, finansirala i studiju izvodljivosti za ovaj naftovod. Projekat
originalne studije je uradila kompanija Energie Brown&Root, britanska
filijala u ekskluzivnom vlasništvu kompanije Halibarton (Halliburton).
Dokument Agencije za trgovinu i razvoj SAD objavljen u maju 2000.
potvrđuje da je taj naftovod od strateškog interesa za SAD. Prema tom
dokumentu, naftovod će snabdevati američko tržište naftom i gasom u
vrednosti procenjenoj na 600 miliona dolara mesečno. U tom dokumentu se
kaže da je taj naftovod neophodan jer će nafta koja dolazi iz Kaspijskog
mora „brzo prevazići kapacitet Bosfora kao puta dostave“. Taj plan će,
kako beleži pomenuta agencija, omogućiti da se „obezbedi konstantan
dotok sirove nafte za američke rafinerije, američkim kompanijama
obezbedi ključna uloga u razvoju vitalnog koridora Istok – Zapad,
pospeši privatizacija u regionu na kojoj insistira vlada SAD i olakša
brza integracija Balkana u Zapadnu Evropu.“
Prema Agenciji, izgradnja ovog naftovoda se podržava „od 1994.“ .
U novembru 1998, Bill Ričardson, tadašnji sekretar za energiju, najavio
je svoju politiku crpljenja i izvoza nafte iz Kaspijskog mora. „Radi se
o energetskoj sigurnosti Amerike“, objasnio je. „To je takođe, zbog toga
da bi se sprečio prenos enrgenata unutrašnjim putevima od strane onih
koji ne dele naše vrednosti. Mi pokušavamo da privučemo ka Zapadu ove
nove nezavisne zemlje.“
„Više bismo voleli da ih vidimo zavisne od zapadnih trgovinskih i
političkih interesa, nego da se okrenu na drugu stranu. Mi smo značajno
politički investirali u Kaspijsko more i vrlo nam je važno da u isto
vreme budemo zadovoljni i političkom i mapom naftovoda.“
Profesor Majkl Čosudovski (Michel Chossudovsky), autor studije „America
at War in Macedonia“ i direktor sajta Global Research
(www.globalresearch.ca) pružio nam je dublji pristup uvid u projekat
albansko-makedonsko-bugarskog naftovoda:
“Konzorcijum naftovoda AMBO sa sedištem u SAD je direktno povezan sa
političkom i vojnom vlasti SAD i energetskom kompanijom potpredsednika
SAD Dika Čejnija, Halibarton. Studija izvodljivosti za naftovod
Trans-Balkan AMBO koju je uradila međunarodna inžinjering kompanija
Brown&Root Ltd (britanska filijala Halibartona) je odlučila da naftovod
bude integrisan u koridor infrastruktura koje uključuju autoput,
železnicu i telekomunikacione linije od optičkih vlakana.“
„White and Case LLT, pravna kancelarija iz Njujorka kojoj se, čistom
slučajnošću, pridružio William J. Clinton kada je napustio Belu kuću,
takođe poseduje udeo u naftovodu AMBO.“
„I na kraju studije izvodljivosti koju je radio Halibarton, izvršni
direktor Halibartona imenovan je za Generalnog direktora AMBO-a.
Halibarton je takođe, dobio i uslužni ugovor za trupe SAD na Balkanu i
stvorio bazu „Bondsteel“ na Kosovu koja danas predstavlja najveću
američku vojnu bazu van Amerike sagrađenu posle Vijetnama.“
Zato su, u junu 1999. godine, baš posle bombardovanja Jugoslavije,
oružane snage SAD prisvojile 500 hektara obradive zemlje na jugoistoku
Kosova, blizu granice sa Makedonijom da bi na njoj napravile taj kamp
„Bondsteel“.
„Projekat Trans-Balkanskog AMBO naftovoda bi povezao naftovode koridora
između Crnog mora i basena Kaspijskog mora, gde je centar najvećih
neeksploatisanih rezervi nafte na svetu. Militarizacija tih različitih
koridora čini sastavni deo plana sačinjenog u Vašingtonu.“
Naklonjena pregovorima o naftovodima AMBO, vlada SAD ih je direktno
podržala preko Agencije za trgovinu i razvoj (TDA) i Inicijative za
Južni Balkan (SBDI). TDA je, potvrđujući odgovornost vlade SAD „za
konkretizovanje inicijative “ , sugerisala da će Albanija, Makedonija i
Bugarska morati da koriste udružene snage celog regiona da bi prikupile
javni i privatni kapital (kompanija iz SAD).
Vlada SAD je ispunila svoju ulogu promovišući projekat AMBO,
odobravajući Halibartonu više uslužnih ugovora za američke trupe na
Balkanu, među kojima je i jedan ugovor na pet godina, vredan 1,25
milijardi dolara, koji je odobren od strane američke vojske 2005.
godine, uprkos krivičnim optužbama protiv Halibartona koje, prema Kregu
Brenegenu (Craig A. Brannagan), autoru „On the Political Executive:
Public or Private?“, trenutno istražuje FBI.
Zbog svih ovih razloga, nezavisnost Kosova je obmana. E vropska Unija ,
koja je zainteresovana za taj novi put snabdevanja naftom, želi da na
Kosovu stvori jednu evropsku policijsku i bezbednosnu misiju, a SAD,
preko NATO i baze „Bondsteel“ – koja poseduje najveći zatvor na Kosovu u
kome se ljudi zadržavaju bez ikakve optužbe i bez mogućnosti da se
obrate advokatu ili budu pozvani pred sud – žele svoje stalno prisustvo
u tom regionu, i sve to uz saučesništvo Generalnog sekretara UN, Ban Ki
Muna. Spoljna politika, bezbednost, policija, pravosuđe i zatvori biće
pod kontrolom EU/NATO/SAD.
Samo veto Rusije u Savetu bezbednosti može da osujeti taj plan šape
stavljene na deo teritorije Srbije, iz čisto ekonomskih razloga,
najočiglednije kršeći njen suverenitet i Povelju Ujedinjenih nacija.
(Izvor nekih informacija: Abdus Sattar Ghzari „The Oil Factor in Kosovo
Independence“24.02.2008.
www.amperspective.com/html/the_oil_factor_in_kosovo.html )
19. Jun 2008.
http://www.planetenonviolence.org/Petrole-et-Pseudo-Independance-du-Kosovo_a1608.html
