KONAČNO MORA DA POČNE DUBINSKA REKONSTRUKCIJA SRBIJE
12-16 minutes
BEOGRAD, 16. AVGUSTA /SRNA/ - Politički analitičar Dragoljub Anđelković smatra da konačno mora da počne dubinska rekonstrukcija Srbije u smislu stavljanja na noge onoga što je već dugo prevrnuto na glavu, odnosno na način da se od nje napravi funkcionalna srpska država, umjesto da se, kako kaže, sumanuto nadvikujemo, preganjamo i zamajavamo glupostima.
Srna u cijelosti prenosi Anđelkovićev osvrt pod naslovom "Rekonstrukcija ili dekonstrukcija Srbije?", koji je objavljen u novom broju nedjeljnika "Pečat":
Reč rekonstrukcija je postala široko prisutna u srpskom "političkom jeziku" pre pet, šest godina, od kada je kod nas dinamizirano preispitivanje sastava vlada. Da li tu reč ispravno upotrebljavamo i da li znamo šta ona zapravo znači?
Do toga da nam je rekonstrukcija postala deo svakodnevnog vokabulara došlo je tako što su učestali izbori i što su nam u jednom periodu postala mnogo uobičajenija vanizborna prekomponovanja sastava "kabineta ministara" na osnovu volje vrha dominantne vladajuće partije. Kako god bilo navikli smo da živimo gotovo u permanentnoj atmosferi rekonstrukcije vlade, što samo po sebi i ne bi bilo loše kada bi to doprinosilo većoj efikasnosti sistema i njegovom drugačijem karakteru.
POLITIČKI RIJALITI
U poslednjih nekoliko meseci, začudo, sveprisutne priče o rekonstrukcijama vlasti odjednom su nestale. Valjda od kada je izvesno da ćemo, posle dužeg vremena, imati redovne izbore početkom sledeće godine, famozna reč je izgubila magični marketinški značaj. Narod voli da prati "tragikomedije" moćnika sa političkog Olimpa - frustriran je pa ga raduje kada obigravaju oko karijernih vešala - ali s obzirom na trenutni tok događaja politički rijaliti sa težištem na sudbinama pojedinaca iz redova vlade, gubi smisao. Zato se preovlađujući tabloidni mediji nakratko ne bave time ko leti iz vlade ili u nju ulazi, a ko preuzima neki drugi resor umesto sadašnjeg, što ne znači da se bave smisaonim stvarima. Pronađene su nove gluposti.
Ne znači ni da neće ponovo stari rekonstruktivni zabavno-politički program početi naveliko da se emituje kada se izbori približe, međutim za sada se tzv. rekonstrukcija vratila u svoje prvobitno stanište. Nije nestala. Svakodnevno slušamo o njoj, ali u predmodernom značenju koje i dalje egzistira uporedo sa novim. Prvi sloj značenja reči rekonstrukcija je "zidati iznova, preziđivati, obnavljati". U tom kontekstu nas sada bombarduju pričama o rekonstrukciji trgova, ulica ili kanalizacionih mreža u Beogradu i drugim gradovima Srbije. Kako to u praksi ide drugo je pitanje u koje sada nećemo ulaziti. Vratićemo se našoj rekonstrukciji ali shvaćenoj u širem smislu kao "ponovo uspostavljanje", naravno na novim, trebalo bi da bude boljim osnovama, važnih nacionalnih institucija.
JUŽNjAČKA PRIČA
Izraz koji je do sredine 19. veka bio ograničen na građevinarstvo i umetnost /obnavljanje materijalnih dela koji u nju spadaju/, na velika vrata je ušao u politički jezik pred karaj američkog građanskog rata /1861-1865/. Tada je pomenuta reč počela da označava najavljenu dubinsku promenu društveno-političkog sistema na prostoru poraženih secesionističkih država SAD. Kako u to vreme tako i do naših dana, politička rekonstrukcija nominalno ne označava - kao što često pogrešno mislimo polazeći od naše zbilje gde se upotrebljava u kontekstu dnevno-političkih prepucavanja - bilo kakve promene ili obnovu, već isključivo izgradnju nečeg radikalno novog na mestu onoga prevaziđenog.
Rekonstrukcija je zapravo korenita reforma iako se ta reč kod nas neadekvatno koristi za veću ili manju promenu sastava vlade.
Uzgred budi rečeno, pomenuta američka rekonstrukcija nije dala rezultate koji bi opravdali termin koji je pompezno uveden. Promene su u praksi bile kozmetičke a ne suštinske. Kao sa našim vladama. Crnci na Jugu formalno više nisu bili robovi, te su mogli da se odsele na Sever, ali ako bi ostali na Jugu, sve do druge polovine 20. veka ostajali su potpuno marginalizovani i isključeni iz političkih tokova. Ruže im nisu cvetale ni na Severu. Danas, u doba "političke korektnosti" to se promenilo. Doduše, možda samo tako kao što mnogi kritičari ne bez osnova tvrde da su u eri medijske manipulacije i hipnoze sada i obični belci suštinski isključeni iz političkih procesa koje usmeravaju gospodari mehanizama za ispiranje mozgova. Posmatrano iz tog ugla, sve rase su u SAD - i naravno ne samo tamo - kada se radi o plebsu, ravnopravne u beznačajnosti. Ali ni to nam sada nije tema, pa da ću se uzdržati od komentara u vezi sa tim.
PERESTROJKA
Gore-dole, opet smo stigli do rekonstrukcije. Njeno uvođenje u politički jezik je uspelo, koliko njena proklamovana američka realizacija nije. Tako je prošla i druga velika, u globalnim razmerama izuzetno poznata rekonstrukcija. U pitanju je sovjetska Perestrojka /ta ruska reč bukvalno znači rekonstrukcija/. Ona ne samo što je takođe propala, već je sa sobom, da stvari budu gore, povukla i SSSR, odnosno u državnom pogledu jedinstven, iako pod novim ideološkim imenom, prostor "istorijske Rusije". SAD su demagoški pričajući o demokratskoj rekonstrukciji gazile mnoge svoje građane ali su profitirale kao država. Rusko-sovjetska država je iracionalno minirala sopstvene temelje. Možda i zato što je primila tuđe demokratsko-rekonstrukciono kukavičije jaje umesto da smisli neki autentičan /makar ne bio demokratski/ model pogodan za funkcionalni preobražaj kao što su uradili Kinezi.
Velika Rusija je preživela pad carizma sa kojim je i rođena, odnosno pod čijim žezlom je Moskovska kneževina tokom nekoliko vekova narasla do šestine kopnene mase naše planete. Dobila je novo ime i društveno-političko uređenje ali je komunistička federacija, uz veoma brojne mane koje je imala, ipak bila neka vrsta ruske države. Možda ne od starta ali se posle desetak godina mučnog boljševičkog lutanja bar u tom pogledu vratila korenima. Ruski jezik i kultura bili su njen kohezivni faktor a etnički Rusi su se od poljske do kineske granice osećali kao svoji na svome. Onda je došla Gorbačovljeva rekonstrukcija, čiji rezultat je, bez obzira kakve su mu bile namere, ispala totalna dekonstrukcija /raspad/ države.
DEKONSTRUKCIJA
U pitanju je, kada smo već kod njega, srodan izraz rekonstrukciji koji se u političkoj sferi takođe pojavio krajem 60-ih godina 19. veka u SAD, tek sa zakašnjenjem od par godina, kao ironičan naziv za neuspeh tamošnje rekonstrukcije koja ga je inspirisala /u tom kontekstu dekonstrukciju ne treba mešati sa istovetnim filozofskim pojmom koji je uveo Žak Derida/. Dekonstrukcija je u političkom smislu postala naziv za propalu rekonstrukciju sa ozbiljnim negativnim posledicama. Koliko konsekvence te vrste mogu da budu pogubne, najbolje vidimo na primeru SSSR-a, odnosno "istorijske Rusije".
Što se tiče dalje sudbine izraza dekonstrukcija, u političkom jeziku nemalog broja nacija on se polako razdvojio od rekonstrukcije, i počeo je da označava po državu razorne posledice sunovrata neke politike /ovde shvaćene kao način vođenja države od određene vladajuće garniture/. Bez obzira da li je ona startovala sa monumentalnim reformskih pozicija, odnosno sa rekonstrukcionističkim namerama ili ne. Veličina neuspeha i njegovih posledica postala je kriterijum za dobijanje dekonstrukcionističke etikete.
SRPSKA INTERPRETACIJA
Posle ove, još jedne u redu nevesele letnje digresije, da se ponovo vratimo našoj staroj rekonstrukciji. Od pokušaja rekonstrukcije do njene propasti, i to ponekada sa fatalnim posledicama za državu, kao što smo videli, samo je jedan korak. O tome svedoči istorija. Srećom, kod nas, bar za sada, konsekvence toga, ipak, ne mogu da budu tolike. Mislim na ono što se kod nas sada naziva politička /vladina/ rekonstrukcijama, a ne na politike koje se od strane državnih vrha već dugo u nas vode. Kod Srba rekonstrukcija u politički jezik, da se podsetimo, i nije uvedena u svom izvornom političkom smislu već kao običan naziv za promene pojedinih ministara i državnih sekretara.
Tu, s obzirom kakav nam je kvalitet političara, po pravilu, ne može mnogo da se omane ili ućari. I da nije tako ipak bi efekti naših rekonstrukcija bili isti. Jer lako promenljive glave vladinih resora sa tehničkom, ali bez mnogo političke moći, i da su kvalitetnije ne bi bogzna šta mogle da izmene. Nisu one noseći stubovi državne politike već njen začin. Politika se u nekim veoma bitnim, možda i najbitnijim stvarima, onako kako bi trebalo da bude ne menja već decenijama. Smenjuju se partije, lideri, vlade ili niz njihovih ministra, a nikako da nam se dogodi državni kopernikanski obrt.
LOV U MUTNOM
Stigli smo do smisla ovog našeg osvrta na rekonstrukciju u političkoj oblasti, od toga kako je definisana u svetu do njene sudbine u praksi te naše lokalne interpretacije iste. Ne smemo više da ignorišemo suštinske probleme ove zemlje kao što uporno činimo, dok se bavimo sekundarnim pitanjima! Politika nam se svela na najbanalniji površno rekonstruktivni rijaliti, u kome gotovo da dominiraju sumnjivi likovi raznih boja a ako ne sve, gro toga se svodi na borbu za lične i klanovske interese.
Dok tako uludo krademo Bogu dane, država i nacija nam propadaju. Utonuli u političku beznačajnost, deluje kao da ćemo prerano da završimo na jednom od brojnih grobalja istorije. Da tako ne bi i bilo krajnje je vreme da se uzmemo u pamet. Moramo da počnemo konačno da dubinski rekonstruišemo našu Srbiju u smislu stavljanja na noge onoga što je već dugo prevrnuto na glavu, odnosno na način da od nje napravimo funkcionalnu srpsku državu, umesto da se sumanuto nadvikujemo, preganjamo i zamajavamo glupostima.
Iz dana u dan nas je sve manje, kulturno-identitetska situacija srpskog prostora je više nego sumorna, suočeni smo i dalje sa mirnodopskom agresijom onih koji su je pre par decenija protiv nas realizovali na klasičan način /a sada ih autistično zovemo prijateljima/, separatističke turbulencije prete i delovima Srbije koji su pod jurisdikcijom Beograda, dok nam nacija tone u dubine parališuće apatije.
POLITIČKA NEODGOVORNOST
U takvim okolnostima nema vremena za gubljenje, ali vlast i opozicija umesto da to shvate i posvete se rekonstrukciji na način koji bi podrazumevao amputaciju nacional-mazohističkog titiostičkog nasleđa i okretanje rešavanju ključni naših nacionalnih problema - od izumiranja, preko sudbine srpskog naroda u regionu do kosovskog separatizma - bave se jeftinim igrama za vlast. Kao da je bitno ko će biti kapetan broda ako on tone!
Mislim, naravno, iz ugla nacije a ne pripadnika političke elite. Oni mogu da profitiraju i u uslovima nacionalne i državne dekonstrukcije. Sa stečenim "resursima" naći će već neko novo mesto za život, ali šta ćemo mi ostali? Šta će biti sa senima naših predaka koji su starali srpsku državu? Koliko god nju u neoliberalnom duhu danas svodili na građanski servis, ona je ipak neka vrsta zlatne kopče koja povezuje pređašnje, sadašnje i buduće generacije. Da li će njih još dugo biti ako ovako nastavimo?
Nemamo drugu državu do ove naše namučene Srbije i zato moramo da se posvetimo njenom preporodu. Ovakva kajva je neće još dugo trajati /ne radi se tu o godinama ili decenijama ali svakako je u pitanju nestajanje njene dugoročne perspektive/. Vreme je da to konačno shvatimo. I još nešto: nije sama po sebi država bitna jer da jeste onda smo mogli da ostanemo u sastavu Otomanskog carstva. I imali bismo državu. Važna je nacionalna država koju su nam donekle 1918. godine, a na radikalan način 1945. razorili, a mi je do danas nismo kako treba obnovili.
TITOISTIČKO TRULJENjE
Srbija je od kraja 80-ih godina prošlog veka počela da se vraća sebi, ali se nikada do kraja nije vratila svojoj nacionalnoj misiji. I dalje smo nešto amorfno, što se nalazi između male Jugoslavije, zbunjene srpske države i evroatlantske kolonije. I to – baš to pre svega – ali i dalje neefikasan sistem koji ne služi građanima, moramo da reformišemo umesto što gubimo vreme u sterilnim političkim naklapanjima i nadigravanjima. Treba nam podhitno prava rekonstrukcija, a to što su navedeni primeri rekonstrukcije propadali, ne treba da nas plaši.
Naša zemlja je odavno u titoističkom smislu rekonstruisana tako da umesto odbrani Srpstva više-manje, kako kada ali stalno u nekoj meri, služi njegovoj postepenoj dekonstrukciji. I u tom pravcu, od "odbrane" Kosova i Metohije, preko "podrške" Srbima u Crnoj Gori i drugim zemljama regiona gde su izloženi progonima, do demografske situacije u samoj Srbiji - polako ali sigurno idemo. Nažalost!
Brod nam tone, a naša politička elita svih boja "mlati praznu slamu". Zato je svaki pokušaj nametanja prave rekonstrukcije, uz ma kakav rizik da to nosi, poželjan. Ovako sigurno pre ili kasnije propadamo, a ako pokušamo da se otrgnemo iz vira koji nas postepeno vuče ka dnu možda se i spasemo. Samo izgleda za to u sadašnjim vladajućim i opozicionim krugovima nema ni snage, niti volje. A da li srpsko društvo ima kapaciteta da se podigne protiv takvog stanja i iznedri nove političke strukture? Neću da dajem odgovor. Nadam se tome, kao i da grešim kada se radi o totalno crnoj oceni kvaliteta većine naših sadašnjih političara, ali ipak sam sve više pesimista! Englezi kažu da je optimizam star pristojnosti ali makar ispao nepristojan neću da se pretvaram.
