Zapad dozvolio posetu Putina jer je Vlada izručila Severno Kosovo i afirmisala politički homoseksualizam
14. октобар 2014. 19:30·2 Comments
Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin doći će u Srbiju na proslavu sedamdesete godišnjice ulaska jedinica NOV i Crvene armije u Beograd. U čast važnog gosta, koji u Srbiju u zvaničnom svojstvu dolazi treći put, godišnjica oslobođenja je ovog puta došla četiri dana ranije – pre roka.
Putinov raspored omogućavao je jednodnevni dolazak 16. oktobra, čemu je prilagođen i program proslave. Beogradom će prvi put posle 29 godina protutnjati parada – jedinice Vojske Srbije uz sav vojni arsenal – vozila i tehnike koji su za pokazivanje.
Putinov dolazak otvorio je nekoliko važnih pitanja identitetskog utemeljenja, istorijske svesti i političkog bića srpskog naroda.
Za skoro četiri petine građana Srbije – kad je reč o Srbima ovaj je procenat svakako veći – Rusija je jedini istinski prijatelj i istorijski saveznik. Uprkos svemu – uskogrudosti carskog imeprijalizma, krimigenom antisrbizmu staljinizma i boljševizma – Rusija je u svesti srpskog naroda zaštitnica sa kojom delimo sudbinu.
Za takvu svest odgovorni su i rasistička mržnja prema slovenstvu i pravoslavlju, koja se održala kod pojedinih savremenih britanskih, američkih, francuskih, skandinavskih i nizozemskih političara, i neinventivni istovetni scenariji spoljnog udela u izazivanju građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji pre dve decenije i u regionu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza danas.
Putinov dolazak i prisustvo paradi otvorilo je pitanje spoljnopolitičke orijentacije Srbije. Pokrovitelji iz SAD i EU dozvolili su srpskoj vladi da upriliči paradu i spoljnopolitičku afirmaciju Putina.
Srbija je kooperativna, njena vlada sprovodi sve naloge velikih sila od kojih politički zavisi – od bezusovnog izručivanja Severnog Kosova albanskoj kosovskoj paradržavi do afirmacije političkog homoseksualizma. Zato je neohodno ponegde joj dati prostor u kome bi ostavila utisak samostalnosti, samosvojnosti, pa čak i dostojanstva.
Naravno, deo nevladinog sektora, koji godišnje prima stotine miliona dolara iz SAD i EU, onako manevarski napada celu ideju, ali nema govora o targetiranju Vučića na način na koji su to radili sa Koštunicom ili Đinđićem (misle da smo svi zaboravili i poverovali u njihovu kampanju laži i političke otmice posle smrti).
Organizatori parade odlučili su da ne dozvole učešće veteranima i poštovaocima drugog srpskog pokreta otpora – Jugoslvenske vojske u otadžbini, odosno četnika. Za Putina je stvar jednostavna: u Drugom svetskom ratu Staljin je bio najvažniji i ključan državnik.
Proces suočavanja sa prošlošću i odgovornošću Staljinovog režima – za razaranje Crvene armije pred rat (poubijao je pola generalštaba, tri od pet maršala, šest od sedam admirala… i time posredno skrivio smrt miliona sovjetskih građana u prvim mesecima rata), savez sa Hitlerom bez koga ovaj ne bi mogao da započne svetski rat i ratne i posleratne greške i nasilja – zaustavljen je i zaboravljen.
Kokarda koja simbolizuje četnički pokret predmet je stalnih kampanja koje za cilj imaju izjednačavanje hrvatskih ustaša – genocidnog fašističkog pokreta koji je do kraja ostao veran Hitleru, skrivio smrt stotina hiljada Srba, desetina hiljada Jevreja i ratovao na Staljingradu – sa jugoslovenskim četnicima koji su u Srbiji do 1944. izvršili više diverzija nego partizani, koji su spasili 514 savezničkih pilota, čije su pristalice do 1944. i oslobođenja u većem broju streljane na Banjici nego partizanske.
Zabrana kokarde specifična je zabrana grba jedne međunarodno priznate, ratujuće, države onog vremena, čija je vlada postojala u Londonu. Partizani i četnici su međusobno ratovali. Vršili ratne zločine kojima, nažalost, obiluju gnusni građanski ratovi.
Ali zar nisu partizani posle oslobođenja ubili najmanje 6.000 građana Beograda. Mali broj ubijenih je sarađivao sa okupatorom. Nisu li i sami partizani primetili da je bratska Crvena armija iza sebe ponekad ostavljala i pustoš, pa i stotinak silovanih žena koje su posle nasilja ubijene?
Beograd je oktobra 1944. oslobođen. Većinu partizana činili su mladi Srbi koji su doprineli pobedi nad nacizmom a sa njima i drugi Jugosloveni koji su, za razliku od vođstva Komunističke partije Jugoslavije, iskreno bili privrženi ideji jugoslovenstva. Ideologija je propala, država nestala… Ali ostaju njihovi ideali i žrtva.
Teške posledice građanskog rata, nepravde učinjene srpskom narodu posle rata, njegovo obespravljivanje u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Kosovu, Vojvodini i Makedonoji, ekonomski neuspeh, kulturološke posledice, maligna elita koju nam je komunizam ostavio… Sve to, a ne nezahvalnost ili fašizacija, dovelo je do toga da dan oslobođenja bude praktično zaboravljen.
Srbija ga se seti kada joj na 65 ili 70 godina dođe ruski predsednik. Ruski predsednik bi možda rado, kao što je učinnio devedesetih godina, odlikovao hrvatskog ali ne i srpskog predsednika za doprinnos pobedi nad fašizmom… Ali „mečka je sada zaigrala" pred ruskim granicama.
Srbija je jedina država u Evropi čiji narod više voli ruskog nego svog predsednika. Dozvolite mi da primetim da to nije samo zasluga Vladimira Putina, već i Tomislava Nikolića i Borisa Tadića.
(Napredni klub)
