Šta se dešava u Britaniji povodom izlaska iz EU?
Bregzit ni na nebu – ni na zemlji
Glose:
# Neki prostor, ipak, izgleda da postoji: tvrdokorni Bregzitovci signalizirali su da bi bili voljni da prihvate sporazum sa Briselom pod uslovom da dogovor o „backstop"-u bude vremenski oročen. Pitanje je da li će Brisel, odnosno Pariz i Berlin, to prihvatiti i kako
# Mučna saga o Bregzitu dovela je na videlo još jedan problem: slabost dvopartijskog sistema u okolnostima kada su stavovi o ključnim pitanjima toliko sitno iscepkani da je gotovo nemoguće napraviti dva ili tri tabora u kojima se većina međusobno slaže
# Paradoksalno, ali – zamršenost u vezi sa Bregzitom dovela je do toga da su i kompanije i finansijska tržišta počela da se oslanjaju na (kako se procenjuje – najgori) ishod po kome bi Britanija izašla iz EU bez sporazuma, pa je tako – kada je parlament odbio predlog sporazuma s Briselom – funta skočila(!). Kompanije i tržišta traže izvesnost, pa je i najgore rešenje, ako je izvesno, bolje od neizvesnosti
Piše: Milan Dinić (London)
Referendum u Britaniji 2016, kojim je tesnom većinom (52: 48 odsto) odlučeno da ta zemlja napusti EU, mnogi vide kao prvi i najjači udarac urušavanju Evropske unije. Međutim, Britancima je, izgleda, sve više muka od Bregizta koji je za sada – dve i po godine od referenduma – doneo više neizvesnosti i briga nego napretka i nade. Ukratko – Britanija je danas u političkom haosu i na ivici ekonomskog rastrojstva, gde verovanje u rđav ishod predstavlja najrealniju osnovu za životne i ekonomske planove.
Krivac bez izbora
Dejvid Kameron, britanski premijer koji je raspisao referendum i koji se zalagao za ostanak u EU, nakon poraza svog predloga podneo je ostavku i od tada je uglavnom van politike i pažnje javnosti. Kao i svaki uticajni političar, svoje nasleđe unovčio je mestom savetnika u bordovima moćnih organizacija i institucija a vreme uglavnom provodi pripremajući knjigu o memoarima. Kamerona mnogi vide kao glavnog krivca za situaciju u kojoj se Britanija nalazi danas – ni na nebu, ni na zemlji. Međutim, njegov savetnik koji je bio sa njim u Kabinetu kada su saznali da je većina glasala za izlazak, ukazao je da tadašnji premijer nije imao izbora: većina poslanika iz njegove Konzervativne partije pretila je pobunom ukoliko se ne sprovede referendum, najčitaniji britanski mediji vodili su snažnu antievropsku kampanju i ogroman deo javnosti bio je za referendum i izlazak.
Novi referendum? Većina Britanaca danas za ostanak u EU
I – šta sad? Prema anketi koja je rađena 17. januara ove godine, ukoliko bi se ponovo glasalo na referendumu, 47% bi bilo za ostanak, 39% za izlazak iz EU, dok je 14% neopredeljeno. Druga ranija istraživanja po izbornim jedinicama, kao i istraživanja stavova poslanika (koji se u Britaniji biraju na direktnim izborima, imenom i prezimenom) pokazuju da je većina za ostanak u EU. Upravo zato sve više jačaju glasovi da se održi novi referendum.
Ali, nemali broj ljudi ukazuje da novi referendum ne bi doneo rešenje. Zagovornici novog referenduma kao argumente iznose sledeće: da se pokazalo da su glasnogovornici Bregzita iznosili laži u kampanji (tu se posebno apostrofira „čuvena" (kako se ispostavilo – lažna) tvrdnja da Britanija nedeljno daje EU 350 miliona funti, koja je bila jedna od glavnih slogana tokom kampanje za Bregzit); da se od obećanog blagostanja od razilaženja sa EU pokazalo da je odnos daleko komplikovaniji i da Britanija neće dobiti preferencijalni tretman kako od Brisela, tako i od drugih velikih svetskih tržišta kako se najavljivalo; da su ekonomski pokazatelji sve grđi – strane kompanije odlaze, mnogi planirani projekti su obustavljeni, da je funta izgubila na vrednosti; konačno, da je većina ljudi promenila mišljenje o izlasku iz Unije.
Sa druge strane argumenta postoje dve grupe. Jedni – umereniji – tvrde da bi, bez obzira na sve, trebalo ispoštovati odluku koja je doneta i da bi novi referendum značio ignorisanje volje većine i izazivanje daljih podela u društvu. Drugi, tvrdokorni zagovornici Bregzita, kažu da su svi argumenti za novi referendum bazirani na plašenju javnosti, tvrde da EU pokušava da zastraši Britance i da ih prisili da ostanu u Uniji i, podvlače, novo glasanje bi bilo gaženje demokratske volje većine.
Kad demokratija i parlamentarizam parališu državu
Najnaprednije zemlje su one sa jakom demokratijom i institucijama koje imaju moć i autoritet i koje se poštuju, zar ne? Britanija, međutim, predstavlja paradoks.
Čitava situacija u vez sa Bregzitom dodatno je zamršena procedurama unutar britanskog političkog sistema. Za razliku od većine kontinentalnih država, Britanija ima većinski parlamentarni sistem po kome se poslanici biraju na direktnim izborima, imenom i prezimenom. To znači da oni ne zavise od stranačke centrale već, od glasača u svom okrugu. Poslanici stoga imaju daleko veći autoritet i samostalnost u odlučivanju nego što je to slučaj u većini drugih zemalja. Vlada je tako uvek primorana da nastoji da pridobije poslanike za stavove koje zastupa i, u pravom smislu, bukvalno je zavisna od volje parlamenta. Britanski premijer Tereza Mej tako ima dvostruki izazov: ne samo što mora da pridobije EU već, mora da pridobije i svoje poslanike da većinom podrže ono što se dogovori s Briselom. Problem, međutim, leži u tome što su sami britanski poslanici podeljeni na nekoliko frakcija unutar sebe, koje nisu crno-bele. Tako, na krajnjim polovima, imamo one koji su za ostanak u EU i one koji su za izlazak bez ikakvog sporazuma/po svaku cenu; zatim, one koji su za izlazak iz Unije ali za ostanak u zajedničkom tržištu (što sa sobom vuče i obavezu slobodnog kretanja ljudi, čemu se većina Britanaca, uključujući i dobar deo poslanika koji su za ostanak u zajedničkom tržištu, protivi); zatim su tu oni koji su za labavije modele saradnje, takozvane „Kanada ++" ili „Norveška +" model; zatim su tu poslanici severnoirskih unionista koji manjinskoj vladi Tereze Mej daju podršku za opstanak, ali kojima je najbitnije da ne dođe do urušavanja mirovnog procesa u Severnoj Irskoj i novih podela, i koji traže garancije za čvrste političke i administrativne veze sa Londonom, što je problem jer Irska ne želi da dozvoli Britancima da postignu sporazum ukoliko se uvede tvrda granica sa Sev. Irskom?! Ako ste izdržali da čitate do ovde i malo vam je muka, ili ste zbunjeni – ne brinite, identičan problem ima gotovo svako ko pokušava da raspetlja Gordijev čvor Bregzita!
Šokovi očekivanih ishoda – „backstop"
I, šta se desilo proteklih nedelja? Tereza Mej je napravila dogovor sa Briselom čija je ključna začkoljica bio aranžman u vezi sa Severnom Irskom, takozvani „backstop" odnosno, u slobodnom prevodu, „rezervni dogovor". Suština ovog dogovora je u sledećem: Severna Irska (koja je britanska teritorija) bi defakto ostala deo jedinstvenog tržišta EU (što znači da bi tamo većinom vladala EU pravila kada je reč o kvalitetu i prometu roba i usluga) a sve sa ciljem da ne dođe do „tvrde" granice sa Irskom, budući da su dve teritorije duboko ekonomski povezane i da bi uvođenje granične kontrole moglo da izazove nove tenzije i sukobe na tom trusnom području. Međutim, Britanci insistiraju da je jedan od glavnih uslova njihovog izlaska iz EU i napuštanje zajedničkog tržišta, a ovim „backstop" dogovorom deo britanske teritorije bi ostao u jedinstvenom EU tržištu, što za tvrdokorne Bregzitovce znači da bi Britanija, defakto, izgubila deo (ekonomskog) suvereniteta na delu teritorije. Dalji, i ključni, problem sa ovim dogovorom oko Severne Irske jeste da bi on bio na snazi u slučaju da EU i Britanija ne postignu sveobuhvatan sporazum o razilaženju do 26. marta, kada bi Britanci zvanično trebalo da napuste Evropsku uniju, te bi taj „backstop" za Severnu Irsku važio sve dok se Brisel i London ne dogovore. Ovaj uslov – neograničeno trajanje „backstop"-a, je za mnoge u britanskoj prestonici znak za alarm jer misle da EU onda neće imati želje da se dogovori jer tim „backstop" dogovorom već zadržava deo Britanije u svojoj carinskoj zoni i zašto bi od odustala od finansijskih prihoda i političkog uticaja koje preko toga ima.
Upravo je ovaj „backstop" bio omča oko vrata koja je potopila Terezu Mej u Parlamentu 16. januara, kada se glasalo o tome da li da se prihvati sporazum sa Briselom ili ne. Ogromnom većinom, sa 432 glasa „protiv" i svega 202 glasa „za", poslanici su odbili sporazum – što se, inače, očekivalo. Iz Brisela su ovu vest o odbijanju sporazuma primili s razočaranjem i poručili Britancima, bukvalno, „da se odluče šta hoće" (poruka Žan Klod Junkera, aktuelni šef Evropske komisije).
Pri tome, svega dva dana pre tog glasanja, Parlament je većinom usvojio odluku kojom se premijer obavezuje da mora za svaki sporazum sa Briselom da traži odobrenje od Parlamenta, čime su dodatno vezane ruke Terezi Mej.
Tu, međutim, nije kraj muka britanske premijerke ali i čitave javnosti. Nakon neuspeha na glasanju o sporazumu, gde se pokazalo da premijer nema većinu, lider opozicione Laburističke partije, Džeremi Korbin, tražio je da se glasa o nepoverenju. Međutim, koliko je bilo očito da Tereza Mej nema podršku za dogovor postignut s Briselom, toliko je bilo očito da većina poslanika ne želi da obori vladu, pa je glasanje o nepoverenju prošlo bez uspeha. I to, ne zato što većina voli Terezu Mej, već, zato što ili misle da bi novi izbori (koji bi usledili da je vlada izgubila glasanje o poverenju) dodatno pogoršali stvari ili, zato što ne žele da pomognu opozicionim Laburistima da na izborima dobiju još bolji rezultat. Kako pokazuju ankete, britanska javnost je duboko nezadovoljna kako političari vode diskusiju o Bregzitu, posebno su na udaru vladajući Konzervativci i u slučaju novih izbora verovatno bi pretrpeli veliki udarac. Istraživanja međutim pokazuju da bi odnos snaga u parlamentu nakon eventualnih novih izbora bio još ujednačeniji nego sada (iako bi Konzervativci i dalje imali većinu) i teško da bi jedna strana sama imala većinu, pa bi bilo još teže formirati vladu. Mučna saga o Bregzitu dovela je na videlo još jedan problem: slabost dvopartijskog sistema u okolnostima kada su stavovi o ključnim pitanjima toliko sitno iscepkani da je gotovo nemoguće napraviti dva ili tri tabora u kojima se većina međusobno slaže.
„Plan B" – umivanje „plana A"
Posle poraza njenog prvobitnog plana za Bregzit, Tereza Mej se okrenula „planu B", koji je, zapravo, mlaka verzija „plana A". Tereza Mej je obećala parlamentu da će ponovo ići u Brisel i zatražiti dodatne garancije i ustupke, u svetlu kritika i briga iznetih u vezi sa „backstop" dogovorom. Iako je zvanična pozicija Tereze Mej da želi da postigne sporazum, nije isključila mogućnost da Britanija napusti EU bez dogovora. Brisel je, međutim, poručio da nema namere da ponovo pregovara o severnoirskom „backstop" pitanju.
Sada London pokušava da utiče preko bilateralnih veza, pa je tako, recimo, Poljska ponudila da se sporazum o „backstop"-u oroči na pet godina. Očito je da će Britanci sada pokušati da na razne načine pridobiju neke dalje ustupke Brisela, ali je isto očito da Nemačka i Francuska – koje su zauzele najtvrđe linije prema Londonu, i koje su nedavno u Ahenu potpisale sporazum o još tešnjoj međudržavnoj integraciji (više o tome u prošlom broju „Svedoka", sada na internetu) – nemaju namere da popuste Londonu u meri kojoj je Terezi Mej potrebno da bi pridobila podršku parlamenta.
Neki prostor, ipak, izgleda da postoji: tvrdokorni Bregzitovci signalizirali su da bi bili voljni da prihvate sporazum sa Briselom pod uslovom da dogovor o „backstop"-u bude vremenski oročen. Pitanje je da li će Brisel, odnosno Pariz i Berlin, to prihvatiti i kako.
U međuvremenu, britanski parlamentarci podneli su niz amandmana zahtevajući, između ostalog, i da se od Brisela traži odlaganje zvaničnog datuma napuštanja EU, 26. marta ove godine. Kako primećuju britanski analitičari, sva ozbiljnost problema ogleda se u tome što britansku poziciju ne bi pomoglo ni formiranje vlade nacionalnog spasa, budući da su stavovi političara ali i celokupne javnosti duboko podeljeni i udaljeni.
Tri moguća ishoda
U ovom trenutku postoje tri moguća ishoda koji imaju ozbiljnih izgleda da se dese.
Prvo, da London i Brisel naknadno malo koriguju sporazum o „backstop"-u sa Severnom Irskom (verovatno time što bi se stavio neki rok trajanja tog sporazuma) i da Britanija krene u sporazumno razilaženje s EU. Onda bi samo bilo pitanje da li i dalje ostaje 26. mart kao datum za izlazak iz Unije ili bi to bilo odloženo. Ali, svakako bi se onda, manje-više, radilo o formalnim daljim koracima. Pregovori o pojedinačnim pitanjima bi i dalje nailazili na probleme, ali verovatno ne u meri i obimu kakvi su trenutni i, još važnije, sa manje neizvesnosti nego što je sada. Ovakav ishod bi, kako se procenjuje, bio najmanje rđav po ekonomije Britanije i EU.
Druga mogućnost je da Brisel i London ne postignu nikakav pomak i da Britanija napusti EU 26. marta bez sporazuma. Ovo je ishod koji se u Britaniji, ali i EU, najmanje priželjkuje. Posledica ovoga bi bila da bi britanske firme odmah morale da trguju s EU i svetom po pravilima Svetske trgovinske organizacije (što bi, kada je reč o trgovanju s Evropom, bilo znatno skuplje nego sada, dok imaju sporazum s EU), i da bi morali na brzinu da se donesu privremena rešenja o trgovini, saobraćaju, prometu ljudi, roba i usluga. Ovo bi za posledicu verovatno imalo veliki politički, ekonomski i društveni šok – pre svega za Britaniju i za one (pre svega iz EU) koji posluju na britanskom tržištu/sa Britancima – ali bi se situacija vremenom stabilizovala. Cena ovoga bi gotovo izvesno bila jači pad britanskog BDP-a, smanjenje ekonomije i vrednosti funte, ali bi, dugoročno, dalo odrešene ruke Britaniji da se slobodno pozicionira na svetskom tržištu.
Treća mogućnost jeste da u Britaniji prevagne stav da bi trebalo ići na novi referendum ili da se zatraži pomeranje datuma zvaničnog izlaska iz EU (koji je sada zacrtan za 26. mart). Ovo rešenje bi vodilo daljem prolongiranju neizvesnosti i imalo štetan uticaj na ekonomske, političke i društvene prilike, ponajviše na Ostrvu.
Šta kaže britanska javnost
Prema poslednjim anketama u Britaniji, većina očekuje da Britanija napusti EU bez sporazuma. Kada je reč o tome šta bi želeli, javnost je duboko podeljena: 28 odsto je za zaustavljanje Bregzita i ostanak u EU; 22 odsto za izlazak bez sporazuma s Briselom; 15 odsto je za prihvatanje sporazuma koji je parlament odbio, i nastavak izlaska iz EU po tom dogovoru; 9 odsto hoće otpočinjanje potpuno novih pregovora; osam odsto bi da se na referendumu glasa o bilo kakvom sporazumu s Briselom, pa da većina odluči; 2 odsto hoće „nešto drugo"; a 16 odsto „ne zna" odnosno nema odgovor (anketa od 16. januara, izvor „Jugav" (YouGov)).
Ekonomska neizvesnost i skok zaposlenosti
U međuvremenu, britanska ekonomija – ključna osnova za opstanak društva i države – prolazi kroz turbulentan period: ne samo da aktuelno globalne okolnosti imaju i pozitivnih i negativnih uticaja na britansku ekonomiju već, i neizvesnost oko Bregzita izaziva negativne posledice. Veliki broj kompanija je ili preselio osoblje, ili najavio preseljenje osoblja iz Britanije u neku od članica EU. Mnoge kompanije su odustale od planiranih investicija, dok je isto veliki broj pauzirao dalje planove. Gotovo sve velike kompanije i većina malih je za ostanak u EU i/ili u jedinstvenom EU tržištu. Paradoksalno, ali – zamršenost u vezi sa Bregzitom dovela je do toga da su i kompanije i finansijska tržišta počela da se oslanjaju na (kako se procenjuje – najgori) ishod po kome bi Britanija izašla iz EU bez sporazuma, pa je tako – kada je parlament odbio predlog sporazuma s Briselom – funta skočila(!). Kompanije i tržišta traže izvesnost, pa je i najgore rešenje, ako je izvesno, bolje od neizvesnosti.
Britanija je doživela neprijatan šok na energetskom planu. Sredinom januara japanska kompanija Hitači objavila je da odustaje od dalje izgradnje nuklearne elektrane u Velsu, koja je trebalo da bude završena do 2020, zaposli 9.000 ljudi i obezbedi šest odsto energije za Ostrvo. Istovremeno, drugi veliki projekat, nuklearna centrala „Hinkli point", već kasni sa izgradnjom. Polovina nuklearnih centrala u Britaniji će ispuniti rok trajanja do 2025. i sada je ozbiljno pitanje odakle u kratkom roku obezbediti stabilan izvor energije, kako bi se snabdevala pokućstva i fabrike.
„Banka Engleske", centralna finansijska institucija u zemlji, upozorava na pad cena nekretnina do 30 odsto u slučaju „tvrdog Bregzita", pada vrednosti funte i opšteg ekonomskog slabljenja. Sa druge strane, uporedo sa svime, ide i vest da je u Britaniji rekordno mala nezaposlenost i da se broj ljudi bez posla smanjuje već nekoliko kvartala.
Racionalno i iracionalno
Pitanja kao što je Bregzit duboko zadiru i u racionalna i u iracionalna pitanja i stavove koja prožimaju sve ljude. Ekonomska logika često ne znači ništa naspram osećaja nacionalnog ponosa, i obrnuto. Bregzit je verovatno najzapetljanije političko pitanje današnjice i konačan ishod biće proizvod ne jednog faktora, tajne ili javne odluke ili „dila" već, niza činilaca, i racionalnih i iracionalnih, i planiranih i slučajnih. Kocka je bačena i još se kotrlja.
