Митрополит - ИН4С
Јован Пламенац
7-9 minutes
Небо и поднебесје
И Србија и Црна Гора под управом су вазалних режима који, очито, нијесу у стању ни да успоставе суверенитет над цјелокупним територијама држава којима управљају. И режим у Србији и режим у Црној Гори слуге су истог господара, америчког и европског злотвора српског народа.
У овом свијету лажи, која је зацарила кроз форму демократије, и Србија и Црна Гора независне су државе. Њихова независност је форма која је по суштини – ропство.
Данашњи политички и војни статус Србије подсјећа на онај накој пада Српске деспотовине под династијом Бранковића у турско ропство 1459. године, а Црне Горе након њеног пада под династијом Црнојевића такође у турско ропство 1496. године.
И Србија и Црна Гора су у политичком ропству Запада који као свеоружје користи материјалистичке идеологије којим их уводи и у духовно ропство, а у војном ропству су НАТО-а.
Србија се као нешто прњаца, купује авионе од Русије, њен предсједник је, како маркентишки пласирају његови фановски медији, на актуелном Мундијалу навијао за Русију када је играла против Хрватске, али чињенице су рјечите: 2005. године Влада Србије потписала је споразум који обезбјеђује слободан транзит НАТО војске кроз Србију до Косова; 2006. године увела је Србију у Партнерство за мир и отворила Канцеларију НАТО у Министарству одбране(!); 2009. године започет је, а 2015. усвојен Акциони план индивидуалног партнерства (IPAP); такође 2015. године Скупштина Србије ратификовала је SOFA споразум са НАТО, који обезбјеђује „специјални статус" НАТО војника на територији „војно неутралне" Србије, и ставља им на располагање војну инфраструктуру ове формално државе(!).
Црна Гора је то што је у Србији на њеном прагу малих врата завршила 2017. године, самоузношењем на стуб срама 46 посланика њене Скупштине. Ова посланичка машкарада била је само манифестација практичне демократије, док је демос (народ), без права да одлучи о својој судбини, остао унеређен по глави. Тако је Црна Гора, славодобитно за њен квислиншки режим, постала 29. чланица НАТО-а.
Из позиције оног који воли своју земљу, патриоте, који воли своју породицу, своје рођаке, своје пријатеље, свој народ, и друге народе, који воли људе, који има у себи љубави, Србија и Црна Гора данас, зајахане режимима које им је инсталирао богоборни Запад, у безнађу су. На власти су режими који нијесу његови (иако је, можда, по свом незнању или млохавости, и сам томе допринио својим гласом, учествујући у фарси званој демократија), велики дио опозиционих партија обитава у истом врједносном систему у којем обитавају режими, као Изногуд прежећи да постану калифи умјесто калифа. Црквена власт у Србији под великим је притиском режима.
Из тог мрака у којем је данас српски народ израња један човјек, старац од 80 љета – Митрополит (треба ли му рећи име да би се знало о коме је ријеч?).
Као највећи ауторитет патриотског српског народа, Србина који воли своју Отаџбину и своју вјеру, још од кад су албанизовани Арнаути (према Цвијићу), погурани интересима Запада и потпомогнути НАТО бомбама, 1999. године истјерали Србе са Косова и Метохије, па и од раније, од када су албанизовани Арнаути 1981. године запалили конак Пећке патријаршије, он постојано стоји на овом „Грдном судилишту", на којем „Содом" вјековима „пуши", штитећи га крстом и молитвом, и откад је завладичен наткриљући га својим омофором, стапајући себе са Косовским завјетом, сам узрастајући у косовски мит.
Он је данас Косовац Јован, бранилац Косова који чврсто стоји на „Крајеугаоном камену", символ одбране Косова, и као такав со на рани режиму у Београду који се о јаду забави како да убиједи народ у Србији да је за њега добро да се одрекне Косова.
Као да је његовој старости мало бреме одбрана Косова, сада му се, „на утреш", додала одбрана дијела територије Црне Горе. Проблем је веома сличан оном на Косову: непријатељ је исти (Запад), противник је или исти (албанизовани Арнаути) или сличан као јаје јајету (режим у Подгорици спрам режима у Београду). Видјело се то и раније, али у недјељу 8. јула експлицитно се показало да подгоричка режимска власт, de facto, нема контролу над цјелокупном територијом међународно признате државе Црне Горе. Показало се да се у Албанији говори о „Великој Албанији", а да она реално заживљава осим у великом дијелу Македоније (или како се сада већ зове) и на Косову и на дијелу територије Црне Горе.
Митрополита је, видјели смо, запало да својим омофором штити и тај дио Црне Горе којег издајнички режим у Подгорици контролише само de jure, само формално. Јуришници „Велике Албаније", који су прије неколико година, без икакве реакције режима на њихов чин, испред цркве Свете Тројице на Румији барјачили заставама државе Албаније и „Велике Албаније" и организовали камп са војничким вјежбама, осилили су толико да за долазак на територију општине Улцињ траже дозволу ове Општине. То су тражили сада Митрополиту, то су тражили и прије двије године мени, археологу Младену Загарчанину, моме сину Крсту у његовом куму Владу, када су покушали да нас спријече да се испењемо на брдо Владимир (древни Облик, из житија светог Јована Владимира), које је поред насеља Владимир, када су нам говорили: „Што ћете ви овдје, ово је Албанија".
Ови људи су индоктринирани идејом „Велике Албаније" и мисле да покушајем да спријече Митрополита да дође у цркву која је на територији коју они већ доживљавају као дио своје велике државе „Богу службу приносе", да је то патриотски чин. Велика већина албанског живља у Црној Гори није уз њих, не требају им сукоби, они су добри сусједи са иновјернима.
Издајнички режим у Подгорици, умјесто да будућност Црне Горе гради на тој већини албанског народа у Црној Гори, покрива се ушима пред милитантним интересом својих газда монструма, као и онда када су уступили дио територије Црне Горе НАТО творевини Косово и када су на Косово послали контигент својих војника. Једнојајчани близанац подгоричком режиму, режим у Београду, иако је по Резолуцији 1244 Савјета безбједности Уједињених нација и по Уставу Србије Косово територија Србије, на ова насртања подгоричког режима на територију Србије реагује крајње немушто, тек толико „народа ради".
Очито је да издајнички режими у Подгорици и Београду не само да неће ништа учинити да заштите дјелове територија држава којима управљају а које су нападнуте формирањем „Велике Албаније", него ће све учинити, игноришући уставе, а користећи своје партијске инфраструктуре и поданичке медије, да удовоље својим газдама са Запада. Тим прије, бреме на Митрополитовим плећима расте. Али, ни Митрополит не може сам. Зато је неопходно да патриоте и у Србији и у Црној гори изађу из кафана и са фејсбука и да се саморганизују у одупирању издаји режимâ у Београду и Подгорици. То је једини начин да овај народ сачува образ. А и да се сачува територијална цјеловитост како Србије тако и Црне Горе.
На Митрополитових 80 љета је и још једно бреме, које ће му бити најтеже да изнесе: притисак на људе из његовог окружења, на његове сараднике, на људе којима вјерује, који утичу на његове политичке и животне ставове. Тај притисак не врши само тајна полиција, „удба". Да би „удбином" притиску неко подлегао, мора бити несој. Овај притисак данас се, далеко успјешније, врши на изузетно софистицирани начин, кроз „мрежни рат". Ратници „мрежног рата" нијесу ни свјесни да су то и, као и „Великоалбанци", мисле да раде добро дјело.
Али, свака сила до вијека. У Богу је истина и правда. Митрополит је са Богом, и то нас охрабрује да је и Бог са њим.
