Опаки инат НАТО-а на штету света

politika.rs

Опаки инат НАТО-а на штету света

4-5 minutes

---

До јуче смо веровали да инат постоји само код Срба. Песник Васко Попа га је препознао на лицу Анђела брата. Данас нам је осведочено да знатно тежи инат постоји на лицу НАТО-а. Толико је тежак да је далеко надмашио српски инат и да му се домет може мерити светлосним годинама, с великим изгледима да живот на Земљи доведе до превременог мрака.

Цивилизацијско питање зашто НАТО жури на исток остаје умотано у крпе и кучине из којих се не може ишчупати сувисли одговор – чува га крајње перфидна маска опаког императора. Као и неколико претходних империја, он је побô ратни барјак у Немачкој и наставио 1990. године да плете ратну мрежу ширењем на исток и југ Европе. Управо тамо где је она уз десетине милиона жртава прекинута 1945. године.

Данас крајње чудно делује његово принудно мировање целих 40 година, да би у наредних тридесетак омамио југоисточну Европу да му надобудно похрли у загрљај. Да придружење ЕУ и НАТО-у није баш најсрећније решење, довољно говоре излазак Уједињеног Краљевства из ЕУ и копрцање Вишеградске групе у њој у тежњи да сачува делић свог суверенитета у политици. САД, УК и Аустралија интересно су се удружиле у посебан савез за далеки исток, а НАТО и ЕУ за недавно започет рат у Украјини. Огласиле су се и јерихонске трубе на границама Скандинавије, Пољске, Словачке, Мађарске и Румуније према истоку, упућујући на злослутне последице, па се с правом намеће питање да ли је НАТО уистину заштита од агресије или мета за напад. Зар ракетни системи инсталирани у Пољској, Румунији итд. нису прва мета државе против које су усмерени и која има право да себе штити од очигледног агресора који јој прилази ante portas?

Управо се на овом питању преламају одгонетке трагичног напада на Украјину. Он није морао да се деси да је било имало разума код НАТО савезника и украјинског руководства. Управо је НАТО зауздао ЕУ да, наоружана силом, узурпира право на све врсте притисака, од оружја за масовно уништавање, до санкција, економских блокада и културних изолација свих који нису на њиховом путу ка истоку. До којег степена самољубља, бруталности, чак и заумља су НАТО савезници и ЕУ стигли довољно говори нехуман, (не)селективан приступ притисцима: на запад не могу руска наука, музика, књижевност, уметност, спорт, ни било која светска организација смотри, такмичења и манифестација. Не могу руски капитал и производи, сем нуклеарног горива, гаса, нафте, можда никла, угља и сл, без којих не могу, које им Русија одговорно испоручује, као и сарадња у космичкој лабораторији до које амерички астронаути, по споразуму, путују руским ракетама из Бајконура. Крши се основно начело капитализма – неприкосновеност приватне имовине, која се заплењује и отима на разне начине.

НАТО и ЕУ илегално учествују у још релативно конвенционалном рату у Украјини финансијском и оружаном подршком и, по свим изгледима, ако не проради разум ратоваће до последњег Украјинца. Свет се оправдано солидарише с украјинским народом, који је жртва непромишљених активности руководстава своје земље од „Мајдана" до данас, потмулог уплитања НАТО савезника и ЕУ и крајње офанзивног одговора Русије. Зар то није онај злослутни сноп (fascis), разбијен 1945. године који се око Русије поново стеже, а огромне рушевине, убијени и инвалиди Украјине биће, нажалост, НАТО и ЕУ колатерална штета. Они сву кривицу приписују искључиво Русији, проглашавају је ратним злочинцем, без трунке своје одговорности. Док су Клинтон, Буш, Обама, Блер, Шредер и други ратовали на Балкану, на северу Африке и на Блиском истоку, то су били наводно одбрамбени ратови, за демократију. Шта су бранили, а нису одбранили и какву су демократију уводили, а нису увели, питања су за дебатне клубове.

Сада на исти начин бране и уводе демократију у Украјини – код њих злочина нема, нити може да буде. Сила су која је приграбила право на све, што је слика феудалних односа, а какав ће свет из тога настати ни најсмелији пророци не могу да претпоставе. Њихов безобзиран поход на исток и југ је за сваку осуду, а колатералне штете sui generis нарасле су до милионских бројки. Питамо се хоће ли из украјинског рата извући какве поуке, пре него што себи запевају похвалу лудости: „Били смо на ивици провалије, али смо кренули корак даље."

Миодраг Србљак,
Краљево

View article...

Enclosures:

160z120_nato-ilus-ds.jpg (5 KB) https://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2022_04//160z120_nato-ilus-ds.jpg

 

pcnen.com

Ukrajinska prekretnica

7-8 minutes

---

Autor: Marinko Čulić

Ovih dana Radio Zagreb emitirao je kontakt-emisiju na temu uloge svjetskih crkava u ratu u Ukrajini (poslije repriziranu na HRT-u 4). Tako je bilo govora i o nedavnom posjetu pape Franje ruskoj ambasadi u Vatikanu, što je, kažu, presedan u povijesti papinstva, s očitom namjerom da ponovi osudu ruske intervencije u Ukrajini. Kako papa uživa reputaciju gorljivog i iskrenog mirotvorca, to je u široj javnosti primljeno sa simpatijama. No usred spomenute emisije javila se jedna slušateljica s pitanjem zašto papa nije posjetio i ambasadu Ukrajine u Vatikanu. Odmah je došlo objašnjenje da ukrajinski ambasador nije bio u Vatikanu, nego u Ukrajini. Sve to može biti točno, ali gotovo sam siguran da je smisao tog pitanja bilo nešto drugo. Iako nema sumnje da je za intervenciju u Ukrajini kriva Putinova Rusija, ipak je jasno da u ratovima uvijek sudjeluju dvije strane, u ovom slučaju i Ukrajina. Premda se reporteri HRT-a i drugih nacionalnih televizija svakodnevno javljaju iz Lavova, čiju evropsku vizuru i duh na sva usta hvale, nitko od njih nije se sjetio spomenuti da u tom ubavom gradu i danas postoji spomenik ukrajinskom nacistu iz Drugog svjetskog rata Stepanu Banderi. Ali kako se ruski patrijarh Kiril u međuvremenu osramotio time što ne samo da se nije ogradio od intervencije u Ukrajini, nego čak nije ni apelirao za mir, što spada u abecedu kršćanskog nauka (recimo, srpski patrijarh Porfirije to je bez sustezanja napravio), logično je da su simpatije prevagnule na Franjinu stranu.

U svjetlu svega ovoga izgleda pomalo naivno pitanje da li se ukrajinskim ratom nešto mijenja u geopolitičkoj i civilizacijskoj karti Evrope i svijeta. Pa naravno da se mijenja, već se i promijenilo. Evo, pođimo od spomenutih crkava. Već dugo vremena govori se o zbližavanju katoličke i pravoslavne crkve, što se puževski sporo i događalo, ali je barem bio vidljiv cilj kojem se težilo. Sada je to možda i nepovratno nestalo. Odnosi dviju crkava bit će očito na dulje vrijeme zamrznuti, bez ikakve nade da se tu u dogledno vrijeme išta promijeni. Vjerske zajednice u pravilu se slažu da one nisu krive za ratove u novije vrijeme, što nije točno jer su ti ratovi uvijek imali i vjersku komponentu, iako suparnici nisu mahali jedni drugima raketnim sustavima nego molitvenicima, a to nije ništa bolje, često je i gore. Ali ovaj put rakete su zbilja izbile u prvi plan, jer se svijet ponovno podijelio na oružane formacije Zapada i Istoka, pri čemu glavnu krivnju snosi SAD izvozom demokracije na istok Evrope i na sjever Afrike. No Zapad je pokazao dovoljno političke inteligencije da inicijativu prepusti Vladimiru Putinu, koji je tome podinteligentno izašao u susret. Putin je naime praktički isprojektirao rat u Ukrajini izjavom da ukrajinski narod ne postoji, dakle da ne zaslužuje svoju državu, što su neki ocijenili kao velikoruski šovinizam. No stvar je zapravo i gora jer ako Ukrajina zbilja ne postoji, onda ruska vojska praktički napada vlastitu državu, što se posebno odnosi na dijelove Ukrajine koje bombardiraju, a u kojima većinu čine Rusi ili stanovništvo koje govori ruski (Harkov).

Naravno, Zapad je ovo dočekao spreman kao napeta puška. Putin je homogenizirao zapadne zemlje više nego ikada, što sada uključuje i velik broj drugih država, a što je najvažnije, metodom dimne zavjese skriveno je da su upravo te zemlje najveći krivci za rušenje međunarodnog poretka nakon hladnog rata. Najveće od tih zemalja bivše su kolonijalne sile, ali s padom kolonijalizma promijenile su pristup. One više ne teže tome da posjeduju druge zemlje, nego vanjskim intervencijama mijenjaju, ili pokušavaju mijenjati, njihove režime. Što je najapsurdnije, ta postkolonijalna politika dovela je do razaranja niza zemalja (Irak, Sirija, Libija), ali to se svejedno naziva njihovim oslobađanjem. Najodvratniji primjer toga je mesarska egzekucija Moamera Gadafija, koji je bez obzira na svoju, blago rečeno, osebujnost, bio na putu da od libijskih sada i zaraćenih plemena napravi naciju. No i to je proglašeno oslobađanjem te zemlje, iako je Gadafi kao izdanak takozvanog afričkog socijalizma radio tako čudesne pothvate kao što je sadnja kukuruznih polja u Sahari, što je danas nezamislivo. Ipak, najgora stvar u svemu ovome je da je taj postkolonijalni pristup preseljen i u Evropu, gdje je Zapad nizom tzv. obojenih revolucija stisnuo Rusiju do samih njenih granica. Ukrajina tu ima posebnu ulogu. U njoj su se poslije hladnog rata manje-više uredno smjenjivale proruske i prozapadne vlasti sve dok Washington nije, uz veliku pomoć pronacističkih ukrajinskih formacija, svrgnuo proruskog Janukoviča i tu počinje povijest sadašnjeg ukrajinskog rata. Predsjednik Zelenski ovdje se pojavljuje kao prozapadni pomagač pretenzija prema Rusiji, prvenstveno miniranjem Minska 2 koji je predviđao neku vrstu federalizacije Ukrajine, čime ruska intervencija ne samo da ne bi poprimila ovako brutalne razmjere, nego se možda ne bi ni dogodila.

Time se današnji svijet opet podijelio na hladnoratovski Zapad i Istok, s time da se u prvom hladnom ratu, s izuzetkom kubanske krize, nikada nije približio vrućem raspletu kao sada, a osim toga podlogu mu ne čine više ideološki rascjepi između kapitalizma i komunizma, nego interesi moći. Pritom nema nedužnih, ali ima više i manje krivih. Jer ako Putin želi obnoviti dekomunizirani Sovjetski Savez, što se može razumjeti iako ne opravdati, Sjedinjene Države žele obnoviti u sasvim izmijenjenim okolnostima postkolonijalni kolonijalizam, što se ne može ni razumjeti ni opravdati. Nekada su postojali nesvrstani koji su bili tampon između ova dva zaraćena svijeta, ali njih više nema. U neku ruku, moglo bi se reći da njihovu ulogu preuzima Kina koja je sa svojom gorostasnom ekonomijom previše vezana za Zapad da bi otvoreno podržala Rusiju, ali jednako ne podnosi NATO, kao ni Putin, otkako je savez otprije nekoliko godina proglasio zonom svoga djelovanja i Daleki istok. Ne samo zbog Tajvana, nego i zbog graničnih sporova sa svim svojim susjedima Kina to, logično, ne može prihvatiti.

Gdje je izlaz? Čak je i poluubrojivi Donald Trump (zahtjev da zid između SAD-a i Meksika financira Meksiko) izjavljivao da Amerika više ne želi biti svjetski policajac, ali to je sada palo u vodu. Američki demokrati tradicionalno vode ratoborniju vanjsku politiku od republikanaca (za što je najbolji primjer Hillary Clinton), i to kao u živom prijenosu gledamo posljednjih mjeseci. Što se tiče Hrvatske, ona kao hodač po žeravi lavira između očito dominantnih proameričkih stavova Andreja Plenkovića i proruskih Zorana Milanovića, koje je on u međuvremenu napustio. No bez obzira na ovo drugo, bilo bi pametno da se hrvatska vanjska politika orijentira u okviru realnog prema neutralnim zemljama kao što su Austrija, Švedska, Finska i Irska.

Portal Novosti

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me