Aleksandar Konuzin: SRBI, POTREBNA VAM JE SLOGA PRED SPOLJNIM NEPRIJATELJIMA

Aleksandar Konuzin: SRBI, POTREBNA VAM JE SLOGA PRED SPOLJNIM NEPRIJATELJIMA

Autor Uredništvo 14. oktobar 2011.

 

Potpuno je očigledno da su odnosi između naših zemalja u usponu. Imamo redovne političke kontakte, realizuju se investicioni projekti, stabilno raste trgovinska razmena, povećava se broj ruskih kompanija koje deluju na ovim prostorima, diverzifikuju se oblasti zajedničke privredne delatnosti. Ubeđen sam da je ovo postojana tendencija za dužu perspektivu

Vaša ekselencijo, već nekoliko godina ste ambasador Ruske Federacije u Srbiji. Po prirodi posla i mesta na kome se nalazite, imali ste priliku da upoznate odnose naše dve zemlje u svoj složenosti vremena u kome živimo, ali, rekli bismo, i u svem bogatstvu prijateljstva naša dva naroda. Kako, imajući u vidu Vaše diplomatsko iskustvo, ocenjujete trenutne odnose Srbije i Ruske Federacije?

Potpuno je očigledno da su odnosi između naših zemalja u usponu. Imamo redovne političke kontakte, realizuju se investicioni projekti, stabilno raste trgovinska razmena, povećava se broj ruskih kompanija koje deluju na ovim prostorima, diverzifikuju se oblasti zajedničke privredne delatnosti. Ubeđen sam da je ovo postojana tendencija za dužu perspektivu: i u srednjoročnom, i u dugoročnom planu naša saradnja će nastaviti dinamično da se razvija, nezavisno od tekućih spoljnoekonomskih i unutarpolitičkih faktora.

Nakon otpora određenih političkih struktura u Beogradu, neposredno posle političkih promena 2000. godine, prisustvu ruskog kapitala u Srbiji, u energetskoj oblasti realizovani su neki važni projekti, najpre dolazak Lukoila, a potom i kupovanje Naftne industrije Srbije od strane Gaspromnjefta. Taj veliki međudržavni ekonomski sporazum pratili su otpori i obostrano različita tumačenja. Sa srpske strane primedbe su bile da je možda srpski naftni monopolista prodat jeftino, a sa ruske strane da im nije bilo predočeno realno finansijsko stanje u kome se nalazio NIS. Da li su ti nesporazumi vremenom otklonjeni i kako ocenjujete sadašnje funkcionisanje NIS-a?

Priče o tome kako je Srbija „budzašto" dala Rusiji kompaniju NIS jesu provokacijske političke bajke za naivne i neupućene. Takve bajke namerno šire oni kojima ne leže na srcu bliske veze Srbije i Rusije. Setite se u kakvom je jadnom tehničkom i finansijskom stanju bio NIS u trenutku kada ga je preuzimala ruska kompanija Gaspromnjeft. Kupovina NIS-a od strane ruskog investitora spasla je tu kompaniju, kao prvo, od toga da je kupi neka druga strana kompanija, koja je, kako sam obavešten, htela da uništi srpskog konkurenta, a kao drugo – od stečaja pred kojim je bila ova kompanija. Rezultati delatnosti NIS-a sa novim ruskim rukovodstvom zaista su impresivni. Dovoljno je navesti da NIS daje 13% od ukupnih prihoda za budžet Srbije. Za obnovu proizvodnih kapaciteta ulažu se stotine miliona evra. Najbolja potvrda dobrih perspektiva kompanije NIS jeste konstantan rast vrednosti njenih akcija.

Kada govorimo o energetici, zanima nas sudbina još jednog projekta − koji nije samo važan za Srbiju već i za region − gasovoda „Južni tok", imajući u vidu da su se pojavile spekulacije da će Rusija, nakon puštanja u rad „Severnog toka", možda odustati od izgradnje gasovoda na južnom evropskom pravcu. Razumevajući dvosmislenu ulogu Turske u ovom projektu, kao i pritiske Brisela na neke balkanske zemlje, i imajući u vidu da EU želi da izgradi alternativni gasovod „Nabuko", smatramo da bi odustajanje od ovog projekta bilo pogrešno i štetno, ne samo za region i ruske energetske korporacije, već i za ekonomiju našeg kontinenta. Kakva su Vaša saznanja i komentar povodom ovog pitanja?

Sasvim se slažem sa Vama. Odustajanje od realizacije projekta izgradnje gasovoda „Južni tok" bila bi neoprostiva greška. Takva odluka nanela bi velike gubitke ekonomskim interesima, pre svega evropskih zemalja. Pogledajte prognoze porasta svetske potrošnje energetkih resursa. Izgradnja gasovoda dozvoliće da se diverzifikuju trase transporta ruskog gasa u zemlje Evrope, a to je realni doprinos u osiguravanju njene energetske bezbednosti.

Što se tiče ozbiljnosti namera Rusije, pozvaću se na poslednje podatke: 16. septembra potpisan je sporazum akcionara koji je neophodan za praktičnu realizaciju projekta. Sporazum koji ima obavezujući karakter potpisali su ruski „Gasprom", italijanski „ENI", francuski  „EDF" i nemački „WINTERSHALL". Sve su ovo veliki igrači sa energetskog tržišta, koji drže do svog autoriteta i ne razbacuju se rečima. Projekat „Nabuko" još uvek je prilično virtuelnog karaktera. Pre svega − što se tiče njegove resursne baze. Istog su mišljenja ugledni evropski i svetski stručnjaci. Nimalo nas ne zabrinjava mogućnost da „Nabuko" postane konkurent „Južnom toku". Čak i u slučaju hipotetičke realizacije gasovoda „Nabuko", gas koji bi on isporučivao našao bi svoje potrošače u evropskim zemljama, uzevši u obzir rastuću potražnju za ovim energentom.

Kako Rusija može da pomogne posrnuloj srpskoj privredi? Kako ocenjujete realizaciju kredita RF Srbiji od 800 miliona dolara, kao i porast izvoza srpskih agrarnih proizvoda na rusko tržište? Ima li još prostora i mogućnosti da Rusija da posticaj razvoju srpske privrede i rusko-srpskoj ekonomskoj saradnji?

Realizacija projekata iz oblasti železničkog saobraćaja na teritoriji Srbije za račun ruskog eksportnog kredita u obimu od 800 miliona dolara neopravdano se rastegla. Pitanje se i dalje zasniva na činjenici da je do sada pripremljen samo mali deo projektne  dokumentacije, a bez ove dokumentacije ne može se dobiti kredit.

Povećanje isporuka poljoprivrednih proizvoda iz Srbije za Rusiju samo može da nas raduje. Mi dobro poznajemo njihov visoki kvalitet. Perspektive za dalji rast veoma su povoljne, ako uzmemo u obzir ogromne dimenzije ruskog tržišta. Za to je neophodno preduzeti odgovarajuće organizacione poteze. Lično učestvujem u tome na sve načine.

Po mom mišljenju, potrebno je usmeravati se ne toliko na dobijanje nečije pomoći, koliko na zajednički rad. Veliki značaj za dalji razvoj bilateralne ekonomske saradnje ima, na primer, proširenje liste srpskih roba koje potpadaju pod režim slobodne trgovine; poslednji protokol u vezi sa tim potpisan je 22. jula u Beogradu.

Svedoci smo promena na svetskom tržištu. Prema predviđanjima, prostor Azije sa dinamičnim ekonomijama će u narednim decenijama ostvariti primat na ekonomskoj mapi sveta. Da li taj ogroman prostor kome geografski, pa time i ekonomski, pripada i Rusija, kao i Carinska unija stvorena između Rusije, Kazahstana i Belorusije, pruža mogućnost izvoza za srpsku privredu, i da li on  predstavlja realnu ekonomsku alternativu našoj zemlji, u slučaju da ne uspe integracija u Evropsku uniju?

Mogućnosti povećanja srpskog izvoza postoje. Međutim, smatram da ne treba da bude reči o nekoj alternativi. Mi ne posmatramo saradnju Srbije i Rusije kao nešto što je suprotstavljeno njenim odnosima sa Evropskom unijom, sa kojom i sami veoma aktivno razvijamo razgranate veze. Potrebno je maksimalno iskoristiti postojeće mogućnosti u svim pravcima.

Kako gledate na pokušaje Prištine da uspostavi kontrolu na severu Kosova? Da li Srbija može računati i ubuduće na podršku Rusije po pitanju Kosova i Metohije?

Ni Priština, ni međunarodne organizacije, posebno Euleks i Kfor, nemaju mandat za sprovođenje jednostranih koraka. Potezi prištinskih vlasti koji se preduzimaju tokom poslednjih nedelja jesu provokacija. Bilo koje dugoročno rešenje i za Kosovo u celosti, i za sever pokrajine, moguće je isključivo na osnovu dogovora zainteresovanih strana koji se postiže u okvirima ravnopravnog dijaloga, a ne putem nasilja. Razume se, Rusija će i ubuduće nastaviti da pruža Srbiji svestranu pomoć u zaštiti njenih legitimnih prava u vezi sa Kosovom.

Neke nevladine organizacije i politički krugovi u Srbiji uporno zagovaraju tezu o neophodnosti ulaska Srbije u NATO. Doduše, bilo je i inicijativa, mnogo manje glasnih, za saradnju sa Organizacijom Ugovora o kolektivnoj bezbednosti. Zanima nas Vaše, što je moguće jasnije, mišljenje o ulasku Srbije u NATO. Kakva je Vaša preporuka Srbiji za strategiju bezbednosti, imajući u vidu da je, odlukom Skupštine Srbije, neutralnost zvanična pozicija naše zemlje?

Stvaranje strategije bezbednosti pitanje je koje je striktno u nadležnosti Srbije i njenog rukovodstva. U to se ni u kom slučaju nećemo mešati, poštujući naše srpske partnere.

Mogu samo da primetim da ne vidimo ni vojni ni politički smisao za ulazak Srbije u NATO, za šta agituju neki, kako ste se izrazili, „krugovi". Kao što je poznato, Rusija u celini ima negativan stav prema širenju NATO-a, koji je, pre svega, vojni savez. Našu je poziciju krajnje jasno i otvoreno izneo predsednik vlade V. V. Putin, prilikom susreta sa poslanicima u Narodnoj skupštini 23. marta ove godine. Razume se, to ne znači odbijanje održavanja kontakata sa alijansom, sa kojom Rusija takođe ima saradnju u različitim formatima.

Što se tiče OUKB – ova organizacija ne planira da uđe u konkurenciju ili rivalstvo sa NATO-om. Ne vidim prepreke, između ostalog i sa tačke gledišta neutralnog statusa vaše države, za to da srpska strana uspostavi odnose sa OUKB, pre svega na parlamentarnom nivou, po analogiji sa učešćem Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a.

Rusija, načelno, nije imala ništa protiv ulaska Srbije u EU. Nakon stalnog postavljanja novih uslova iz Brisela, čini se da se u srpskoj javnosti ima sve manje entuzijazma za ulazak naše zemlje u EU. Kako Vi gledate na ovo pitanje, a kao diplomata sa iskustvom, na politiku stalnog uslovljavanja?

Mi znamo da ulazak u Evropsku uniju već niz godina predstavlja strateški cilj Srbije. I s tim u vezi nemamo nikakvu „alergiju". Rusija takođe razvija tesnu saradnju sa EU −  i političku, i privrednu, i saradnju u drugim oblastima.

Što se tiče novih uslova koji se postavljaju Srbiji na njenom putu ka Evropskoj uniji – samo rukovodstvo Srbije može da odluči da li da ih prihvati ili ne prihvati.

Svet je zahvatila ekonomska kriza, svedoci smo spontanih ili dirigovanih revolucija i ratova na severu Afrike, mnoge države se intenzivno naoružavaju, NATO uporno želi da se širi na istok. Čini se da se nakon odluke Rumunije da dozvoli Severnoatlanskoj alijansi instaliranje sistema protivraketne zaštite bezbednosni problemi na kontinentu usložnjavaju. Pošto svet u kome živimo izgleda u budućnosti neće biti mnogo spokojno mesto, zanima nas Vaš komentar aktuelnih međunarodnih odnosa. Kakva je pozicija Rusije danas, i kakva se može očekivati da će biti u budućnosti, u očuvanju stabilnosti i mira u svetu?

Zaista, položaj u svetu izaziva nemir. Duboko smo zabrinuti u vezi sa  jednostranim namerama SAD i NATO-a da stvore netransparentni protivraketni sistem u Evropi. Rukovodstvo Rusije više puta je iznosilo konkretne predloge o modalitetu zajedničkog stvaranja protivraketne odbrane u Evropi na ravnopravnim načelima. Nažalost, naši partneri iz NATO-a za sada ne pokazuju razumevanje.

Što se tiče Vaše zabrinutosti u vezi sa globalnom situacijom, želeo bih da istaknem kolosalnu, neprocenjivu važnost poštovanja fundamentalnih principa međunarodnog prava od strane svih država. Samo na ovakvim osnovama, jednakim za sve, možemo izgraditi bezbedan i pravedan svet.

Gospodine Konuzin, zvaničnici Srbije govore veoma lepo o Rusiji i odnosima naše dve zemlje. S druge strane, svedoci smo svojevrsnog procepa u kome se nalazi srpska vladajuća elita, između Zapada i preovlađujućeg raspoloženja u narodu. Da li imate razumevanja za tako složenu poziciju vlasti u Srbiji, i da li ste prilikom susreta sa zvaničnicima stekli utisak o njihovim iskrenim namerama na jačanju i unapređenju srpsko-ruskih odnosa?

Sarađujemo sa svakim ko ispolji zainteresovanost i ko je spreman za saradnju. Ja svakodnevno − i u političkim krugovima, i u ličnim kontaktima – nailazim na najiskrenije težnje za jačanje odnosa između naših zemalja. Razume se da podržavam takve težnje. Iskrenost u namerama konačno se definiše delima, a ne rečima. A dela svedoče da se rusko-srpski odnosi uspešno razvijaju. Kao potvrdu toga mogu navesti niz primera, kao što je saradnja u oblasti energetike, infrastrukture, trgovine i tome slično.

Postoji jedna vrsta straha i podozrenja u nekim krugovima da će Rusija, kao velika zemlja, zarad svojih interesa i odnosa sa drugim velikim silama, žrtvovati interese Srbije. Bilo je istorijskih primera koji su možda davali povoda za takvo razmišljanje. Recimo, teško je običnom čoveku bilo razumeti, kada nas je 1999. godine napao NATO, zašto nam Moskva nije dala da kupimo savremene protivvazdušne sisteme. Doduše, bilo je i istorijskih primera verolomstva i sa srpske strane prema Rusiji. Recite nam da li je taj strah opravdan, i da li dokazano prijateljstvo naša dva naroda može pobediti nepoverenje?

Rusija iskreno i bez ikakvog egoizma pruža Srbiji svestranu političku i diplomatsku podršku, razvija obostrano korisne trgovinsko-ekonomske odnose. Uveravam Vas da mi visoko cenimo odnose sa Srbijom, koji imaju poseban karakter. Brižljivo čuvamo istorijsko nasleđe koje povezuje naše zemlje. Zbog toga među nama ne treba da postoji nikakvo nepoverenje.

Mogu navesti više primera kada je Rusija žrtvovala sopstvene interese radi Srbije. Setimo se makar čuvenog vraćanja aviona iznad Atlantika u kome je bio premijer J. M. Primakov. Međunarodni aspekti događaja iz 1999. godine, i to ne samo politički, nego i vojni, otišli su mnogo dalje od Srbije. Zbog toga je Rusija morala veoma pažljivo vagati svaki korak, kako bi se izbegle nepredvidljive globalne posledice.

Gospodine Konuzin, zanima nas Vaš utisak o Srbiji, ljudima i vremenu koje ste do sada proveli u našoj zemlji, ne samo kao diplomata, nego i kao čovek koji je imao mnogo susreta, ne samo sa zvaničnicima naše zemlje već i sa običnim ljudima.

Život u Srbiji značajno je obogatio moje životno, profesionalno iskustvo. Otkrio sam za sebe nove dubine slovenskih kultura, karaktera. Fenomen srpstva ima dosta toga zajedničkog sa ruskom tradicijom. Srbi imaju složenu, često tragičnu istoriju. Ona je formirala nacionalne crte karaktera Srba – njihovu nezavisnost, individualnost, čvrstinu. Ono što nedostaje je sloga, između ostalog i pred spoljnim pretnjama.

Imam zaista mnogo kontakata. Uvek težim ka uzajamnom razumevanju sa ljudima i jedinstvu interesa. I skoro uvek u tome uspevam. Uvek me dirne iskrena, neretko intuitivna naklonost običnih Srba prema Rusiji, prema Rusima. I Rusi, a među njima i ja, osećaju prema Srbima iste simpatije. Osećam se veoma prijatno u Srbiji.

(izvor: "Geopolitika", br. 45, )

http://www.srpskaanalitika.com/2011/10/14/aleksandar-konuzin-srbi-potrebna-vam-je-sloga-pred-spoljnim-neprijateljima/

Dr Srđa Trifković - Dosta šamara i poniženja

15. 10. 2011. 15:50h | R. Lončar - Vesti

Dosta šamara i poniženja

Srbija ne bi trebalo da se podanički dodvorava i okreće isključivo ka Evropskoj uniji i Zapadu uopšte, gde ima status neprekidno ucenjivanog izopštenika. Ako želi da opstane i ne zapadne u trajno dužničko ropstvo treba da se okrene ka velikim istočnim zemljama, koje su na uzlaznoj liniji i ne ponižavaju Srbiju, ocenjeno je na Okruglom stolu pod nazivom "Srbija: strategija opstanka", koji je održan juče u Beogradu u organizaciji Fondacije Lorda Bajrona za balkanske studije iz SAD i srpskog magazina "Geopolitika".

- Očigledno je da te zemlje, Kina naročito, imaju investicione fondove koji su na Zapadu presušili. Mada ni tamo ne treba očekivati velikodušnost. Stalno dodvoravanje onima koji te konstantno ponižavaju vodi u još dublje tonjenje - ocenila je dr Dajana Džonston, jedan od vodećih autoriteta među svetskim analitičarima za pitanja evropskog Jugoistoka, koja se preko video-linka uključila u rad skupa.

Dr Srđa Trifković, politički analitičar iz Čikaga, smatra da "Srbija nikad neće ući u EU, što je dobro, jer bi ulazak doprineo daljem političkom, duhovnom i moralnom urušavanju".

  - Više se ne može zavaravati raznim eufemizmima i izvrdavanjima činjenica. Floskula "i Kosovo i Evropa" više ne pije vodu - rekao je Trifković.

 Govoreći o novom talasu krize u Americi, on je rekao da "fenomen deindustrijalizacije u SAD, vodi u katastrofu".

 - Industrijski gradovi odumiru, radnici više ne mogu da prehranjuju porodice. Oligarhija nije zainteresovana za budućnost države i nacije. Dakle, Amerikanci ono što rade nama, rade i samima sebi - ocenio je Trifković.

 Napomenuo je da "zvanični Beograd ignoriše potencijalne saveznike Srba na Zapadu, a to su oni koji su evroskeptici i protivnici politike Vašingtona".

 Na okruglom stolu govorili su takođe dr Marko Jakšić, potpredsednik Skupštine srpskih opština na Kosovu i Metohiji, prof. dr Blagoje Babić i prof. dr Jovan B. Dušanić. 

 

Ništa nije slučajno   Marko Jakšić je ukazao na to da nordijske zemlje, Švedska, Norveška i Finska preko raznih organizacija velikodušno nude Srbima trajno useljenje, dok istovremeno iz tih zemalja Albance koji su svojevremeno tražili politički azil prinudno deportuju na Kosovo. - Nemački Kfor došao je na sever zato što je Tači prošle godine potpisao ugovor sa nemačko-turskom kompanijom o gradnji dve termoelektrane čije turbine će rashlađivati vodom iz jezera Gazivode - ukazao je Jakšić.   Beograd sve proguta Srđa Trifković je ocenio da situacija na Kosovu ne ugožava bezbednost u regionu iz prostog razloga što će Srbija da "legne na svaku rudu". - Bilo bi logično očekivati da šiptarsko divljanje ugrožava bezbednost. Međutim, s obzirom da je u Beogradu na vlasti ekipa koja će apsolutno svako poniženje progutati i svaki šamar otrpeti, nema razloga da očekujemo ugrožavanje bezbednosti - naglasio je Trifković.

 

http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/171571/Dosta-samara-i-ponizenja-

ZAŠTO JE TADIĆ SRPSKI ČEMBERLEN

SVETLANA VASOVIĆ MEKINA: ZAŠTO JE TADIĆ SRPSKI ČEMBERLEN

petak, 14 oktobar 2011 15:35

Čemberlenovi sledbenici U Srbiji stalnim ustupcima i zaklinjanjem u „dijalog" postižu da se dešava upravo ono protiv čega se navodno bore

 

Dodatna uslovljavanja Srbije radi dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU vezana za Kosovo pokazuju da je mantra srpske vladajuće elite o uspešnom putu u „Evropu bez alternative" od početka lažna. „Bezuslovni" dijalog sa Prištinom, kojoj Srbija treba da prepusti i sud u Kosovskoj Mitrovici te ukine tzv. „paralelne" institucije na severu Kosova samo su deo ultimatuma koji Nemačka ponovo nameće Srbiji. 
Ako je odgovornost za postizanje kompromisa samo na strani Srbije, onda to znači da Priština nema nikakvu potrebu da traži ili pristane na kompromis; Beograd će biti prinuđen da kapitulira pred prištinskim zahtevima Berlina i Brisela kako ne bi bio optužen da „nije kooperativan". 

BEZALTERNATIVNO ETNIČKO ČIŠĆENJE Orkestrirano, uz jačanje pritisaka iz najmoćnijih evropskih država, iz srpskih medija se u poslednje vreme sručila lavina zahteva da službeni Beograd u ime srpske evropske budućnosti što pre prizna „novo stanje" na Kosovu. Isto učestalo traži i američki ambasador na Kosovu Kristofer Del. U Srbiji se sa takvim zahtevom slaže bivši potpredsednik vlade Jožef Kasa, koji smatra da Srbija treba da „prihvati gubitak Kosova". Dragoljub Mićunović, ubeđen da se „realnost na terenu menjala na našu štetu, što se i očekivalo", te da u vezi sa Kosovom Srbi gaje iluzije jer se „zna ko je na Kosovu suveren", želi konferenciju na kojoj ne bi bilo predstavnika Moskve a cilj tog skupa bio bi da se odredi odnos srpske manjine i posebnih veza sa „maticom". Isto ponavlja i Milan Nikolić, direktor Centra za proučavanje alternativa. On tvrdi da je „Kosovo izgubljeno", da su srpski manastiri na Kosovu od sada „na tuđoj zemlji" i da sada samo treba „pomoći ljudima koji žele da se isele u Srbiju i prihvatiti ih". 
Tako je Nikolić bez zazora državu koja bi trebalo da bude zaštitnik svojih građana pretvorio u saučesnika progona i čak saorganizatora etničkog čišćenja sopstvenih državljana. 
Komentator u nemačko-srpskom preduzeću  „Politika" podsmeva se „mitovima iz 1389. godine"  i vajka se da ćemo sve prodati „samo da bi sačuvali ono što odavno nemamo (…) i nećemo imati", dok jedan često citiran predsednik civilnodruštvene organizacije upozorava na opasnost koja vreba zbog „nepromenljivosti" srpske politike prema Kosovu, jer zagovaranje „nepromenljivosti realnosti na terenu" navodno vodi u „zamrznuti konflikt". Veliku nuždu da Srbija prihvati „realnost na terenu" vide i Vuk Drašković, Čedomir Jovanović, Bil Klinton, analitičar Danijel Server i kosovski ministar unutrašnjih poslova Bajram Redžepi. 
Rečeni analitičari, zvanični i poluzvanični glasnogovornici vladajuće nomenklature u odbrani politike kapitulacije zaboravljaju na nekoliko nezaobilaznih činjenica. Prvo, da Srbija nije prva država koja se na putu u EU, uprkos briselskoj retorici o „dijalogu", suočava sa ucenama zemalja koje se već nalaze u tom klubu; ali je zato Srbija jedina zemlja od koje se traži da se daleko pre ulaska u EU zvanično odrekne dela svoje teritorije i svojih građana na njoj. Drugo, Kosovo je nezavisnost proglasilo u suprotnosti sa osnovnim principima Međunarodnog prava, a proglašenje je uz to neposredna posledica nezakonite upotrebe sile, zbog čega bi čak i dobrovoljno pristajanje Srbije na „novu realnost" zapravo značilo odustajanje od miroljubive politike i pristajanje na prekrajanje granica silom. Čak i naknadno priznanje zakonitosti nasilja i legalizacija otimačine sopstvene teritorije, što je politika sadašnje vlade, jeste u suprotnosti sa Međunarodnim pravom. Rečeno drugačije, tamo gde su prekršene osnovne norme međunarodnog prava, odnosno „jus kogens" (prilikom ustoličenja nove države Kosovo) ni naknadna „legalizacija" tog nezakonitog stanja – na dugi rok ne bi bila uspešna. 
Zašto? Nasilna promena granice ne može da bude proglašena „zakonitom", čak i da Savet bezbednosti UN potvrdi takvu promenu. U prevodu – najveći „mirotvorci"  koji teraju Srbiju da mic po mic dopuzi do priznanja Kosova u suštini promovišu nezakonitu upotrebu sile u međunarodnim odnosima. 
Konačno, tu je i treća po poklonike priznanja Kosova neprijatna činjenica, a vezana je za sam proces „pregovaranja"  i „dijalog" sa Prištinom. Tražiti rešenje dijalogom jeste razumno, ali i tu postoje granice. Ukoliko ih Srbija prekorači, lako može da se desi da „de fakto" prizna Kosovo kao suverenu državu. 

ZGAŽENE „CRVENE LINIJE" Politika tipa „to što smo sa Kosovom potpisali nekoliko međunarodnih sporazuma ne znači da priznajemo Kosovo" najbolje oslikava naivnost postupaka aktuelne srpske vlasti. Ili vlada smatra da su oni koju su je birali naivni, a sama se samo pravi nevešta. I dobro zna da saučestvuje u procesu „puzajućeg (srpskog) priznanja" Kosova pod dejstvom sve većeg broja priznanja Kosova od drugih država, pritisaka iz EU, jednostrane medijske kampanje kod kuće i poražavajućeg učinka odluke Međunarodnog suda pravde kao posledice pogrešno postavljenog pitanja kojem je – prema priznanju autoru ovog teksta na prijemu u Ljubljani 2009. godine – kumovao predsednik Srbije Boris Tadić. 
Koliko je politika „puzajućeg priznanja"  naopaka, najbolje svedoče primeri iz prošlosti. Uzmimo, recimo, Nemačku, državu koja sad tera Srbiju da se odrekne sudske i zakonodavne vlasti u Kosovskoj Mitrovici, važnih atributa državnosti. Nemačka se posle Prvog svetskog rata ljuto usprotivila poljskoj nacionalizaciji „Nemačke kontinentalne kompanije za gas" (Deutsche Continental Gas-Gesellschaft). Nemačka je tvrdila da u dotično vreme nije priznala Poljsku kao državu te je zato nacionalizacija nezakonita. Uz to se pozvala na činjenicu da, u skladu sa međunarodnim pravom, učestvovanje na nekim konferencijama, pa čak i potpisivanje multilateralnih međunarodnih ugovora – ne znači i priznanje neke države. U datom slučaju – Poljske. Međunarodni sud koji je o sporu odlučivao zauzeo je, međutim, oprečno mišljenje. Sud je utvrdio da je poljska delegacija bila pozvana da učestvuje na mirovnim pregovorima i da je Nemačka, učestvujući na mirovnoj konferenciji, prećutno priznala Poljsku jer su „puna ovlašćenja poljske delegacije bila bezrezervno priznata od delegacije koja je pregovarala u ime Nemačke". 
Štaviše, sud je zauzeo stav da se „čini van sumnje da potpisivanje ugovora takve vrste, bez bilo kakvih rezervi, implicira potpuno priznanje države sa kojom je ugovor bio potpisan… U skladu s tim, poljska država je od strane Nemačke bila priznata još pre 10. januara 1919. godine". Ukratko, Nemačka je, zahvaljujući učešću u pregovorima na konferenciji i posledičnog potpisivanja sporazuma sa Poljskom, priznala postojanje Poljske kao države i potom više nije mogla da tvrdi da Poljska za nju nije država. 
Poznato? Srbija danas ide po istoj stazi kao Nemačka pre gotovo sto godina, po stazi koja Beograd vodi ka „prećutnom priznanju" države Kosovo. To je najjeftiniji put za Brisel a najskuplja „prečica" ka EU za Srbiju. Jer u ovom slučaju Srbija, čak i ako hoće da prizna državu Kosovo i to priznanje trampi za nešto drugo (npr. brži ulazak u EU) – može preko noći da ostane bez bilo kakvih pregovaračkih argumenata. Slikanje Borka Stefanovića sa Editom Tahiri i kosovskom zastavicom, sklapanje sporazuma bez formalnog potpisivanja istih, a u suštini i bez rezervi sa zvaničnim predstavnicima Prištine/Kosova, priznavanje ličnih dokumenata koje izdaju vlasti u Prištini i pečata carine Kosova, uz izgledno ukidanje suda u Kosovskoj Mitrovici, sve to su mali koraci, ali vode ka istom cilju – oduzimanju Kosova od Srbije. Šta Srbija dobija zauzvrat? Sponzorstvo nad etničkim čišćenjem nealbanskog življa sa Kosova i velikodušno „zbrinjavanje" proteranih sunarodnika na ostatku svoje teritorije. 
Slovenija, koja je gotovo celog 20. veka delila sudbu sa Srbijom u istoj državi, odličan je primer kako se zacrtavaju i brane „crvene linije" kada je u pitanju sopstvena teritorija. Kada su pre dve godine slovenačke diplomate, pročešljavanjem nekoliko hiljada stranica dokumenata (koje je Hrvatska poslala u Brisel kako bi tokom pristupnih pregovora otvorila, odnosno zatvorila nova pretpristupna poglavlja) u njima otkrile tekst i geografske karte na kojima je granica u Piranskom zalivu ucrtana na polovini zaliva (što Slovenija odbacuje), službena Ljubljana je odmah blokirala hrvatske pregovore o punopravnom članstvu u EU. Blokada je trajala gotovo godinu dana a Slovenija je potez pravdala i pravilima međunarodnog prava jer, ako država ne reaguje na protivpravni akt druge države, to potom može biti protumačeno kao „prećutni pristanak". Tačnije, prema sudiji Međunarodnog suda u Hagu Fitzmorisu, „ako postoji dužnost ili potreba da se govori ili deluje, a to se ne učini, to znači pristajanje", zato muk „bez sumnje proizvodi legalne efekte". 
Da hrvatski dokumenti i prateće mape sa jednostrano ucrtanom granicom (u kojima Ljubljana vidi pretenzije na slovenačku teritoriju) ne bi u procesu hrvatskih pregovora postali „evropski dokument" i kasnije bili upotrebljeni „protiv interesa Slovenije" borila se ne samo diplomatija desničarske vlade Janeza Janše nego i potonja (levičarska) vlada premijera Boruta Pahora. Obe vlade zahtevale su izuzeće spornih hrvatskih papira. Iako je tadašnji predsednik Hrvatske Stjepan Mesić tvrdio da Hrvatska ne može da se „odrekne vlastitih dokumenata", Slovenija nije odustajala. Američke depeše koje je objavio Vikiliks otkrivaju kako je slovenački ministar spoljnih poslova Samuel Žbogar odolevao pritiscima američke diplomatije da što pre okonča spor sa Hrvatskom. Žbogar je, istina, američkom ambasadoru u Ljubljani Jusufu Gafariju rekao 4. decembra 2008. godine da je on (Gafari) prvi ambasador iz celog diplomatskog kora koga je primio po preuzimanju funkcije ministra spoljnog, i to zato što je on lično – Žbogar – „proamerički nastrojen", ali kasnije, kada se njegova „nastrojenost" kosila sa američkom podrškom hrvatskim interesima, Žbogar je citirao premijera Pahora da će Slovenija, ukoliko bude morala da bira, onda „izabrati svoje interese". I to „pred evropskim". U konkretnom slučaju – i uprkos američkim. 
Povodom hrvatskih dokumenata koji su, kako je tvrdio, jednostrano menjali stanje na terenu, odnosno (prejudicirali nerešenu) granicu sa Slovenijom, Žbogar je rekao da vlada u kojoj sedi želi da nađe rešenje kojim bi „sačuvala obraz" pred domaćom javnosti. Zato bi aminovanje hrvatskih dokumenata koji prejudiciraju granicu „ugrozilo slovenački položaj u vezi sa važnim nacionalnim interesima". Slovenija je dakle bila spremna da se, uprkos pritiscima iz Brisela i Vašingtona, do balčaka bori za procenat svoje teritorije i nekoliko kvadratnih kilometara slane vode, u kojoj ne živi nijedan slovenački građanin. 
Kompromis je na kraju postignut tako što su velmože iz SAD i EU primorale Zagreb na popuštanje. 
To je tipičan primer kako neka država zna koliku težinu imaju na prvi pogled nevažni dokumenti i koja ume da postavi svoje „crvene linije", pozicije, i da ih srčano brani. Za razliku od opisanog primera, oni koji teraju Srbiju na stalno uzmicanje i pristanak na beskonačna uslovljavanja – uništavaju kredibilitet sopstvene države. U diplomatiji je dobro poznato da, ako neka država samo priča da će nešto uraditi a nikad ne uradi ništa, takvo tvrđenje pazara dobija nalepnicu „čip tok" (trabunjanje). Što je možda najbolji opis patetičnih govora vodećih srpskih političara na čelu sa predsednikom države na temu Kosova, što kod sagovornika iz evropskih država izaziva jedva suzdržan podsmeh. 

ČEMBERLEN NAŠEG DOBA Shvatanje da je dobro biti „dobar" u odnosima sa drugim državama i krotko pristajati na tuđe zahteve, kako bi na kraju sve bilo „dobro", najveća je zabluda vladajuće srpske politike. Nekada na prvi pogled „loš" potez može više da pomogne u razrešenju konflikta nego izuzetno „kooperativan" stav, koji ponekad može imati katastrofalne posledice. Države suočene sa neprijateljskim potezima drugih država, prisiljene su da odgovore na isti način ako žele da zaštite svoje interese. Oni koji nisu spremni da vode takvu politiku svesno pristaju na ulogu žrtve. Robert Butbi, proučavajući sudbinu britanskog predsednika vlade Nevila Čemberlena, došao je do zaključka da je tog, po svojim nastojanjima besprekornog čoveka, autora „Minhenskog sporazuma", uništilo – potpuno odbacivanje rata. Čemberlen jednostavno nije imao granicu posle koje bi rekao „dosta", sve kako bi sprečio strahote rata. Hitler je bio impresioniran i oduševljen kada je shvatio da je šokirao Čemberlena pošto je izrekao reč „rat". Hitler je to odmah „unovčio" i uzeo Sudete. Mirotvorni Čemberlen se vratio iz Minhena i celom svetu pokazivao – kako se pokazalo – bezvredan komad papira, za koji je tvrdio da je svetu doneo „mir", jer mu je to obećao Hitler. 
Čemberlen nije bio bojažljiv čovek, ali je svojim postupcima uspeo da učini baš ono što je po svaku cenu hteo da spreči. U Srbiji Čemberlenovi sledbenici stalnim ustupcima i zaklinjanjem u „dijalog" postižu da se stalno dešava upravo to protiv čega se navodno bore. Oni ne znaju ni gde su granice Srbije ni gde su granice u povlačenju pred zahtevima drugih država. Dijalog, naravno, ima smisla, ali je pravo pitanje treba li voditi dijalog po svaku cenu i u svim okolnostima. Tu se nameće i pitanje da li je danas, upravo zbog teškog položaja u kojem se nalazi Srbija, uopšte pravi trenutak da se završava posao oko pitanja Kosova. Treba imati na umu upozorenje Džejmsa Kroforda (James Crawford), jednog od najvećih poznavalaca procesa nastanka i nestanka država. On je upozorio da je najveća vrednost međunarodnog prava u tome da neka pitanja „drži otvorenim" čak duže vreme, kao na primer u slučaju Palestine ili baltičkih zemalja, gde ni period od 70 godina okupacije i na prvi pogled „definitivne promene realnosti na terenu" nisu bili dovoljni da bi te države potpuno nestale. Naprotiv, iako su baltičke države u SSSR iščezle sa karte sveta, ponovo su ustoličene a njihovo postojanje je priznato unazad, bez prekida, od trenutka „okupacije" dalje. 
Oni koji protežiraju srpsko priznanje Kosova zaboravljaju i na činjenicu da takvo priznanje ne bi bilo priznanje realnosti, već priznanje fikcije. U skladu sa principima iz Montevidea, država mora prvo postojati i biti nezavisna da bi bila priznata. Da bi neki entitet zaista bio nezavisan (kako upozorava i pomenuti Džejms Kroford), pre svega „ne sme da bude podređen autoritetu bilo koje države ili grupe država". Da li Kosovo, sa UNMIK-om, KFOR-om i svojom „koordinisanom deklaracijom o nezavisnosti" (CDI) zaista ispunjava taj kriterijum kako bi Srbija, što propagira Vuk Drašković, mogla da uspostavi dobrosusedske odnose sa Kosovom, svojim „najbližim komšijom"? 
Nekad je potrebno vreme, u kojem dođe do promena istorijskih okolnosti, pa rešenja koja su se činila nemogućim – postanu moguća. Aktuelno primicanje priznavanju nezavisnosti Kosova može da onemogući po Srbiju povoljnije rešenje tog problema, sutra. 

Nevažna „realnost"
Priznanje Kosova povlači i pitanje legalizacija nasilja. Priznanje takvog nasilja štetilo bi svima, pa i Kosovu, jer bi presedan legalizacije nasilno otcepljenog dela teritorije (u ovom slučaju Srbije) otvorio mogućnost da sila ponovo postane faktor u razbijanju država. Danas je još uvek jedan od najvažnijih uslova za legalan nastanak države zahtev da država nije nastala kršenjem međunarodnog prava. Otuda nije dovoljno samo „proglasiti" državnost na nekoj teritoriji, „kontrolisati" njene granice (kao što želi Hašim Tači, odnosno „biti suveren", kako bi rekao Dragoljub Mićunović) i licitirati broj sakupljenih međunarodnih priznanja. Da bi država u današnjem svetu zaista bila priznata kao država i da u suštini ne bi bila ono što pravnici zovu „de facto režim" ili „entitet", mora da bude uspostavljena na zakonit način. O tome govore i mnogi drugi poznati primeri – Turska republika severni Kipar ili Tajvan, koji na isti način poput Prištine „kontrolišu" svoju teritoriju i predstavljaju novu „realnost". Slično je bilo i u primeru entiteta koji su se zvali „Mandžuko", „Biafra" i „Severni Vijetnam". Ali nijedan od tih entiteta nije bio i nije „država" po slovu međunarodnog prava. Kao što to ni dan-danas nije Kosovo, entitet bez stolice u UN, bez članstva u najvažnijim međunarodnim organizacijama, bez međunarodnog koda i pozivnog broja, kao i bez mogućnosti da svoje sportske reprezentacije šalje na priznata međunarodna takmičenja. 

Neuspeh marionetskih država
Za odbacivanje kreiranja novih država na tlu postojećih država pomoću stranih vojnih intervencija bila je najvažnija, sve do slučaja Kosova, „američka" tzv. „Stimsonova doktrina". Posredi je „politika nepriznanja" koja odbacuje priznanje marionetske države i teritorijalno proširenje uz podršku strane vojne sile. Američki ministar spoljnih poslova Henri Stimson (Henry L. Stimson) je 7. januara 1932. godine poslao notu Japanu kojom je odbacio okupaciju dela Kine i proglašenje nove marionetske države Mandžuko. I Mandžuko je onomad, kao Kosovo danas, doživelo priličan broj priznanja od tada uticajnih država. Mandžuko su priznali El Salvador, Dominikanska republika, Sovjetski Savez, Italija, Frankova Španija, Nemačka, Mađarska. Posle početka Drugog svetskog rata Mandžuko su priznale i Slovačka, Francuska, Rumunija, Bugarska, Finska, Danska, NDH i vlade okupiranog Tajlanda, Filipina, pa čak i same okupirane Kine. Većinu sveta sva ta priznanja svejedno nisu ubedila da je Mandžuko zaista nezavisna država. Ostale države su vodile „politiku nepriznavanja" prema Mandžuku. 
Jesmo li primetili da je i u primeru Kosova, uprkos brojnim priznanjima, na delu ništa manje snažna „politika nepriznavanja" i odbacivanja državnosti Kosova? Zbog te politike Kosovo ne može da postigne univerzalno međunarodno priznanje, a to znači da je njegova „državnost" još uvek bez čvrstih temelja. Priznanjem Kosova Srbija bi izdala ne samo principe međunarodnog prava nego i brojne države koje su se u diplomatskoj odbrani Srbije izlagale velikim pritiscima evropskih država i SAD. 

Evropske laži o granicama
U srpskoj javnosti sve češće proturane tvrdnje kako EU ne može da prihvati Srbiju kao kandidata ili člana Unije ukoliko ne reši pitanje granice i probleme sa Kosovom - predstavljaju neistinu. Slovenija je, na primer, ušla u EU još 2004. godine iako ni izdaleka nije imala rešen problem granice sa Hrvatskom. Ni na kopnu ni na moru! Sada u EU ulazi Hrvatska iako bi sa susedima (BiH, Srbijom i Crnom Gorom) tek trebalo da se dogovori oko granice. Španija je davno ušla u EU uprkos sporenju sa Velikom Britanijom oko Gibraltara. Francuska i Italija se još uvek svađaju zbog granice na Mont Blanku. Španija i Portugalija nikako da reše otvoreno pitanje grada Olivenca, a Austrija i Nemačka (i Švajcarska, koja je van EU) godinama se glože oko međe na Bodenskom jezeru. Uprkos tome, nijedna od nabrojanih država nije komšiji zatvorila put u punopravno članstvo u Evropskoj uniji. 

Pečat