Неуспешан покушај насилног преузимања власти
Владимир Вулетић
7–8 minutes
Да ли су сцене насиља које смо имали прилике да видимо у недељу увече испред градске скупштине биле тек неуспео покушај заузимања институција или нешто друго, показаће време, али извесно је да је ружна слика послата у свет.
Истини за вољу – ако се изузме најближе окружење које баш и није неки свет – исти није био расположен да на Бадње вече гледа слике насиља из Београда. Тако на пример Си-Ен-Ен вест о протестима у Београду није ни пренео, а Ројтерс и Би-Би-Си су на својим порталима донели кратке прилоге који су веома брзо поклопљени другим збивањима. Дојче веле је у први план истакао насиље али, на жалост Палестинаца, оно које још увек потреса Газу, а не, на нашу срећу, оно које се односи на збивања у Београду. Једино је РИА новости на свом сајту као ударну вест истакла слике из Београда пропраћене речима Марије Захарове да је по среди очигледан покушај колективног Запада да уздрма ситуацију у Србији техникама мајданског пуча.
Овај текст започет је прегледом вести и слика јер су једино оне важне. Слике о догађајима и њихово тумачење, а не сами догађаји, утичу на динамику друштвених збивања. Када је о самим збивањима реч, неко ко се затекао у близини градске скупштине те недеље увече могао је да види групу људи величине оне која напусти неку већу биоскопску салу, попут оне у Дому синдиката. Представа којој су присуствовали, а коју су гледаоци неколико телевизија, али не и јавног сервиса, могли да прате уживо и фокусирано, јесте био својеврсни перформанс у коме су главну улогу имали неки од вођа опозиционе групе „Србија против насиља" (СПН) и одређени број Н. Н. лица, који су из само њима знаних разлога бацали каменице на зграду Скупштине града и покушавали да развале врата металним шипкама.
Присуство полиције у згради било је видљиво само по штитовима на којима се рефлектовала светлост блицева фото-апарата и каменице које су улетеле у зграду. Нема сумње да је полиција била добро обавештена о намерама демонстраната и врло сталожено и стрпљиво чекала да дејство сузавца раздвоји милитантне демонстранте од оних који то нису. Након тога су изашли из зграде и похапсили оне најратоборније, док су се преосталих пар десетина или стотина који су се ту задржали и након сузавца разбежали.
Занимљиво је да су демонстранте предводили, подстицали и давали им легитимитет поједини лидери групе „Србија против насиља", али не сви. Да ли то сведочи о поделама у оквиру вођства око начина и метода борбе или је само реч о тактичком раздвајању на милитантно и цивилно крило како би се према развоју ситуације протест наставио, остаје да се види. У сваком случају, намера организатора је била распламсавање протеста о чему су и обавестили јавност. Недељна збивања имала су циљ, пре свега, да испровоцирају неадекватну реакцију полиције, што би изазвало револт грађана који би, рачунало се, сутрадан масовније дошли на протест или бар подржали оне који би постављали најављене барикаде у различитим деловима града. Десило се, међутим, супротно. Већина грађана је била револтирана управо тиме што полиција није енергичније поступала. Други циљ насилних демонстрација био је привлачење пажње светских, пре свега, западних медија, што је такође изостало. Реаговали су само руски државни медији који су дали за право онима који тврде да опозиција делује по налогу западних безбедносних служби у намери да дестабилизује или чак насилно преузме власт како би се омогућило признавање Косова од стране Београда. То су својим изјавама или дистанцирањем од ових протеста потврдили и опозициони политичари суверенистичке провијенције.
Да ствар буде гора по СПН, покушавајући да остваре циљеве – какви год да су, коришћењем насиља, ова група је делегитимизовала и свој назив. Ултиматуми полицији да ће уследити фронтални напад на зграду скупштине уколико их не пусте у њу, који је упутио један од опозиционих лидера, можда је испунио његов дечачки сан о командовању војском, али је сан опозиције да би овим протестом могла да упали пламен масовне побуне био потпуно расплинут.
Потпуни дебакл насилног покушаја упада у скупштину града који није постигао ниједан од циљева, дао је повода аналитичарима на друштвеним мрежама да за неуспех окриве наводну и одраније познату сарадњу Драгана Ђиласа и Александра Вучића. То, међутим, има смисла таман колико и тврдња да је некадашњи европски првак Црвена звезда испала из групне фазе Лиге шампиона у договору са „Јанг бојсима".
Ова паралела није случајна. Наиме, овакав развој догађаја у великој мери је последица митолошког дејства демонстрација из 1996-1997 и петооктобарских догађаја у којима је срушен режим Слободана Милошевића.
Као што то обично бива када се некритички покушава прекопирати историја, она постаје фарса. Разлог томе је неисторичан приступ разумевању историјских догађаја фокусирањем само на њихове последице.
Опозиција је из неког разлога поверовала у своју пропагандну мантру да живимо „деведесете", па је из тога извукла и погрешан закључак да се излаз може остварити на исти начин и средствима која су тада примењена.
У конкретном случају, сматра се да је довољно прогласити изборну крађу па ће људи у то да поверују на „часну" реч. Подсетимо, 1996. године избори су заиста покрадени тако што је фалсификован изборни материјал. Сада су опозициони чланови бирачких одбора својевољно потписали записнике, што сведочи да није било никакве крађе. Неспретно спиновање бројем наводно фантомских бирача показало се као неоснована прича па се на крају крајева све свело на врло мали број документованих случајева који нису могли утицати на изборни исход. Утиску није много допринео ни контрадикторни извештај посматрача из ОЕБС-а.
Оно што се не схвата, општа ситуација у друштву је потпуно различита, а различите су и међународне околности, као и однос власти према њима, који је сада много промишљенији и опрезнији. О персоналном саставу опозиционих лидера већ не треба ни трошити речи.
Све у свему, изгубљена битка не значи и изгубљен рат. Ако има нешто мудрости, опозицији би зарад сопственог опстанка и опстанка демократског политичког система било боље да извуче поуке из ове ситуације и сачува нешто од преосталог кредибилитета како би се спремила за локалне изборе или евентуално нове београдске изборе – јер није више само питање да ли Несторовић и екипа око њега хоће уз власт, већ да ли рационална власт хоће да себи стави букагије око ногу. Поготову сада када се најјача опозициона листа самоиницијативно дерогирала.
Професор на Филозофском факултету у Београду
Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa
