91.222.7.144

Отворено о „разграничењу" - или ниједна обмана не траје довека

Миливоје Михајловић

6-7 minutes

---

Поштовани пријатељу,

Разграничење, корекција граница, размена територија, подела…или како већ ови наши политичари називају тај свој међусобни договор за опстанак на власти, пре свега, није цивилизацијско решење. Став два локална лидера да два народа не могу да живе заједно и да „страхују" да ће сваког тренутка да крену у битку до истребљења, можда би могао да наиђе на разумевање у раном средњем веку. Али, у 21. веку, у Европи, такве идеје су у сукобу са разумом и говоре о цивилизацијском застоју. Народ ће као и увек у прошлости, пре или касније – а од тога зависи и цена коју ће платити, схватити шта политичке елите раде.

Ниједна обмана не траје довека. Ми се са политиком 'дружимо' четири деценије и давно смо научили да не треба слушати шта политичари говоре, већ гледати шта раде. Сведоци смо великих несрећа које су припадници наших народа чинили једни другима. Обојица смо осетили како је бежати из свог дома, са кесом фотографија, били актери избегличких драма и туговали на сахранама пријатеља.

Разговори Срба избеглих са Косова су годинама почињали питањима: „Шта ти је остало доле? Шта си извукао?" „Ја сам извукао – поуке", одговарао сам, у шали, верујући да је тако. Али, сад видим да нисмо извукли поуке.

Двадесет година политичари стављају „љуту траву на љуту рану". Држе народ у психолошком логору где завијају сиренама „ратне опасности". Вешто глуме бес и мржњу, а пословно беспрекорно сарађују и богате се. Једни плаше народ Србима и Русима, други „олујом на Северу" и терористима.. Једни купују авионе у рекламне сврхе, други праве војску да би се сликали… Кад затреба – запуцају, запале неку кућу, запрете „исламском државом", призивају „олују", купују посланике, тргују уценама, осликају воз иконама, хапсе једни друге… Театар апсурда!

Народ је опседнут страхом и нема времена да размишља о томе зашто правимо најгоре, а најскупље путеве на свету, зашто продајемо предузећа у бесцење, зашто послове воде „контроверзни бизнисмени", зашто се лечимо преко Гоогле-а, зашто молимо Бога да нам деца што пре оду у иностранство и убеђујемо их да је носталгија боља од овога што имамо…

Знам да ми Балканци имамо проблем са логиком и да код нас прошлост траје дуже него на другим местима у свету, али ме чуде Европљани. Како они не виде шта се дешава? Шта они подржавају? Стално прете међународним судовима, санкцијама, а заправо одржавају системе корупције, не виде обичног човека… Као да им, нек ми Бог опрости грешне мисли, неко плаћа за то.

Је ли судбина Балкана срозана на то да се подршка сулудим идејама обезбеђује давањем предузећа и аеродрома у бесцење и понижавајућим концесијама за путеве? Није ваљда најважније да се осигура безбедно функционисање „балканске хероинске руте"? Да ли их то за милионске хонораре уче „саветници" који су деценијама палили односе између два народа?

 

Да ли до нормализације може да се дође без критичког преиспитивања Бриселског дијалога? Да ли одговорност сносе преговарачи две стране или део одговорности припада Европској унији? Да ли је једној и другој, па и трећој страни (ЕУ) истински стало до нормализације односа? Да ли је Бриселски процес, који је имао амбицију да буде најозбиљнији мировни процес у Европи након Другог светског рата, претворен у пропагандни инструмент опстанка на власти? Да ли у случају Косова треба и може да се преломи „преко колена"? Ко све има интерес да се косовско питање реши? А чији је интерес да се овај проблем не решава? Да ли флоскула „сачекајмо боља времена" заправо значи „сачекајмо тренутак кад ћемо ми бити јачи", па да онда решавамо? Или је то само изговор за неспособност и неспретност? Вреди ли „европска перспектива" за Србе, а да је не буде за Албанце? Уверен сам да већина људи зна одговоре на ова питања.

Заиста, не верујем да ико може да поверује да би разграничење, подела или корекција граница занавек одвојила Србе од Албанца и отклонила све етничке проблеме. Ако је одлазећој бриселској администрацији неопходан резултат, бесмислено је да га остварују погрешним решавањем компликованих односа наша два народа.

Бриселски дијалог је од почетка у кризи. Сада је клинички мртав. Мора да се ресетује, да све три стране – Албанци, Срби и ЕУ (или како ми волимо да кажемо – међународна заједница, шта год то значило) покрену искрен дијалог. Знам да је потребно осигурати демократски приступ, обезбедити да то буде дијалог два друштва (а не два човека) и два парламента (а не два политичара). Да то буде дијалог о опстанку два народа (а не о опстанку две власти) и да за посреднике у дијалогу циљ буде мир, а не само пројекат који доноси публицитет, нову функцију и новац. И знам да би први корак требало да буде да се грађанима који живе на Косову обезбеди потпуна слобода кретања.

Бриселски дијалог је пропао због тога што је понизио људе који живе на Косову, што се претворио у медијски хепенинг и изгубио везе са реалношћу. Невероватно, али после сваке рунде разговора одржаване су прес – конференције које су имале за циљ не да открију, већ да сакрију договоре, ако је уопште и било договора. Дакле, верујем да би Твој предлог о тајм-ауту у Бриселском процесу био користан ако би се све три стране договориле да више не импровизују, да поштено разговарају да би дошли до праведног решења. Да престану да хушкају народ на „оне друге". И да, за почетак, покажу да стварно имају капацитет, тако што ће, рецимо, пронаћи убице Оливера Ивановића.

БИОГРАФИЈА

Миливоје Михајловић, рођен је 1958. године у Приштини. Дипломирао је југословенску књижевност. Новинарством се професионално бави од 1983. године. О догађајима на Косову извештавао је за приштинско „Јединство", Танјуг, Радио-телевизију Београд, ББЦ, АПТН, Агенцију Франс Пресс, ЦБС… Био је главни уредник Радио Приштине, оснивач Медиа центра, уредник информативног програма YУ-инфо телевизије, директор Центра за информисање и маркетинг Привредне коморе Србије, директор Канцеларије за сарадњу са медијима Владе Србије, директор Радио Београда…

(КоССев)

 

nspm.rs

Слободан Антонић: Шта ће Приштини војска кад има Бондстил?

5-6 minutes

---

Видим да је колега Љепаја у свом одговору критичан према идеји Вучића и Тачија – о којој сам писао прошли пут – да Србија у замену за Север Косова фактички призна „Републику Косово" тако што би одобровољила Русе да не ставе вето на аплицирање Приштине за пријем у УН.

Оно што ми се чини као, можда, не баш најбоља обавештеност, међутим, јесте уверење мог саговорника да „коалиција Москва-Анкара", као „кумче нашег двојца", има амбицију „да поново прекраја Балкан", пошто је „јасно да границе на Балкану Русији и Турској нису по вољи".

За Анкару не знам, али за Москву сам уверен да изричито одбија горенаведени пакет. Она зна да би редослед збивања након споразума Вучић-Тачи био:

1. Косово улази у НАТО (самостално или као део Албаније);
2. отвара се криза у „Прешевској долини";
3. једини начин да се Србија заштити јесте да и она уђе у НАТО;
4. после пада Србије, слама се отпор и Републике Српске, па на крају и БиХ постаје члан НАТО – тиме Русија бива протерана са целог тзв. Западног Балкана.

Као и у шаху, погрешан потез доводи до брзог мата у четири потеза.

Отуда је Путин, приликом последњег сусрета са Вучићем, како тврди московски Комерсант, одбио Вучићево убеђивање да, уколико се Београд и Приштина договоре о „разграничењу", Москва одустане од вета на улазак Косова у УН.

И сада, пошто Београд, тако, тешко да може да испоручи столицу у УН за Приштину, споразум Тачи-Вучић изгледа ми даље је него икада.

Дакле, уважени колега, у овој нашој дебати вероватно је мање важно да ли се ми с нечим слажемо или не, него је питање шта ми знамо да се дешава и шта можемо да претпоставимо да ће се десити.

У том смислу, остаје моје питање – да ли се у Приштини процењује да се споразум Тачи-Вучић заглавио? Да ли је процена да су наша двојица „председника" даље од Нобела за мир него што им се то само пре пар месеци чинило? Да ли је, заправо, читава ствар пропала?

Шо се тиче Вашег питања „да ли се Србија наоружава да очува мир или се спрема за нови (Балкански) рат", рекао бих да се то питање још више поставља за „Републику Косово".

Није ми јасно шта ће „РК" уопште војска ако Косово чува НАТО, и ако се код Урошевца налази једна од највећих војних база САД у свету?

Очигледно, прављење „војске РК" тешко да има везе са заштитом територије РК од „спољњег непријатеља". Чему онда нова војска? Да није случајно како би била употребљена против „унутрашњег непријатеља"? И нису ли главни „унутрашњи непријтељ" косметски Срби, пре свега они на Северу Косова?

Надаље, волео бих да колега Љепаја прокоментарише и налазе једног истраживања, спроведеног у Албанији и Србији, а које су платили Норвежани.

Да нагласим да је истраживање рађено баш у Албанији, дакле не међу Албанцима на Косову, и да га је тамо спровела албанска агенција, а у Србији је сондажу урадила српска агенција.

По том истраживању, 64 одсто Срба има негативан став према Албанцима, док је код 59 одсто Албанаца изнађен такав став према Србима. Иако Албанци, дакле, нешто мање не воле Србе него што је то обратно, Албанци као главног непријатеља од народа из окружења истичу управо Србе – њих чак 68 одсто, док Срби свој страх деле између бојазни од Хрвата (45 одсто) и од Албанаца (33 одсто).

Као „агресивне" Србе описује чак 57 одсто Албанаца, док исто мишљење о Албанцима има 51 одсто Срба.

Морам да признам да ме је зачудио податак да Албанци из Албаније нас Србе виде као „агресивне". Шта ми, уопште, имамо с њима? Они су можда неког од нас видели у Саранди, где Срби почињу да летују због повољних цена, али становника Албаније који су срели неког из Србије заиста је мало.

Одакле онда предрасуда о Србима као „агресивним"? Ово ми је било необично имајући у виду раширени осећај данас у Србији да смо ми већ стар и уморан народ, који се млако бори за своје интересе. Кад гледам београдске, нишке, новосадске или крушевачке девојке и младиће – а као професор мислим да препознајем шта воле и како размишљају – не могу а да се не зачудим опису данашњих Срба као „агресивних".

Могао бих разумети да су Албанци са Косова, поготово они који памте оружане сукобе 1998-1999, мишљења да су Срби „агресивни". Али, Албанци из Албаније? Зар је етничка пропаганда толико јака? – питам се. Зар се толико слабо познајемо?

А можда и није тако лоше да између нас постоји равнотежа страха. Јер, ако једна страна процени да је друга слаба и страшљива – неће ли уследити још једна спирала насиља?

И тако опет долазимо на питање нове војске на Балкану и на недоумицу – а против кога? Против „агресивниих" Срба?

(Слободан Антонић – КосСев)