„Милошевић је прихватио савет Москве “

„Прихватио је савет Москве"

• 18:39 20.08.2011.
• 0 коментара

МИЛОШЕВИЋ – 70 ГОДИНА

БИВШИ ПРЕДСЕДНИК ВЛАДЕ РУСИЈЕ

ЈЕВГЕНИЈ ПРИМАКОВ:

„ЈА САМ ГА ОВАКВОГ ЗНАО"

Јевгениј Примаков и Слободан Милошевић

·        На моје директно питање – може ли се сматрати да Милошевић прихвата планове „Велике Србије", он је одговорио: то је могућно остварити само кроз море крви на шта ја нећу пристати

·        Ја сам Медлин Олбрајт директно упитао: „Мислите ли Ви да би успех у Дејтону могао бити постигнут да није улоге Милошевића?". Она ми је одговорила такође директно: „Да, без Милошевића позитиван резултат не би био постигнут"

·        Наш последњи сусрет био је у Хагу где сам дошао на позив Слободана Милошевића као сведок одбране… Још једном сам осетио колико је тај човек био храбар, силне воље, паметан… 

     ПРВИ мој сусрет са Слободаном Милошевићем догодио се 8. јануара 1993. године. Био сам руководилац Спољне обавештајне службе Русије и, по налогу председника Јељцина, допутовао авионом у Београд истог дана, када је на Женевској конференцији представљена резолуција Венса-Овена. 

     Та резолуција је, по оцени Москве, могла бити искоришћена у интересу уклањања затегнутости и стабилизације ситуације у Босни и Херцеговини. Мој југословенски колега ме је допратио у резиденцију председника Србије.

     Усусрет ми је изашао скромно одевен човек с напрегнутим и, истовремено, како год то звучало пардоксално, спокојним изразом лица. После уобичајеног поздрава прешли смо на разговор, ради кога сам и допутовао у Београд. 

     Морам рећи да су све моје бојазни поводом тога да нећу пронаћи ону неопходну нит која ће ме повезати са саговорником остале далеко позади.

     Одмах је постало јасно да је Милошевић расположен и спреман за отворену размену мишљења. У својим примедбама и тврдњама он није показао само феноменално познавање ситуације, не само отсуство крутости и задртости која се тако често приписивала том државнику, него и искрену отвореност и осећање велике одговорности за оно што се догађа. Ево одломака из онога што је рекао Милошевић: стабилизација у Босни је неопходна за стабилну ситуацију у Србији – ја то добро разумем; отсуство мирног решења у Босни може довести не само до спољне, него и до унутрашње опасности за Србију кроз јачање екстремних националистицких елемената. 

"Ви треба да одете у Женеву (рекао сам му). После извесног оклевања, Милошевић се сложио и, мора се рећи да је, доневши одлуку, ишао правим путем без икаквог кривудања. То је, очигледно, такође црта његовог карактера."

 

     На моје директно питање – може ли се сматрати да Милошевић прихвата планове "Велике Србије", он је одговорио: то је могућно остварити само кроз море крви на што ја нећу пристати.

     Милошевић је прихватио савет Москве – да отпутује у Женеву и узме учешћа у раду конференције. То је имало одлучујући значај за њен успех на тој етапи: грађански рат у БиХ, потхрањиван споља, се стишавао и на крају крајева је прекинут. Али нећу да изврћем истину – он није одмах прихватио савет да отпутује у Женеву. 
На почетку је рекао: како ћу ја да идем тамо – зар Ви не знате какву антисрпску кампању воде западна средства масовног информисања? А треба имати у виду и да делегација Републике Српске иступа против резолуције Венса-Овена.

     - Баш због свега тога, одговорио сам, Ви треба да одете у Женеву.

     После извесног оклевања Милошевић се сложио и, мора се рећи да је, доневши одлуку, ишао правим путем без икаквог кривудања. То је, очигледно, такође црта његовог карактера.

     Уверен сам да многи, благо речено, необјективно оцењују улогу Слободана Милошевића у догађајима и у БиХ и на Косову. Познато је да је у политичком решењу у Босни и Херцеговини тачка била стављена споразумом који је потписан у Дејтону. Спреман сам да наведем свој разговор са државним секретаом САД Мадлен Олбрајт, који је вођен касније, када сам постао министар спољних послова Пусије. 

     Ја сам њу директно упитао: "Мислите ли Ви да би успех у Дејтону могао бити постигнут да није улоге Милошевића?". Она ми је одговорила такође директно: "Да, без Милошевића позитиван резултат не би био постигнут".

     Имао сам прилике да се више пута састајем са Слободаном Милошевићем – и у Београду, и у Москви, и у Хагу где сам био сведок одбране на заседању Међународног трибунала. Нећу подробно говорити о свим тим сусретима, али о некима ипак хоћу, тим више што су они имали непосредан однос према ставовима Милошевића у погледу Косова. Ти ставови се такође често деформишу или, у сваком случају, представљају се црно-белим бојама. А они су били много сложенији.

"Ми смо схватали тешкоће Србије која је у питању Косова била под директним притиском САД и других западних сила, и можда јој није у то време у свему успевало да превазиђе нееластичност својих ставова. Али, могу да посведочим да је Слободан Милошевић нагињао ка позитивним компромисним мерама које су биле онемогућене варварским бомбардовањем Југославије, уз изигравање Савета Безбедности ОУН."

     Али, на почетку мала дигресија. Учествујући у Контактној групи, Русија је чинила све што од ње зависи да би Косово сачувала у саставу Србије. При томе је посебну пажњу обраћала тражењу политичког решења. Ми смо схватали тешкоће Србије која је у питању Косова била под директним притиском САД и других западних сила, и можда јој није у то време у свему успевало да превазиђе нееластичност својих ставова. Али, могу да посведочим да је Слободан Милошевић нагињао ка позитивним компромисним мерама које су биле онемогућене варварским бомбардовањем Југославије, уз изигравање Савета Безбедности ОУН.

     Вратимо се Косову. Заоштравање ситуације тамо било је могућно очекивати. Мислим да је била грешка одбијање широке аутономије Косова. У суштини, установљено је двовлашће у том делу Србије. Активирала се Армија ослобођења Косова, која је добијала озбиљну помоћ из суседне Албаније. Поћели су крвави сукоби.

"У јуну 1998. године Јељцин је позвао Слободана Милошевића у Москву. У преговорима сам учествовао и ја, као премијер Русије. Усвојена је врло важна Заједничка изјава, чији смо текст, у суштини, израдили Милошевић и ја."

     У вези с тим, сећам се свог састанка са Слободаном Милошевићем 17. марта 1998. године, у току кога смо разговрали о путевима нормализације на Косову. У принципу ја сам био задовољан резултатима тог сусрета, зато што је следећег дана Милутиновић изјавио да је Србија спремна да отпочне преговоре с политичким руководством косовских Албанаца – с Руговом. То је био главни момент мог разговора с Милошевићем. То што је изјаву дао господин Милутиновић, а не он, нисам испрва разумео, а затим сам схватио да, очигледно, за тим стоји жеља да се подвуче да је "визави" Косова Србија. Тада је Милутиновић већ био председник Србије, а Милошевић је постао председник Југославије.

     Напетост на Косову почела је да опада. У Приштини се приступило преговорима с Руговом. Али кроз недељу дана одиграли су се догађаји који су разбили преговоре. Иицијатор тих догађаја била је Армија ослобођења Косова, која је пресекла тада магистралну линију која је повезивала Косово са Србијом, а такође, пробивши се у пограничне рејоне Косова с Албанијом, успоставила контролу над тим рејонима. Као одговор на та дејства биле су активиране српске оружане снаге и почели сукоби који су довели до многих жртава међу њима и мирног становништва. У таквим условима преговори су били прекинути.

     У јуну 1998. године Јељцин је позвао Слободана Милошевића у Москву. У преговорима сам учествовао и ја, као премијер Русије. Усвојена је врло важна Заједничка изјава, чији смо текст, у суштини, израдили Милошевић и ја.

     Заједничка изјава је садржала неколико момената принципијелног карактера: о спремности на враћање избеглица, о спремности на сарадњу с Високим комесаријатом за питања избеглица и с Међународним Црвеним Крстом, о могућности да међународне организације посећују Косово, о намери да отпочну преговори у којима би са српске стране учествовали – српски део становништва Косова (плус Београд), а са албанске стране – Ругова.

"Разговор се водио неколико сати. Слободан ми је рекао: "Ја сам спреман и учинићу такав "гест", али не мислим да ће га прихватити Американци који стоје иза одлуке о бомбардовању"."

     У разговору смо се унеколико зауставили код питања повлачења југословенских специјалних јединица из Косова. Милошевић је објашњавао немогућност такве једностране мере тиме да, ако се то догоди, почеће бегство српског ставовништва с Косова и геноцид над Србима. Али, он је условио (и то је било записано у заједничкој изјави) обавезе повлачења трупа по мери прекидања терористичке активности са стране армије ослобођења Косова. Предвиђала се одређена корелација између та два процеса - прекидом терористичке активности од стране АОК и повлачењем јединица југословенске армије с теритотије Косова у места пређашње дислокације. 

     Следећи сусрет са Слободаном Милошевићем догодио се већ у време бомбардовања Југославије. Допутовао сам у Београд после телефонског разговора с председником Француске Жаком Шираком који ме замолио да поразговрам с председником Југославије да учини "неки корак", после чега ће, по речима Ширака, бомбардовања бити прекинута. Ширак је очито био на страни противника акције НАТО али се, очигледно, бојао да то отворено каже. 

     Читалац зна став Русије – ја сам одбио да извршим посету САД и окренуо сам назад авион над Атлантиком, ми смо безрезервно осудили бомбардовања, захтевали њихов неодложан прекид и одлучили да за то, како је предлагао Ширак, искористимо југословенски "гест". Милошевић је био споља спокојан, иако му се кроз лице пробијала озбиљна напрегнутост.

     Разговор се водио неколико сати. Слободан ми је рекао: "Ја сам спреман и учинићу такав "гест", али не мислим да ће га прихватити Американци који стоје иза одлуке о бомбардовању". 

     Тако је и било. Чим се мој авион подигао у ваздух, на београдски аеродроме су се сручиле бомбе. Иако се у Изјави, објављеној у Београду, говорило о многом позитивном, што је могло бити узето за основу нормализације на Косову, бомбардовања су настављена. 

"После доласка на власт у Вашингтону демократске администрације све више контрастно се манифестовала линија усмерена на то да ослаби Србију, да јој не да да се учврсти и, могућно, да се заврши процес потпуне дезинтеграције Југослаије. "

     И најзад, наш последњи сусрет - у Хагу где сам дошао на позив Слободана Милошевића као сведок одбране. Пред иступање на заседању трибунала имао сам дуг састанак са Слободаном. Још једном сам осетио колико је тај човек био храбар, силне воље, паметан… 

     … После доласка на власт у Вашингтону демократске администрације све више контрастно се манифестовала линија усмерена на то да ослаби Србију, да јој не да да се учврсти и, могућно, да се заврши процес потпуне дезинтеграције Југослаије. 

     Ствар је у томе што се код дошавших на власт у Белој кући демократа формирало идеолошко одбијање господина Милошевића. И усто, како мени изгледа, додат је њихов негативан однос према томе што је Милошевић покушавао да спречи распад Југославије, а то није улазило у геополитичке планова Сједињених Држава".

 http://fakti.org/serbian-point/poslusao-je-savet-moskve

 

Журе због 2012. и Сребренице

• 01:52 19.08.2011.
• 0 коментара

ШТА СЕ КРИЈЕ ИЗА НАМЕРЕ  ХАШКОГ ТРИБУНАЛА ДА ГЕНЕРАЛУ МЛАДИЋУ ПРВО СУДИ ЗА СРЕБРЕНИЦУ?

 

·        Постоји  бојазан да би они по завршетку оптужнице, једноставно, Младића предали у даљу надлежност суду у БиХ, да он заврши остатак, јер Хаг све што је ван Сребренице, очито, много не интересује

     Младићев адвокат Милош ШАЉИЋ:

     - Очито је да желе да скрате поступак јер се Трибунал затвара најкасније 2012. године. Да би се то постигло, морали би да се поступци Караџићу и Младићу заврше у што карћем року. А пошто суђење Младићу још није ни започето, морали би да му скрате предпретресну фазу највише колико могу - а то је на неких осам до десет месеци - па да онда после тога крену са претресом како би се током идуће године изводио доказни поступак.

     Међутим, само раздвајање оптужнице може да штети са више стране. Прво што ми хоћемо јесте концентрација доказа. Наиме, хоћемо да се прикаже читава ситуација на читавом терену.

     А друго, постоји  бојазан да би они по завршетку оптужнице, једноставно, Младића предали у даљу надлежност суду у БиХ, да он заврши остатак, јер Хаг све што је ван Сребренице, очито, много не интересује.

     То су могућности које ми сада можемо да само претпоставимо, али су те могућности, с обзиром на читаво дешавање, савим релане. 

     Сама оптужба против Младића је, вероватно, по својој сложености, најтежи предмет који је Хаг имао до сада имао. А то значи да припрема за суђење не би требало да траје мање од годину и по дана. Уосталом, још нису ни почеле стране један другој да достављају доказе. То би требало да почне тек почетком септембра, а после статусне конференције почеће интензивна размена међу странама, па свака треба да обави испитивање и проверавање сведока које мисли да  предложи. А још треба се сви докази обраде и да се обаве разговори са вештацима...

     То је обиман посао и сложен који не може брзо да се оконча. Њима је очито стало и да на овај начин мало дестабилизују одбрану, да доведу у питање и саму сврсисходност одбране.

     Велики брат жели „крив је" по сваку цену!

·        Изгледа да се иза игре са раздвајањем крије намера да се  Ратко Младићпо осуди сваку цену – за било шта 

·        Очигледно је да су у Трибуналу од лекара добили податке да је питање колико ће Ратко Младић моћи да буде у стању „присутности" и да прети опасност да сваког дана и часа буде одсутан и у времену и у простору, па да неће моћи да прати суђење, а то њима не иде у прилог

·        Чак и ако се дође до сазнања да генерал има луцидне интервале - суђење би и у том случају апсолутно морало да се прекине, а господин Ратко Младић упути у здравствену установу на доживотно лечење. Тако налажу стандарди свих цивилизованих народа. Чак и Статут Хашког трибунала.

     Адвокат Сава АНЂЕЛКОВИЋ:

     На жалост, у 21. веку долазим до закључка да „велики брат" контролише, не само своју велику државу Америку, већ и многе земље у Европи и ван ње.

     Постоје сазнања да је Америка непосредно учествовала у креирању нове мреже судства и да је доста утицала на избор одређенигх лица у правосуђу Србије. То указује да ни наш простор није више простор државне самосталности, а да добар део света има тутора у лику велике Америке.

     Најгоре је у целој ствари што „велики брат" ове и овакве просторе осваја и ратовима, а не само политичким играма. И због таквог насиља у освајању света, на жалост, нема суда за саму Америка нити иоле фер суђења онима које она прогони.

     Хашки суд је под директном контролом Америке, а у томе јој добро „потпомажу" Енглеска, Француска и Немачка. Тај суд је формиран са строго контролисаним циљем да се на једној страни оправдају злочин, насиље и међународни геноцид, а да се историји наметне да је само један одређени народ чинио геноциде. Овде мислим на Србе и Србију.

„Изузимајући лик и професионалност судије Жан Клода Антонетија, скоро сви остали нису дозрели за сложена суђења.У конкретном случају, морам да укажем да не знају ни историју овог простора, ни психологију народа, ни историјске чињенице, ни узрок ни последице."

     То све указује - а и моја сазнања то потврђују - да је мали број тужилаца и судија изабран за хашки суд по стручној и интелектуалној зрелости, већ са строго дефинисаним циљем да изврше задатак „великог брата".

     Ради се, дакле, о политичком суду и политичким суђењима, јер другачије не могу да тумачим податке да је један број зликоваца – који су то по свим стандардима, и европским и светским – уопште није ни процесуиран пред Хашким судом. Или, ако је процесуиран, није осуђен, или је, евентуално, благо осуђен.

     Због свега тога, једино у овом контексту могу да гледам на хашко „суђење" генералу Ратку Младићу и на најаву раздвајања поступка.

     Изузимајући лик и професионалност судије Жан Клода Антонетија, скоро сви остали нису дозрели за сложена суђења.У конкретном случају, морам да укажем да не знају ни историју овог простора, ни психологију народа, ни историјске чињенице, ни узрок ни последице. Нису у стању – чак и да имају налог да суде поштено – да утврде што је све утицало да се догоди рат на овим просторима.

     Очигледно је да су у Трибуналу од лекара добили податке да је питање колико ће Ратко Младић моћи да буде у овом стању „присутности" и да прети опасност да сваког дана и часа буде одсутан и у времену и у простору, па да неће моћи да прати суђење, а то њима не иде у прилог.

     Хашке тужиоце и судије не интересује ни истина ни правда. Кажем `истина и правда` јер су само у руском језику те  речи синоними.

     Не ради се овде о утврђењу истине и узрочно-последичних веза, већ се ради о циљу да се по сваку цену – за било шта - осуди Ратко Младић. За то има више могућих разлога, али ћу изнети своје сумње и сазнања.

„Очигледно је да Хашки суд жели да по сваку цену осуди генерала Ратка Младића. Не бирајући средства јер то  тражи „велики брат". Дакле: пресуду по сваку цену."

     Очигледно је да су у Трибуналу од лекара добили податке да је питање колико ће Ратко Младић моћи да буде у овом стању „присутности" и да прети опасност да сваког дана и часа буде одсутан и у времену и у простору, па да неће моћи да прати суђење, а то њима не иде у прилог.

     Не иде им у прилог зато што је јавно суђење, а међународни стандарди кажу да се само здравом и разумном човеку може судити, како би такав човек могао да се, по стандардима европским и светским, брани пред судом. Из онога што сам закључио непосредним видевши Ратка Младића (преко телевизије) и непосредним сазнањем од београдског адвоката Ратка Младића, он није способан да се брани, јер је често одсутан у времену и у простору.

     Код оваквог чињеничног стања, прави међуанродни суд би прекинуо суђење, а Ратка Младића послао на лечење. Па, ако преживи и оздрави – довољно да континуирано може да прати суђење – тек потом би наставио да му суди.

     Чак и ако се дође до сазнања да је само у луцидним интервалима био здрав, и у том случају би суђење апсолутно морало да се прекине, а господин генерал Ратко Младић упути у здравствену установу на доживотно лечење. Тако налажу стандарди свих цивилизованих народа. Чак и Статут Хашког трибунала.

     Пошто се све ово избегава, чигледно је да Хашки суд жели да по сваку цену осуди генерала Ратка Младића. Не бирајући средства јер то  тражи „велики брат". Дакле: пресуду по сваку цену.

     Милошевић је умро као слободан човек  

     Адвокат Тома ФИЛА:

     ИМАЈУ лоше искуство са Слободаном Милошевићем. Њега су прво оптужили за Косово, потом је Карла дел Понте проширила оптужницу, па је Слободан Милошрвић умро као слободан човек.

     Против Младића хоће да имају пресуду јер не желе да и он умре као слободан човек.

     Раздвајају јер им се жури. Боје се - с обзиром на Младићеве године и здравствено стање - да он можда не би издржао вишегодишње суђење.

     Забринути су због навале открића против хашке верзије „геноцида"

     Публициста Љиљана БУЛАТОВИЋ, писац књига о генералу Младићу:

     НЕ знам које су манипулације у питању. Лично предпостављам д а је у питању нека манипулација како би остварили неки свој циљ. Велика је претумбација у том случају.

     Они су Караџићу почели суђење са друге страна, а сада, у генераловом процесу, одједном иду одмах на Сребреницу. Шта је ту у питању, видећемо.

     Мислим да желе да на тај начин одраде тај њима најваћнији део посла - Сребреницу. Чак су и у случају Радована Карадћића почели да раде са неким другим деловима оптужнице, све чекајући да Младића изведу пред суд.

     Верујем да мисле да им је најлакше да крену на Сребреницу, да би имали заокружен тај предмет и да имају нека признања која ће их ослободити нових истраживања.

     Али, то им не даје право да крше генералово право на одређени временски оквир да се припреми за оптужницу и за суђење. Чак мислим, да то показује у исто време и осионост и нервозу Хага, јер у току је фантастична навала нових открића о Сребреници која не иду Хагу у прилог.

     Појавила се добро документована и изванредно важна студија „Сребренички масакр, Чињенице, Контекст, Политика" коју је написао професрор Едвард Херман у сарадњи са Филипом Корвином, Џорџом Богданичем, Тимом Фентоном, Џонатаном Рупером, Џорџом Самуелијем, Мајклом Манделом и Филипом Хамондом. Та књига демаскира манипулације догађајима из 1995. и баца сасвим ново светло и на `геноцид` и на `српску кривицу`. А ту су и нови филм и нова сведочења која потиру њихове оптужбе. И у томе видим разлог за хашку журбу. За убрзавање акције.

     Раздвајање ће бити нефер суђење!

·        Сви догађаји се одвијају искључиво у БиХ, тако да покушаји да се то раздвоји, заиста имају неку другу позадину - вероватно политичку.

·        Они хоће да крену од краја. Од Сребренице која је била на крају рата, у пролеће 1995. То је несхватљиво!

     Адвоктар Бранислав ТАПУШКОВИЋ:

     БИО сам у предмету Слободана Милошевића на самом старту. Прво је била подигнута оптужница за Косово, па је тужилаштво предложило спајање поступака са оним за Босну и Херцеговину и Хрватску, јер „све оно што се дешавало на Косову је било део велике трансакције у тежњи да се створи велика Србија".

     Првостепено веће је прво било решило да Косово суди одвојено, али је Апелационо веће процес опет спојило.

     Сад је овде обрнуто. Сви догађаји се одвијају искључиво у БиХ, тако да покушаји да се то раздвоји, заиста имају неку другу позадину - вероватно политичку.

     Они хоће да крену од краја. Од Сребренице која је била на крају рата, у пролеће 1995. То је несхватљиво!

     Питање је шта ће суд да реши, али сигурно постоји неки договор унапред.

     Сумњају да ће Младић издржати и преживети суђење, па им је, очигледно, најважније да брзо обаве поступак за Сребреницу.  Али, Брамерц  је обећавао Младићу фер суђење, што му припада и по статуту Хашког трибунала, а на овај начин ће сигурно бити нефер.

     Не сме да се крене од краја догађања.  Морају се испитати узроци свих сукоба у БиХ.

http://fakti.org/serbian-point/zure-zbog-2012-i-srebrenice