Радош Љушић: Не верујте Црној Гори

politika.rs

Не верујте Црној Гори

Радош Љушић

6-7 minutes

---

Никад односи двеју нововековних српских држава, Србије и Црне Горе, нису били добри. И никад нису били гори него данас, па се може рећи да је сада Црна Гора највећи непријатељ Србије и Српства.

Битно обележје србијанско-црногорских односа јесте нетрпељивост, која се испољавала на државном и народном нивоу.

До 1918. или 1945. године нетрпељивост двеју србијанских династија (Карађорђевића и Обреновића) и црногорских Петровић-Његоша била је задивљујуће изражена. Примера о несагласју, националном и сваком другом, има превише, а усуђујем се да укажем само на неке. Није јасно зашто владика Петар I није изашао на бојиште и у сусрет Карађорђу 1809. године у Рашкој области, па да заједно крену на Косово.

Све три династије испољавале су међусобну  нетрпељивост, али знатно више Обреновићи и Петровић-Његоши него Карађорђевићи и Петровић-Његоши. Она се огледала, пре свега, у борби за национално ослобођење и примат у Српству. Без обзира на то што је Црна Гора била малена и с малобројним становништвом, а сиромашна до бескраја, њен глас и жеља да предводи, нарочито за време књаза и краља Николе, далеко су се чули. Ево примера династијске неслоге и завидљивости. Највећи српски песник Његош није могао да се договори с кнезом Милошем, у Бечу, о посвети „Горског вијенца", па је преиначио текст посветивши га вожду Карађорђу. Основни разлог неспоразуму био је новац, па је тако Обреновић, за мало пара, упркос помоћи коју је као владар пружао Црној Гори и њеним владикама, изгубио највреднију и најдрагоценију похвалу у српској повести.

Обреновићи су се окумили с Петровић-Његошима, а Карађорђевићи ородили, али се то завршило трагично. Владари су се родбински и кумовски поздрављали и титулисали све до 1918. године, али та учтивост – „Добри брате и куме", „Књаже и љубезни куме" – попримила је циничан призвук. Поуздан пример томе налазимо у првом србијанско-црногорском уговору о савезу (1866), на којем је књаз Никола написао, својом руком, за кнеза Михаила и Илију Гарашанина: „Лажови стари!". Неискреност и потајна борба књаза/краља Николе с Обреновићима, потом и с Карађорђевићима, давали су основни правац „братским" србијанско-црногорским односима. Питање уједињења Србије и Црне Горе више се није постављало све до Првог светског рата.

И док су ратови зближавали Србију и Црну Гору, доба мира протицало је у сукобима и нетрпељивости. Познато је књаз Николино шуровање с бугарским кнезом Фердинандом и подземна радња против Србије, која веома подсећа на данашње стање, најгоре од постања црногорског крша. Тада је Никола, иначе склон забораву на сва србијанска доброчинства, као што је данас Ђукановић, имао за противника једног краља, Милана Обреновића, који Црногорцима није ништа веровао. Чак су, за владавине његовог сина, 1899. прекинути дипломатски односи двеју српских држава, а обновљени 1901. године. Највећа препрека уједињењу Србије и Црне Горе био је књаз/краљ Никола, чији је основни циљ био очување самосталности црногорске државе („Док сам ја жив, Црна Гора неће изгубити своју индивидуалност."). То се добро видело приликом успостављања србијанско-црногорске границе после балканских ратова, када су се демаркационе делегације спориле око безначајних висова и понеке букве, неспремне да занемаре граничну линију која их је делила.

Нимало братски били су односи током Првог светског рата. Бледа слика помоћи у време Мојковачке битке, херојске борбе за црногорску самосталност, а не за спасавање србијанске војске, будући да је њена главнина пристигла на Јадран и умакла Аустроугарима. Капитулација, бекство краља Николе и покушаји склапања сепаратног мира, као и само питање уједињења („најпре велика Црна Гора, па онда уједињење Српства" – краљ Никола), праћени Божићном побуном, само су одраз супротстављених интереса и нимало братски и ујединитељски.

У „Југославијама" односи су се погоршавали, нарочито после 1945. године. Врхунац је избио 2006. године, када је Црна Гора изашла из заједнице са Србијом (СРЈ). Потом је, 2008. признала отцепљење Косова и отворила своју амбасаду у Приштини. После Првог балканског рата Црној Гори је припао део Метохије с Истоком, местом у којем сам се родио, и потом био у саставу Зетске бановине. Дакле, Црна Гора се одрекла дела своје територије, добровољно, што је у повести ове државице било незамисливо.

Данас, за владавине Ђукановића, србијанско-црногорски односи су на најнижем нивоу, горем него у време краља Николе. Црна Гора склопила је уговоре са свим црквама, осим са својом СПЦ, творитељком црногорске државности.

Да ли смо ми један народ – српски, или нам је повест збрисала памет? Можда је и то једна од бројних наших заблуда. Ко прави разлику између Ђукановића и Кривокапића у великој је заблуди – сви су они исти. Сетите се једног другог Кривокапића, који је изјавио, у време издаје Србије: „Шта ћемо ми с горима од нас?", иако је образовање довршио у Нишу.

Србија је божја територија за Црногорце. У Србију су долазили кад су били гладни, и они и стока, да презиме, па су се с пролећа враћали у кршеве голе, током целог 19. века. Факултетско образовање су стицали, углавном, у Србији, као поменути Кривокапић. Остајали да живе у Србији, жене се и удају, а да се никада нису осећали као апатриди. Увек су имали резервну отаџбину, а Србија и Србијанци их никад нису уцењивали. С непријатељима Србије лако су се споразумевали и најчешће били на њиховој страни, а најбољи пример су добри односи са Шиптарима и Хрватима и сваким другим нашим противником. За то одговорност не сносе они, већ ми, који им вековима гледамо кроз прсте.

Само захваљујући помоћи Русије и Србије Црна Гора је опстајала као држава. Данас су њени односи с овим двема државама незамисливо лоши, а добри са Албанијом и Косовом. Немерљива незахвалност! Повест нам казује да никад нисмо успоставили праве братске односе.

Прилози објављени у рубрици „Погледи" одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

View article...

Enclosures:

160z120_LJUSICCG2306.jpg (5 KB) http://www.politika.rs/thumbs/upload/Article/Image/2021_06//160z120_LJUSICCG2306.jpg

 

Vladimir Gligorov: Beznadežna politika

pcnen.com

Beznadežna politika

Objavljeno: 26.06.2021, 08:19h

Autor: Vladimir Gligorov

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena.

9-11 minutes

---

„(K)oliko je težak, neravnopravan i ponižavajući položaj srpskog naroda…koliko je beznadežan položaj srpskog naroda…“ Dobrica Ćosić uz saglasnost Mihaila Markovića i Ljubomira Tadića (1985)

To je moglo da se ne vidi tada, ali je jasno danas. Gledano unazad i ceneći današnju srpsku politiku vidi se jasno njena trajna besciljnost. Drugi učesnici u neslavnom raspadu Jugoslavije nisu sopstvene ciljeve opravdavali smislenim razlozima, recimo o nacionalnoj neravnopravnosti, ali su videli interes u osamostaljivanju i koristili su one argumente za koje su mislili da bi mogli da im pribave potrebnu podršku kako bi ostvarili cilj kojem su težili. Da bi se jasno videla beznadežnost srpske politike dovoljno je postaviti pitanje:

Ako se ne teži promeni granica, čemu se teži odustajanjem od Jugoslavije?

Ako se, pak, teži promeni granica, ima li Srbija sredstva da taj cilj ostvari, kako god da je tačno određen?

Ako je odgovor na ovo drugo pitanje negativan, koja je, kako se kaže, izlazna strategija sprske politike, strategija za vreme posle raspada Jugoslavije?

Trideset ili četrdeset ili pedeset ili gotovo šezdeset godina kasnije, uz sve što se u međuvremenu dogodilo, odgovora zapravo nema. Ovih dana je gospodin Vučić u srpskoj skupštini kosovsku strategiju odredio ovako: kompromis, ali šta je kompromis ne znam.

Argument slovenačkih zagovornika napuštanja Jugoslavije, sa kojim slovenačke vlasti dugo nisu bile saglasne, bio je jednostavan: to nam je u interesu. Uz to su išle tvrdnje o tome kako je slovenački uticaj u Jugoslaviji neusklađen sa njenom privrednom i finansijskom snagom. I da do usklađivanja moći i vlasti, da se tako izrazim, ne može doći u Jugoslaviji, jer to nije u interesu srpskog hegemonizma.

Hrvatski su argumenti bili slični i posebno su imali za cilj kritiku sistema javnih finansija i monetarne politike, opet sa istim argumentom nepostojanja „čistih računa“ zbog privilegovanog položaja srpskih interesa. Svi drugi su bili nespremni da budu u zajedničkoj državi u kojoj ne bi bilo Slovenije i Hrvatske. Mada srpski političari, ili bolje rečeno svi koji su se u Srbiji bavili politikom, nisu bili spremni da je otvoreno ponude.

Možda je najbolje okarakterisati srpsku strategiju sa pred raspad zemlje često pominjanom navodnom ponudom iz 1915. o posleratnoj velikoj Srbiji koja se svodila na pitanje: kako bi bilo da tu ponudu sada prihvatimo? Opredeljenje za Jugoslaviju se pokazalo kao pogrešno, pa da promenimo izbor. Bilo je svakojakih ideja o tome kako i sa kim da se to postigne, pa je u nekom smislu nešto od tog cilja ušlo u ustav Srbije koji je donet 1990.¹ U programska načela Demokratske stranke ušla je formulacija o potrebi samoopredeljenja naroda, a ne republika, mada nije bilo jasno kako će se do toga doći. Ovde ostavljam po strani lutanja stranke u čijem sam nastajanju učestvovao, o čemu već na početku svedoči ta nemušta formulacija.

Sve što je prethodilo i što je sledilo raspadu Jugoslavije zavisi u ne maloj meri od te strateške nemoći srpske politike. Tu je potrebno uzeti u obzir i izbor sredstava i gubljenje vremena. Osamdesetih godina je politički cilj bio promena ustava. Prvobitno ne da bi se promenili odnosi u Jugoslaviji već u Srbiji. Da se promeni status pokrajina. Za to je bila potrebna podrška drugih republika, jer je status pokrajina bio određen saveznim ustavom. Nije međutim postojala podrška ustavnim promenama u Sloveniji pre svega. A potom ni u drugim republikama. Razlog nije bio prvenstveno u tome što je postojala bojazan od jačanja Srbije, kako se ocenjivalo u Beogradu, već u tome što je to za vlasti u republikama bilo rizično, jer je opozicija bila nacionalistička. Nije uopšte bilo izvesno da bi se slovenačke i hrvatske vlasti održale ukoliko bi se pokrenuo postupak promene saveznog ustava. Tako da je otpor srpskim političkim zahtevima bio motivisan interesom samoodržanja.

Političko sredstvo za izlaženje iz stanja neodlučnosti jeste da se osnaži legitimnost vlasti, što podrazumeva neku vrstu demokratskih izbora. Srpska je politika krenula drugim putem. Promenom srpskog ustava, za šta je najpre bila potrebna promena ljudi na vlasti. Nada se polagala u Miloševića, a ne u demokratizaciju. I zapravo kada su počeli razgovori o formiranju stranke demokratske opozicije, ključni argument da se sa tim sačeka je bio: prvo promena ustava, posle opozicija. Pod time se podrazumevala promena srpskog ustava kojom se menjao status pokrajina, a pre svega Kosova. To je dodatno otežalo moguće pregovore sa drugim republičkim rukovodstvima, i u komunističkoj partiji i u državi. Uz to se smanjio interes da se Srbija demokratizuje i porasla je podrška autoritarizmu. Najpre da se autoritarnim sredstvima izvrše promene, pa posle demokratija.

O svemu se tome može raspravljati i reč je ionako o predmetu za istorijsku nauku. Ostaje međutim pitanje cilja i strategije kako da se do njega dođe. Ovde možda ima smisla uzeti za primer razliku na koju se često ukazuje a koja se smatra neosnovanom, ali koja je imala ne mali uticaj na politiku u Srbiji. Naime, zašto može da se otcepi republika ili čak pokrajina, ali ne i srpski krajevi u republikama? Srpske vlasti su zapravo znale odgovor na to pitanje, bez obzira što su težile, sve do danas, da za licemerje krive neprijateljske sile. Jedno je osamostaljivanje, primera radi, Hrvatske iz Jugoslavije, dok je drugo prisajedinjenje njenih teritorija Srbiji. Isto je i sa Bosnom i Hercegovinom, pa sve do Kosova. I zaista, srpske vlasti nisu imale za cilj, bar ne izričito i operativno, prisajedinjenje srpskih krajeva u drugim republikama.² Iz čega međutim sledi da nisu imale nikakvu strategiju u smislu jasnog cilja i oslanjanja na odgovarajuća sredstva da se cilj ostvari. Tako da se vodila beznadežna politika.

Primera radi, ako se neki grad podvrgne opsadi, kao Sarajevo ili Dubrovnik, to ne može biti cilj kolikogod da je opsada vojno održiva. Šta je cilj opsade? Ako nije da se grad zauzme, onda je samo pitanje vremena i načina okončanja opsadnog stanja. Isto važi i za održavanje zamrznutih sukoba. Ukoliko se zauzme teritorija u Hrvatskoj ili Bosni i Hercegovini, šta onda? Ako Srbija nije spremna ili sposobna da te teritorije prisajedini i ako nema političkog dogovora, jer se gaji nada da će se Srbija osmeliti da posegne za tim teritorijama, onda sve zavisi od odnosa snaga. Nije bilo teško predvideti kako će se taj odnos snaga razvijati, što je naravno i razlog nespremnosti srpskih vlasti da pobunjene teritorije anektiraju.

To je politika beznadežnosti ili u najboljem slučaju odlaganja poraza. To je različito od secesije koja može, ali ne mora da uspe. Ali gde nije sporan cilj, već da li postoje odgovarajuća sredstva, da li je secesija ostvariva ili nije. Ili zato što za secesiju nema interesa ili zato što postoje druga politička sredstva da se do poželjnog cilja dođe.

U jugoslovenskom slučaju i posebno u Srbiji demokratizacijom se moglo doći do poželjnih političkih ciljeva. Ovde je potrebno vratiti se na ocenu o beznadežnom položaju srpskog naroda. Ovo je potpuno nadrealna ocena, što ne znači da politika koja se sledila praktično sve do danas nije dovela srpski narod u nezavidan položaj. Smisao ove ocene je bio da se ne može popraviti položaj srpskog naroda ukoliko se ne promeni federalno ili konfederalno ustrojstvo Jugoslavije. Što je bilo u potpunom neskladu sa interesima drugih članica jugoslovenske federacije. I zapravo, ako se ocena o beznadežnosti srpskog naroda u jugoslovenskoj federaciji uzme ozbiljno, onda je to zapravo konačna presuda toj zajednici.

Položaj srpskog naroda nije bio beznadežan. Postojao je problem izražavanja interesa naroda, ljudi i pogotovo pojedinaca, jer sistem nije bio zasnovan na demokratskim interesima i na demokratskom načinu odlučivanja. Odgovor je, prema tome, bio da se zahtevaju demokratski izbori ako ne u Jugoslaviji, ukoliko za to nema interesa, onda u Srbiji. Čak i u slučaju raspada Jugoslavije na ove države koje su sada uspostavljene, uticaj srpskog naroda u svima njima bi svakako bio značajan i omogućio bi da se njegovi interesi poštuju. Ukoliko bi se demokratski režim održao i očuvao.

Ovde ima još smisla ukazati na još jednu pogrešnu procenu na kojoj se zasnivala retorika beznadežnog položaja srpskog naroda. Naime računalo se da će Miloševićeva politika biti podržana iz inostranstva iz istog razloga iz kojeg je bio tolerisan Titov režim. To je gotovo epohalna, istorijska greška u proceni međunarodnih okolnosti. U času kada je bilo vidljivo da se bliže kraju sovjetski sistem i Varšavski pakt, srpska se politička strategija zasnivala na blokovskom sukobu i ravnoteži gde bi stabilnost Jugoslavije bila potrebna obema stranama, čak i ako bi se promenio odnos snaga u samoj zemlji i povećao se srpski uticaj.

Nije bilo teško videti kakva bi bila međunarodna reakcija da je u Srbiji prevladala demokratija. Kao što se inače i očekivalo. Pobedila je i još uvek vlada beznadežna politika. Gde se zemlja i narod klone istine.

Temom 30 godina samostalnosti Hrvatske i Slovenije bavimo se uz podršku forumZFD-a.

Peščanik.net
________________

1. O tome sam pisao u Demokratiji u tekstu Ustav iz 1990. za 1915. Tekst je objavljen u leto 1990. Nemam primerak pri ruci, pa ne mogu precizno da navedem u kom se broju lista tekst može naći.
2. I u javnosti je ta razlika bila jasna pa se zato tvrdilo da je zapravo reč o administrativnim granicama, koje se dakle mogu menjati.

Pratite nas na Fejsbuku, Instagramu i Tviteru. Ako imate predlog teme za nas, javite se na pcnen@t-com.me