IPAP – šematski plan za uništenje Srbije pod palicom NATO
Objavljeno u: Komentar nedelje
14 Mart, 2015 Subota u 9:42
Srbija će biti remodelovana na osnovu IPAP-a čak i više nego što je do sada restrukturirana. NATO, u stvari, ima nadzor nad celim procesom rekonfiguracije i zvaničnici NATO-a će usmeravati proces kroz radne grupe
Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) Republike Srbije i Organizacije severnoatlantskog ugovora (NATO) koji je 20. decembra usvojila vlada Srbije, a 15. januara i Severnoatlantski savet, čime je procedura usvajanja okončana – predstavlja tehnokratski šematski plan kojim se NATO postavlja kao garant potpunog gubitka suvereniteta Srbije i sprovođenja reformi u svim sferama društva po meri Novog svetskog poretka, koje podrazumevaju rasparčavanje države, korporativno preuzimanje svih vitalnih grana privrede, potpuno razaranje sistema nacionalne bezbednosti i dalju demontažu srpskog naroda. Pod floskulom „usklađivanja sa standardima EU", kao što je „Pečat" pisao u prošlom broju, NATO reforme će pokrivati sva društvena polja: politički i bezbednosni domen, vojna pitanja, naučnu saradnju, upravljanje krizama, sistem planiranja u vanrednim situacijama, zaštitu tajnih podataka. Dakle: sve!
IPAP sporazum najdublje zadire u sve segmente naše unutrašnje organizacije – politički, etnički, duhovni, obrazovni – uz totalno ispiranje mozga, praćeno fizičkom okupacijom…
Šta IPAP sporazum predstavlja, da li je posle njegovog potpisivanja i dalje održiva retorika o vojnoj neutralnosti Republike Srbije i da li će proces rastakanja države i sistemska i sistematska lobotomija srpskog naroda rezultirati i konačnim moralnim slomom: učestvovanjem u multidimenzionalnom ratu koji Zapad vodi protiv Rusije, za „Pečat" govore vrsni poznavaoci NATO, Rik Rozof, vodeći istraživački novinar u svetu u domenu vojno-političkog delovanja ove alijanse, osnivač i urednik internacionalne mreže „Stop NATO", kolumnista „Globalnih istraživanja", „Voltera" i Ruske televizije (RT) i Mahdi Darijus Nazemoraja, autor studije „Globalizacija NATO" (Clariti Press, 2012) jedne od najautoritativnijih kritičkih knjiga o NATO-u, koja se koristi kao priručnik u odabranim koledžima, poput Pentagonovog koledža Združenih snaga odbrane, Akademije vazdušnih snaga SAD, kao i na univerzitetima Harvard i Berkli. Njegov rad o NATO-u arhiviran je 2011. u Vojnoj multimedijalnoj biblioteci same alijanse u Briselu, pod odrednicom „NATO i Libija – Specijalni fokus" (Anali, zbirka tekstova vodećih međunarodnih eksperata).
Rik Rozof:
„Odavno upozoravam da Pentagon koristi NATO kako bi preuzeo čitavu Evropu – sve evropske zemlje, u ovom momentu sa izuzetkom Rusije, mada i tamo dominira polovinom u, kao što ste istakli, svim mogućim kategorijama: vojsci, odbrani, kupovini naoružanja (‚interoperabilnost') vojnoj proizvodnji, planiranju, spoljnoj politici, unutrašnjoj bezbednosti i policijskim snagama, sudstvu, zakonodavstvu, ekonomiji, finansijama, socijalnim pitanjima, kulturi, navodnim ljudskim pravima itd.
Kada je NATO otvorio Kancelariju za vezu u Beogradu i Srbija bila uvučena u prelazni program Partnerstvo za mir (koji se koristio za dovođenje u NATO 12 istočnoevropskih zemalja od 1999. do 2009.) bilo je evidentno za sve, osim za namerno slepe i gluve, da je ona deo NATO-a, uprkos lažnim floskulama o neutralnosti koje su navodni radikali i socijalisti servirali narodu u Srbiji.
Individualni akcioni plan partnerstva je druga faza a Akcioni plan za članstvo je poslednja faza u postizanju punopravnog članstva u NATO-u. Bosna, Makedonija i Crna Gora već imaju Akcioni plan za članstvo. NATO uvodi zemlje u paketu, tako da će se Srbija pridružiti kada i ostale tri zemlje."
Mahdi Darijus Nazemoraja:
„Srpska vlada je preduzela vidljive korake koji pokazuju da je Beograd obavezan Vašingtonu i Evropskoj komisiji. Čitav proces unutrašnjih reformi je veoma ubrzan i pohvaljen od strane SAD-a. Štaviše, Beograd je upravo potpisao Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) sa NATO-om, koji stavlja njegovu samoproglašenu neutralnost pod veliki znak pitanja.
Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) jeste polazna tačka za ulazak u NATO.
IPAP program je formalno odobren 2002. godine tokom Samita NATO-a održanog u češkoj prestonici Pragu. Reč je o prilagođenom programu saradnje i integracije, koji NATO posebno dizajnira za svaku pojedinačnu zemlju na osnovu njenih unutrašnjih, bezbednosnih, ekonomskih, geopolitičkih i socijalnih okolnosti. IPAP je specijalno adaptiran proces koji se kreira ne samo da bi obezbedio integraciju u NATO već drastično i dramatično modeluje zemlju za članstvo po meri koja je za svaku zemlju specifično određena. Sledeći korak NATO integracija, posle IPAP-a, jeste Pojačani program dijaloga sa NATO-om. Pojačani program dijaloga on gradi na IPAP programu i otvara vrata za Akcioni plan za članstvo (MAP). Sporazum MAP između NATO i ne-NATO zemlje je poslednji korak koji ne-NATO zemlja mora preduzeti pre ulaska u NATO.
Premda je Beograd odbio da pristupi Intenziviranom programu dijaloga 2008, kada je NATO jednostrano izradio Intenzivirani dijalog program za Srbiju, kurs koji je vlada Srbije preduzela sa IPAP-om u budućnosti otvara vrata za ulazak u NATO i stvara barijere za saradnju sa Rusijom. Činjenica da je NATO izradio Intenzivirani dijalog plan za Srbiju 2008. godine jasno pokazuje da mu je cilj da se pridružimo ovoj vojnoj alijansi.
IPAP je dizajniran da rekonfiguriše zemlje. Drugim rečima, Srbija će biti remodelovana na osnovu IPAP-a, čak i više nego što je do sada restrukturirana. NATO, u stvari, ima nadzor nad celim procesom rekonfiguracije i zvaničnici NATO-a će usmeravati proces kroz radne grupe.
Pre nego što je Beograd pristao da se pridruži programu IPAP, Srbija je morala da bude deo NATO Programa planiranja i revizije (PARP). PARP se odvija u sklopu tzv. Partnerstva za mir (PFP). PARP je korišćen od strane srpske vlade u cilju prilagođavanja srpske vojske kako bi postala interoperabilna sa NATO-om, imitirajući njegove strukture i preslikavajući zemlje članice. To je učinjeno kada je Beograd preduzeo vojne i bezbednosne reforme u svom odbrambenom karakteru, dok su zvaničnici NATO-a napravili procene učinka i vodili ceo proces za Srbiju.
IPAP, međutim, pomera stvari mnogo dalje od PARP programa. Glavni fokus IPAP-a su „domaće reforme". Te takozvane „reforme" neće se ticati samo vojnog, obaveštajnog i sigurnosnog polja već će uključiti, takođe, politiku vlade, političke strukture i ekonomiju Srbije. Zbog toga Individualni akcioni plan partnerstva sadrži odredbe o ekonomiji, spoljnoj politici i EU. Pesimista bi jednostavno i iskreno zaključio da je Srbija kolonizovana.
Termini „evropske integracije" i „evropske vrednosti", koje sadrži IPAP dokument, takođe su obmanjivački i imaju za cilj da monopolizuju definicije koje koriste tehnokrate Evropske unije i Vašingtona za to šta znači biti „evropski". Po ovim definicijama, Rusija, koja je istorijski bila zaštitnik Evrope i predstavlja najveću evropsku zemlju, kategorizovana je kao ne-evropska zemlja. Ono što ove birokratske definicije rade jeste uništavanje evropske raznolikosti i svih alternativa Evropskoj uniji unutar Evrope kroz veštačko kreiranje evropskih vrednosti, koje selektivno uključuju i isključuju šta je „evropski", a šta nije „evropski", na osnovu geopolitičkih i ekonomskih interesa koji ne počivaju na realnosti.
GEOPOLITIKA IZA „REFORME" U SRBIJI Potpisivanje IPAP-a od strane Beograda mora biti sagledano u geopolitičkom kontekstu multispektralnog rata koji SAD i NATO vode protiv Rusije i Evroazijske ekonomske unije – kao i protiv naroda čitave istočne Evrope i Srbije, bez obzira na pro-SAD i pro-NATO politiku koju vode njihove vlade – koristeći krizu u Ukrajini kao izgovor. Zbog pojave Evroazijske ekonomske unije i intenziviranja rivalstva sa Moskvom i njenim saveznicima, SAD i Evropska komisija otimaju se da učvrste svoje sfere uticaja i da spreče sve zemlje koje nisu članice EU i nisu članice NATO da se priključe Evroazijskoj ekonomskoj uniji i Ugovoru o kolektivnoj bezbednosti predvođenim Rusijom.
To je razlog zbog kojega Vašington i Evropska komisija ubrzavaju ulazak Srbije i nekoliko drugih zemalja u NATO i Evropsku uniju. Ovo je i razlog zbog kojega je Toni Bler potpisao ugovor da savetuje premijera i vladu. Toni Bler će biti deo mehanizma za praćenje preuzimanja Srbije.
Izjava ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, izrečena februara 2015, da SAD „podržavaju reforme u Srbiji" predstavlja znak ubrzanog preuzimanja države. Nije slučajno što je Dačić otišao u Vašington na razgovore na visokom nivou o „reformskim" procesima u Srbiji. Ne samo da se ministar inostranih poslova Dačić sastao sa američkim državnim sekretarom Džonom Kerijem već se takođe sastao sa neo-konzervativkom koja je bila na liniji fronta Vašingtona za promenu režima u Ukrajini, američkom državnom podsekretarkom Viktorijom Nuland.
Da li će Srbija bili regrutovana za rat protiv Rusije?
Stvari ne izgledaju obećavajuće u pogledu srpske neutralnosti. Iako se Srbija obavezala na vojnu neutralnost, ruski zvaničnici su pokazivali znake skepticizma u prošlosti. Dve godine pošto je u novembru 2011. napravljen nacrt IPAP-a između Srbije i NATO-a, ruski ministar odbrane Sergej Šojgu došao je u Beograd kako bi pitao srpsku vladu u vezi sa njenim namerama. On je čak citiran u srpskom listu „Novosti" kako je prvom potpredsedniku vlade Aleksandru Vučiću rekao da, bez obzira što je većina grčkog naroda bila protiv pristupanja Grčke NATO-u, vlada je ignorisala njihove želje i država je pristupila NATO-u. Aleksandar Vučić je odgovorio da se Republika Srbija nikada neće priključiti NATO-u.
Razgovor između Šojgua i Vučića vođen je, dakle, u novembru 2013. Godinu dana kasnije, oktobra 2014, srpska vlada je dala ista uveravanja Moskvi, kada je ruski predsednik Vladimir Putin posetio Beograd. Mesec dana pre Putinovog dolaska, međutim, Srbija je bila pozvana da u britanskom gradu Njuportu bude prvi put učesnik na Samitu NATO-a.
IPAP je konačno odobren od srpske vlade 20. decembra 2014. Ratifikovan je od NATO-a 15. januara 2015. Pridruživši se IPAP-u, srpska vlada je odstupila od uveravanja koja je dala Ruskoj Federaciji i srpskom narodu. Ukoliko ona nastavi da ide ovim putem, Srbija će postati članica NATO-a ili će postati de facto članica i bez formalnog učlanjenja i biće upotrebljena protiv Rusije i svake druge zemlje koja odbije da sledi naredbe Vašingtona ili EU.
Piše Biljana Đorović za pecat.co.rs
