Претражи овај блог

петак, 19. новембар 2010.

CRKVENI RASKOL ILI BRAVAR JE BIO BOLJI I PREMA CRKVI

ŽELJKO CVIJANOVIĆ: CRKVENI RASKOL ILI BRAVAR JE BIO BOLJI I PREMA CRKVI

petak, 19 novembar 2010 22:38

 

 

Zašto su i Sinod i episkop Artemije počeli da računaju vreme po Borisu Tadiću

Sve je, od prve do poslednje, bilo baš  onako kako je Đavo hteo: Srpska crkva je u raskolu. I, naravno, ne postoji danas niko ko je na neki način odan Crkvi, bilo da veruje da je u pravu Sinod ili da je u pravu episkop Artemije, ko zbog ovakvog raspleta može da bude srećan, kao što ne postoji nijedan neprijatelj Crkve koji danas nema razlog da nazdravi dobrom razvoju stvari. Ali to nije kraj, Đavo hoće još, on danas stvara novi kvalitet krize koja mesecima razara Crkvu. Taj kvalitet sastoji se u tome da se niko od onih koji su pali u taj grešni ponor danas ne oseća krivim, niko od njih ne vidi greh nigde osim na suprotnoj strani, i sve to samo zato jer niko ne vidi dubinu raskolničkog poraza, jedinog što je ovde ravnomerno raspoređeno na svim stranama, jedinog čega ima dovoljno za sve. 

Idemo redom. Krivci su Borisovi demokrate, koje, kad vidiš u crkvi, nikad ne pomisliš na liturgiju, već da su radovi u toku. Ne mislim na te radove. Naravno, sada će oni, kao, da jako žale što došlo do raskola i još će, kladim se, reći kako ih sve to jako zabrinjava zbog novih podela u našem narodu na Kosovu. Žuta suza će stizati žutu suzu, a ne bi me čudilo ni da sam Boris pusti neku pošto je prethodno navukao jedan od onih svojih izraza lica iz Srebrenice ili Vukovara. S tim što se ovde nikome izviniti neće. 

Ali hajde da mi vidimo šta je njihov udeo u raskolu. Najpre su podelili Srbiju na onu koja je slepo lojalna njihovoj imbecilnoj provincijalnoj viziji Evrope i na onu za koju veruju da nema pojma o životu. Potom su prvima pokazali da se može pristojno živeti od verovanja u gluposti, kao što su pokazali drugima da da svaka ozbiljna moždana aktivnost može da skupo košta. Zatim su sve učesnike u javnom životu podelili na podobne i nepodobne, na one s kojima se diluju i na glupake, sa kojima neće da imaju ništa. Na kraju su one sa kojima diluju pretvorili u krpe, a one sa druge strane počeli da otpuštaju, zatvaraju, a poneke čak i da bockaju nožem. 

Samo će oni takvi znati koliko su sami uradili da do razdora u Crkvi dođe, ne samo po tome što su dakle ponovo podelili društvo već i, direktnije, po tome što oni znaju koliko su i koje vladike držali na vezi; oni znaju kako su ih instruisali i šta su im sve nalagali, koga su među episkopima vukli na dno i koga su gurali prema gore; samo njih treba pitati koliko su nasilja poslednjih godina uneli u Crkvu; njih pitajte čime su pritisnuli neke od vladika da su potom pisali pokorna pisma Borisu u kojima su se kleli u svoju odanost evropskom putu Srbije; samo žuti mogu da vam kažu kako su upali u Crkvu, kao da su upali u kafanu u kojoj je trebalo zavaditi naše i njihove, naravno, samo zato da bismo pokazali njihovima.  

VREME ČUDA Ali, istovremeno, jedino oni danas pojma nemaju u kakav su organizam ušli da uspostave svoj nastrani poredak i samo oni nisu očekivali da će taj organizam pre pući, kao što danas puca, nego što će oni u njemu uspostaviti taj svoj red, koji počiva na tome što se ljubav među ljudima meri kintom i uticajem a strah od Boga silom. 

Kad vam kažu kako se politika ne meša u crkvene stvari, pitajte ih tada kako su pravili liste podobnih episkopa za izbor novog patrijarha; pitajte ih koga su slali po eparhijama da lomi vladike; neka vam kažu čime su pretili vladikama koji se nisu dali slomiti i šta su obećali Džou Bajdenu kada je ono Artemije pozvao Boga da ga otera s Kosova. Naravno, većeg nasilja svetovne vlasti u Crkvi nije bilo još od Titovog vremena i Pekićevog „Vremena čuda". Žuti su, dakle, ti koji su danas podeljenim Srbima srušili poslednji krov ispod koga mogu da se osećaju kao jedno, poslednja vrata ispred kojih su mirne duše mogli da ostave sve svoje razlike. 

Pišem ove redove sa nelagodom nekoga ko se mnogo ne razume u pitanja i odnose u Crkvi, ali, nažalost, tu nelagodu nadjačava mi svest o njenoj društvenoj ulozi i osećanje da je raskolom razbijeno poslednje mesto koje nas bezuslovno ujedinjuje. Počinjen je poslednji veliki istorijski greh, koji će već sutra biti okajan na ovome svetu.  

Zato svoju odgovornost za raskol mora da ponese Sinod, koji je u svojoj slabosti od ovoga sveta poverovao kako je uspostavio produktivan dijalog sa svetovnom vlasti, krijući i od pastve i od sebe samih da to nije nikakav dijalog, već ispunjavanje želja svetovnih moćnika. Nije, dakle, svaka vlast od Boga, poneka je od Đavola. Ona se danas prepoznaje po tome što nikakvu svest o istoriji nema, što samim tim ne može imati ni bilo kakav odnos prema Crkvi i njenoj misiji jer Crkva je za nju ništa više do jedna dobra pi-ar agencija, samo nešto starija od drugih. Šta je drugo mogla takva ekipa da proda Sinodu kao svoju istorijsku viziju do istorijske vizije svojih stranih nalogodavaca, kojima trebaju baš ti razbijeni i obezglavljeni Srbi. 

Jer, pazite, ovde je reč o dve kuće; jednoj koja vreme meri vekovima, koja je pola milenijuma ovaj narod držala u dobroj veri čekajući da prođe jedna od najdužih svetskih okupacija, i drugoj, koja vreme računa do ponedeljka ili, kad uđe u stanje svoje najdublje autorefleksije, do prodaje Telekoma. I ko je kome nametnuo svoje računanje vremena? Ovi drugi ovim prvima. 

Tako smo dobili jedan lojalni pokoreni Sinod i veći deo episkopa, gde, da đavolje delo bude veće, sede bar dvojica vladika koji su se svojim delom upisali u istoriju Crkve i bar još petorica koji u svojim glavama drže više znanja i dela nego što je iko od žutih ikada mogao da pojmi. Tako je, na kraju, srušena i poslednja linija odbrane jedinstvene Crkve, naše verovanje da je, Svetim Duhom nadahnuti Sabor, mnogo više od prostog aritmetičkog zbira njegovih članova.  

ARTEMIJEV GREH Kako znamo da je Crkva pristala na žuto računanje vremena? Jednostavno, zato što se nekome ko vreme računa u vekovima toliko žurilo da otrese Artemija, zato što su mu nabrzinu skinuli glavu kao da su neki centralni komitet, uveren da se stvar mora oposliti sa današnjom verom jer ko zna kakva će vera sutra biti na snazi. Po čemu još?  

Po tome što je njihovo viđenje isključive Artemijeve odgovornosti i sopstvene nevinosti zapravo nemoć da se pojmi tragična dubina raskola i odbijanje razumevanja da je veličina tog zla identična veličini projektovane promene sveta u kome ćemo u budućnosti živeti. Po čemu još?  

Po tome što su neki naši episkopi na kraju i sami poverovali kako su oni jedna dobra pi-ar firma, pa su punili anticrkvene „devedesetdvojku" i „Blic" teško kompromitujući Artemija. A danas se verovatno čude kako im se iz vedra nebe na glavu sručio raskol i kako to ovi mediji danas toliko seire nad raskolom kad su vladike bili toliko sigurni da njihovoj dobroj veri ne može da naudi ni to što sa Đavolom tolike tikve posadiše. 

Iako mi, kao, rekoh, laiku za crkvene stvari nije bilo van pameti da u tom sukobu budem skloniji Artemiju, koji je mogao da probudi moju empatiju kao progonjeni i kao neko ko ne odustaje od svoga, spreman da za to plati najvišu cenu, danas je sasvim jasno da je, pravedan ili ne, izazvan ili ne, on bio taj koji je povukao potez raskola. 

Šta god da je bilo razlog, da mu se sam Gospod javio i naložio mu da sa svojim sledbenicima uđe u kosovske manastire, Artemije to nije smeo da učini. Nije smeo po prostoj logici što nam je danas bolje da imamo i jednu crkvu koja je u grehu nego dve koje su u zakonu. Jer događalo se u istoriji crkava da vrh neke od njih bude čak i u jeresi, ali su prolazila zla vremena i rđavi vladari, pa je vreme ispravljalo stvari. Greh raskola, međutim, čini se mnogo dubljim i mnogo trajnijim, i baš ovo je to što je opravdalo najhrabrija očekivanja i neprijatelja Crkve i neprijateja Srba. 

Jer šta je mogla da bude Artemijeva kalkulacija nego da tim činom Saboru poruči kako bi baš voleo da vidi hoće li mu ti izdajnici u zauzete manastire poslati šiptarsku policiju da ga istera. Šta uopšte može da bude kalkulacija nekih episkopa iz Sabora dok, sakriveni kao anonimni izvori, Artemija tovare u „Blicu"? Da li i jedni i drugi veruju da se u ratu među braćom tako mogu koristiti neprijatelji dok oni misle da su toliko u pravu da njihovu misiju ne mogu da naruše ni šiptarska policija ni anticrkveni mediji. 

Naravno, rizikujući da sam ulogu crkve redukovao na društvenu ulogu zajednice (comunity), rekao bih da je poslednje vreme da dve strane shvate da je stvar otišla suviše daleko i da samo mudrost i popuštanje mogu donekle da izglade stvar. Šta može da bude smislena alternativa tome? Samo to da utehu pronađu u tome što se Borisova stranka na svom saboru polovinom decembra definitvno neće pocepati. Jer nju vezuje nešto mnogo čvršće od onoga što je stotinama godina vezivalo crkvu.

 

http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5951-eljko-cvijanovi-crkveni-raskol-ili-bravar-je-bio-bolji-i-prema-crkvi-.html

НИРНБЕРГ: је ли то само историја?

Александар МЕЗЈАЈЕВ

 

НИРНБЕРГ: је ли то само историја?

Прошлост  треба познавати не зато што је она прошла, већ зато

да, одлазећи, не би  избрисала своје последице".

(В.О-Кључевски)

 

 

Двадесетог новембра навршава се 65 година од почетка рада Нирнбершког трибунала. Управо је тог дана почео  први тако велики међународни судски процес, који је окончан након једанаест месеци  осудом на смрт  дванаесторице главних ратних злочинаца фашистичке Немачке.

 

Међутим, у, рекло би се, тако добро познатом догађају, какав је Нирнбершки процес,  још увек остају „беле мрље" или добро организовани стереотипи. На пример, данас се мало ко сећа, да је трибунал био створен на инсистирање управо СССР, да би се опонирало савезничком ставу. Рецимо, премијер Британије Винстон Черчил је у више наврата тврдио,  да нацистичко руководство треба да буде кажњено без суђења.  Истог става су биле и САД. У марту 1943. године државни секретар САД је у присуству амбасадора Британије изјавио,  да треба „физички уништити  целокуpно фашистичко руководство". Већ у јулу 1944. године генерал Двајт Ајзенхауер је предложио да се страљају представници непријатељског руководства „при покушају бегства". Актуелни председник САД Ф. Рузвелт у потпуности је делио такав став[1]. Другачија је била позиција  СССР.  Захтев за стварање Међународног војног трибунала садржао се још у изјави совјетске владе од 14. oктобра 1942. године  „О одговорности хитлеровских освајача и њихових помагача за злодела, која су извршили у окупираним земљама Европе".  Борба  ставова настављена је све до Јалтинске конференције! Тек су напори Јосифа Висарионовича Стаљина приморали западне „демократе" да пристану на одржавање судског процеса.

 

Упорност наших англо-саксонских савезника у њиховој идеји о уништењу највишег војног и политичког руководства фашистичке Немачке без суђења и истраге објашњавана је не толико њиховом крвожедношћу, већ такође и сасвим основаном бојазношћу да за време јавних саслушања могу бити предочени докази о извршењу ратних злочина, које су они сами починили. Дрезден, Хирошима, Нагасаки – само су најпознатији у том низу. Наши савезници имали су и озбиљније разлоgе за бојазан од  предочавања чињеница да су сами финансирали хитлеровску ратну машинерију и провоцирали напад на Совјетски Савез. С тим у вези веома је  индикативна чињеница, да су се на оптуженичкој клупи нашли, уопште узев, не највећи  злочинци (Хитлер, Химлер и Гебелс, као што је познато, избегли су суђење), већ управо они, који чак нису ни покушавали да побегну (осим Кателбрунера), или они, који су директно ишли у сусрет англо-америчкој војсци.  Не треба занемарити ни чињеницу,  да је на самом Нирнбершком трибуналу ослобођен министар за војну економију и председник рајхсбанке Шахт.  И ослобођен је он управо захваљујући англо-америчким гласовима (као што је познато, судија од стране СССР И.Т.Никитченко је гласао протв те одлуке). [2]  Те чињенице још треба осмислити у њиховом пуном значењу.

 

Сада многи говоре о томе, да је Нирнберг – догађај из далеке прошлости.  Али, да ли тај догађај, безусловно историјски, има и још неке последице у нашем данашњем животу? Да, и таквих је последица много. Ако говоримо о међународно-правним последицама, у првом реду треба навести проблем такозваног „Тајног протокола"  уз Споразум о ненападању између СССР и Немачке од 23. aвгуста 1939. године (познатијем као „Пакт Молотов – Рибентроп") и проблем Катиња. Оба ова питања су по први пут на високом међународном нивоу покренута управо у време Нирнбершког трибунала.

 

Совјетски тужилац Р.Руденко је 14. фебруара 1946. године предочио доказе о кривици фашиста за стрељања у Катињу[3]. Без обзира на очигледно кршење Статута трибунала о усвајању  извештаја владиних комисија[4], без предочавања доказа, управо  је англо-франко-америчка већина у суду дозволила адвокату Геринга да  позове „сведоке" стрељања у Катињу, што су учиниле,тобоже, совјетске власти. И не чуди што је западна већина суда на крају одлучила, да је кривица била „недовољно убедљиво доказана". [5]

 

Ништа мање значајан ударац по историји, а то значи и по нашем народу у Нирнбергу, било је подношење „доказа" о закључивању такозваног „тајног протокола" уз Пакт из 1939. године. Одмах након објављивања хладног рата први озбиљнији пуцањ дошао је управо од стране западних судија на Нирнбершком процесу, који су допустили разматрање те провокације .[6]

 

Наредни ударац  по Нирнбершким принципима данас је одлука Европског суда за права човека у процесу против В.М.Кононова. Већином гласова, која се састоји, између осталог, од гласова земаља хитлеровске колиције  обрасца 1940-их година, а такође њихових духовних наследника у лику НАТО, Европски суд је, у суштини, прекрижио оправданост  партизанске борбе против фашизма. Као што видимо, Нирнберг је актуелан и данас!

 

Међународни кривични трибунали данас, који су били створени за, тобоже, кажњавање главних криваца за извршење ратних злочина у бившој Југославији и Руанди, сматрају себе правним наследником Нирнберга. Они на то немају права! Ових дана је у Москву, на конференцију посвећену Нирнбершком процесу, коју су организовале крупне руске научне институције, позван главни тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) Серж Брамерц. Тај позив је резултат или неопростивог незнања, или отворена провокација.  Трибунал за бившу Југославију створен је  као наставак рата против земаља региона. Он и није био замишљен као правни наследник Нирнберга из једног простог разлога: за разлику од Нирнбершког трибунала, МТБЈ чак нема јурисдикцију  која се односи на злочине против мира! Испада да МТБЈ суди онима, који су ратовали, а нису му важни они који су рат почели.   Уосталом, творци МТБЈ су одлично знали ко је организовао и ко почео рат, па су зато и скресали јурисдикцију трибунала на тако сраман начин. Као изазов делатности МТБЈ  ове године су државе света усвојиле допуну Статуту Међународног кривичног суда, која се тиче квалификације „агресије".  И поново је  та квалификација била усвојена у кусом облику због блокаде од стране истих тих САД, Британије и других главних агресора тог света.

 

То је Нирнберг данас...Али очигледно да ће и сутра ти проблеми  доносити своје отровне плодове. Данас се у Европском суду за права човека разматра међудржавна жалба „Пољска против Русије". Погодите о чему је она? Наравно, о Катињу. Погодите који су зтахтеви Пољака? Наравно, новчана компензација! И захтев Пољака је такав, да ће ако добије спор, сваки грађанин Русије то осетити на себи, зато што  та накнада чини веома сушптински део руског годишњег буџета!

 

Један од идеолога нацизма, А.Розенберг, који је у Нирнбергу осуђен на смртну казну, а био је на  функцији „министра окупираних источних области", изнео је поуку: „ Лишите народ његове историје и већ након две генерације он ће се претворити у послушне робове". На жалост, предмет Кононова и катињски случај у Европском суду за човекова права карике су у истом ланцу  у разарању наслеђа Нирнберга.  На тај начин, специјалну операцију фашиста против наше историје, а значи и против нашег народа, успешно настављају данашњи духовни наследници нацизма.

___

 

[1] Види: Д.Ирвинг, «Нирнберг: последња битка», М., Јауза. 2005 (посебно види . главу 1- «Глава, у којој Стаљин говори «њет» убиствима».

 

 

2 Види.: Посебно мишљење члана Међународног војног трибунала од стране СССР // Нирнбершки процес. Збирка материјала у 8 томова, том 6, М.,  Правна литература . 1999. С. 722-727.

3 Види стенограм заседања НТ од 14. фебруара 1946. године: http://www.nizkor.org/hweb/imt/tgmwc/tgmwc-07/tgmwc-07-59-07.shtml

4 Члан 21 Статута Нирнбершког трибунала гласи: «Трибунал ће без доказа усвајати званична владина документаукључујући документа комитета, створених у различитим савезничким државама у истрази против ратних злочина"..

5 Детаљније види: Мухин Ј.А., Главна антируска подлост. М. Јауза-Пресс. 2010. С.280-303.

6Детаљније види: Кунгуров А., Тајни Протоколи или које фалсификовао  Пакт Молотов-Риббентроп?  М., Ексмо. Алгоритам. 2009.

 

Извор: Фонд стратешке културе – Москва

http://srb.fondsk.ru/

 

Превод: Рајко ДОСКОВИЋ

http://srb.fondsk.ru/news/2010/11/19/nirnberg-ie-li-to-samo-istoria.html