ŽELJKO CVIJANOVIĆ: CRKVENI RASKOL ILI BRAVAR JE BIO BOLJI I PREMA CRKVI
petak, 19 novembar 2010 22:38
Zašto su i Sinod i episkop Artemije počeli da računaju vreme po Borisu Tadiću
Sve je, od prve do poslednje, bilo baš onako kako je Đavo hteo: Srpska crkva je u raskolu. I, naravno, ne postoji danas niko ko je na neki način odan Crkvi, bilo da veruje da je u pravu Sinod ili da je u pravu episkop Artemije, ko zbog ovakvog raspleta može da bude srećan, kao što ne postoji nijedan neprijatelj Crkve koji danas nema razlog da nazdravi dobrom razvoju stvari. Ali to nije kraj, Đavo hoće još, on danas stvara novi kvalitet krize koja mesecima razara Crkvu. Taj kvalitet sastoji se u tome da se niko od onih koji su pali u taj grešni ponor danas ne oseća krivim, niko od njih ne vidi greh nigde osim na suprotnoj strani, i sve to samo zato jer niko ne vidi dubinu raskolničkog poraza, jedinog što je ovde ravnomerno raspoređeno na svim stranama, jedinog čega ima dovoljno za sve.
Idemo redom. Krivci su Borisovi demokrate, koje, kad vidiš u crkvi, nikad ne pomisliš na liturgiju, već da su radovi u toku. Ne mislim na te radove. Naravno, sada će oni, kao, da jako žale što došlo do raskola i još će, kladim se, reći kako ih sve to jako zabrinjava zbog novih podela u našem narodu na Kosovu. Žuta suza će stizati žutu suzu, a ne bi me čudilo ni da sam Boris pusti neku pošto je prethodno navukao jedan od onih svojih izraza lica iz Srebrenice ili Vukovara. S tim što se ovde nikome izviniti neće.
Ali hajde da mi vidimo šta je njihov udeo u raskolu. Najpre su podelili Srbiju na onu koja je slepo lojalna njihovoj imbecilnoj provincijalnoj viziji Evrope i na onu za koju veruju da nema pojma o životu. Potom su prvima pokazali da se može pristojno živeti od verovanja u gluposti, kao što su pokazali drugima da da svaka ozbiljna moždana aktivnost može da skupo košta. Zatim su sve učesnike u javnom životu podelili na podobne i nepodobne, na one s kojima se diluju i na glupake, sa kojima neće da imaju ništa. Na kraju su one sa kojima diluju pretvorili u krpe, a one sa druge strane počeli da otpuštaju, zatvaraju, a poneke čak i da bockaju nožem.
Samo će oni takvi znati koliko su sami uradili da do razdora u Crkvi dođe, ne samo po tome što su dakle ponovo podelili društvo već i, direktnije, po tome što oni znaju koliko su i koje vladike držali na vezi; oni znaju kako su ih instruisali i šta su im sve nalagali, koga su među episkopima vukli na dno i koga su gurali prema gore; samo njih treba pitati koliko su nasilja poslednjih godina uneli u Crkvu; njih pitajte čime su pritisnuli neke od vladika da su potom pisali pokorna pisma Borisu u kojima su se kleli u svoju odanost evropskom putu Srbije; samo žuti mogu da vam kažu kako su upali u Crkvu, kao da su upali u kafanu u kojoj je trebalo zavaditi naše i njihove, naravno, samo zato da bismo pokazali njihovima.
VREME ČUDA Ali, istovremeno, jedino oni danas pojma nemaju u kakav su organizam ušli da uspostave svoj nastrani poredak i samo oni nisu očekivali da će taj organizam pre pući, kao što danas puca, nego što će oni u njemu uspostaviti taj svoj red, koji počiva na tome što se ljubav među ljudima meri kintom i uticajem a strah od Boga silom.
Kad vam kažu kako se politika ne meša u crkvene stvari, pitajte ih tada kako su pravili liste podobnih episkopa za izbor novog patrijarha; pitajte ih koga su slali po eparhijama da lomi vladike; neka vam kažu čime su pretili vladikama koji se nisu dali slomiti i šta su obećali Džou Bajdenu kada je ono Artemije pozvao Boga da ga otera s Kosova. Naravno, većeg nasilja svetovne vlasti u Crkvi nije bilo još od Titovog vremena i Pekićevog „Vremena čuda". Žuti su, dakle, ti koji su danas podeljenim Srbima srušili poslednji krov ispod koga mogu da se osećaju kao jedno, poslednja vrata ispred kojih su mirne duše mogli da ostave sve svoje razlike.
Pišem ove redove sa nelagodom nekoga ko se mnogo ne razume u pitanja i odnose u Crkvi, ali, nažalost, tu nelagodu nadjačava mi svest o njenoj društvenoj ulozi i osećanje da je raskolom razbijeno poslednje mesto koje nas bezuslovno ujedinjuje. Počinjen je poslednji veliki istorijski greh, koji će već sutra biti okajan na ovome svetu.
Zato svoju odgovornost za raskol mora da ponese Sinod, koji je u svojoj slabosti od ovoga sveta poverovao kako je uspostavio produktivan dijalog sa svetovnom vlasti, krijući i od pastve i od sebe samih da to nije nikakav dijalog, već ispunjavanje želja svetovnih moćnika. Nije, dakle, svaka vlast od Boga, poneka je od Đavola. Ona se danas prepoznaje po tome što nikakvu svest o istoriji nema, što samim tim ne može imati ni bilo kakav odnos prema Crkvi i njenoj misiji jer Crkva je za nju ništa više do jedna dobra pi-ar agencija, samo nešto starija od drugih. Šta je drugo mogla takva ekipa da proda Sinodu kao svoju istorijsku viziju do istorijske vizije svojih stranih nalogodavaca, kojima trebaju baš ti razbijeni i obezglavljeni Srbi.
Jer, pazite, ovde je reč o dve kuće; jednoj koja vreme meri vekovima, koja je pola milenijuma ovaj narod držala u dobroj veri čekajući da prođe jedna od najdužih svetskih okupacija, i drugoj, koja vreme računa do ponedeljka ili, kad uđe u stanje svoje najdublje autorefleksije, do prodaje Telekoma. I ko je kome nametnuo svoje računanje vremena? Ovi drugi ovim prvima.
Tako smo dobili jedan lojalni pokoreni Sinod i veći deo episkopa, gde, da đavolje delo bude veće, sede bar dvojica vladika koji su se svojim delom upisali u istoriju Crkve i bar još petorica koji u svojim glavama drže više znanja i dela nego što je iko od žutih ikada mogao da pojmi. Tako je, na kraju, srušena i poslednja linija odbrane jedinstvene Crkve, naše verovanje da je, Svetim Duhom nadahnuti Sabor, mnogo više od prostog aritmetičkog zbira njegovih članova.
ARTEMIJEV GREH Kako znamo da je Crkva pristala na žuto računanje vremena? Jednostavno, zato što se nekome ko vreme računa u vekovima toliko žurilo da otrese Artemija, zato što su mu nabrzinu skinuli glavu kao da su neki centralni komitet, uveren da se stvar mora oposliti sa današnjom verom jer ko zna kakva će vera sutra biti na snazi. Po čemu još?
Po tome što je njihovo viđenje isključive Artemijeve odgovornosti i sopstvene nevinosti zapravo nemoć da se pojmi tragična dubina raskola i odbijanje razumevanja da je veličina tog zla identična veličini projektovane promene sveta u kome ćemo u budućnosti živeti. Po čemu još?
Po tome što su neki naši episkopi na kraju i sami poverovali kako su oni jedna dobra pi-ar firma, pa su punili anticrkvene „devedesetdvojku" i „Blic" teško kompromitujući Artemija. A danas se verovatno čude kako im se iz vedra nebe na glavu sručio raskol i kako to ovi mediji danas toliko seire nad raskolom kad su vladike bili toliko sigurni da njihovoj dobroj veri ne može da naudi ni to što sa Đavolom tolike tikve posadiše.
Iako mi, kao, rekoh, laiku za crkvene stvari nije bilo van pameti da u tom sukobu budem skloniji Artemiju, koji je mogao da probudi moju empatiju kao progonjeni i kao neko ko ne odustaje od svoga, spreman da za to plati najvišu cenu, danas je sasvim jasno da je, pravedan ili ne, izazvan ili ne, on bio taj koji je povukao potez raskola.
Šta god da je bilo razlog, da mu se sam Gospod javio i naložio mu da sa svojim sledbenicima uđe u kosovske manastire, Artemije to nije smeo da učini. Nije smeo po prostoj logici što nam je danas bolje da imamo i jednu crkvu koja je u grehu nego dve koje su u zakonu. Jer događalo se u istoriji crkava da vrh neke od njih bude čak i u jeresi, ali su prolazila zla vremena i rđavi vladari, pa je vreme ispravljalo stvari. Greh raskola, međutim, čini se mnogo dubljim i mnogo trajnijim, i baš ovo je to što je opravdalo najhrabrija očekivanja i neprijatelja Crkve i neprijateja Srba.
Jer šta je mogla da bude Artemijeva kalkulacija nego da tim činom Saboru poruči kako bi baš voleo da vidi hoće li mu ti izdajnici u zauzete manastire poslati šiptarsku policiju da ga istera. Šta uopšte može da bude kalkulacija nekih episkopa iz Sabora dok, sakriveni kao anonimni izvori, Artemija tovare u „Blicu"? Da li i jedni i drugi veruju da se u ratu među braćom tako mogu koristiti neprijatelji dok oni misle da su toliko u pravu da njihovu misiju ne mogu da naruše ni šiptarska policija ni anticrkveni mediji.
Naravno, rizikujući da sam ulogu crkve redukovao na društvenu ulogu zajednice (comunity), rekao bih da je poslednje vreme da dve strane shvate da je stvar otišla suviše daleko i da samo mudrost i popuštanje mogu donekle da izglade stvar. Šta može da bude smislena alternativa tome? Samo to da utehu pronađu u tome što se Borisova stranka na svom saboru polovinom decembra definitvno neće pocepati. Jer nju vezuje nešto mnogo čvršće od onoga što je stotinama godina vezivalo crkvu.
http://standard.rs/vesti/49-kolumne/5951-eljko-cvijanovi-crkveni-raskol-ili-bravar-je-bio-bolji-i-prema-crkvi-.html
