Дан када је Србија постала колонија

Дан када је Србија постала колонија

 

уторак, 05 октобар 2010 16:25

Пише: Горан ЋЕТКОВИЋ Деценија од превратничког петог октобра Без намјере да арбитрирамо у питањима, која су још увијек отворена за заговорнике и противнике Слободана Милошевића, покушаћемо да сагледамо овај историјски значајан датум, који је неоспорно промијенио Србију, али и регион из једног другог угла. Да ли су петооктобарске промјене донијеле бољитак, знаћете по сопственој кожи, али је данас свима јасно да су услиједиле као наставак агресије из 1999. године. Каква је улога Црне Горе у петооктобарским дешавањима? Прошла је деценија од „демократских промјена" у Србији. Десет година београдске владе вуку земљу у „реформе", „приватизације", „интеграције", „суочавања", „сарадње" и све остало што је после свих ових година, по резултатима, могуће сагледати само као разградњу и слабљење древне државе, чије су име до тада њени становници изговарали са поносом, а непријатељи са поштовањем. Када је највећа војна сила на свијету кренула да разара непокорну Савезну Републику Југославију, потпуни сценарио је подразумијевао не само отимање Косова и Метохије, већ и трајно разбијање одбрамбене моћи, војно инсталирање НАТО-а у СРЈ и свргавање власти. Херојски отпор народа који се није уплашио силе сконцентрисане у коалицију 19 држава НАТО-а 228 пута веће од Србије, већ пружио запањујући отпор какав се не памти у модерној историји ратовања, покварио је план САД-а да од Србије створи оно што је направио у Ираку. Нити је НАТО остварио циљ, нити је то могла да учини херојска Југословенска армија. Кумановским споразумом, зараћене стране су потписале неријешен исход. Рат на дипломатско-политичком пољу је могао да почне. Пети октобар је, у том рату, био симболични и кључни дан пораза Србије. Не због пада режима, већ због немогућности нове власти да пружи отпор уништавању Србије. Улога Црне Горе Припреме за 5.октобар почеле су и прије НАТО агресије на нашу државу. Није стога чудно што су лидери ДОС-а, за вријеме агресије на нашу земљу боравили у Црној Гори, под заштитом режима Мила Ђукановића. Само ће они знати да дају одговор од кога су се крили, док су бомбе падале на њихову домовину. Зоран Ђинђић је, у констелацији тадашњих политичких односа, можда и имао разлоге, али шта је тјерало Велимира Илића да рат, умјесто у рову, проведе код једног некадашњег члана Народне странке, није нам познато. По престанку рата, Црна Гора наставља да буде једна од главних спона у мрежи која је плетена против Србије. Састанци које је опозиција Србије имала у Црној Гори били су лишени присмотре србијанских безбједносних служби, па су били погодни за контакте са америчким инструкторима и примопредају торби са новцем. Од једног активисте тадашње коалиције „Да живимо боље", „Српске новине" су сазнале да су финансијске донације, које су преко Дубровника стизале ДОС-у често даване „на руке" опозиционим лидерима, управо у Милочеру. „Тај новац је био намјенски опредијељен за поткупљивање Милошевићевих сарадника", рекао нам је овај извор. Састанци у Црној Гори су се нарочито интезивирали у пролеће 2000. године. Кафе бар „Заго" у Милочеру, постао је стециште високих политичара српске опозиције, политичара, новинара и других јавних радника. Наш саговорник из Црне Горе, који је учествовао на већини састанака, свједочи о сталном присуству Зорана Ђинђића, Чедомира Јовановића, Владимира Бебе Поповића, Александра Тијанића, активиста Отпора и низ других познатих личности из Србије. На састанцима није присуствовао Јовица Станишић, али је тих дана често боравио у Подгорици и посјећивао највише руководиоце Црне Горе, истом сврхом којом су и опозиционари боравили на приморју. Све ово се дешавало под будним оком америчког Националног демократског института и његових представника, који је давао инструкције. Сличне „школе" су се одржавале и на Копаонику, јер је, по прописаној клаузули Кумановског споразума о демилитаризацији пограничне зоне, у којој је важила и забрана летова за српску авијацију, могућност праћења оваквих скупова била ограничена. Осим отпораша, ДОС-оваца, овим семинарима присуствовали и представници црногорских странака тадашње владајуће коалиције ДПС-СДП-НС, али и опозиционе СНП. Као својеврсну захвалност за логистику и везу са страним агентурама, активисти и лидери Отпора су активно и јавно учествовали у кампањи на локалним изборима у Подгорици и Херцег Новом, када је актуелни градоначелник Подгорице Миомир Мугоша, први пут засјео у фотељу коју није напуштао до данас. Они са бољим памћењем ће се сјетити предизборних митинга владајуће коалиције „Да живимо боље", на којима су јавно учешће имали и активисти Отпора. Покојни српски премијер Зоран Ђинђић и његов блиски сарадник Горан Весић, направили су тада за потребе ДПС-а организациону структуру и предлог активности за „добијање избора". Од тада, како нам је саопштио наш извор из ДПС-а, црногорска безбједносна агенција, није имала више потребе за већим ангажовањем, јер је стратегија по нацрту ова два политичара и даље на снази, а спроводе је чланови и активисти ДПС-а, преко својих одбора. Директор РТЦГ Велибор Човић је отпорашима чак додијелио и стални телевизијски термин у 22 часа, у којима су они блатили све што долази из Србије, чиме су вршили пропаганду против Милошевића, али и против црногорске опозиције. Активно учешће и „посебне задатке" у координацији рада на Светом Стефану, Милочеру и другим мјестима гдје су се обављали важни састанци, имао је и пензионисани генерал ЈНА Неђељко Бошковић, тадашњи савјетник за безбједност Мила Ђукановића. Није нам позната његова конкретна улога, па смо принуђени да сачекамо неки „црногорски 5. октобар", у којем ће се све сазнати. Надајмо се да нећемо дуго чекати на то. Скојевци новог свјетског поретка Оно што је у јавности изгледало као студентско самоорганизовање и спонтана акција студената окупљених у организацију Отпор, у ствари је врхунска акција западних обавјештајних служби. Идеју о „ненасилном свргавању власти", односно перфидном начину за извршавање државног удара, је „дипломски рад" пензионисаног пуковника војске САД и високог обавештајца ЦИА-е Роберта Хелвија. Овај амерички обавјештајац је прије тога покушао да изврши сличан преврат у Бурми 1988. године, али није успио. Вође „Отпора" или „Скојеваца новог свјетског поретка", обучавани су у Црној Гори и Будимпешти. Тим за обуку, који је предводио лично Хелви, састојао се још од Џена Шарпа, Мајкла Мичела и Дејвида Јубанка, који су активно обучавали врх „Отпора". „Октобарска револуција" чији је Отпор заштитни знак, изведена је и у прецизном одабиру политичких субјеката који су претходно окупљени у Демократску опозицију Србије (ДОС). Већина тих „комби странака" данас више и не постоји, али су у тадашњим условима бројношћу давали привид масовности. да би били до краја објективни, са ове временске дистанце морамо констатовати и да нису сви ДОС-ови субјекти, као што је случај и са већином демонстраната испред Савезне скупштине, знали у ком смјеру ће еволуирати пуч изведен 5. октобра и чији је крајњи интерес преврата. Ношени жељом ка демократизацији Србије, наивних је било приличан број (укључујући и аутора овог текста). Осим инструктора Запад је у Србију упутио и значајна финансијска средства. По њиховим признањима, које су накнадно објављена, ради се о неколико десетина милиона евра. Представник америчке Задужбине за развој демократије Пол Макарти обзнанио је да је ова фондација од опредијелила три милиона долара Отпору. УСАИД, који још увијек дјелује на нашем простору, у току 2000. године је дала 25 милиона долара ДОС-овским странкама и Отпору. По писању „Њујорк Тајмса", у издању 20. новембра, наводи се да су представници Отпора добијали и појединачну финансијску помоћ, не наводећи о коликим сумама се ради . Амерички Конгрес је за ову операцију издвојио 41 милион долара. По др Предрагу Симићу, професору Факултета политичких наука у Београду, амерички конгрес је 2000. године издвојио око сто милиона долара за ове сврхе од чега су половину добила српска опозиција, а друга половина је отишла на рачун америчких пропагандних институција у Европи, за потребе финансирања обуке, обављане у Црној Гори и Будимпешти. За „обуку" су били задужени Међународни републикански институт ИРИ и Националнои демократски институт НДИ из Вашингтона, које финансира УСАИД и америчка Влада. Епилог Ни деценију послије демонстрација које су промијенили лице Балкана, није познато да ли је Војислав Коштуница стварно побиједио Слободана Милошевића на тим изборима. У прилог негативном одговору, вриједи прочитати књигу „Ноћ преваре, дан издаје" Милене Арежине, предсједнице Савезне изборне комисије износи „доказе о превари на коју је насјео и сам Милошевић", превасходно захваљујући својим поткупљеним сарадницима. Данас и СПС и ДС, као водеће странке конфротираних страна, сједе заједно у Влади Србије. Некадашњи понос Србије, њена војска, данас је само блиједа сјенка моћне армије која је побиједила НАТО пакт, а све више личи на неку „НВО Национална гарда Охаја"! Српски привредни потенцијали, једини који су у источној Европи сачувани од лешинарске грабежи незајажљивих менаџера, данас више не постоје, банкарски систем је у рукама међународних неоколонијалистичких каматаша, а пољопривредни капацитети највеће европске житнице у рукама малог броја регионалних и иностраних богаташа. Према експертским процјенама Србија је послије 2000. године имала 30 до 40 милијарди евра вриједну имовину, намијењену приватизацији. Податке о оствареној добити је тешко пронаћи и израчунати, али се на основу објављеног ради о суми близу три милијарде евра. На приватизовање још увијек чекају ЕПС и РТБ Бор, као и још нека мање важна и мање вриједна јавна предузећа. Ако се овој цифри дода 30 милијарди евра штете, начињење 1999. године бомбама НАТО пакта (процјена експертског тима Г 17+), онда нам цифра којом су потплаћени политички субјекти у Београду од „тричавих" 50-так милиона евра, заиста изгледа смијешна при штети која нам је причињена. Колико ће Србији требати за финансијски опоравак, нека читаоци сами процијене. Истина, плате у Србији су знатно веће, али се за њихов износ реално не може постићи више него што је то било могуће у вријеме „недемократске" Миловићеве ере. Стање у здравственом, социјалном и свим другим секторима, прилагођено је западном законодавству, што има за посљедицу да се око београдских контејнера тиска све више изнурених белих лица српских пензионера и друге сиротиње. Косово и Метохија, срце, колевка и душа цијелог народа, са тапијом коју јој потврђује Резолуција 1244, већ је независно за највеће свјетске силе, а новом дипломатском иницијативом, постаје све јасније да српска влада иде у смјеру њеног трајног отуђења и издвајања из државно-правног оквира Србије. Погрешно би било закључити да говоримо о жалу због политичких промјена. Напротив, оне су услиједиле као потреба српског народа за бољом политиком, и о узалудној нади да ће се Србија позиционирати другачије у свијету, уколико се буде водила политика другачија од оне коју је до тада водио југословенски председник Слободан Милошевић. Пропаганда западних земаља и сврха специјалног рата вођеног против наше отаџбине, створила је лажан привид који данас са деценијског размака, пророчки описује Милошевићева реченица: - Не нападају они Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије. Ђинђић у немилости Покојни премијер Србије Зоран Ђинђић, схвативши улогу коју су му намијенили западни савезници, (посебно улогу око процеса на Космету), непосредно пред смрт, фебруара мјесеца, тражио је повратак хиљаду српских војника и полицајаца у складу са Резолуцијом 1244. То је у Вашингтону и Бриселу изазвало општу конфузију. Тако је Ђинђић, за дотадашње савезнике постао реметилачки фактор, као такав није више Западу био потребан и пуштен је низ воду. Западни медији су отворено говорили о томе да је Ђинђић превише почео да игра на националистичку карту, да је окренуо леђа Западу, да се враћа на „Милошевићев курс". Угледни француски „Монд" писао је да је управо западна политика крива за убиство Ђинђића. Њемачки „Зидојче цајтунг" објавио је да је његов интервју „Шпиглу" и захтјев за организовањем неке нове „дејтонске конференције" о Косову, у којој би се отворено говорило о границама на Балкану и решавању српског националног питања, „Ђинђићев пуцањ у празно", јер Запад не би ни дошао на Балкан да је хтио да се брзо повуче. Не би толико земаља НАТО бомбардовало Србију да нијесу жељели да на известан начин колонизују Србију, као што је то учињено са другим земљама у окружењу. Историчари ће морати једног дана да открију није ли било много наивности у Ђинђићевим очекивањима да ће они исти који су бомбардовали Србију, уништили српску привреду, учинили све да Косово буде све даље од Београда, помоћи Србији да стане чврсто на ноге. Пљачкање скупштине Паљење Скупштине СРЈ и упад демонстраната у скупштинске просторије, и данас је симбол извршеног пуча октобра 2000. године. О каквом се преврату ради, показало се у првим минутима власти „пучиста". Ремек дјела Петра Лубарде, Милана Коњовића, Мила Милуновића и других великих умјетника су још увијек у нечијим приватним колекцијама. Према званичним подацима МУП-а Србије, нестало је 90 умјетничких дјела велике вриједности, од којих је до данас тек 35 враћено, а за 55 дјела је и данас актуелна потрага у коју је укључен и Интерпол. Осим сликарских ремек-дјела, у Скупштини су оштећене и бројне вриједне скулптуре, као и комади намјештаја велике умјетничке вриједности. Рад Стојана Аралице је поцијепан и остављен на поду, док је један од Лубардиних радова пливао у води. ДОС данас Демократска странка – Зоран Ђинђић (убијен), Демократска странка Србије – В.Коштуница (политички активан), Грађански савез Србије – Горан Свилановић (ГСС се и формално угасио, Свилановић није политички ангажован), Демохришћанска партија Србије – Владан Батић (политички активан, у коалицији са ЛДП-ом), Нова Србија – Веља Илић (политички активан, у коалицији са ДСС-ом), Лига социјалдемократа Војводине – Ненад Чанак (политички активан, у коалицији са ДС-ом), Социјалдемократска унија – Жарко Кораћ (СДУ на сајту Министарства формално угашен, у коалицији са ЛДП-ом), Савез Војвођанских Мађара – Јозеф Каса (политички активна странка, Каса пасивизиран), Реформисти Војводине – Миле Исаков (странка пасивизирана, М. Исаков амбасадор у Израелу), Коалиција Војводине – Д.Веселинов (странка угашена, Веселинов није полит.активан), Социјадемократија – Вук Обрадовић (странка угашена, В.Обрадовић преминуо), Покрет за демократску Србију – Момчило Перишић (странка угашена, М.Перишић у Хагу), Санџачка демократска партија- Расим Љајић (политички ативан, у коалицији са ДС-ом), Лига за Шумадију – Б.Ковачевић (пасивизиран рад странке, Б.Ковачевић није полит.активан), Асоцијација слободних и независних синдиката – Д. Миловановић (Д.Миловановић није полит.активан), Демократска алтернатива – Н.Човић (странка угашена, Н.Човић није полит. активан), Нова Демократија – Д.Михајловић (странка пасивизирана, Д.Михајловић није политички активан), Демократски центар – Д.Мићуновић (странка уједињена са ДС-ом, Д.Мићуновић активан), СПОТ – Момчило Трајковић (неактивни), НВО „Г 17 +" – Мирољуб Лабус (НВО трансформисан у странку, М.Лабус није политички активан).

http://www.srpskenovinecg.com/srbija/7409-peti-oktobar

SRBIJA JE VEĆ 18 GODINA POD SANKCIJAMA

SLOBODAN JANKOVIĆ: SRBIJA JE VEĆ 18 GODINA POD SANKCIJAMA

utorak, 05 oktobar 2010 16:07

Petog oktobra srpsko kolonijalno namesništvo obeležilo je dan kada su spoljne ekonomske sankcije zamenjene unutrašnjim, koje onemogućavaju privredni oporavak


Gospodari Zapada se nisu zaustavili slomom Sovjetskog Saveza. Novi rat usledio je odmah, rat protiv naroda. U Drugom svetskom ratu na Balkanu samo su se Srbi i Grci borili protiv nacističkog novog svetskog poretka. Pobedom SAD i Velike Britanije, poslednji na Balkanu koji su se direktno opirali sistemu morali su da budu kažnjeni za primer. Kazna je na latinskom sanctio, otuda i sankcije. Srpska kičma je dugo lomljena, iznutra od malodušne i sebične vlasti, spolja formiranjem buduće sluzave i udvoričke elite i ekonomskim sankcijama protiv većine naroda. 

Sankcije Srbiji nikada nisu skinute. Sve bilo je laž, od početka laž. Masakr u Ulici Vase Miskina u Sarajevu (27. maja 1992), prema rečima glavnokomandujućeg UNPROFOR Luisa Mekenzija (Lewis MacKenzie), internim izveštajima UN ali i analizi američkih izvestilaca Kongresa bio je delo muslimanske vlade. U situaciji kada se zahuktavala antisrpska propaganda, to je bio ključan povod za uvođenje sankcija protiv SRJ (Srbije i Crne Gore).

Prvi put je spoljni ekonomski obruč  ublažen posle Dejtonske izdaje, predaje Republike Srpske Krajine i dela Bosanske krajine. Bilo je daleko od kraja.  

Uskoro je proizvedena arnautska banda od makroa, trgovaca drogom, ljudima i oružjem. U danima koji su prethodili Račku, banditi OVK ubili su četvoricu pripadnika policije u blizini sela. Američki diplomata Vilijam Voker, sa iskustvom u prikrivanju počinilaca masakra nad jezuitskim sveštenicima u Salvadoru, izjavljuje medijima u prisustvu boraca OVK da je u pitanju neopisiva surovost i optužuje srpske snage da su ubile civile. On nije video 45 tela, ali tvrdi da je bilo 45 leševa iako svi ostali izveštaji govore o 40 tela. Dok britanski i američki mediji izveštavaju o srpskom zločinu, „Figaro" i „Le Mond" u svojim napisima izražavaju sumnju da se možda radi o albanskom podmetanju. Kasniji dokaz da su srpske snage krive jeste transkript naredbe u kojoj se nalaže da se obračuna sa OVK teroristima. Civili se ne pominju. Danas je poznato i da je Helena Ranta otvorila dušu i istakla da su je Vilijam Voker ali i pripadnici finskog ministarstva spoljnih poslova pritiskali da jasnije optuži srpsku stranu, pa ju je Voker čak gađao olovkom.  

OD KVISLINGA DO ŠOJIĆA Naravno, zbig novog izmišljenog masakra pojačane su sankcije protiv srpskog naroda i svih ljudi koji žive u Srbiji. NATO je bio u krizi, pa je morao da demonstrira mišiće i pokaže novu svrhu postojanja.  

Opet su Srbi kažnjeni bombardovanjem (prvi put Republika Srpska 1995). Evropski političari i intelektualci iznova su se takmičili ko će više da slaže o broju ubijenih i stradalih, u tom slučaju Albanaca Tako je tadašnji italijanski premijer, bivši komunista Masimo D`Alema rekao parlamentarcima u Rimu aprila 1999. kako su srpske snage pobile ni manje ni više nego 250.000 Albanaca na Kosovu i Metohiji te da zbog toga Italija mora da učestvuje u humanitarnom bombardovanju. 

Kada je bombardovanje završeno, sankcije nisu ukinute. One nisu ukinute ni posle pada Slobodana Miloševića, mada je počelo njihovo postepeno ukidanje. Da li?  

Promenom vlasti brzo su krenule divlje privatizacije, gašenje aktivnih državnih preduzeća i zatvaranje domaćih banaka. Spoljne ekonomske sankcije su postepeno ukidane, ali su zato postavljane nove iznutra. Nova vlast, sastavljena od udvorica, puzećih individua, spram kojih je Kvisling bio ličnost za primer a Srećko Šojić simbol otpora, sprovodila je iznutra ovaj ekonomski obračun sa sopstvenim narodom. Prvi koji se uzdigao iznad toga dobio je metak da bude primer ostalima. Legalizovani zelenaši pod nazivom stranih banaka počeli su da se reklamiraju i spremaju odloženu propast - kasnije ekonomsko sankcionisanje - naroda u Srbiji. 

Pričanjem bajke o Evropskoj Uniji kolonijalno namesništvo rasprodavalo je firme stvarane decenijama i uzimalo kredite za finansiranje svoje vlasti a na račun izbezumljenog naroda. Konačno, kada je većina firmi rasprodana, kada su doneti zakoni o proizvodnji prema evropskim standardima obogaljili i seljaka namećući mu skupu tehnologiju koju ne može da priušti, teritorija nekadašnje države našla se na rubu ekonomskog sloma. U Srbiji je aprila ove godine uposlenost radno sposobnog stanovništva bila svega 38,1 odsto (tek da se razume koliko je nezaposlenih i onih koji rade na crno) a prosečna plata postala je najniža na Balkanu. Ekonomske sankcije se nastavljaju i dalje zabranom Srbiji da ulaže u privredni razvoj odnosno u proizvodni sektor i revitalizaciju poljoprivrede.  

KOLONIJALNA TERITORIJA Naopako povampirenje Šešeljevog/Vučićevog zakona o informisanju 2009. godine predstavljalo je formalizaciju totalne kontrole medija i njihovo propadanje zbog nikakvih tiraža kao posledica brutalnog iskrivljavanja stvarnosti. Unutrašnje ekonomske sankcije ogledaju se i kroz razne namete i takse, poput najnovijeg zakona o opremi auto-vozila, kako bi se opet uskladili sa Evropom u svemu osim u pravima i primanjima.  

Iako je proklamovani cilj i odredište uvek na istom vremenskom rastojanju (obično 4-5 godina), za njegovo dostizanje moraju se podneti sve žrtve 

Uvođenje PDV poslužilo je za punjenje državne kase koja ne sme pomoći privredi i narodu, ali može da ojadi mala i srednja preduzeća, koja moraju da plate porez na fakturu a pre nego što i sama naplate robu ili uslugu od domaćih monopolista ili drugih firmi. 

Ekonomske sankcije protiv naroda uvedene su i u sudstvu, gde je za privredne sporove sa potraživanjima manjim od 100.000 evra onemogućena žalba Kasacionom sudu. Unutrašnje ekonomsko kažnjavanje upereno je i protiv policije. Male plate guraju čuvare reda i mira u korupciju, korumpirajući i njihov duh.  

Domaći klimoglavci i retko sluzava vrsta beskičmenjaka ove godine uvode još jedan namet - budžetiranje parade srama. Parada srama, koja inače predstavlja satanski žig na kolonijalnu teritoriju, trebalo bi da se održava svake godine, pa će i to biti (ne dao Bog) nov redovni budžetski rashod (čitaj: ekonomski teret na plećima svih nas). 

U takvoj zemlji ekonomski sankcionisan narod mora da pretrpi potpuno poniženje, moralni i duhovni pad kako bi kao ovca prolazio pored novinskih naslova „Evropa dopunjava sastav antimonopolske komisije", „Ambasadori sastavili vladu", „Ambasadori osnovali udruženje Prijatelji Sandžaka", „Vlada pregovara sa MMF o ekonomskoj politici Srbije"! 

Devet godina od formalnog ukidanja spoljnih ekonomskih sankcija, Srbija je pretvorena u kolonijalnu teritoriju sa unutrašnjim ekonomskim sankcijama, koje onemogućavaju privredni oporavak, i kolonijalnim namesništvom, koje ih marljivo sprovodi. Bile one formalne ili neformalne, Srbija se nalazi pod ekonomskim sankcijama već više od 18 godina. Slamarica se istanjila, Srbija je sve zaduženija, a pokućstvo rasprodato (čekaju se još Telekom i EPS).

 

http://standard.rs/vesti/36-politika/5572-slobodan-jankovi-srbija-je-ve-18-godina-pod-sankcijama-.html

Речи без дела - Десет година од пада режима Слободана Милошевића

Речи без дела - Десет година од пада режима Слободана Милошевића

уторак, 05 октобар 2010 17:43 Пише: Милан Динић, Недељник "Сведок"

Ових дана навршава се десет година од пада власти Слободана Милошевића. Без помпе, параде и прослава, осим ако изузмемо Параду поноса у недељу 10. октобра, у Србији неће бити грандиозно обележена деценија демократских промена.  Према оценама јавности, најављене реформе нису спроведене, изборна обећања махом су погажена, а једино што се грађанима нуди константно током ових десет година јесте позив да верују да ће бити боље.
Људи у које су полагане наде читаве нације данас су посвађани и подељени. Они, за које се веровало да одлучно и плански воде у борбу за демократију, данас признају да правог плана и није било, да је њих ујединила борба да се обори и заузме једна власт, а да су међусобне личне и концептуалне разлике биле толике да није могла да се усагласи планска и озбиљна реформа. Неки су остали у политици, неки отишли у привреднике, а најуспешнији су спојили и једно и друго.

Са друге стране они, за које се говорило да "више никада неће доћи на власт" (СПС), данас су један од најстабилнијих ослонаца актуелне власти.

Стотине хиљада грађана који су били на улицама тог 5. октобра данас живе од плата које су најмање у региону, њима плаћају најскупљи бензин и грцају у дуговима од камата неповољних кредита.

 

 

Где се налази Србија данас, десет година после?

Иако су разне власти у више наврата најављивале, а влада Зорана Живковића је одредила и конкретан датум (7.7.2007.), Србија и даље није чланица ЕУ. Тек 2005. Србија је добила Позитивну студију изводљивсти. Преговори о закључењу Споразума о стабилизацији и придуживању су заустављени 2006. године, да би ССП био потписан 2008. али до данашњег дана није ратификован од већине чланица ЕУ. У случају Хрватске читав процес трајао је мање од три године. У случају Албаније три до шест година, зависно од ратификације. За Србију процес је у току већ пет година. Према последњој најави, коју је дао председник Тадић пре неколико дана на седници Главног одбора ДС-а,  „реално, Србија би до 2015. или 2016. могла да се придружи европској породици народа".

Питање Косова и Метохије, како су лидери ДОС-а тврдили „демократско питање" решено је на недемократски начин – једнострано проглашеном и од „европских и међународних партнера" признатом независношћу. Да ли су демократске власти могле против воље света свакако није смислено питање. Али, оно што је приметно, демократска Србија у току протеклих десет година од када је преузела власт, осим става да „никада неће прихватит јендострано проглашену независност Косова", није изнела конкретан предлог решења. У протеклој деценији, косовска политика темељена је на разним али никада до краја испраћеним и представљеним плановима – кантонизација, подела, чувено „више од аутономије – мање од независности, до модела Хонг Конга. Најконкретнији корак који је Србија на међународном плану до сада предузела по питању Косова била је иницијатива за добијање саветодавног мишљења Међународног суда правде, која је окончанадебаклом. Једини конкретан помак који је у решавању статуса Косова начињен јесте усвајање заједничке резолуције у УН, којом је иницијатива препуштена Европској унији која, у најмању руку, није показала веће разумевање за досадашњу косовку политику Србије.

Према анализи реформи од 2000. до 2010. године, коју је урадила НВО „Напредни клуб", по економским показатељима Србија је данас најближа Бугарској. Тешко да је то права награда за деценију демократије?! Како се наводи у економском делу анализе Напредног клуба, бруто домаћи производ данас износи две трећине БДП-а из 1989. године. Према подацима ММФ-а, БДП по глави становника у Србији, за 2010. годину, износи 10.839 долара, а најближа нам је Бугарска са 11.699 долара. Суседна Хрватска по глави становника има 18.226 долара БДП-а. Раст индустрије после 2000. године је практично на нули, наводи се у анализи.

Просечна плата у Србији у августу ове године износи 320 евра, а најближи су нам Македонци који зарађују просечно 330 евра.

Најбоље се живи у великим центрима, пре свега у Београду и Новом Саду, а највећи губитници су пограничне области и Рашка. Велике регионалне неједнакости у развоју протеклих година само су увећане, а Закон о равномерном регионалном развоју, чини се, није створио најбоље предуслове за привредни опоравак свих делова Србије. Према подацима Завода за статистику, иако у укупном броју становништва Град Београд учествује са око 23% он доприноси са преко 50% у БДП-у државе.

После 2000. године, према официјелним подацима НБС, нето прилив страних директних инвестиција, добрим делом преко приватизације, био је 16 милијарди евра, закључно са јулом ове године, док би до краја године та цифра могла изаћи на 16,5 милијарди евра.

Са друге стране, Србија је гро приватизацинох прилива (4 милијарде евра) потрошила на санирање својих буџетских трансфера (пензије, плате, социјална давања) и по томе се налази у самом врху у поређењу са земљама у транзицији.
Како је крајем августа објавила Народна банка Србије, укупан спољни дуг на крају јуна износио је 23,8 милијарди евра, при чему је дуг јавног сектора био 8,3 милијарде евра, а дуг приватног сектора 15,5 милијарди. У односу на 2000. годину, данас дугујемо дванаест и по милијарди евра више.
ДОС и странке наследицне су као своје највише циљеве истакле и свеукупну реформу политичког и друштвеног система у земљи. Пошто је вољом других Србија обновила своју независност у јуну 2006, најважнији правни акт, устав, донет је тек септембра исте године. У последње време све сучешћи иступи представника странака (ДС-а, ЛДП, Г17, ЛСВ) којима се сугеришу измене новог устава. Тако се убрзо може дестити да и нови (Коштуничин) устав заправо постане прелазно решење. Иако најављена, лустрација није спроведена.
У правцу децентрализације и регионализације конкретан искорак учињен је једино доношењем Статута АП Војводине. Међутим, и тај акт донет је после пробијања уставног рока и кршењем процедура његове измене.
За једне - "револуција", за друге - "државни удар" - 5. октобар 2000. несумњиво представља прекретницу у модерној историји Србије.

Медутим, искушења и проблеми са којима се српско друштво и држава суочавају током протеклих десет година намећу питање – докле нас је довела та прекретница?

Да ли у стабилну парламентарну демократију са одговорном и критички насторјеном јавношћу, или у владавину богатих у којој политичку елиту чине (квази)националисти и заговорници (квази)грађанког концепта?
Када се упореде обећања, очекивања и оно што се конкретно десило протеклих година утисак је да са све већом горчином говоримо о "Петооктобарској револуцији".

Чувени "Договор са Србијом" који су лидери Демократске опозиције Србије потписали 1. септембра 2000. данас мало ко спомиње.

Многи од лидера 5. октобра данас не говоре међусобно, а о њиховим односима и проблемима доста сазнајемо из (опраних?) биографија и сећања, у којима, најцешце, оптужују једни друге. Они више не говоре о 5. октобру са толико поноса и надмености као некада. Пети октобар се данас више спомиње као пример добре намере и изневерене револуција. Можда овде није згорег подсетити на познату библијску реченицу да је пут у пакао поплочан добрим намерама.

СВИ ЛИДЕРИ ДОС-А, ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ

Зоран Ђиндић, лидер ДС, први демократски премијер Србије, убијен 12. марта 2003. испред зграде Владе Србије.

Војислав Коштуница, први демократски председник СРЈ, у два наврата премијер Владе Србије после промена, а данас лидер опозиционог ДСС која је данас један од највећих критичара ЕУ.

Небојша Човић, потпредседник прве ДОС-ове Владе Србије, тадашњи лидер Демократске алтернативе, данас привредник, челник ФМП групе и није активан у политици Млађан Динкић, лидер Г17, данас предводник Удружених региона Србије. Први демократски гувернер Народне банке, а потом и министар у свим владама након 5. октобра. Познат као човек који је оборио све постпетооктобарске владе.

Момчило Перишић, некадашњи потпредседник Владе и председник Покрета за демократску Србију, данас као оптужени у Хашком трибуналу.

Горан Свилановић, министар спољних посова СРЈ после победе ДОС-а и председник Граданског савеза Србије, данас координатор ОЕБС-а за економију и животну средину.

Миодраг Исаков , потпредседник прве демократске Владе Србије, лидер Реформиста Војводине, није више активан у политицком животу Србије, мада је недавно најавио повратак. Био је амбасадор у Израелу, данас на РТВ Војводина.

Велимир Илић, у два наврата био министар за инфреструктуру и капиталне инвестиције у владама Војислава Коштунице. Данас као лидер опозиционе Нове Србије са некадашњим радикалима ради на обарању некадашњих коалиционих партнера.

Ненад Чанак, Лидер Социјалдемократа Војводине. Некада председник Извршног већа АП Војводине, данас народни посланик у парламенту. Подршку актуелној влади условљава захтевима који воде цећем осамостаљењу Војводине.

Владан Батић, министар правде у првој демократској влади, лидер Демохришцанске странке Србије. Данас самостални посалник у српском парламенту.

Жарко Кораћ, потпредседник Ђиндицеве владе, лидер Социјалдемократске униј , данас посланик у Скупштини на листи ЛДП Чедомира Јовановића.

Расим Љајић, данас лидер Социјалдемократске партије Србије. Обављао функцију савезног министра за људска и мањинска права, данас министар за рад и социјална питања у влади Србије.

Јожеф Каса, потпредседник прве демократске Владе, лидер Савеза војводанских Мадара. Повукао се из политике и обавља функцију председника Управног одбора Народног позоришта у Суботици.

Драган Веселинов, први министар пољопривреде у демократској влади, лидер Коалиције Војводина. Данас професор Факултета политичких наука. Није политички активан.

Вук Обрадовић, један од потпредседнмика прве демократске владе и лидер Социјалдемократије. Преминуо 2008. Један од актера прве велике (тзв. сексуалне) афере ДОС-а.

Бранислав Цоле Ковачевиц, лидер Лиге за Шумадију. Данас политички неактиван.

Душан Михајловић, лидер Нове демократије (касније је странка променила име у Либерали Србије) и министар полиције у првој демократксој влади. Бизнисмен и човек који се, бар зас, повукао из политичког живота Србије.

Драгољуб Мићуновић, први демократски председник Савезног парламента, први лидер ДС и некадашњег Демократског центра. Данас посланик Демократске странке у Скупштини Србије и председник Одбора за спољне послове.

Уговор са народом - речи без дела

1) Усвојићемо декларацију о хитним припремама за доношење новог устава, ради отклањања постојећег уставног хаоса.
Нови Устав Србија је добила после дводневног референдума 28. и 29. октобра 2006. године за време Владе Војислава Коштунице. Читав процес је праћен одлагањима и меqусобним оптужбама између две водеће странке некадашњег ДОС-а. Демократска странка која је у време доношења устава била у опозицији али подржала његово усвајање, данас наглашава неопходност "реформе уставног система".
2) Донећемо резолуцију којом се укида садашња економска и политичка блокада Црне Горе, а највиши државни органи обавезују се да одмах отпочну разговоре с легитимним изабраним руководством Црне Горе о карактеру и функцијама будуће државне заједнице Србије и Црне Горе.
Односи са Црном Гором јесу побољшани, али и даље није успостављено јединствено тржиште. Тек 2003. године извршена је „хармонизација двеју привреда" и створена је Државна заједница Србија и Црна Гора. Референдумом 2006. Црна Гора је постала независна.
3) Обавезујемо будућу владу да одмах поднесе програм конкретних мера Савету безбедности УН, којим би се омогућила доследна примена Резолуције 1244 о Косову, очувао територијални интегритет и суверенитет Србије, гарантовало право на миран и сигуран живот, и подстакла његова интеграција у институције земље.
Осам година после, 17. фебруара 2008. уз подршку великих сила, косовски Албанци су једнострано прогласили независност јужне српске покрајине. Резолуција 1244 није доследно спроведена а питање питање стандарда на првом месту убрзо је замењено питањем статуса.
4) Донећемо закон којим ћемо смањити број министарстава барем за трећину, укинути сва министарска места без портфеља и ограничити број потпредседника на највише три.
Већ прва демократска Влада Зорана Ђиндица имала је 22 министарства и седам потпредседника Владе. Актуелна влада има 27 чланова што је више од већине држава чланица ЕУ и једнако броју чланова колилико има најмногољуднија земља на свету – Кина.
5) Донећемо закон којим се свим посланицима и члановима владе забрањује гомилање функција током мандата. Члановима владе током мандата биће изричито забрањено да током мандата управљају привредним организацијама.
Питање гомилања функција није системски решено све до 2010. године када је одређеној групи функционера законом омоагућено да неко време обављају две функције.
6) Нова влада ће се обавезати да у року од сто дана стави на увид надлежним скупштинским одборима сва тајна полицијска досијеа.
Влада јесте донела уредбу о отварању досијеа али то питање није до краја системски решено.
7) Сви чланови владе и народни посланици биће обавезани да објаве детаљан преглед свог имовинског стања и стања чланова своје продице, на дан ступања на дужност.
Протеклих година чланови владе и високи функционери су нередовно подносили своје имовинске карте, и поред притиска јавности. Тек у јуну ове године је грађанима омогућено да се упознају са имовинским картама фгункционера на сајту Агенције за борбу против корупције.
8) Од Народне скупштине Републике Србије захтевамо да одмах обустави примену оних закона који производе огромну друштвену штету Србији и њеним грађанима.
Поједини ауторитарни закони стављени су ван функције попут Закона о информисању и Закона о универзитету. Међутим, закони који нису били директно ауторитарни али који су онемогућавали функционалан развој државе нису благовремено мењани.
9) Одабраћемо једну реномирану, независну ревизорску кућу да изврши ревизију буџета и обави темељан преглед финансијског пословања скупштине и владе током претходних мандата.
Ревизија буџета претходних влада никада није спроведена
10) Скупштина ће формирати независну комисију експерата која ће преиспитати и обнародовати све релевантне документе, аудио и видео записе које је садашња власт држала у тајности, а односе се на вођење унутрашње и спољне политике Србије и Југославије у периоду 1987-2000. година.
Група експерата никада није основана. Комисија за истину и помирење је основана, али је слабо финансирана. Стварањем Државне Заједнице Србија и Црна Гора 2003. године та комисија је, како је речено - случајно укинута.

Шта је непосредно претходило 5. октобару 2000. године?
27. јула расписани превремени општи избори
24. септембра одржани општи избори
25. септембра ДОС саопштава да је Војислав Коштуница добио 55,34% гласова
26. септембра Изборна комисија саопштила да је лидер ДОС-а освојио 48,22% гласова - 1,78% мање од потребног за победу у првом кругу, а Слободан Милошевић 40,24% гласова.
Расписан други круг избора за осми октобар. ДОС проглашава изборну крађу и напушта изборну комисију. Милошевицу дат рок да до 5. октобра у 15:00 призна изборни пораз;
27. септембара широм земље се организују протести против изборне крађе
29. септембра у штрајк ступа 7.000 радника „Колубаре";
3. октобра велики број предузеца и школа обустављају рад. Читава земља у штрајку.
4. октобра Савезни Уставни суд поништава председничке изборе
5. октобар 2000. године – хронологија догадаја

Октобарске промене из сата у сат

У ноћи измеду 4. и 5. октобра сусрети представника ДОС-а са Легијом.
5. октобра рано ујутру велики број грађана из свих крајева Србије креће ка Београду. Успут их доцекују полицијски кордони и блокаде. Без већих проблема колоне наставлају ка Београду.
11:30 - испред Савезне скупштине стижу колоне волзила из Чацка
12:20 - први сукоби са полицијом испред зграде Савезне скупштине
12 до 15 часова - на улицама Београда окупило се стотине хиљада људи.
15:00 – истекао рок који је опозиција дала Милошевицу да призна пораз
15:32 – грађањи упадају у Савезну скупштину
17:00 - запаљена зграда РТС-а; престанак емитовања редовног програма; разговори лидера ДОС-а са командиром интервентне бригаде Бошком Бухом – јединица прелази на страну ДОС-а и упућује се на обезбедење студија РТС-а у Кошутњаку.
17:35 - хамери ЈСО пристижу испред зграде РТС
18:00 - полиција у станици иза Скупштине, у улици Мајке Јевросиме, прилази грађанима. Следи упад у станицу и пљачка оружја
19:00 - други сусрет Легије и представника ДОС-а. Састанку се прикључује и начелник Генералштаба Небојша Павковић
У току вечери Уставни суд објављује да је Војислав Коштуница победио на председницким изборима. Службени лист, у којем одлука мора бити објављена како би ступила на снагу, шампа се у један сат по поноћи.
20:00 - Војислав Коштница, као нови председник СРЈ обраћа грађанима преко „Нове РТС".
22:00 колона тенкова излази из касарне на Бањици, али се убрзо враћа натраг
У току вечери, у Скупштини града Београда заседа Кризни штаб ДОС. Милан Ст. Протић проглашен за градоначелника Београда. Позивају се грађани да остану на улицама. Страхује се од контрадуара у зору 6. октобра.
6. октобра око 22:30 Слободан Милошевић се обраћа јавности и признаје пораз
7. октобра Војислав Коштуница полаже заклетву
9. октобра смењена влада СПС-а и проглашена привремена влада. За 23. децембар заказани ванредни избори за републицку Скупштину.

Изјава Зорана Ђиндића, новембар 2000. године:

Наш план се сводио на рушење Милошевића

"Ушли смо неприпемљени. Нисмо очекивали да ћемо добити толики политички простор. Наш план се сводио на рушење Милошевица и није обухватао ову фазу. Имали смо једино концепт да Милошевица принудимо да поднесе оставку и да се затим распишу избори. Мислили смо да ће постојати Скупштина, Влада, а да ћемо се ми повући у кампању за децембарске изборе. Нисам више сигуран да је то било добро решење...

 

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/1406-rei-bez-dela