Речи без дела - Десет година од пада режима Слободана Милошевића

Речи без дела - Десет година од пада режима Слободана Милошевића

уторак, 05 октобар 2010 17:43 Пише: Милан Динић, Недељник "Сведок"

Ових дана навршава се десет година од пада власти Слободана Милошевића. Без помпе, параде и прослава, осим ако изузмемо Параду поноса у недељу 10. октобра, у Србији неће бити грандиозно обележена деценија демократских промена.  Према оценама јавности, најављене реформе нису спроведене, изборна обећања махом су погажена, а једино што се грађанима нуди константно током ових десет година јесте позив да верују да ће бити боље.
Људи у које су полагане наде читаве нације данас су посвађани и подељени. Они, за које се веровало да одлучно и плански воде у борбу за демократију, данас признају да правог плана и није било, да је њих ујединила борба да се обори и заузме једна власт, а да су међусобне личне и концептуалне разлике биле толике да није могла да се усагласи планска и озбиљна реформа. Неки су остали у политици, неки отишли у привреднике, а најуспешнији су спојили и једно и друго.

Са друге стране они, за које се говорило да "више никада неће доћи на власт" (СПС), данас су један од најстабилнијих ослонаца актуелне власти.

Стотине хиљада грађана који су били на улицама тог 5. октобра данас живе од плата које су најмање у региону, њима плаћају најскупљи бензин и грцају у дуговима од камата неповољних кредита.

 

 

Где се налази Србија данас, десет година после?

Иако су разне власти у више наврата најављивале, а влада Зорана Живковића је одредила и конкретан датум (7.7.2007.), Србија и даље није чланица ЕУ. Тек 2005. Србија је добила Позитивну студију изводљивсти. Преговори о закључењу Споразума о стабилизацији и придуживању су заустављени 2006. године, да би ССП био потписан 2008. али до данашњег дана није ратификован од већине чланица ЕУ. У случају Хрватске читав процес трајао је мање од три године. У случају Албаније три до шест година, зависно од ратификације. За Србију процес је у току већ пет година. Према последњој најави, коју је дао председник Тадић пре неколико дана на седници Главног одбора ДС-а,  „реално, Србија би до 2015. или 2016. могла да се придружи европској породици народа".

Питање Косова и Метохије, како су лидери ДОС-а тврдили „демократско питање" решено је на недемократски начин – једнострано проглашеном и од „европских и међународних партнера" признатом независношћу. Да ли су демократске власти могле против воље света свакако није смислено питање. Али, оно што је приметно, демократска Србија у току протеклих десет година од када је преузела власт, осим става да „никада неће прихватит јендострано проглашену независност Косова", није изнела конкретан предлог решења. У протеклој деценији, косовска политика темељена је на разним али никада до краја испраћеним и представљеним плановима – кантонизација, подела, чувено „више од аутономије – мање од независности, до модела Хонг Конга. Најконкретнији корак који је Србија на међународном плану до сада предузела по питању Косова била је иницијатива за добијање саветодавног мишљења Међународног суда правде, која је окончанадебаклом. Једини конкретан помак који је у решавању статуса Косова начињен јесте усвајање заједничке резолуције у УН, којом је иницијатива препуштена Европској унији која, у најмању руку, није показала веће разумевање за досадашњу косовку политику Србије.

Према анализи реформи од 2000. до 2010. године, коју је урадила НВО „Напредни клуб", по економским показатељима Србија је данас најближа Бугарској. Тешко да је то права награда за деценију демократије?! Како се наводи у економском делу анализе Напредног клуба, бруто домаћи производ данас износи две трећине БДП-а из 1989. године. Према подацима ММФ-а, БДП по глави становника у Србији, за 2010. годину, износи 10.839 долара, а најближа нам је Бугарска са 11.699 долара. Суседна Хрватска по глави становника има 18.226 долара БДП-а. Раст индустрије после 2000. године је практично на нули, наводи се у анализи.

Просечна плата у Србији у августу ове године износи 320 евра, а најближи су нам Македонци који зарађују просечно 330 евра.

Најбоље се живи у великим центрима, пре свега у Београду и Новом Саду, а највећи губитници су пограничне области и Рашка. Велике регионалне неједнакости у развоју протеклих година само су увећане, а Закон о равномерном регионалном развоју, чини се, није створио најбоље предуслове за привредни опоравак свих делова Србије. Према подацима Завода за статистику, иако у укупном броју становништва Град Београд учествује са око 23% он доприноси са преко 50% у БДП-у државе.

После 2000. године, према официјелним подацима НБС, нето прилив страних директних инвестиција, добрим делом преко приватизације, био је 16 милијарди евра, закључно са јулом ове године, док би до краја године та цифра могла изаћи на 16,5 милијарди евра.

Са друге стране, Србија је гро приватизацинох прилива (4 милијарде евра) потрошила на санирање својих буџетских трансфера (пензије, плате, социјална давања) и по томе се налази у самом врху у поређењу са земљама у транзицији.
Како је крајем августа објавила Народна банка Србије, укупан спољни дуг на крају јуна износио је 23,8 милијарди евра, при чему је дуг јавног сектора био 8,3 милијарде евра, а дуг приватног сектора 15,5 милијарди. У односу на 2000. годину, данас дугујемо дванаест и по милијарди евра више.
ДОС и странке наследицне су као своје највише циљеве истакле и свеукупну реформу политичког и друштвеног система у земљи. Пошто је вољом других Србија обновила своју независност у јуну 2006, најважнији правни акт, устав, донет је тек септембра исте године. У последње време све сучешћи иступи представника странака (ДС-а, ЛДП, Г17, ЛСВ) којима се сугеришу измене новог устава. Тако се убрзо може дестити да и нови (Коштуничин) устав заправо постане прелазно решење. Иако најављена, лустрација није спроведена.
У правцу децентрализације и регионализације конкретан искорак учињен је једино доношењем Статута АП Војводине. Међутим, и тај акт донет је после пробијања уставног рока и кршењем процедура његове измене.
За једне - "револуција", за друге - "државни удар" - 5. октобар 2000. несумњиво представља прекретницу у модерној историји Србије.

Медутим, искушења и проблеми са којима се српско друштво и држава суочавају током протеклих десет година намећу питање – докле нас је довела та прекретница?

Да ли у стабилну парламентарну демократију са одговорном и критички насторјеном јавношћу, или у владавину богатих у којој политичку елиту чине (квази)националисти и заговорници (квази)грађанког концепта?
Када се упореде обећања, очекивања и оно што се конкретно десило протеклих година утисак је да са све већом горчином говоримо о "Петооктобарској револуцији".

Чувени "Договор са Србијом" који су лидери Демократске опозиције Србије потписали 1. септембра 2000. данас мало ко спомиње.

Многи од лидера 5. октобра данас не говоре међусобно, а о њиховим односима и проблемима доста сазнајемо из (опраних?) биографија и сећања, у којима, најцешце, оптужују једни друге. Они више не говоре о 5. октобру са толико поноса и надмености као некада. Пети октобар се данас више спомиње као пример добре намере и изневерене револуција. Можда овде није згорег подсетити на познату библијску реченицу да је пут у пакао поплочан добрим намерама.

СВИ ЛИДЕРИ ДОС-А, ДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ

Зоран Ђиндић, лидер ДС, први демократски премијер Србије, убијен 12. марта 2003. испред зграде Владе Србије.

Војислав Коштуница, први демократски председник СРЈ, у два наврата премијер Владе Србије после промена, а данас лидер опозиционог ДСС која је данас један од највећих критичара ЕУ.

Небојша Човић, потпредседник прве ДОС-ове Владе Србије, тадашњи лидер Демократске алтернативе, данас привредник, челник ФМП групе и није активан у политици Млађан Динкић, лидер Г17, данас предводник Удружених региона Србије. Први демократски гувернер Народне банке, а потом и министар у свим владама након 5. октобра. Познат као човек који је оборио све постпетооктобарске владе.

Момчило Перишић, некадашњи потпредседник Владе и председник Покрета за демократску Србију, данас као оптужени у Хашком трибуналу.

Горан Свилановић, министар спољних посова СРЈ после победе ДОС-а и председник Граданског савеза Србије, данас координатор ОЕБС-а за економију и животну средину.

Миодраг Исаков , потпредседник прве демократске Владе Србије, лидер Реформиста Војводине, није више активан у политицком животу Србије, мада је недавно најавио повратак. Био је амбасадор у Израелу, данас на РТВ Војводина.

Велимир Илић, у два наврата био министар за инфреструктуру и капиталне инвестиције у владама Војислава Коштунице. Данас као лидер опозиционе Нове Србије са некадашњим радикалима ради на обарању некадашњих коалиционих партнера.

Ненад Чанак, Лидер Социјалдемократа Војводине. Некада председник Извршног већа АП Војводине, данас народни посланик у парламенту. Подршку актуелној влади условљава захтевима који воде цећем осамостаљењу Војводине.

Владан Батић, министар правде у првој демократској влади, лидер Демохришцанске странке Србије. Данас самостални посалник у српском парламенту.

Жарко Кораћ, потпредседник Ђиндицеве владе, лидер Социјалдемократске униј , данас посланик у Скупштини на листи ЛДП Чедомира Јовановића.

Расим Љајић, данас лидер Социјалдемократске партије Србије. Обављао функцију савезног министра за људска и мањинска права, данас министар за рад и социјална питања у влади Србије.

Јожеф Каса, потпредседник прве демократске Владе, лидер Савеза војводанских Мадара. Повукао се из политике и обавља функцију председника Управног одбора Народног позоришта у Суботици.

Драган Веселинов, први министар пољопривреде у демократској влади, лидер Коалиције Војводина. Данас професор Факултета политичких наука. Није политички активан.

Вук Обрадовић, један од потпредседнмика прве демократске владе и лидер Социјалдемократије. Преминуо 2008. Један од актера прве велике (тзв. сексуалне) афере ДОС-а.

Бранислав Цоле Ковачевиц, лидер Лиге за Шумадију. Данас политички неактиван.

Душан Михајловић, лидер Нове демократије (касније је странка променила име у Либерали Србије) и министар полиције у првој демократксој влади. Бизнисмен и човек који се, бар зас, повукао из политичког живота Србије.

Драгољуб Мићуновић, први демократски председник Савезног парламента, први лидер ДС и некадашњег Демократског центра. Данас посланик Демократске странке у Скупштини Србије и председник Одбора за спољне послове.

Уговор са народом - речи без дела

1) Усвојићемо декларацију о хитним припремама за доношење новог устава, ради отклањања постојећег уставног хаоса.
Нови Устав Србија је добила после дводневног референдума 28. и 29. октобра 2006. године за време Владе Војислава Коштунице. Читав процес је праћен одлагањима и меqусобним оптужбама између две водеће странке некадашњег ДОС-а. Демократска странка која је у време доношења устава била у опозицији али подржала његово усвајање, данас наглашава неопходност "реформе уставног система".
2) Донећемо резолуцију којом се укида садашња економска и политичка блокада Црне Горе, а највиши државни органи обавезују се да одмах отпочну разговоре с легитимним изабраним руководством Црне Горе о карактеру и функцијама будуће државне заједнице Србије и Црне Горе.
Односи са Црном Гором јесу побољшани, али и даље није успостављено јединствено тржиште. Тек 2003. године извршена је „хармонизација двеју привреда" и створена је Државна заједница Србија и Црна Гора. Референдумом 2006. Црна Гора је постала независна.
3) Обавезујемо будућу владу да одмах поднесе програм конкретних мера Савету безбедности УН, којим би се омогућила доследна примена Резолуције 1244 о Косову, очувао територијални интегритет и суверенитет Србије, гарантовало право на миран и сигуран живот, и подстакла његова интеграција у институције земље.
Осам година после, 17. фебруара 2008. уз подршку великих сила, косовски Албанци су једнострано прогласили независност јужне српске покрајине. Резолуција 1244 није доследно спроведена а питање питање стандарда на првом месту убрзо је замењено питањем статуса.
4) Донећемо закон којим ћемо смањити број министарстава барем за трећину, укинути сва министарска места без портфеља и ограничити број потпредседника на највише три.
Већ прва демократска Влада Зорана Ђиндица имала је 22 министарства и седам потпредседника Владе. Актуелна влада има 27 чланова што је више од већине држава чланица ЕУ и једнако броју чланова колилико има најмногољуднија земља на свету – Кина.
5) Донећемо закон којим се свим посланицима и члановима владе забрањује гомилање функција током мандата. Члановима владе током мандата биће изричито забрањено да током мандата управљају привредним организацијама.
Питање гомилања функција није системски решено све до 2010. године када је одређеној групи функционера законом омоагућено да неко време обављају две функције.
6) Нова влада ће се обавезати да у року од сто дана стави на увид надлежним скупштинским одборима сва тајна полицијска досијеа.
Влада јесте донела уредбу о отварању досијеа али то питање није до краја системски решено.
7) Сви чланови владе и народни посланици биће обавезани да објаве детаљан преглед свог имовинског стања и стања чланова своје продице, на дан ступања на дужност.
Протеклих година чланови владе и високи функционери су нередовно подносили своје имовинске карте, и поред притиска јавности. Тек у јуну ове године је грађанима омогућено да се упознају са имовинским картама фгункционера на сајту Агенције за борбу против корупције.
8) Од Народне скупштине Републике Србије захтевамо да одмах обустави примену оних закона који производе огромну друштвену штету Србији и њеним грађанима.
Поједини ауторитарни закони стављени су ван функције попут Закона о информисању и Закона о универзитету. Међутим, закони који нису били директно ауторитарни али који су онемогућавали функционалан развој државе нису благовремено мењани.
9) Одабраћемо једну реномирану, независну ревизорску кућу да изврши ревизију буџета и обави темељан преглед финансијског пословања скупштине и владе током претходних мандата.
Ревизија буџета претходних влада никада није спроведена
10) Скупштина ће формирати независну комисију експерата која ће преиспитати и обнародовати све релевантне документе, аудио и видео записе које је садашња власт држала у тајности, а односе се на вођење унутрашње и спољне политике Србије и Југославије у периоду 1987-2000. година.
Група експерата никада није основана. Комисија за истину и помирење је основана, али је слабо финансирана. Стварањем Државне Заједнице Србија и Црна Гора 2003. године та комисија је, како је речено - случајно укинута.

Шта је непосредно претходило 5. октобару 2000. године?
27. јула расписани превремени општи избори
24. септембра одржани општи избори
25. септембра ДОС саопштава да је Војислав Коштуница добио 55,34% гласова
26. септембра Изборна комисија саопштила да је лидер ДОС-а освојио 48,22% гласова - 1,78% мање од потребног за победу у првом кругу, а Слободан Милошевић 40,24% гласова.
Расписан други круг избора за осми октобар. ДОС проглашава изборну крађу и напушта изборну комисију. Милошевицу дат рок да до 5. октобра у 15:00 призна изборни пораз;
27. септембара широм земље се организују протести против изборне крађе
29. септембра у штрајк ступа 7.000 радника „Колубаре";
3. октобра велики број предузеца и школа обустављају рад. Читава земља у штрајку.
4. октобра Савезни Уставни суд поништава председничке изборе
5. октобар 2000. године – хронологија догадаја

Октобарске промене из сата у сат

У ноћи измеду 4. и 5. октобра сусрети представника ДОС-а са Легијом.
5. октобра рано ујутру велики број грађана из свих крајева Србије креће ка Београду. Успут их доцекују полицијски кордони и блокаде. Без већих проблема колоне наставлају ка Београду.
11:30 - испред Савезне скупштине стижу колоне волзила из Чацка
12:20 - први сукоби са полицијом испред зграде Савезне скупштине
12 до 15 часова - на улицама Београда окупило се стотине хиљада људи.
15:00 – истекао рок који је опозиција дала Милошевицу да призна пораз
15:32 – грађањи упадају у Савезну скупштину
17:00 - запаљена зграда РТС-а; престанак емитовања редовног програма; разговори лидера ДОС-а са командиром интервентне бригаде Бошком Бухом – јединица прелази на страну ДОС-а и упућује се на обезбедење студија РТС-а у Кошутњаку.
17:35 - хамери ЈСО пристижу испред зграде РТС
18:00 - полиција у станици иза Скупштине, у улици Мајке Јевросиме, прилази грађанима. Следи упад у станицу и пљачка оружја
19:00 - други сусрет Легије и представника ДОС-а. Састанку се прикључује и начелник Генералштаба Небојша Павковић
У току вечери Уставни суд објављује да је Војислав Коштуница победио на председницким изборима. Службени лист, у којем одлука мора бити објављена како би ступила на снагу, шампа се у један сат по поноћи.
20:00 - Војислав Коштница, као нови председник СРЈ обраћа грађанима преко „Нове РТС".
22:00 колона тенкова излази из касарне на Бањици, али се убрзо враћа натраг
У току вечери, у Скупштини града Београда заседа Кризни штаб ДОС. Милан Ст. Протић проглашен за градоначелника Београда. Позивају се грађани да остану на улицама. Страхује се од контрадуара у зору 6. октобра.
6. октобра око 22:30 Слободан Милошевић се обраћа јавности и признаје пораз
7. октобра Војислав Коштуница полаже заклетву
9. октобра смењена влада СПС-а и проглашена привремена влада. За 23. децембар заказани ванредни избори за републицку Скупштину.

Изјава Зорана Ђиндића, новембар 2000. године:

Наш план се сводио на рушење Милошевића

"Ушли смо неприпемљени. Нисмо очекивали да ћемо добити толики политички простор. Наш план се сводио на рушење Милошевица и није обухватао ову фазу. Имали смо једино концепт да Милошевица принудимо да поднесе оставку и да се затим распишу избори. Мислили смо да ће постојати Скупштина, Влада, а да ћемо се ми повући у кампању за децембарске изборе. Нисам више сигуран да је то било добро решење...

 

http://in4s.net/index.php/politika/drugi-pisu/1406-rei-bez-dela