Нова стратегија НАТО: из балканских - у енергетске ратове

15.01.2010

Петар ИСКЕНДЕРОВ

 

Нова стратегија НАТО: из балканских - у енергетске ратове

Нова стратегија НАТО, коју је генерални секретар те организације Андерс Фог Расмусен отворио за разматрање у септембру 2009. године, почела је да се спроводи у пракси и не чекајући њено званично усвајање. Као и у време када је Запад растурао Југославију 1990-те године, нови сценариј биће испробан на Балкану, а управо - у српској покрајини Косово. Његова спољашња форма испољена је у радикалној редукцији бројности тамо ангажованих под командом НАТО мултинационалних мировних снага КФОР, а главни смисао заправо је концентрација снага против главног, и од сада чак и званично не скриваног противника у лику Срба, уз истовремено пребацивање ослобађаних јединица на нове фронтове, које одређују лично САД и њихов председник Барак Обама. Међу тим фронтовима, сем званично декларисаног авганистанског, значајно место заузимају нови фронтови „енергетских ратова".

Како је ових дана изјавио командант јужног крила НАТО у Европи, амерички адмирал Марк Фицџералд, који је боравио у Приштини, мировни контингент КФОР приводи крају крупно смањење бројности састава. До краја јануара ове године њихов лични састав бројаће 10, уместо 15 хиљада војника. Брисел тај корак објашњава стабилизацијом ситуације на Косову, истовремено проглашавајући за главну „опасност по безбедност" постојеће на северу покрајине српске органе самоуправе. „Сва кршења резолуције 1244 Савета безбедности ОУН ми третирамо као опасност по безбедност. Пошто паралелне структуре власти по тој резолуцији нису прихватљиве, ми изражавамо забринутост" – подвукао је адмирал.

То што је српско-албанска конфронтација способна да детонира крхко примирје на Коосву и у другим регионима Балкана, - јавна је тајна. Већ до априла власти Приштине намеравају да објаве стварање у насељеним Србима северним регионима општине „Северна Митровица" (тако албанци називају насељени Србима северни део града Косовска Митровица). То ће бити могуће захваљујући прекрајању административне мапе српских општина, које власти Приштине врше од краја 2009. године, без пристанка на то самих Срба. Према расположивим информацијама, у случају да албански екстремисти испровоцирају нови српско-албански конфликт, тај орган има задатак да на себе преузме пуномоћја власти. Другим речима, да одигра ону улогу коју су грузијске власти својевремено доделиле марионетској јужноосетинској администрацији Дмитрија Санакојева, коју су саме створиле. Једном речју, управо се у априлу очекује пресуда о Косову Међународног суда ОУН у Хагу која ће, како верују албански сепаратисти, имати позитивни за њих карактер и одрешити им руке за гушење српског отпора, уз активну војну помоћ натовских снага КФОР.

На тај начин, опасност од новог конфликта на северу Косова више је него реална, али сваљивати кривицу за то на српске структуре значи огрешити се о истину. Још чуднијим изгледа позивање адмирала Фицџералда на резолуцију Савета безбедности ОУН број 1244 од 10. јуна 1999. године, коју су проглашењем независности и каснијим признавањем прекршили управо Приштина и Вашингтон.

Те логичне несагласности нису случајне. На примеру Косова НАТО прелази на нове методе ситуирања својих интереса. Удаљавајући се од апстрактног мировног присуства у „врућим тачкама", снаге алијансе сада унапред, и са максималном прецизношћу, проглашавају свог непријатеља у лику једне од страна у конфликту (које оне по међународном мандату треба да раздвоје) и концентрише снаге против ње. На Косову су такви непријатељи већ означени - то су Срби, у Босни и Херцеговини – такође Срби, овог пута босански, у Македонији то могу постати власти земље уколико се осмеле да ограниче растуће по данима, а и по сатима, апетите локалних албанаца. Слична „тачкаста стратегија" омогућава НАТО да под контролом држи ситуацију тамо где је „ред по бриселски" већ делимично заведен, пребацујући ослобађане снаге на нове фронтове.

О томе да је реч управо о новом стратешком правцу у делатности Северноатлантске алијансе, сведочи и садржина дискусија које се воде током последњих месеци у њеном бриселском штабу. Једном речју, групу од 12 експерата који се баве разматрањем нове Стратешке концепције НАТО, предводи бивши државни секретар САД Мадлен Олбрајт, позната по својој активној улози у процесу разбијања Југославије и подршци албанских екстремиста. Према расположивим информацијама, садржина дискусија излази далеко изван оквира принципа осигурања безбедности и самих држава-чланица НАТО, како би то, заправо, требало да проистиче из Атлантске повеље из 1949. године. Данас су дебате фокусиране на разраду полиитчко-правних и војно-практичних путева за осигурање глобалних интереса Северноатлантске алијансе на максимално широком светском простору. Како се истиче у радним документима НАТО, ради се о „подржавању ефикасних војних могућности у читавом спектру мисија Алијансе", а такође о „кризном менаџменту" – већ без конкретног помињања географских региона. Имајући у виду да се круг деловања натовских мисија данас већ шири до Авганистана, није тешко нацртати будућу мапу војних операција и „кризног менаџмента" натовских генерала.

А за 19. јануар у штабу НАТО у Бриселу већ је нашироко најваљена лекција бившег званичног представника Северноатлантске алијансе из времена агресије против Југославије 1999. године Џејми Шеја на карактеристичну тему: „Енергетска безбедност: изазов за тржишта или изазов такође и за стратешку заједницу?" Извештач намерава да по први пут јасно у име алијансе изјави, да „растућа моћ" таквих држава, као што су Кина, Индија и Русија, приморава НАТО да питања енергетске безбедности сматра не само сфером „тржишних снага и регулатора", већ пре свега „стратешким питањем, у решавању кога таква организација као што је НАТО, може одиграти корисну улогу". А да би се одиграла слична улога, натоввски генерали најпре треба да угуше на Косову и другим регионима Балкана последња жаришта отпора „новом светском поретку".

________________

Петар Ахмедович ИСКЕНДЕРОВ, старији научни сарадник Института славистике РАН, магистар историјских наука, међународни коментатор листа «Времја новостјеј» и радио-станице «Глас Русије»

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2700

Улазак Србије у НАТО

14.01.2010

 

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ (Србије)

Крај 2009. године донео је распламсавање дебате о потенцијалном уласку Србије у НАТО. По правилу у организацији прикривених или јавних НАТО лобиста, у разним градовима Србије одржано је више округлих столова, трибина и семинара на којима су противници и присталице уврштавања Срба у НАТО ешалоне изнели своје аргументе.¹ То су имали прилике да ураде и у неколико медијских сучељавања.² Но, она су била релативно ретка, као што је и прилично мала пажња посвећена тим скуповима о „атлантској будућности" Србије од стране писаних и електронских средстава масовног информисања.

Стиче се утисак да су евроатлантски центри моћи, који су одлучили да покрену кампању у прилог ступања Србије у редове Северноатлантске алијансе, још неспремни за велико суочавање. Отуда, за сада не излазе из оквира дебате вођених у контролисаним условима, а изгледа да их користе превасходно за брушење сопствених аргумената, откривање ставова и стратегије неистомишљеника, односно планско трасирање пута за опсежну кампању која ће у погодном моменту отпочети. Као и обично, прагматични, а и вешто усмеравани од стране искусних покровитеља, бирају право време и место за битку. У међувремену се за њу студиозно припремају.

Домаћи НАТО лобисти и њихови ментори у Вашингтону знају да је огромна већина грађана Србије (а тим пре етничких Срба) против приступања војном свезу који промовишу.³ Но, у условима када контролишу све велике електронске и гро писаних медија, осокољени искуством са манипулацијом бирачима на протеклим изборима, верују да полако могу да амортизују став јавног мнења, ако не и да га промене. Тиме ће отворити пут за слободније деловање владајућих политичара, који у складу са вољом западних кругова који су им помогли да дођу на власт, и који их подржавају да на њој и остану,⁴ заступају тзв. атлантске интеграције.

Због њихове непопуларности у народу који су САД бомбардовале, отеле му део територије, а претходно директно и индиректно подржале етничко чишћење његових сународника у Хрватској и делу БиХ, српски политички НАТО фанови се још уздржавају да отворено поведу Србију ка Алијанси. Њихова резервисаност је резултат и тога што Срби, без обзира на сву обраду од стране домаћег евроатлантског идеолошког апарата, и даље Русе сматрају најближим народом⁵, а Русију најпопуларнијом земљом (о њеном престижу говори популарност водећих руских политичара⁶). Услед тога је тешко просечног Србина убедити да НАТО није уперен против Руске Федерације, односно да ступањем у тај савез Србија неће постати део антируског коридора америчких клијентских држава.

Због споменутих уверења и са њима скопчаних емоција већине Срба, НАТО кампања се одвија по принципу „кувања жабе". Повлаче се потези који, с једне стране, путем молекуларних промена треба да омекшају став јавности, и с друге стране, и пре приступања Алијанси Србију фактички претворе у њеног члана. Да почнемо од другог. Војска Србије се трансформише не само по НАТО стандардима, већ и у складу са потребама тог војног савеза. Одвија се бурна сарадња са Алијансом у оквиру њеног програма Партнерство за мир. Интензивирана је кооперација са Националном гардом Охаја, и, што је најгоре, полако се идеолошки обрађују српски официри да њихов задатак није да бране земљу већ да служе евроатлантској политици. До сада су већ углавном пензионисани они за које је процењено да представљају „чврст орах", поготово ако су имали ратно искуство и запажене заслуге. А у српским министарствима (укључујући и Министарства одбране, финансија и унутрашњих послова) постављени су инострани „надзорници", на начин који превазилази и оно што су радиле немачке окупационе власти током Другог светског рата.

Што се тиче јавности, за њено лагано „кување" – како не би приметила шта јој се ради, и сама се изненадила када „спонтано" помисли оно што је до јуче презирала – скована је флоскула „евроатлантске интеграције". Њена суштина је да се уз европске интеграције, за које већина Срба сматра да су пут ка бољем животу, „прода" и НАТО. Наводно, без приступања том савезу, пут источноевропских земаља у ЕУ је затворен. Оно што је било допуштено „старим" европским земаља, као што су Аустрија или Финска, неће бити толерисано сиромашним и, како неки у Бриселу сматрају, инфериорним рођацима са истока.

То што су Срби начелно против чланства своје земље у Северноатлантској алијанси, НАТО лобисти се надају, доћи ће у други план чим улазак у ЕУ постане реалан. Очекују да ће људи жељни бољег живота, када им се учини да је он надомак руке, прихватити да прогутају горку атлантску пилулу уз слатки европски колач. Док тај тренутак не наступи, покушавају да глуме да убеђују грађане Србије да је за њих НАТО сам по себи добар. Свакако, свесни су до које мере цинично, у земљи која је од САД и њених савезника недавно била изложена агресији, звучи прича о заједничким демократским вредностима, чије отелотворење је НАТО. Но, и бесмислице иду у рок службе, док се поред њих протура главни мамац: уцењивање „гладних" оним што жарко желе. А то је, да поновимо, бољи живот.

Поред тога, селективним медијским приказивањем дебате о „атлантској будућности" Србије, настоје да се чују само они аргументи противника НАТО интеграција, који у нашој епохи хладног рачуна делују наивно, или се могу успешно неутралисати. Тако, као аргумент против НАТО може да се чује да ће тиме бити оптерећен војни буџет Србије (а искуство других земаља показује да то може али не мора да се деси), или да је за Србе понижавајуће да постану део Алијансе с обзиром на историјско искуство. С друге стране, аргументи као што су они да због потенцијалног учешћа у туђим ратовима Србија може да се нађе под ударом исламских покрета који се противе хегемонији САД, или да би се НАТО интеграције нужно негативно одразиле на односе Београда и Москве, која несумњиво представља кључну потпору Србији у вођењу политике очувања територијалног интегритета, упорно се игноришу или бар маргинализују.

Тим пре, ван сала у којима се изговори и алтернативних медија који још немају адекватан утицај, не допире омиљена теза опонената атлантских интеграција, о томе коју корист Србија има од ступања у НАТО. Она је својом истинитошћу за евроатлантисте болна, а гласи: однос Србије и НАТО-а је као власника ресторана и мафијашког клана који контролише његов кварт; ако им не плати рекет, бациће бомбу на његову кафану а њега тешко претући. Ако је рекет тако одмерен да може како-тако да одржи бизнис, а има довољно савитљив врат да може да претрпи понижење, онда је за њега вероватно рационално да прихвати услове мафије. То важи и за став Србије према НАТО. Додуше, Србије данас није у истом положају као 1998. години. Однос снага на простору Евроазије, па и света у целини, довољно се променио да на српску кафану бандити не могу више да баце експлозивну направу. Но, њихови локални заступници не желе, што је и разумљиво, да народ у пуној мери схвати да свет више није онакав какав је донедавно био. Нити да чује упечатљиво парирање атлантистичкој причи о томе да је Србија црна рупа у НАТО региону, поређењем тог савеза и мафије. Хумор и сагледавање реалности не погодује страху који причајући о томе да је Србија незаштићено острво у НАТО мору, у народу софистицирано подстичу промотери те Алијансе.

Тако ствари стоје са аргументима pro и contra атлантске перспективе Србије, односно на описани начин се одвија кампања НАТО лобиста.⁷ Али, поставља се питање зашто су они одлучили да је динамизирају баш пред крај 2009. године? Мислим, да је одговор прост. Ради се о последици јачања улоге руског фактора у Србији. Подршка коју је Москва пружила Београду у вези са покушајем легализације отмице Косова и Метохије од стране САД, свакако је додатно повећала и тако велики престиж Русије у Србији. Но, емоције су једно а животне недаће друго. Евроатлантски пропагандисти су очекивали да ће полако преусмерити пажњу српске јавности на питања од којих зависи економски просперитет грађана, и уз помоћ „европског колача" после паузе од пар година наставити процес пуног свођења Србије на ниво америчке клијентске земље. Међутим, куповином Нафтне индустрије Србије, и закључивањем гасног аранжмана, према коме ће Србија постати важна транзитна земља за руски гас, Москва је проузроковала језу код америчких стратега. Није Србија сама по себи претерано битна, али и српски пион доприноси поремећају односа снага на евроазијској шаховској табли.

Американци свакако покушавају да онемогуће или бар одложе изградњу Јужног тока. Но, интерес које имају земље преко којих ће он проћи, како у погледу непосредне и посредне економске користи (развојног потенцијала који гасовод носи и енергетске безбедности коју пружа), али и повећања геополитичког значаја, толики је да је чак и Вашингтону тешко да приволи тамошње политичке гарнитуре да од њега одустану. С друге стране, и оне су свесне да не треба љутити оне који имај могућност – мада не у вези са питањем гасовода, пошто је у свим земљама кроз које он треба да прође јавно мнење њему наклоњено – да у погодном моменту затегну омчу која се стално налази око њиховог врата. Стога, настојаће да споје лепо и корисно тј. да реализацију пројекта Јужни ток усагласе са поштовањем америчких стратешких интереса. А о томе какви су они указује Пентагонов официјелни водич за планирање одбране.

Вашингтон настоји да земље које имају значајније залихе фосилних горива укључи у зону своје хегемоније, а земље транзита њиховог гаса и нафте увуче у НАТО. Од последњег Американци не одустају и када, као у случају Средње Азије где је Русија потврдила своју премоћ, прво не могу да остваре. Штавише, баш тада други фактор добија прворазредну улогу. Једна је ствар да ли је Руска Федерација од земаља „Старе Европе", које су на њу енергетски упућене, одвојена санитарним кордоном америчких марионетских држава, и њихова сарадња је сведена готово само на пуку трговину, или је нови Берлински зид негде пробијен или бар озбиљно сужен. У последњем случају већа је шанса да се читава НАТО грађевина пре или касније уруши, и тиме буде створена могућност да једног дана постане реалност хармоничан, како економски, тако и културни, односно политичи простор од Урала до Владивостока. У крајњем случају, у временима када Америка убрзано слаби, пример земље која одолева НАТО интеграцијама може да постане инспиративан и за садашње „савезнике".

Стога је за Вашингтон – који зна да не може да спречи интензивну енергетску сарадњу ЕУ и Руске Федерације, али који упорно и свим средствима ради да стране које су за то иначе реално заинтересоване, не изађе из њених сужених оквира – важно да пре него што озбиљно одмакне изградња Јужног тока „очисти своје двориште" тј. да преостале земље Југоисточне Европе увуче у своје коло. У том погледу, за њега представљају проблем једино Република Српска⁸ (као конститутивни део БиХ) и Србија. Зато се Бања Лука већ нашла под снажним притиском, а то ће се ускоро десити и са Београдом. Наредна 2010. година ће, у то нема сумње, бити упамћена по томе што ће тзв. јавна дебата у вези са аталнтским интеграцијама бити додатно интензивирана, како би бар делимичним омекшавањем става српског јавног мнења НАТО перјанице у актуелној владајућој гарнитури могли да отпочну енергично деловање.

Да је тако сведоче речи главног НАТО активисте у влади Србије, министра одбране Драгана Шутановца. Он је у интервјуу датом пре неки дан дневном листу „Вечерње новости", на питање да је могуће балансирати између НАТО и Русије, између осталог рекао: „Србија треба да се базира на региону јер ту можемо да будемо лидер. Не можемо сами са Русијом да чинимо никакав безбедносни концепт јер је између Србије и Русије НАТО већ одавно постављен. Па, и руски гас нам долази преко НАТО земаља".⁹ Министрова порука је јасна: Живимо у региону којим доминира НАТО, у оквиру њега треба да тежимо да играмо значајну улогу, а тек колико евроатлантско опредељење допушта, можемо да сарађујемо са Москвом.

Но, да ли Србија има лидерску или следбеничку улогу у региону, и није битно ако се ради о томе да треба да подреди своје интересе туђим, и то за њу често негативним стремљењима. На срећу, шта год министар мислио, задњу реч има народ. На Русији је, ако има интерес да у пријатељској земљи каква је Србија остане значајан фактор, да у данашњој ери доминације медија над критичном свешћу, помогне да се народна воља чује. То ће већ бити довољно да Србија не постане део опскурне Алијансе преостале из хладног рата. А што се ЕУ тиче, ако Брисел сматра да му користи да Србија постане њен члан, то ће се десити без обзира на атлантске интеграције. И обрнуто. Не треба заборавити да је Турска одавно ступила у НАТО, а европске капије су за њу упорно затворене.

__________________

¹ Најзначајнија дебата о спољној политици Србије, а пре свега о перспективи њених атлантских интеграција, одржана је на Копаонику крајем октобра – почетком новембра 2009. године. У вези са тим погледати: Филип Грбић, „Дебата о спољнополитичкој стратегији Србије" // Нова српска политичка мисао. 2009. Режим приступа: http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/debata-o-spoljnopolitickoj-strategiji-srbije.html?alphabet=l

² Занимљив пример, са карактеристичним аргументима за обе стране, био је дијалог између Милоша Алигрудића (ДСС) и Зорана Остојића (ЛДП), на страницама дневног листа „Политика". О томе видети: http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Srbija-razgovara-Da-li-nam-treba-NATO.lt.html

³ Сва досадашња истраживања јавног мнења показала су да је двотрећинска већина грађана Србије против приступања Северноатлантској алијанси. Додуше, с обзиром на то да су данас наручиоци скупих испитивања јавног мнења они који за то располажу средствима, а то су по правилу тајни или јавни заступници атлантске политике, односно да они контролишу медије, о ставовима Срба према Алијанси мало се јавно говорило током 2009. године. Ипак, готово је сигурно да они нису битно промењени у односу на претходну годину. О резултатима испитивањима односа према НАТО из октобра 2008. године, видети: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/saradnja-sa-haskim-tribunalom-oktobar-2008.html

⁴ Док су на челу земље биле, условно речено, доминантно национално, суверенистички опредељене владе, одвијао се процес приватизације медија по укусу Вашингтона и Брисела. Не увиђајући дугорочну опасност, да би се избегло замерање Вашингтону и Бриселу, допуштено је западним инвеститорима да преузму велики део писаних и електронских медија, односно да медији које су већ раније контролисали евроатлантски центри моћи добију жељене фреквенције. Тако је дотадашњи „независни" медијски сектор доживео експанзију, а медији на које су раније имали утицај власти Србије и органи локалне самоуправе, такође су дошли под контролу господара „слободних" медија. Тиме је створен медијски комплекс који има моћ хипнотисања јавности као у „златна времена" Титовог тоталитарног режима, и представља битан фактор утицаја Вашингтона на кретања на српској политичкој сцени, и без директног спољног мешања (које је такође уобичајено). Он је омогућио, упркос свим прогнозама, победу ДС на прошлим парламентарним изборима, и данас је од суштинског значаја за опстанак (пад) владе.

⁵ Истраживање етничке дистанце: http://starisajt.nspm.rs/MBI/etnicka_distanca_webpage_files/frame.htm

⁶ Оцене страних политичара: http://www.nspm.rs/istrazivanja-javnog-mnjenja/ocene-stranih-politicara.html

⁷ САД у Србији располажу са разгранатом мрежом тзв. невладиних организација (што оне свакако нису када се ради о америчкој влади) преко којих намећу свој став као одраз жеље цивилног сектора или објективну позицију „експерата". Тако пропагандно деловање добија на убедљивости. Занимљиво је да у НАТО лобирању велику улогу имају и организације које би требало да се баве људским правима, и отуда пропагирају ако не и пацифизам, онда бар мирољубиву коегзистенцију међу државама. Видети билтен, једне од таквих организација, а то је Хелсиншког одбора за људска права у Србији. Helsinki Bulletin, бр. 24., април 2009. године. Режим приступа: http://www.helsinki.org.yu/serbian/doc/HB-Br24.pdf

⁸ О томе видети: Јелена Гускова, „Бутимир и натоизација Балкана" // Фонд стратешке културе. 2009. Режим приступа: http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2666

⁹ Вечерње новости од 25. децембра 2009. године. Електронска верзија: http://www.novosti.rs/code/navigate.php?Id=1&status=jedna&vest=166388&title_add=Vreme%20da%20izvu%C4%8Demo%20pouke&kword_add=dragan%20sutanovac

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=2701