Nikola Vrzić - Ko se to obradovao novoj američkoj ofanzivi?
Nikola Vrzić
8-11 minutes
I pre nego što je Kristofer Hil formalno imenovan za novog američkog ambasadora, u delu Beograda nastupila je prava provala oduševljenja i očekivanja
U izvesnom smislu možda i nije sasvim loše što smo, zahvaljujući 5. oktobru, pored ostalog, stekli i iskustvo s političkim promenama u Srbiji sprovedenim uz novac i organizatorske sposobnosti ekstraprofitera NATO demokratije.
Posledice tih promena trpimo i dalje – čak i u personalnom obliku ministarke Zorane Mihajlović, na primer, a i nju pre treba shvatiti kao paradigmu tog stanja zavisnosti i poslušnosti u koje smo bili dovedeni – što će reći da je evidentno da smo papreno skupo platili to žalosno iskustvo s njima i njihovim investicijama u naš slučaj. Sam narod je, uostalom, tako ocenio kada je na vlast vratio sve one koje je 5. oktobra 2000. obarao s vlasti, doduše, ne baš s potpuno istim uverenjima, no i to je jedna od tekovina pomenutog prevratničkog datuma, i valjda smo se nekakvim imunitetom obezbedili od ponavljanja sličnih grešaka.
Ali to ne znači i da smo imunizovani od njihovih pokušaja da nam nedavnu istoriju, opet preko naših leđa, ponove kao farsu ili, ne daj Bože, tragediju…
Združeni udar
Što se toga tiče, već i iole pažljiviji pogled na ukupan kontekst u kome se trenutno nalazimo učvršćuje uverenje da oni ekstraprofiteri na našoj muci, koje smo od te muke naučili da nazivamo našim zapadnim prijateljima jer su nas tako izdresirali nakon što su nas ubedili da nam nisu neprijatelji, motiva za pokušaj da nam ponovo urade ono što su nam (bar) jednom već uradili i te kako imaju.
U tu svrhu, razumevanja onoga što nam priželjkuju, dovoljno je, pod uslovom da znamo da čitamo između redova, pročitati „Zajedničko saopštenje o Zapadnom Balkanu“ američkog državnog sekretara Entonija Blinkena i njegovog saslužitelja Žozepa Borela, visokog, kaže mu funkcija, predstavnika Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost.
Njih dvojica, naime, složili su se da „još više osnaže zajedničko angažovanje na Zapadnom Balkanu u podršci napretku ovog regiona na njegovom evropskom putu“, jer, pazite sad ovo, „ovaj region pripada Evropskoj uniji“. Detaljnije, to znači da su „Sjedinjene Države i Evropska unija ujedinjeni u svojoj čvrstoj podršci teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine, kao i u svom zajedničkom radu na promociji izbornih i ustavnih“ – ustavnih, a sadašnji je Ustav BiH dejtonski – „reformi i očuvanju funkcionalnosti njenih državnih institucija. Ozbiljno smo zabrinuti zbog sve zaoštrenije retorike u Bosni i Hercegovini.“
A naglašavaju i „značaj dijaloga uz posredovanje EU, koji je ključni mehanizam za rešavanje pitanja sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova“, bez zvezdice i fusnote, uzgred budi rečeno, a uz to i „pozdravljaju i podržavaju angažovanje Kosova“ (opet bez zvezdice i fusnote, statusna neutralnost Evropske unije vredi koliko, na primer, i njena garancija da će biti osnovana Zajednica srpskih opština, shvatate li da imamo posla s običnim prevarantima) „u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala“. Što je krajnje rečita napomena u svetlu nedavne upotrebe bojeve municije u borbi protiv švercovane „fante“ i „švepsa“ na severu Kosova i Metohije.
Američki državni sekretar Entoni Blinken i visoki predstavnik Evropske unije za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borel tokom zajedničke konferencije za medije, Brisel, 24. mart 2021. (Foto: Olivier Hoslet/Pool via Reuters)
Dodajmo svemu ovome i da samozvani predstavnik samozvane međunarodne zajednice, jer nije više Zapad sva međunarodna zajednica, u BiH, Nemac Kristijan Šmit, u svom izveštaju Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, da se ne bi nagađalo ko treba da bude meta onih ustavnih i izbornih reformi Dejtona u BiH, ogovara „srpske separatiste“ i njihovog lidera Milorada Dodika i tvrdi da se zbog njega i njih BiH „suočava s najvećom egzistencijalnom pretnjom u posleratnom periodu“.
Dok je Gabrijel Eskobar, specijalni izaslanik administracije Džozefa Bajdena za naš deo sveta, u vezi s našom južnom pokrajinom Kosovom i Metohijom, ovih dana na svedočenju u američkom Kongresu pojasnio i da spomenuta sveobuhvatna normalizacija odnosa, kao što već znamo, u njihovom tumačenju predstavlja „međusobno priznanje“. I usput je, u intervjuu „Al Džaziri“, današnji odnos SAD i Srbije opisao kao „ni dobar ni loš, on je komplikovan“. A predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću poručio je i da će imati podršku SAD, ali, samo, citiramo „Al Džaziru“, „dok god nastavlja ići evropskim putem“.
Da prevedemo „Al Džaziru“ i ona saopštenja i izveštaje na direktniji jezik njihovih stvarnih namera i neposrednih akcionih planova: rešili su da reše srpsko pitanje na Zapadnom Balkanu. A to smeraju da učine tako što će ustavnim i izbornim reformama uništiti Republiku Srpsku, i tako što će Srbiju naterati da prizna da je Kosovo nezavisno i da treba da se piše bez Metohije i zvezdice i fusnote. Serbien muss sterbien. To je evropski put Srbije, a Vučića će podržavati, to jest neće ga rušiti, kako reče Eskobar, sve dok nastavlja da ide tim putem.
Oduševljenje Hilom
I na sve to je najavljen dolazak penzionisanog Kristofera Hila na mesto ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu.
I pre nego što je on formalno imenovan za ambasadora, i pre nego što je stigao u Beograd, u delu Beograda nastupila je prava provala oduševljenja i očekivanja.
U podkastu „Nove S“ „Dobar, loš, zao“ njegov autor Marko Vidojković objašnjava svojoj publici, koju očigledno smatra dovoljno neinteligentnom da poveruje njegovom objašnjenju: „Dolazi jedan kompetentan i stručan čovek na jedno jako bitno mesto, i to pravo iz penzije, a to je Kristofer Hil. U ovakvim društvima (…) gde očigledno iz baze, odnosno iz naroda, odnosno od građana, teško može doći do promene, ona često dolazi uz malu pomoć prijatelja sa strane.“
I još: „Kad apostrofiraš Ameriku kao stranu silu koja radi na rušenju Vučića, daj Bože da radi, razumeš, ono. Daj Bože da radi na odnošenju Vučića helikopterom u neku bazu, znaš, kao sa Norijegom (ili Slobodanom Miloševićem, prim. aut.). Ne bi bilo prvi put u istoriji. Znaš da ja prizivam taj helikopter. I to je problem, što smo se mi, druže, našli u situaciji da ovde teško sistemski… da se nadamo j… čudu.“
Marko Vidojković (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/NOVA S)
A Zdravko Ponoš, potpredsednik stranke Vuka Jeremića i mogući predsednički kandidat onog dela opozicije koji s vlastima ne želi da razgovara bez posredovanja stranaca, bez prigovora dodaje: „Ja bih bio spreman da kažem da, kada neko odluči da Kristofera Hila izvuče iz penzije i dovede ga ovde, onda postoji priličan nivo izvesnosti da on neće otići odavde a da Vučić ostane.“
Vidojković je, kao što je Pečat već pisao, činovnik onog krupnog kapitala prisutnog u portalu „Nova S“ koja je deo „Junajted grupe“ koja je u suvlasništvu KKR-a, jednog od najvećih investicionih fondova u svetu koji kontroliše imovinu više od četiri puta vredniju od ukupnog godišnjeg BDP-a naše zemlje. I na čelu čijeg Globalnog instituta sedi Dejvid Petreus, bivši direktor CIA. I koji je postao suvlasnik nemačke medijske grupe „Aksel Špringer“ na čijem je čelu Matijas Defner, igrom slučaja, član Upravljačkog komiteta grupe Bilderberg.
Dok je Zdravko Ponoš, razotkrile su ga depeše „Vikiliksa“, svojevremeno na mesto načelnika Generalštaba Vojske Srbije postavljen na izričito insistiranje tadašnjeg američkog ambasadora u Beogradu Majkla Polta. I sprovodio je reforme naše vojske koje su bile u njihovom, to jest američkom interesu. A i Ponošev partijski rukovodilac Vuk Jeremić u to vreme je, kao ministar spoljnih poslova, iza zatvorenih vrata svojim NATO sagovornicima govorio kako mu je učlanjenje Srbije u NATO prioritet broj 1…
Marko Vidojković slika se u majici s likom Ljube Čupića. Ljubo Čupić nije sarađivao s okupatorom nego je s osmehom otišao u smrt zato što mu se suprotstavljao. Zato bi Marku Vidojkoviću mnogo bolje pristajala majica s likom Milana Nedića. Zdravko Ponoš je, barem, uniformu srpskog oficira skinuo.
Njihova spremnost na saradnju s Kristoferom Hilom u obaranju predsednika koga je izabrao narod, slagali se s narodom ili ne, to je demokratija, predstavlja kvislinški akt iskazivanja spremnosti na gaženje nacionalnih i državnih interesa, od Republike Srbije do Kosova i Metohije, zarad tuđih – američkih – i sopstvenih interesa.
Bivši načelnik Generalštaba Vojske Srbije Zdravko Ponoš (Foto: Snimak ekrana/Jutjub/NOVA S)
Ne može da bude slučajno ni što su ovi pozivi na rušenje Vučića uz američku podršku počeli da se množe baš kada je, u liku Gabrijela Eskobara i Kristofera Hila, počela i nova američka ofanziva na naše prostore. Uostalom, Vučića ćemo rušiti kad mi to budemo želeli, a ne kada to požele Amerikanci i njihovi domaći saradnici. Tim pre ako ne želimo da nam se istorija ponovi kao tragedija.
Naslovna fotografija: Wikimedia/White House/Pete Souza
Izvor Pečat
BONUS VIDEO:
