Да ли је Србија демократска држава?

Драгомир АНЂЕЛКОВИЋ | 08.06.2011 | 00:11

„Демократија функционише само онда када је народ информисан" (Џејмс Рајт) Свесни да народ који живи  изузетно лоше не може да убеди да му је добро, председик Србије и његова Влада ни не тврде да су постигли иоле значајне успехе на економско-социјалном плану. Једино настоје да ситуацију представе тако као да би услед глобалне економске кризе било још горе да својим мерама Влада, наводно, није ублажила пад.   Национални и економски суноврат Како је српски естаблишмент донедавно усиљено тврдила: да није било њега током 2009. и 2010. године Бруто домаћи производ не би пао „само" око 4%, а незапосленост не би достигла „тек" 20%, већ би макроекономски показатељи били знатно мрачнији. А сада, када је откривено да је ситуација још гора, тј. да је Влада фризирала статистичке податке, односно да је реални кризни пад БДП-а био чак око 10%, режим је променио економско-пропагандни репертоар. Сада време купује бајкама о томе да је најгоре прошло и да нам ускоро предстоји економски препород. Допринос томе, односно прилог да на евроинтегративним основама дође до привредног прогреса, наводно, представља и срамно изручење ђенерала Младића Хашкој инквизицији. Власт зна да је и више него на привредном пољу подбацила (односно да је свесно колаборирајући са српским непријатељима у државно штетном правцу намерно радила) када је у питању заштита виталних националних интереса, и да је свакоме ко није политички аутистичан, и пре хапшења ђенерала Младића, већ било очито да је тако. Иако не и формално, прећутно прихвата постојање косовске НАТО квазидржавне творевине на територији Србије. Пружа тек реторичку подршку српској републици у саставу босанско-херцеговачке конфедерације, која је изложена сталним притисцима запада и Сарајева да пристане на централизацију БиХ. Избегава и да пружи потпору настојању Срба који живе у другим државама региона да се изборе за своја елементарна национална права. А само примера ради, како би било јасно у каквом су они положају, тек да споменем да у Црној Гори, где међу њеним држављанима који живе у отаџбини, декларисаних Срба има око 35% (а са онима настањеним у Србији и преко 50%), док су у државној администрацији, укључујући и полицију, заступљени са мање од 4%!  Правна држава: предуслов демократије У таквим околностима официјелни Београд углавном је довољно разуман да се уздржи да гласније проговори о својим национално-државним „успесима". Међутим, док на томе макар нападно не инсистира, упорно тврди да је суштински допринео развоју функционалне демократије у Србији. Наводно, ако већ нисмо богати и успешни на геополитичком пољу, бар смо дочекали да живимо у истински слободној земљи. И због тога треба да будемо срећни и захвални Влади и председнику. У питању је огољена лаж! Али, пошто лаж која се понови безброј пута многима делује као истина, морамо упорно да је разоткривамо. Србија у практичној сфери није демократска земља. Да се подсетимо: према политичкој теорији држава мора да задовољи три основна услова да би била стварно демократска. Прво, нужно је да има отворену и одговорну власт. Друго, неопходно је да се у свакодневном животу а не само на папиру поштују људска и политичка права. Треће,  императив је да су избори слободни и фер. Но, и то није све. До сада смо причали о класичном концепту демократије. Њено модерно схватање подразумева још један неизбежни услов. То је нужност постојања развијеног грађанског друштва. Лако је доказати да су поменути услови у Србији „испуњени" само у номиналном виду, те да је стога она само фиктивно демократска земља, док реално то ни приближно није. Наша влада није одговорна и отворена. Сада нећемо говорити о политичкој одговорности већ само о правној. Према Уставу Србије, Косово и Метохија је њен нераздвојни део, а нико од државних функционера нема право да ради против територијалног интегритета државе. Да ли актуелна власт то поштује? Не. Ако се раније претварала да је тако, сада је и то престала. Министар унутрашњих послова Ивица Дачић, па и председник Србије Борис Тадић, почели су отворено да причају о подели Косова. А то није ништа друго до јавно изражавање спремности да се грубо повреди територијални интегритет државе. Зар треба рећи да српски владајући политичари тако на најгрубљи начин руше уставни поредак који су дужни да штите!? И ником ништа због тога. А и да не говоримо о темпираном изручењу Младића Хашком трибуналу, онда када је Тадић проценио да му се највише исплати. С обзиром на све речено – а то је само видљиви врх, у пропагандном мору скривеног, много већег леденог брега – зар је Србија правна, односно демократска држава? И то није све, чак и када се ради само о уочљивим актима кршења демократских принципа. Зар је њена влада отворена и одговорна ако, противно од стране Скупштине усвојеној Резолуцији о војно-политичкој неутралности, земљу тихо уводи у НАТО? А нема сумње да власт, супротно важећим правним решењима и већинској вољи народа, баш то чини. Што значи да ствар није само у томе да једно прича а дуго ради, тј. да је према јавности суштински затворена а не отворена, већ и да је ситуација много гора. Уместо права, неоспорно је да у Србији влада политички волунтаризам, односно, у модерном бонапартистичком духу, самовоља државног врха.  Ал Капонеова изборна правила Ствари не стоје ружичасто ни са политичким и људским правима, од слободе изражавања до неометаног окупљања. Медији су углавном под контролом западних центара моћи и српске Владе, па другачији ставови од оних који су њима по вољи само у врло ограниченом виду могу да се појаве у средствима масовног информисања. Ако се протести парламентарне опозиције толеришу, окупљања других, неретко много радикалнијих противника геополитичког курса којим Србија иде и евроатлантског система „вредности" који нам се форсирано намеће, бивају сузбијани бруталним полицијско-репресивним методама. Омладина се хапси и осуђује на монтираним судским процесима, док се власт куне у свој демократски карактер. Тек у циљу илустрације да поменем недавни процес, по матрици тоталитарних режима, на коме је, иако је јасно да је недужан, осуђен Младен Обрадовић, лидер патриотске организације „Образ". И да се посетимо медијске харанге против покрета „Наши 1389", као и претњи да ће бити забрањен. Стигли смо до избора. Ако претходни услови нису испуњени, зар они могу да буду фер? Формално јесу слободни, али нису поштени ако једни учесници у њима имају готово све медије док други немају малтене никакве. Уосталом, питање је да ли ће будући избори бити и са правног становишта регуларни. Не треба заборавити да је пре неколико година доказано да су посланици сада владајуће Демократске странке фалсификовали гласање у Скупштини. Када су то радили, зашто не би лажирали и парламентарне изборе? Да ли би било основано, после свега што се о њему зна а да је којим случајем жив и здрав, поверовати на реч чувеном америчко-сицилијанском мафијашу Ал Капонеу да више неће да се бави криминалом? Исто важи и за садашњи српски режим. Ево нас и код грађанског друштва, под којим се подразумева постојање и неспутано деловање мноштва, од владе независних, жаришта самоорганизовања, преко којих грађани – ван партијско-политичке зоне – могу да делују у циљу решавања проблема који их директно или индиректно тиште, односно у прилог идеја до којих им је стало. Разуме се, у Србији постоје хиљаде невладиних организација, али то не значи да је грађанско друштво развијено. Није. Неке невладине организације су привилеговане и пуним једрима могу да делују, док су другима могућности за то лимитиране. Не ради се ту о правним ограничењима већ о медијском простору, финансијама и партнерству са државом. Оне невладине организације које делују са позиција евроатлантизма, тј. по вољи су српских власти и њених западних ментора, не само да су обилато финансиране из иностранства већ добијају новац и из државних фондова а врата средстава масовног информисања и владиних институција широм су им отворена. Неподобне организације о свему томе могу само да сањају. Штавише, и фирме које би их донирале, јер њихови власници или менаџери деле убеђења неких од тих НВО, често се устручавају да то ураде, да не би навукле бес државе. Ако се то деси, у случају да раде са државом, њихови послови могли би да буду угрожени, а ако су пословно независне од државних институција, реално је да се на њихова предузећа окоме пореске и друге инспекције. Да ли суондау Србији иоле равноправне прозападне и остале НВО? Да ли можемо да говоримо о развијеном грађанском или се ради о квазиграђанском друштву?   „Владавина народа" vs.марионетска држава Одговори на постављена питања се, чак и да смо хипотетички до сада били у неизвесности, сами аргументовано намећу. Тако је и са закључком овог текста. Србија, захваљујући својим некритички прозападним властима, не само да је у сваком погледу неуспешна земља, већ је и недемократска држава. Уосталом, то је и логично. Када су марионетски режими учинили нешто добро за свој народ? И да ли је икада постојала напредна квислиншка држава? Ако страни господари у име својих интереса управљају земљом преко својих локалних намесника, како је онда уопште могуће говорити о „владавини народа"? Током прославе осмогодишњице доласка нациста на власт, Хитлер је у јануару 1941. године истакао да је на чело државе дошао легалним путем а да је „национал-социјалистичка револуција победила демократију у условима демократије и уз помоћ демократије!" Ситуација је бар у нечему слична и у Србији. Садашњи евроатлантски настројени режим преузео је све полуге власти у прилично демократским околностима. Неспорно је да су претходне Владе, у којима су пресудни утицај имали суверенистички фактори, од 2004. до 2008. године знатно побољшале демократски амбијент, Но, када је „Коалиција за европску Србију" освојила власт – као што се и очекивало од оних којима су странци пресудно помогли да се попну на државни врх –   почела је, фактички, да суспендује демократске норме. Разуме се, у име некаквих „европских вредности". Ако су оне „светиња", у складу са принципом „циљ одређује средства", све што им наводно смета, овако или онако, мора да буде уклоњено. И док је режим, фанатично реализујући добијене идеолошке задатке, поступао на софистицирано аутократски начин, добијао је бурне аплаузе из Брисела и Вашингтона. То не треба да нас чуди. Разни морбидни диктатори Латинске Америке и других континената, спрам којих је чак и егоистични српски режим оличење хуманости, деценијама су били штићеници Запада, док су непокорне демократске гарнитуре оцрњиване и уз помоћ плаћеника рушене. А и данас „цивилизовани Европљани" и „напредни Американци", осим на речима, нису много одмакли од такве матрице, и уз то мирно посматрају отворено угњетавање руске популације у балтичким државама и малтретирање Срба на Косову и Метохији. „Европске демократске вредности", из угла евроатлантских центара моћи, изгледа да нису за свакога. У некој мери њих треба примењивати чак и када су у питању обични, а не само привилеговани грађани земаља евроатлантског блока, али за друге народе довољна је празна прича о демократији.Свакако, у погледу уважавања елемената праве (функционалне) демократије, слична оној из времена када се у комунистичким земљама говорило о „народној демократији". А без обзира на то што је социјалистички систем имао и неке добре стране, још се добро сећамо каква је „демократија" у њему владала.

 

http://srb.fondsk.ru/news/2011/06/08/da-li-ie-srbiia-demokratska-drzhava.html

EU,NATO,zločin izdaje Mladića

Prof.Dr.Rajko Doleček,DrSc.                       Ostrava, 31.05.11.

profrajkodol@quick.cz            

 

Evropska Unija, NATO,  zločin izdaje generala Mladića - gledano iz Češke               

          San vlastodržaca u Beogradu se ispunio, general Mladić je uhvaćen, a njihova opsesija, put u Evropsku uniju (EU) i NATO, je prema njima Srbiji osiguran. Tako misle ti vlastodršci, koji su u medjuvremenu Srbiju jeftino rasprodali. Prema njima Med i mleko mogu sada da počnu da teku u Srbiju…A i njima će biti te kako dobro…

Pre dva dana sam sreo ovde u Ostravi jednog svog prijatelja, već u godinama, koji je doživeo kao i ja  i Drugi svetski rat. Upitao me je:

          -„Kako nije one iz Beograda sramota da bezdušno progone i onda polumrtvog uhapse srpsku legendu, generala Mladića, koji je spasao od novog pokolja Srbe iz Bosne i Hrvatske, koji su doživeli  u Pavelićevoj Hrvatskoj?"

          Seli smo u jedan kafić i počeli priču o našem, češkom ulasku u EU i NATO. Onda smo prešli na srpske probleme, i šta sve vláda u Beogradu čini, kako bi po svaku cenu, i po cenu po narod nečasnu, štetnu, čak i ponižavajuću, izišla na taj tobožnji put za raj (EU, NATO) i svoje lično blagostanje.

          Cela Čechoslovačka je definitivno oslobodjena od Nemaca u maju 1945. godine. Kroz tri godine su ne baš demokratski preuzeli vlast komunisti (1948), „somotska revolucija" je u 1989. obnovila demokratiju u zemlji, koja se je kroz nekoliko godina prijateljskim putem razdelila na Češku i Slovačku. I došlo je vreme, da i tu poteče med i mleko u zemlju. Počela je privatizacija, koja se pretvorila u ogromnu pljačku narodne (državne) imovine. Tu je navodno opljačkano skoro hiljadu milijardi (bilion) čeških kruna, ili oko 40 milijardi današnjih eura. Odjednom su se pojavili multimilioneri, čak i milijarderi. Početkom 21.veka je Češka postala članica EU. Na početku je ovo odobravalo preko 60% Čeha, danas ispod 50%. Valjda srećom euro nije uvedeno. Češka, veliki izvoznik šećera, je morala da drastično smanji radi kvota njegovu proizvodnju, te danas šećer uvozi. Naše moderne šećerane su morale biti prodane. Neke, i vrlo moderne, su na primer kupili Francuzi i onda ih srušili (!). Da češke konkurencije. Ne digne glavu. Produkcija mleka i mlečnih proizvoda se drastično, radi kvota, smanjila. Češka je izvozila svinjetinu, danas je uvozi i iz Nemačke, čiji zemljoradnici imaju veće subvencije. Itd,itd. Standard donekle raste, ali broj onih sa malim ili čak nedovoljnim prihodina raste isto tako. Socijalne „makaze" se sve više otvaraju. Besplatnu zdravstevu službu sadašnja vláda sve više krnji. Bogati su sve bogatiji, siromašni sve siromašniji. To tek da se vidi ono med i mleko u EU. Istine radi, zemlja dobija podosta raznih finansijskih injekcija iz Brisela, za sve moguće, došlo je do mnogih investicija u našu poljoprivredu, ŠKODA automobili se vrlo uspešno izvoze u ceo svet – ali gazda ŠKODE je nemački Volkswagen. Češka oko 7 milijardi EURA šalje godišnje u inostranstvo tamošnjim investorima, kao njihovu zaradu.  Malo preterano rečeno, nemá tako reći preduzeča, koje bi ostalo čisto češko.

          Vojna obaveza je ukinuta, sada Češka ima profesionálnu vojsku, sa dosta generala, ali sa malo vojnika. Od predjašnjih oko nekih 150 000 vojnika, sada ima ukupno nešta preko JEDNE divizije, ispod 30 000. Češka je ušla u NATO 12.marta 1999, uz oficialno veliku buku, baš pre zločinačke agresije protiv Jugoslavije, Češki narod je bio velikom većinom protiv te agresije, jer je to bila izdaja bratskih veza sa Srbima. Predsednik Havel je bio medju krivcima za kidanje tih bratskih odnosa. Sada naši vojnici služe u Afganistanu, služili su u Iraku. To sve košta. Nekoliko vojnika je i poginulo, bilo je ranjenih. Naši vojnici su bili u UNPROFORu u Bosni i Hercegovini, do sada su sa KFORom na Kosovu i Metohiji. Mnogi od njih su postali prijatelji Srba, shvatili su sve njihove muke i nepravde prema njima, kao i prljavu ulogu Zapada.

          Kada smo diskutovali o Srbiji, iznenadila nas je servilna uloga tamošnje vlade prema EU i NATO. Pa zar da moljakaju one, koji su ubijali i uništavali tokom 78 dana kriminalnog napada 24.marta 1999, koji je bio bez mandata Saveta bezbednosti OUN, na osnovu prljavih izmišljotina, neverovatnih laži o brojevima navodno ubijenih kosovskih Albanaca, o návodním „genocidu"Albanaca. Tu se u lažima „istakao" i Stejt Department SAD. Ali koliko su samo NATO avionske bombe ubile nevinih albanskih civila, na primer onih 75 ljudi izmedju Dečana i Djakovice 14.aprila 1999 ili 13,.maja iste godin, kada su NATO „humanitárne bombe" (tako ih je nazvao i naš bivši predsednik Havel) ubile izmedju Prizrena i Suve Reke  80 Albanaca, omaškom ! Koliko je samo bilo takvih „omaški" sada u Libiji, pre toga u Iraku, Afganistanu, Pákistánu od tih „záštitníka" civila. Zašto su NATO avioni upotrebljavali tokom svoje kriminálne aktivnosti osiromašeni uranijum, sa njegovim stravičnim posledicama, ne samo na Kosovu i Metohiji, u Srbiji, već i u Republici Srpskoj u BiH? Zašto su avioni Engleske, Francuske, Holandije, Italije, Nemačke, SAD, Španije, itd., prosto svi  iz Evropske Unije i iz SAD, ubijali srpsku i albansku decu? Zar je to taj dobri, demokratski Zapad, ta „plemenita" Evropska unija, koja sada arogantno traži sve više od Srbije, koja želi da joj se přidruží. EU je uspešno naterala Srbiju da prljavo izda svoju legendu, junačkog generala Mladića. Evropska unija u ovome slučaju ima psihijatrijsku dijagnozu MORAL INSANITY, umobolan moral. Zar EU nije sramota da stalno nešta preti Srbiji, umesto da se  izvinjava za zločine, koje je u Srbiji počinila tokom varvarskog bombardovanja u 1999.godini. Nekako ti „dobri" ljudi iz EU i NATO ne govore o otplaćivanju štete od 40-50 milijardi dolara za uništavanje i ubijanje po Srbiji.

Ovo razbojništvo EU i NATO je lepo opisao budući britanski Nobelovac za literaturu Harold Pinter u članku „Harold Pinter o banditima i ubicama" (Der Standard, 20.maja 1999). Ovde u Češkoj je nedavno izašla knjiga o SS jedinicama u Evropi. Najviše dobrovoljaca za krvave SS jedinice tokom rata se javilo iz okupirane Holandiji, oko 50 000 njih, a sada se ta Holandija pravi važna i ne zna, kako bi više uvredila Srbe i otežala im sve moguće. I ta tako zvano demokratska EU je velikom većinom prihvatila pljačku Kosova i Metohije od Srbije, samo su hrabri Grci, Kipar, Rumuni, Slovaci i Španci odbili da priznaju kao samostalnu zemlju Kosovo, vodjenu licima sa prebogatom kriminálnom prošlošću (na primer Hašem Thaci), opterećenima strašnim zločinima, kako je to potvrdio Švajcarac Dick Marty. Kao jeziva parodija je stvarnost, da je za pitanja u vezi sa Srbijom u EU odgovoran tamo neki Slovenac Jelko Kacin, poslanik Evropskog parlamenta,  koji bi Srbe udavio u kašičici vode. Češku vladu je naterao prevarom na priznanje nezavisnosti Kosova, na to sramno izdajstvo češko-srpskog bratstva, ministar inostranih poslova Češke, čovek iz bogate aristokratske porodice, koji ne baš najbolje govori češki, Karlo Schwarzenberg, u stvari povampirena Austro-Ugarska.

          Uništenju Jugoslavije, akcijama oko „kažnjavanja Srba", je rukovodila Kohlova Nemačka, uz saradnju sa Vatikanom. Pre Maastrichta 17.decembra 1991, kada je nemački ministar inostranih poslova Hans-Dietrich Genscher („zločinec protiv mira" broj jedan) naterao prodajnu Evropsku zajednicu (predhodnicu EU) da prizna Nemačku i Sloveniju kao nezavisne države, Genscher je 29.novembra posetio papu Jovana Pavla II. Papa je svojom karizmom u to vreme verovatno mogao da spreči strašno krvoproliće koje je još čekalo Jugoslaviju. A nije to učinio, njegovi „ljudi" su tome razbijanju Jugposlavije čak pomogli. Zato bi njegovo buduće proglašenje svecem bilo nepravičnim, kao što je neispravnom bila i beatifikacija kardinala Stepinca.

          Kada su Zapad, EU i SAD, skroz izdale svoje dojučerašnje verne saveznike iz dva velika rata, Srbe, kada su EU i SAD pomogle, da bivši verni saveznici Hitlera rozbiju Jugoslaviju, da se bosansko-hercegovački Muslimani i Hrvati nasilno otcepe od ostatka Jugoslavije i kada su njihove paravojne jedinice a ponekad i razularena  rulja, počele da uništavaju i pjačkaju srpska sela i ubijaju njihove srpske stanovnike u delovina BiH, u istočnoj Bosni, rodila se VRS, Vojska Republike Srpske, za čijeg komandanta je izabran Skupštinom u Banja Luci 12.maja 1992. GENERAL RATKO MLADIĆ, prema generalu R. Radinoviću „najtalentovaniji oficir, koga smo imali od 1918.godine do danas"          Imao sam tu část, da Mladića lično upoznam, da sa njime zajedno sa svojom ženom Dobrom, provedem podosta nezaboravnih časova, da o tim razgovorima napišem knjigu „Razgovori sa generalom Mladićem" (2010), u kojoj sam zapisao mnogo njegovih reči, ideja, razočarenja, kao i njegovu nepokolebljivu ljubav i apsolutnu privrženost svome srpskome narodu. Mnoge njegove izjave o Hrvatina i Muslimanima su bile prijateljske, trebalo bi ih dobro upamtiti.

            Kada smo se Dobra i ja upoznavali sa modrookim generálom, rekao je :

          -„Ja sam već treća generacija Srba, koji nisu upoznali svoje oceve, pošto su ovi poginuli, kad su oni bili još mali". Ratko je rodjen u 1943., njegov otac Nedjo Mladić je poginuo u borbama sa ustašama l945.godine.

          Mladić nam je pričao, kako se završila katastrofom jedna od Amerikanaca loše isplanira ofenziva na sever od Sarajeva, prema Kladnju i Olovu. VRS je razbila celu ofanzivu, tu je poginulo oko 1 000 bosansko-muslimanskih vojnika. Sa tugom u glasu je general rekao:-"Ti momci su još imali čitav život před sobom". U borbama je bio zarobljen i neki visoki egipatski oficir (general ?).

          -„Bosansko-hercegovački Muslimani i Hrvati mora da me mrze, najviše njihove majke, kada iza moga imena vide toliko mrtvih svojih sinova, vojnika i nežalost i civila, porušene kuće, uništěnu imovinu. Ali, trebalo bi da shvate, da su ONI to cepanje zemlje suprotno ustavu BiH, to uništaqvanje i ubijanje, hteli i započeli. Šta sam ja mogao da radim? Da li sam mirno trebao da ostavim da ubijaju moj narod, kao što se to dešavalo u 1941.godini? Mi Srbi, i mnogi Muslimani i Hrvati, jugoslovenskog mišljenja, to uništavanje i ubijanje niti smo hteli, niti započeli. Mi nismo hteli rat. Mi nismo želeli da raskomadamo Jugosůlaviju. Bilo je strašno, da se mnogo naše braće, Muslimana i Hrvata, koji su imali prijateljsko jugoslovensko mišljenje, nehoteći našlo iza neprijateljske strane barikáde…Tamo su bili tako reći silom dogurani svojim liderima i fanatizovanim jednovercima…"

          Kada smo govorili o „parodiji od suda", o Medjunarodnom krivičnom tribunalu u Hagu, Mladić je rekao, ne sluteći današnje dogadjaje:-„Ja ću se sam prijaviti u Hag, čim tamo stignu američki generali iz Vijetnama.." Slatko se nasmejao, kad sam mu rekao, da je engleski novinar John Laughlan rekao za taj Tribunal:-„To je tribunal nitkova (djubradi), sa izmanipulisanim pravilima" The Times, 17.juna 1999).. (rogue = nitkov, djubre).

          Jednom sam video generala, da se mnogo nervirao, raztužio:

          -„U leto 1992 je bio zapadni deo Republike Srpske (RS) otsečen od svoga istočnog dela, od SRJ, od izvora hrane, lekova, sanitetskog materijala. U bolnici u Banja Luci  je nestao kiseonik u bombama. Molba vlasti, da Zapad      dozvoli uvoz bombi sa kiseonikom sa Zapada, iz Srbije, je bio odbačen. U Banja Luci je radi toga brzo umrlo 12 beba, u stvari ugušilo se...Kiseonik je došlo tek kroz nekoliko nedělja, kada su moji junaci iz Krajiškog i Drinskog korpusa, posle krvavih borbi, otvorili koridor kod Brčkog…"

          Bilo je mnogo toga medju generalovim izjavama, koje bi bilo vredno sačuvati, publikovati.

          -„Na Zapadu niko nije primetio (ili nije hteo da primeri), kako je naša srpska vojska, spasila desetine hiljada, možda čak 40-50 000 Hrvata. Bilo je to tokom krvavih borbi medju Muslimanima i Hrvatina u BiH (1993)…Hrvati su u tim krvavim borbama bežali před vojskom bosanskih Muslimana, u kojoj su „sveti ratnici" mudžahedini iz Saudijske Arabije, Čečenije, Alžíra, Sudana itd. učili naše Muslimane kako se svirepo ubija.Oni su svojim zarobljenicima čak i sekli glave. Tu smo spasli hiljade Hrvata, koji su bežali kod Travnika, Davidovića, Kupresa, Konjica. Primili smo ih kao braću, civile i vojnike, hranili smo ih i lečili…Hrvatski vojnici su se meni kleli, da više nikada neće protiv braće Srba  podići oružje…Nežalost, obećanje nisu održali.."

          Kad sam generalu pročitao vrlo objektivan izveštaj o Bosni potpukovnika obaveštajne službe SAD J.Sray-a „Prodaja bosanske bajke Americi. Kupče, pazi se" (Jesen 1995), Mladić je bio srećan: -„Pa to je ona Amerika, koju  su Srbi voleli, koja ne laže kao onaj Clinton, koja je pravična, koja govori istinu…"

          Bilo je lepo govoriti sa srpskom legendom, sa generalom Mladićem.