in4s.net

Препуштање Србије Русији и Кини могло би скупо коштати Вашингтон

6-8 minutes

---

Глобалне суперсиле: Русија, Кина и САД; илустрација: antifashist.com

Пише: Гордон Бардош

Посјета Владимира Путина Београду дана 17. јануара намеће интересантно питање – да ли Кина и Русија успијевају да направе продор у Србију усљед немара Вашингтона?

Бројеви говоре сами за себе. Посљедњи амерички предсједник који је посјетио Београд био је Џими Картер 1980. Са друге стране, Владимиру Путину је ово четврто путовање у Србију откако је дошао на власт 2000. године (додајмо да је и Дмитриј Медведев имао званичну посјету Београду 2009. године, за вријеме трајања његовог предсједничког мандата). Штавише, Путин се састао са актуелним српским предсједником, Александром Вучићем, бар 14 пута.

А Руси нису усамљени у значају који придају Београду током протеклих година. Кинески председник Си Ђинпинг је имао званичну посјету Србији 2014, а у плану је још једна посета касније ове године. Све у свему, Ђинпинг је од 2014. имао пет званичних билатералних сусрета са српским колегом. Насупрот ономе што раде Кинези и Руси, предсједници Сједињених Држава и Србије (или њене претходнице, Савезне Републике Југославије) никада се нису састали.

Узроци другачијег приступа

Неколико фактора објашњава ову разлику у приступу који водеће силе имају према Србији. Прије свега, добар дио америчке политике према Балкану је насљеђе деведесетих у којим су руководиоци, попут предсједника Била Клинтона и потпредсједника Ала Гора, одлучили да подрже „муслиманску ствар" на Балкану како би поправили углед Америке у муслиманском свијету.

Нажалост, терористички напади од 11. септембра 2001. – у којим су неколицина организационих, финансијских и оперативних извршилаца били ветерани босанског џихада – открили су интелектуалну површност и мањкавост таквих наивних увјерења. Штавише, од 1990-их до данас, анализе јавног мнијења широм арапског/муслиманског свијета упорно показују огромно негодовање према Сједињеним Државама, упркос америчким војним интервенцијама на Балкану.

Други разлог због ког су креатори политике у Пекингу и Москви били заузети обилажењем Београда је то што умију да гледају на мапу. Најважнији копнени и обалски транспортни коридори између Западне Европе и Источног Медитерана, и између Балтичког и Егејског мора, пролазе кроз Србију. Кинези дефинитивно схватају ово, што показује и економска вриједност њихових инвестиција у ову земљу која се сада приближава цифри од 10 милијарди долара.

Владимир Путин у друштву патријарха Иринеја и предсједника Вучића; фото: standard.rs

Америчка балканска политика се, насупрот томе, у протекле двије деценије усредсредила на Босну и Косово*, које су у контексту географског положаја и имовине од секундарног стратешког значаја, а повремено и на Македонију и Црну Гору – прије свега у циљу промоције НАТО интеграција.

Уочити промјене

Треће, изгледа да спољњополитички естаблишмент из Вашингтона није спреман да увиди колико се свијет промијенио у протекле двије деценије. Сједињене Државе више нису (ако су икада и биле) оно што је Медлин Олбрајт називала „незамјењивом нацијом", па у мултиполарном свијету данашњице мале државе имају политичке, економске и стратешке опције. Другим ријечима, и природа и међународна политика не трпе вакуум, па уколико Вашингтон одабере да се не бави неком земљом, друге државе су спремне да ушетају као партнери и инвеститори.

Посматрано са ове тачке гледишта, тешко је схватити како то бенигно (или малигно) запостављање Београда од ког Вашингтон пати помаже америчким спољњополитичким интересима. Како је предсједник Барак Обама једном истакао, „смијешно" је вјеровати да „неразговарање са другим земљама за њих представља казну". Испада да док је предсједник Обама био спреман да пружи руку деценијама старим америчким противницима као што су Куба и Вијетнам, а предсједник Трамп био вољан да се састане са Ким Џонг Уном, четврт вијека након ратова из деведесетих Вашингтон и даље преферира да званичнике из Београда држи даље од себе.

У овоме, наравно, нема стратешке логике, али показује у којој мјери је америчка балканска политика остала талац посебних интереса и етничких лобија који вјерују да извлаче корист од стварања што већег јаза између Вашингтона и Београда. Таква кратковидост пријети да угрози прогрес који је већ постигнут у односима између Вашингтона и Београда. Упадљив примјер тога је учестало медијско приказивање Србије као „руске испоставе на Балкану", иако реалност говори о нечему прилично другачијем.

Србија показује добру вољу

Да размотримо, на примјер, однос Србије са НАТО савезом. Србија је члан НАТО програма Партнерство за мир, а склопила је и Споразум о статусу снага (СОФА) са Алијансом. Како је то војни аналитичар Џон Капело примијетио, „односи Србије са евроатлантским савезом никада нису били јачи".

Слично томе, током посјете Београду априла 2017, покојни сенатор Џон Мекејн је оцијенио да су Сједињене Државе најважнији одбрамбени партнер Србије, при чему двије земље имају преко 90 здружених војних вјежби годишње. Што је посебно интересантно, НАТО канцеларија за везу у Београду се налази у згради српског Министарства одбране, свега један спрат испод канцеларије самог министра одбране. Слично је и поводом ставова Србије према ЕУ. Актуелна српска премијерка, Ана Брнабић (која је читаву деценију радила за УСАИД) је јавно саопштила да уколико дође до избора између Русије и ЕУ – Србија ће одабрати ЕУ.

Нажалост, у контексту Европе која се рапидно мијења, питање је колико дуго ће такве политике и односи моћи да се одрже, а нарочито да ли ће Србија икада бити примљена у ЕУ. Тај догађај се пројектује за најмање десет до петнаест година од данас, а Вашингтон преферира да игнорише ову земљу, осим када јој намеће казнене мјере.

Имајући у виду скорашње потезе других великих сила, озбиљно рекалибрирање стања и трајекторије односа између Вашингтона и Београда је пријеко потребно. Тешко је видјети шта Сједињене Државе добијају уступањем стратешког и политичког игралишта Србије Пекингу и Москви. Ако се стабилност Балкана схвата као нешто више од пуког испуњавања листе жеља локалних сателита Вашингтона, онда је неопходан шири приступ у бављењу регионом.

Док Путин поново шета Београдом, амерички креатори политике би требали добро да размисле о поправљању односа са стратешки најважнијом државом Балкана.

Извор: Нови Стандард

 

Zašto centre na Zapadu boli Putinova poseta Beogradu

krstarica.com

Kraj diktatu: Zašto centre na Zapadu boli Putinova poseta Beogradu

M. K.

4-5 minutes

---

Poseta Vladimira Putina Srbiji izazvala je veliku pažnju u celom svetu, a kakav spoljnopolitički značaj ona ima, i koliko su značajne poruke ruskoga predsednika u vezi sa rešavanjem problema Kosova i Metohije, pitanja su kojima se bave i svet i region.

Vladislav Jovanović, bivši ambasador u Ujedinjenim nacijama, smatra da je poseta ruskog predsednika Srbiji od velikog značaja, posebno iz ugla onih koji ne bi želeli da Rusija izlazi iz svojih granica, niti da širi svoj političi uticaj na druge zemlje.

„Na ovakvo prisustvo predsednika Putina u zemlji koja je pod pritiskom i ucenama od strane određenih zapadnih sila, ti centri moći nikako ne gledaju blagonaklono. Skloni su da u njoj vide neke zloslutne posledice, i to za njih nije prolazni politički događaj. Za nas je ova poseta od ogromnog značaja, i unutrašnjeg i spoljnog, s tim što je spoljni značajniji jer učvršćuje naš položaj u očima drugih velikih sila kao nezavistan. Ovo ujedno pokazuje da mi nismo bez podrške na drugim stranama, što će sigurno da rezultira time da će Zapad morati, ne da odustane od pritisaka, ali da ih učini umerenijim. U protivnom bi Srbiju sasvim 'otuđili', što oni nikako ne bi voleli", ocenjuje Jovanović.

Naš sagovornik ne sumnja da će posledice posete biti brojne, ali da je za Srbiju to apsolutno pozitivan događaj u svakom smislu. Što se tiče reakcije Zapada, Jovanovićeva ocena je da je Putinova poseta propraćena sa zebnjom.

„I sa uverenjem da je dosadašnja njihova politika prema Srbiji bila prilično neplodna, jer ono što su očekivali od te politike — da Srbiju pritisnu uza zid, da je priguše i nateraju na neprihvatljive ustupke, posebno u vezi sa Kosovom i Metohijom — nema neku perspektivu. Zbog toga će morati da preispitaju i svoju taktiku i politiku prema nama jer više nismo sami naspram njihove moći, a to je nešto što svaka velika sila mora da uzme u obzir i da iz toga izvuče određene zaključke", naglašava Jovanović.

Poruke koje je ruski predsednik uputio u vezi sa Kosovom i Metohijom, po Jovanovićevim rečima, vezane su za moć koju Rusija ima u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Moskva neugodno podseća zapadne zemlje i ostale članice SB UN na zajedničku obavezu da poštuju Rezoluciju 1244.

„To što Zapad smatra da je Rezolucija 12 44 prevaziđena, jer se menja situacija u stvarnosti, ne znači da mogu da pobegnu od svoje odgovornosti. Putin ih je upravo podsetio na to, ali i na činjenicu da kao stalna članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija Rusija ne može i ne sme da bude zaobiđena u rešavanju kosovskog pitanja. Ako ništa drugo, zbog toga što bi te Zapadne sile bile javno prozvane u SB UN, što bi ih učinilo ranjivim jer ne mogu da imaju valjan odgovor na prozivku da gaze Rezoluciju 12 44 umesto da je se strogo pridržavaju. S druge strane, ta Rezolucija je na snazi sve dok se ne donese druga, koja bi je zamenila. Opet, i ta druga mora da bude doneta u saglasnosti sa Rusijom", naglašava naš sagovornik.

Jovanović dodaje da je ovim podsećanjem Rusija sebe praktično kandidovala kao zemlju koja se mora pitati u procesu konačnog rešavanja kosovskog pitanja.

„Što će reći da Zapad neće više imati slobodno polje i slobodne ruke da diktira uslove i zahteve Srbiji, nego će morati prethodno da za to dobije i saglasnost Rusije što će biti mnogo, mnogo teži posao", mišljenja je Jovanović.

On napominjanje da je Putin s razlogom izneo činjenicu da iz Rezolucije 1244 nije ispoštovano da se deo srpskih vojnika i policajaca vrati na Kosovo i Metohiju, jer je to veoma važan detalj, koji sadrži suštinu suvereniteta Srbije nad Kosovom i Metohijom, i koji je priznat i tokom prijema Srbije u Ujedinjene nacije.

(Sputnjik)