Како би Балкан изгледао да су САД пристале на уступке које је Београд нудио у Рамбујеу?
- 17:34 02.04.2015.
- 8 коментара
- Штампај
МОНТГОМЕРИЈЕВ НАСТУП ОТВОРИО И ПИТАЊЕ: ДА ЛИ ЈЕ АМЕРИКАНЦИМА
САМО МОЋ „ИЗЛИЛА У ГЛАВУ"?
Вилијем Монтгомери
- Косовски Албанци би мање више добили исто оно што имају данас. Не би се прогласили за „државу", али они то и нису. Не само зато што нису у ОУН, већ пре свега због тога, што тако пише у Ахтисаријевом плану, који има првенство у односу на „Устав Републике Косово"
- Шта би САД добиле на другој страни? Добиле би дугорочну подршку међу Србима, која би врло брзо резултирала уласком Србије у NATO. Међутим, САД једноставно не верују Србима. То је наставак британске политике вођене током решавања Источног питања за коју су Срби, као и Бугари, „мали Руси"
- САД су отпочеле процес „глобалне дестабилизације" још у другој половини деведесетих. Изазивањем криза, САД постављају домаћи задатак другим регионалним силама, чије амбиције расту. Типичан пример је украјинска криза
- Зашто им треба одржавање жаришта на Балкану? Због могућег неуспеха у Украјини или на Блиском истоку. Формирање Новорусије учинило би повратак Русије на Балкан вероватним, што се онда спречава активирањем великоалбанских аспирација. Постали бисмо и у буквалном смислу речи, како је то недавно рекао Џон Кери, „линија ватре"
- Због последњег искуства са атлантистичким силама, у будућности, како се буде мењала структура светског политичког система и како други утицаји на Балкану буду расли, Срби ће пре проналазити нове додирне тачке везивања за Турску или Немачку, него за САД. Русију у ову рачуницу уопште не треба ни стављати - она је ван конкуренције
Пише: Душан ПРОРОКОВИЋ
ПОСЛЕДЊИ наступ Вилијема Монтгомерија послужио ми је само као повод за отварње питања: да ли је америчка политика према Србији била нерационална?
Од свих америчких амбасадора у Београду, од 2000. године до данас, он је по свој прилици оставио најдубљи утисак.
Један од његових наследника је извео највећу „политичку операцију" у Србији после 2000., али то више има везе са организационим способностима и искуством, а мање са „дубинским разумевањем" политичких процеса.
Што се Монтгомерија тиче, он је био уздржан у проценама и трудио се да разуме суштину проблема. Што се за нове генерације америчких дипломата не може баш рећи.
„Излила се моћ у главу", па све чешће гледамо разговоре који се завршавају са: или ћете радити како ми кажемо, или вас неће бити. Иначе, Монтгомери се помињао последњих година у политичкој чаршији као „лобиста СНС-а" у Вашингтону.
„Добро упућени" су му приписивали већину заслуга за добро позиционирање Томислава Николића и Александра Вучића код Американаца, што им је омогућило каснији долазак на власт. Не знам да ли је ово тачно, али ако јесте, питање за Николића и Вучића је: зашто нису наставили да примају савете од Монтгомерија? Кориснији би им био, него галерија ликова које су довели, од Гузенбауера, преко Штрос-Кана до Блера. Јер, оно што им је он поручио преко средстава јавног информисања, у постојећим околностима итекако има смисла.
Не бих могао да се сложим са свим оценама и препорукама, али са већином сигурно да. Поготово када су у питању наступи премијера Србије. Превише је ту залетања и кочења. Међутим, када је о самом Монтгомерију реч, за мене је још занимљивије питање: зашто његове рационалне процене нису озбиљније утицале на постављање званичног Вашингтона?
Ако је овакве процене, које сада износи поводом постављања Николића и Вучића, износио и раније поводом постављања САД на Балкану...
Јер, ако се анализира све што се може прочитати у депешама „Викиликса" и неформално чути из извора блиских Едварду Сноудену, а тиче се Србије, у Вашингтону је после 2004. године превладала „тврда струја" која је инсистирала да се „заврши посао на Балкану". У суштини, то је значило да се Србија додатно ослаби растурањем СР Југославије, а затим и да се „додаје гас" на Косову. Успут, настављени су притисци на Републику Српску, који треба да доведу до њеног укидања и врше се стални утицаји у другим активним и потенцијалним геополитичким жариштима на територији централне Србије.
САД су наставиле да третирају Србе као најгоре могуће непријатеље, што им је дугрочно поткопало позицију на српском етнопростору. А, без обзира на околности у којима се Србија налази и без намере да се било ко из нашег окружења увреди, српско питање је централно питање на Балкану. То је ствар географије, а не дипломатије. Због тога је Миломир Степић сасвим у праву када српско питање проглашава геополитичким питањем.
Због последњег искуства са атлантистичким силама, у будућности, како се буде мењала структура светског политичког система и како други утицаји на Балкану буду расли, Срби ће пре проналазити нове додирне тачке везивања за Турску или Немачку, него за САД. Русију у ову рачуницу уопште не треба ни стављати, она је ван конкуренције.
А могуће је и да ће својим геополитичким позиционирањем управо Русија отварати врата за утицај Турске и/или Немачке на Балкану. Краткорочни успеси Американце не треба да заварају.
Данас, барем што се Србије тиче, Американце сви морају да трпе, али их нико не воли. Осим њихових плаћених чауша. Како нове генерације буду стасавале то ће постајати све очигледније. Нигде се толико отпора и незадовољства не може видети као међу данашњим тинејџерима.
Исто тако, треба да знају да је постојећа безбедносно-политичка архитектура Балкана крхка, по свему подсећа на период између два светска рата.
Преговори у Рамбујеу
Шта ће САД учинити по питању стварања Велике Албаније? Само нека одговор не буде да ће правити нову хибридну „косоварску нацију". То је дугорочно немогуће.
Албански народотворни процес је ушао у фазу у којој је, на пример, српски био почетком ХХ века. Великоалбанске емоције се могу сабијати и спречавати, али то није дугорочно решење. Оне ће пре или касније експлодирати. Остаје само питање да ли за десет или тридесет година!?
Албанци сада осећају да је њихов сан на дохват руке. А онда се ланчано отвара и низ других питања. Пре свих будућности Македоније и БиХ.
Великоалбанска идеја је добила кључни простор управо америчким инсистирањем на „независности Косова" и тако је Балкан уведен у нову фазу дугорочне дестабилизације.
Да доведем ово у везу са рационалношћу и трезвеношћу Монтгомерија: шта би се десило да су Американци прихватили уступке које је Београд желео да учини према Албанцима 1999. у Рамбујеу или 2006-07. током преговора о будућем статусу КиМ (прво са Ахтисаријем, а потом са Тројком)?
Посебно би било занимљиво анализирати ово друго. Јер, да су другачије поступили, Американци би у потпуности оправдали своју тезу да је Србија „бомбардована због Милошевића". Косовски Албанци би мање више добили исто оно што имају данас. Не би се прогласили за „државу", али они то и нису. Не само зато што нису у ОУН, већ пре свега због тога, што тако пише у Ахтисаријевом плану, који има првенство у односу на „Устав Републике Косово".
Дакле, што се тиче аутономије и могућности управљања системом, мање-више, оно што Албанци имају данас, био је спреман да им понуди Милошевић 1999. године, а и Коштуница 2006. При томе, 2006. су већ околности биле такве да би се пристало и на легитимизацију позиције NATO-а на Косову и све остало што уз то иде.
Шта би САД добиле на другој страни?
Добиле би дугорочну подршку међу Србима, која би врло брзо резултирала уласком Србије у NATO. Вероватно би се то десило у тренутку када су овом војном савезу приступале и Албанија и Хрватска. У некој варијанти, ово би донело и могућност отпочињања српско-албанског дијалога којим би се дугурочно решило питање међусобних односа. Дакле, из тог угла гледано, Американци би одржали свој снажан утицај у албанском корпусу, из свега би изашли неокрњени (као изговор је могло послужити међународно право), док би у Србима стекли стабилног партнера. Једним ударцем решили би два проблема.
У светлу данашње украјинске кризе и дестабилизације источномедитеранског појаса, САД би имале сасвим другачији оквир на Балкану, што би им олакшало посао. Овако, пошто је превладао другачији приступ, Балкан не само да није „сигурна кућа" за Американце, већ опет може постати жариште којим ће тешко управљати. Поготово у случају већег америчко-европског спора.
На крају, да покушам да потражим одговор на постављање САД. Најједноставније би било рећи да је све ово „последица изливања моћи у главу". Може им се, па су решили у Вашингтону да овако раде.
Такође, једноставно би било рећи и да се ради о престижу у међународним односима. Има у свему овоме и једног и другог, али то нису кључне ствари.
Због престижа се не улази у оволике ризике (без обзира што се, гледано из данашњег дневнополитичког угла чини да никаквог ризика нема), а они са симптомима „излива моћи у главу" су чести у политици и дипломатији (поготово на подручјима какав је Балкан, где умисле да могу радити шта хоће), али се углавном искључују из аналитичких центара који су кључни за дугорочно прогнозирање.
Због тога бих се осврнуо на два разлога оваквог америчког постављања према Србима, који се, посматрано из перспективе коју нудим, чине рационалним.
Први је да САД једноставно не верују Србима. То није ништа ново и представљало би наставак британске политике вођене током решавања Источног питања. Природни настављач поморске атлантистичке геополитичке концепције су САД, па је логично и да „преузму виђење" према Србима.
Према овој школи мишљења, Срби су, као и Бугари, „мали Руси" и шта год да се ради, у одсудном тренутку, у неком критичном моменту ће превладати источни импулси.
Други разлог је да су САД отпочеле процес „глобалне дестабилизације" још у другој половини деведесетих и да им је у интересу да оставе активна геополитичка жаришта у свим кризним регионима.
САД губе доминацију, оне ће остати водећа, али не и једина глобална суперсила. Да би се текући неповољни трендови успорили, почело се са дестабилизацијом низа региона, који могу утицати на постављање других регионалних сила. Изазивањем криза, САД постављају домаћи задатак другим регионалним силама, чије амбиције расту. Типичан пример је украјинска криза.
Зашто им ту треба одржавање жаришта на Балкану? Па управо због могућег неуспеха у Украјини или на Блиском истоку.
Ако ствари крену по злу у Новорусији, може се отворити нова балканска криза којом ће бити нарушени руски интереси у овом делу Европе. Формирање Новорусије учинило би повратак Русије на Балкан вероватним, што се онда спречава активирањем великоалбанских аспирација, на пример. А када се дестабилизује Балкан, онда више нема ни приче о стратешким гасоводима, повезивању Пиреја и Будимпеште новим кородором и сличним пројектима. Добија се оправдање за јачање војног присуства САД и изградњу нових војних база. Постајемо и у буквалном смислу речи, како је то недавно рекао Џон Кери, „линија ватре".
Било који од два разлога да је у питању, то је за Србију неповољно. Али, на то Србија није могла да утиче. То су дугорочне процене и прогнозе америчких аналитичких служби, које се пишу сходно њиховим глобалним интересима. Зато, гледано из дипломатског угла и у односу на текућу кризу, може се прихватити већина Монтгомеријевих сугестија.
Међутим, гледано из угла тражења неких дугорочних решења, ствари стоје нешто другачије и у ту рачуницу је неопходно укључити много већи број непознатих.
У сваком случају, ту рачуницу треба почети од оцене да је америчко постављање према српском питању неповољно и да може постати повољно само ако Срби могу краткорочно послужити као средство за одбрану неких америчких интереса у овом делу Европе. Као што је на пример пружање отпора јачању немачког присуства. А то су све ствари које смо већ гледали у историји.
Категорије:
http://fakti.org/srpski-duh/kako-bi-balkan-izgledao-da-su-sad-pristale-na-ustupke-koje-je-beograd-nudio-u-rambujeu
