politika.rs
Појте му Срби
Проф. др Момчило Павловић*
8-10 minutes
Специјално за „Политику"
Ускликнимо с љубављу Светитељу Сави, први стих песме и химне, који данас одјекује широм Србије и српства. Овог јануара навршава се 181 година од прве прославе Светог Саве и од завођења школског звона, као помоћног средства у настави у школама у Србији. Симбола свих школа и свих генерација. Свети Сава прослављен је први пут 14/27. јануара, а школско звоно унето у школску зграду 28. фебруара 1840. године. Оба ова догађаја десила су се за владе кнеза Михаила Обреновића у Крагујевцу, где је била престоница и седиште првих српских виших школа. Пре тога код Срба ван Србије овај светитељ се славио као заштитник школа у неким местима у Срему.
Растко Немањић, Свети Сава је симбол служења своме народу, родољубивог служења. Он се одрекао дворских привилегија и кроз манастирску самоћу посветио се Богу и свом народу. У народ је ширио православље, сузбијао друге јереси, у жељи да створи народну веру која ће га чувати од искушења и пропасти кроз сву историју. Кроз 12 епископија организовао је српску православну цркву а кроз уједињене српске земље које је његов отац остварио увео је школе – темељ народног образовања.
Са својим братом подигао Жичу, манастир као столицу своје архиепископије. Ту је крунисан његов брат, Стефан Првовенчани, ту се држали и први државни сабори. Његов рад са братом у наредних 15 година утврдио је и веру православну у народу и државу српску.
Овај светитељ је обесмрћен и за сва времена је у народу кроз веру, цркву, школу, крсну славу, имена мушке и женске деце, а многа места, горе и воде носе његово име. Иако се верује да му је прах развејан његов дух је, упркос свему, у народу и лебди над народом. Срби су кроз историју губили и манастире и државу, али православну веру, нису никада. Она је у основи идентитета, данас подељеног и расејаног и у неким деловима бивше Југославије угроженог српства.
Школско звоно – симбол школе
Организовано прослављање Светог Саве као школске славе пратимо од 1840. Месец дана после установљавања прославе Светог Саве у свим школама то јест школама свих нивоа, уведено је и звоно које је до дана данашњег симбол школе, почетка школске године, првог сусрета са школом уплашених првачића, и ђачки растанак, који остаје за незаборав. Почетак наставе, почетак и крај сваког часа, спас кад ниси спреман да одговараш…Упркос напретку и технологији звоно се одржало. Било би лепо да сакупимо школска звона из свих крајева. Јер звоно симболизује историју сваке школе.
Ове исте године, 1840, на један месец по Светом Сави, обављена је у крагујевачким школама и светковина у част уношења првог школског звона „узданије училишних заведенија" – Лицеја и гимназије. Ово је, прво школско звоно у Србији, чија је појава у школи значила културни напредак и новину у наставном раду. До тада звоно није било потребно као помоћно средство у школском раду, јер се радило по систему разредне наставе. То јест, сваки је разред имао свога наставника за све наставне предмете. Крајем 1839. и почетком 1840. тај систем се полако напушта, и уместо њега заводи систем стручности. То значи сваки предмет предаје стручни наставник. При таквом раду потребно је било завести ред у погледу почетка и трајања часова и смењивања наставника. За то је био потребан школски сат, звоно и служитељ који ће о томе да води рачуна.
О овој ствари решавао је Професорски савет оба завода 19. октобра 1839. године. Решено је да школа узме служитеља, кога су назвали „осматрач" и ставили му у задатак да „бодрим оком" пази на ред међу ученицима у школи и ван ње и да о томе „рапортира" професорима. Он ће исто тако пазити на ред и међу професорима уколико се тиче објављивања часова и реда прописаног у томе погледу.
Да би „осматрач" вршио посао како треба, Савет је решио још да му се „купи један часоказ и звонце, како би овај на томе школском: часоказу владајући се свагда, мењајућим се професорима њихов излаз и улаз звонцем тачно и строго објављивао, да не би професори један другом часове закидали".
Министарство просвете је одобрило ова решења и набавило сат и звоно за Лицеј и гимназију, који су били под једним кровом. Уношење звона у школску зграду, и подизање његово на кулу, која је нарочито за њега направљена, обављено је врло свечано 28. фебруара 1840. године.
Прва прослава Светог Саве
Тадашња аутономна, али не још и независна Србија, кнеза Михаила имала је две гимназије и три полугимназије. Прва прослава у Крагујевачком лицеуму обављена је врло свечано, са литијама наставника и ученика до народног ручка и забаве испред школе. Била је то једна од највећих културних светковина у Србији тога времена. Од тада она је остала као стална школска установа великог васпитног и националног значаја.
Данашња Прва мушка гимназија у Крагујевцу основана је у Београду 1831. године под именом Велика школа. Након две године премештена је у Крагујевац и тамо школске 1834–1835. године проглашена за прву српску гимназију у Србији. Она је доцније носила званичан назив Гимназија кнеза Милоша Великог, по имену свога оснивача. Историја ове гимназије нераздвојно је везана за постанак и историју данашњег Универзитета у Београду. Она је била матична школа за све средње школе у Србији, па и за универзитет. Јер најстарији гимназијски разред уздигнут је 1838. године на ранг више школе, која се онда, по неком западњачком узору, назвала Лицеј. А из овог лицеја, премештеног у Београд 1841. године, развио се преко Велике школе данашњи београдски универзитет.
Гимназија и Лицеј задуго су били у истој згради, имали заједничке професоре и заједничку управу. Тек крајем 1839. године одвојен је наставно и административно Лицеј од гимназије. Директор гимназије постао је најстарији професор Исидор Стојановић, док је дотадашњи заједнички старешина Атанасије Николић постао ректор Лицеја. Обојица су били дошљаци у Србији, вредни школски и просветни радници из Бачке. Они су као старешине првих просветних завода стварали традицију средњих и виших школа у Србији. Они су завели и прве школске свечаности као важно васпитно средство. Они су завели призивање Светог Духа на почетку школске године и прослављање Светог Саве као школске славе.
Предлог Атанасија Николића, ректора лицеја
У лето 1839. годнне прешао је у Србију један од највећих носилаца културе, Атанасије Николић, професор математике, земљемерства и цртања. Он је већ од почетка школске 1839–1840. године ректор Лицеја у Крагујевцу и за прва два-три месеца показао је изванредну активност у свима правцима. У новембру 1839. основао је у Крагујевцу школу цртања, а поред тога свакодневно је слао предлоге Попечитељству Просвештенија, како би се убрзало „обште изображеније Сербие".
После девет дана, 14. децембра, Попечитељство просвештенија саглашава се са предлогом Атанасија Николића и обраћа се Совјету за решење и одобрење, додавши Николићевом предлогу и Крагујевачку гимназију јер су се оба „виша училишта" налазила у једној истој згради и била су врло блиска. По том „саглашавању", дакле, није се Светом Сави учинила заслужена пажња, да буде заштитник и слава свих школа у Србији. Али оно што је пропустило Попечитељство просвештенија, учинио је Совјет. Он је уважио његову сагласност, па је дао још и свој додатак. Тим „совјетским додатком" уведено је прослављање по свима школама у Отечеству.
Решење су потписали Намесници Књажевског Достоннства: Председатељ Совјета, генерал-мајор, каваљер Јеврем Обреновић, член Совјета, полковннк Тома Вучић – Перишић, и Представник Књажевски, Попечитељ инострани дела, Аврам Петронијевић.
Оно је донето у Београд, где су се тада налазили намесници и централна власт. Совјетско решење о прослављању Светог Саве примило је Попечитељство просвештенија 4. јануара, па је одмах идућег дана обавестило о томе београдског митрополита, ректора Лицеја у Крагујевцу и сва окружна начелства.
Ректор Лицеја сазвао је главно заседање школско за 10. јануар 1840. и обзнанио „свима родољупцима да ће се празник Светог Ариепископа Саве, као новоизавбраног патрона школског, који у идућу недељу пада, после Свете Литургије, у школскоме зданију овом торжествено поздравити". Тако се у Крагујевцу прославила школска слава. На тој прослави се певала једна друга песма „Пој Србе пој", док се садашња химна „Ускликнимо с љубављу" пева неколико година од установљења школске славе.
Ова химна ориће се док је школа, док је цркве и док је Срба ма где били. Певајући Ти захвалну химну још увек се молимо у Жичи, Студеници, и другим светињама широм Балкана и света где су Срби са поруком, православна црква је опстала, а школе народне васпитавају децу за будући живот и спремају за искушења која долазе.
* Историчар
