Тужиоци међународних трибунала под ватром судија

Александар МЕЗЈАЈЕВ

Тужиоци међународних трибунала под ватром судија

Ово лето испало је нарочито топло не само за обичне становнике Европе. Одједном су се два тужиоца међународних трибунала нашли под ватром својих сопствених судија. Најпре је судско веће Међународног трибунала за бившу Југославију (МТБЈ) одлучило да се започне истрага о чињеницама застрашивања сведока у процесу против Војислава Шешеља. Међу потенцијалним окривљеним су бивши главни тужилац МТБЈ Карла дел Понте и низ њених подчињених.

Потом је Међународни кривични суд (МКС) донео одлуку о неадекватном понашању свог главног тужиоца Л.Морена Окампа. Најпре је тужилаштво МКС окривљено за свесну лаж у току процеса против бившег лидера устаника у Конгу Т.Лубанге, а након неколико дана суд је добио нову жалбу на неодговорно понашање и извртање информација од стране Морена Окампа у процесу против председника Судана О.Ал-Башира. Тако озбиљна офанзива на међународне тужиоце догађа се по први пут у историји међународног правосуђа. Шта стоји иза тих догађаја?

***

Судско веће МТБЈ, које је током последње три године разматрало доказе оптужбе против лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, са неочекиваном једногласношћу је донело одлуку о томе, да искази сведока тужилаштва захтевају спровођење посебне истраге. (1) На пример, сведок тужилаштва Н.Стојановић је за време сведочења у суду изјавио, да је тужилаштво вршило страшан притисак на њега и његову породицу. Он је сваког дана добијао између 30 и 50 телефонских позива, а тужилаштво је захтевало да потпише изјаву против Шешеља. Не издржавши притисак, сведок је то учинио. Сведок тужилаштва В.Дабић је изјавио, да је тужилаштво захтевало од њега сведочење у замену за „пресељење у САД и лепе паре". Сведок је потписао текст „својих" изјава на енглеском језику, који не говори. То су посведочили и други сведоци (Ј.Гламошанин, А.Стефановић, З.Ранкић и други). Постоје чињенице да су сведоке приморавали да дају изјаве под претњом покретања против њих кривичних поступака, па чак и помоћу мучења, поред осталог лишавањем истих сна. Примењивана је тактика поткупљивања, пресељавања у друге земље, промена личности, обећања да ће бити обустављени против њих већ покренути кривични поступци.

Судско веће одлучило је да наименује независног Аmicus Сuria ("пријатеља суда") ради спровођењас истраге, која треба да се оконча кроз шест месеци. (2) Истина, треба истаћи да је налог за наименовање специјалног иследника дат секретару трибунала, што може свести на нулу све напоре за независну истрагу. Дужност секретара МТБЈ је мало приметна, али ништа мање кобна од дужности тужиоца или председника трибунала. Међу случајевима када су одлуке секретара сводиле права оптужених на не, можемо подсетити на одређивање Слободану Милошевићу „својих" лекара, што је довело до тога да му није указана квалификована медицинска помоћ. (3) Такође се можемо подсетити на наименовање најнеприхватљивијих адвоката Радовану Караџићу и Војиславу Шешељу (наименовани су адвокати који су били у отвореном конфликту интереса са штићеником). И ништа се са тим секретарима не може урадити, јер сем њих нико у трибуналу по наименовању нема овлашћена такве врсте!

Изазива сумњу овлашћење које је добио специјални истражитељ у предмету „Дел Понте и компанија", које се односи на извођење закључка о неопходности започињања судског гоњења. Такав закључак је на основу чињеница које је прикупио истражитељ требало је да изведе сам суд.

Треба рећи да преступи тужилаштва МТБЈ нису гром из ведра неба. Војислав Шешељ је захтевао спровођење истраге још пре пет година. Још у то време су постојале многобројне чињенице застрашивања сведока. Интересантно је да су Шешеља осудили на девет месеци затвора због књига у којима је он управо и разоткрио сву ту прљаву кухињу Хашког тибунала! Међутим, у то време Шешљу је судило друго судско веће, и оно је донело одлуку „да одгоди разматрање тог питања" до окончања процеса. Аргументација је била веома цинична – зарад тога, да се не би кршила права оптуженог на оперативно разматрање предмета! Узгред речено, ту одлуку је донео сам председник МТБЈ П.Робинсон, који одлично зна, да тужилаштво трибунала добија потребне исказе како помоћу пара, тако и помоћу мучења. Управо је пред Робинсоном директно у сали суда низ сведока у процесу Слободану Милошевићу говорило о томе, како су их мучили (сведок Р.Марковић), или поткупљивали (сведок К-21). Према томе, одлука да се „одгоди" то питање представља преступ од стране Робинсона.

О томе да је дело Војислава Шешеља фалсификовано од почетка до краја на индиректан начин је признала и сама дел Понте. У својим мемоарима она отворено пише, да је за време сусрета са тадашњим српским премијером З.Ђинђићем овај рекао Карли: „Узмите са собом Шешеља и никада нам га немојте враћати!" (4)

Важно је истаћи да је судско веће МТБЈ узело у разматрање и изјаву Шешеља у односу на смрт бившег председника Републике Српска Крајина (РСК) Милана Бабића који је, као што је познато, пронађен обешен у ћелији Хашког трибунала за време давања исказа против другог председника РСК (који је заменио Бабића). Званично је признато да је Бабић извршио самоубиство, али извештај потпредседника МТБЈ садржи директне доказе да је било ивршено убиство. (5) Шешељ тврди да је смрт Бабића „директно повезана са противправним радњама тужилаштва МТБЈ".

Сада о другом предмету – у односу на тужиоца МКС. Још 2003. године лично сам се састао са тек наименованим тада тужиоцем МКС Луисом Мореном Окампом. И морао сам приметити како тај човек воли да се шепури пред публиком, па би се пре рекло да се ради о шоумену, а не о тужиоцу. Даљи развој догађаја показао је, да се ту ради о нечем збиља нездравом. Оставимо ту болесну тежњу ка слави кажњаваоца актуелних шефова држава. Оставимо чак и његову безумну одлуку да не предочава извор информације не само одбрани оптуженог, него чак и самом суду (уосталом, постоји једно објашњење, које искључује безумље – лажни извор, што би у случају саоптавања суду постало јасно већ на први поглед). У датом случају задржимо се само на изјавама главног тужиоца МКС, које нису одговарале стварности и због којих је у односу на њих и покренут поступак, истина, за сада тек административног карактера.

Најпре је тужилаштво ухваћено у лажи у медијима у предмету против Т.Лубанге. На пример, тужилаштво је тврдило да одбрана не врши своје обавезе према тужилаштву, док оно само, тојест, тужилаштво, извшава све своје обавеза према одбрани. Суд је истакао да је то дупла лаж – одбрана је извршавала све захтеве, у време док је управо кршење обавеза тужилаштва довело до потребе за обустављањем процеса! Осим тога, тужилаштво је изјавило да је оптужени Лубанга директно у сали суда претио сведоцима – деци (судски процес је скопчан, пре свега са оптужбом за врбовање деце-војника). Суд је подвукао, да је та тврдња такође лаж. Због чега је била потребна та евидентна лаж? Наравно, да би се сакрио потпуни фијаско процеса. Зато тужилаштво и покушава да се у медијима представи као жртва сурових судија. Тактика, додуше, није нова. Још у време процеса против Слободана Милошевића тужилаштво МТБЈ се жалило медијима да судије „придају превише пажње правима оптуженог" (!) и да су „судије престроге према тужилаштву" (!!)

Неколико недеља касније у чланку објављеном у листу „Гардијан", главни тужилац МКС је изјавио, да је суд, тобоже, признао да се у Судану врши геноцид. У ствари, то није тачно. Суд је одлучио, да има основа за почетак истраге, да ли је вршен геноцид у периоду од 2003. до 2008. године. Ни о каквој утврђеној чињеници геноцида, а тим пре геноцида који и даље траје, није било ни говора.

Због чега би тужиоцу МКС било потребно да изврће стварност? Разлога може бити неколико. Један од њих је да оправда сопствене незаконите радње издавања налога за хапшење актуелног шефа државе. Датим налогом Међународни кривични суд је прекршио темењне норме међународног права, које се односе на апсолутни имунитет државних руководилаца. Позивање на одреднице Статута МКС о томе, да се јурисдикција Суда односи на сва лица, „независно од њихове фунције шефа државе или владе" (члан 27), у датом случају није примењив, јер Судан није учесник споразума о стварању МКС. Непримењиво је и позивање на Повељу ОУН (предмет о Судану у МКС је предао Савет безбедности ОУН), јер у Повељи ОУН није предвиђено право Савета безбедности да предаје предмете МКС. Многи од оних који тврде да је Судан обавезан да се подчињава резолуцијама СБ ОУН, заборављају да, иако су резолуције Савета безбедности и обавезне за све државе, али само у случају ако су оне и саме усвојене у складу са Повељом ОУН. У датом случају то није тако.

Треба признати могућност таквих потеза СБ ОУН у односу на земље које су потписале како Повељу ОУН, тако и Статут МКС. Али се не можемо сложити са њиховом законитошћу у односу на земље, које нису чланице МКС. Одлука тужиоца МКС изазвала је отворено противљење од стране већине држава, па и од стране земаља Афричког савеза и Руске Федерације. Председник Судана је боравио у посети Чаду, на који је вршен колосални притисак са циљем да се он примора на хапшење Ал-Башира. То је било сасвим контрапродуктивно: председник Судана је наишао на топли пријем и подршку. На тај начин је тужилац МКС, вероватно, желео да што пре скине са себе одговорност за незакониту одлуку и пребаци је на Суд.

Интересантно је истаћи, да је тужбу против тужиоца МКС поднео нико други до бивши главни тужилац у процесу против Слободана Милошевића, Британац Џефри Најс, који је отпуштен из МТБЈ одмах након окончања процеса за сексуално узнемиравање сарадница трибунала.

Име личности, наименоване на функцију специјалног истражитеља у предмету Карле дел Понте, за сада није саопштено, али сумњамо да ће то бити заиста независна фигура: такве у МТБЈ не може бити ни по одређењу. Ми смо већ видели резултате „независних" истрага убистава С.Докмановића, М.Бабића и С.Милошевића, а такође истраге злочина НАТО за време бомбардовања Југославије 1999. године.

Да ли је „лов на тужиоце" реални покушај да се васпостави правичност, или је то још једна игра за публику у „независни и правични суд", показаће даљи развој догађаја.

____________________________

(1) Потребно је навести имена чланова тог судског већа поименице, јер је то први преседан сличне врсте у читавој историји рада Хашког трибунала: Ж.К.Антонети (Француска), Џ.Хархоф (Данска) и А.Латанци (Италија)

(2) Prosecutor v. V.Seselj, [ICTY Trial Chamber] Redacted version of the "Decision in reconsideration of the decision of 15 may 2007 on Vojislav Šešelj's motion for contempt against Carla del Ponte, Hildegard Uertzretzlaff and Daniel Saxon".

(3) Подсетимо се на закључак руског лекара М.Шумилине, која је изјавила да је узрок прогресирајућег погоршања здравственог стања С.Милошевића у „дуготрајном неправилном лечењу". Додајмо да сви лекари који су „лечили" С.Милошевића (наименовани од стране секретара МТБЈ) нису чак предузели неопходне мере у циљу постављања дијагнозе. Подробније о томе, види: Мезјајев А.Б. Мој Оптужујући акт// Руски венац Слободану Милошевићу, М.Алгоритм, 2007. С.61.

(4) Подробна анализа мемоара К.дел Понте види: Мезјајев А.Б. Међународно-правни мемоари // Казањски часопис међународног права. Бр 3. 2009-2010. С.72-89. Краћа анализа, види: http://www.fondsk.ru/article.php?id=2781

(5) Подробније, види: http://www.fondsk.ru/article.php?id=1678

http://rs.fondsk.ru/article.php?id=3190

15 GODINA POSLE OLUJE ILI DA LI SU HRVATI NAŠI PRIJATELJI

DRAGOMIR ANĐELKOVIĆ: 15 GODINA POSLE OLUJE ILI DA LI SU HRVATI NAŠI PRIJATELJI

sreda, 04 avgust 2010 17:54

 

Tatari imaju izreku: „I budala je koristan drug kad gradiš kuću". To važi i za odnose Srba i Hrvata


Pre nekoliko dana srpski i hrvatski mediji javili su da je supruga predsednika Borisa Tadića s ćerkama na poziv hrvatskog predsednika Ive Josipovića provela tri dana u državnoj rezidenciji susedne republike. Trodnevni odmor Tadićeve porodice na Brionima u nekadašnjoj Titovoj vili „Jadranka" protekao je u punoj diskreciji i pod budnim okom hrvatske policije.

OD ODMORA DO KRVAVOG PIRA Nije prošlo ni nedelju dana od kada je porodica našeg predsednika provela prijatni produženi vikend u Hrvatskoj, a premijerka te zemlje Jadranka Kosor čestitala je građanima Hrvatske „Dan pobede", njihov praznik a naš „Dan plakanja", koji se proslavlja 5. avgusta, kada je okončana genocidna akcija hrvatskih vojno-policijskih snaga nad Srbima u Krajini. Kada je završena operacija tokom koje je okupirana Republika Srpska Krajna, odnosno kada su stotine hiljada Srba – pod uslovom da su imali „sreću" pa nisu bili među nekoliko hiljada masakriranih sunarodnika – brutalno prognane.

Do danas retko ko se od srpskih prognanika vratio se svojoj kući. Oni koji su to učinili suočavaju se sa tihom, ali upornom diskriminacijom. Ne treba ni reći, gotovo niko od hrvatskih ratnih zločinaca nije osuđen zbog užasa koje su počinili nad uhvaćenim srpskim civilima i zarobljenicima. A neki od srpskih vojnika koji su pali u šake Hrvata, do današnjeg dana,  nevino osuđeni, trunu u hrvatskim kazamatima,. Da ne zaboravim da i to kažem, dok mi zanemarujemo istorijske istine, Hrvati dosledno vaspitavaju svoju decu u duhu propagandnih floskula, pa i otvorenih laži, iz ratnih 90-ih godina. 

Mladi Hrvati uče da je Srbija izvršila agresiju na Hrvatsku, da su se Krajiški Srbi, nahuškani iz Beograda, digli na ustanak iako su imali i od ptice mleko, a, iako je teorijski moguće da su i hrvatski „branioci" počinili ratne zločine, to se uglavnom nije dešavalo. Naravno, Srbi su „izvršili" genocid nad Hrvatima, a ne obrnuto. Nema veze šta je stvarno bilo; šta uistinu proizlazi iz činjenice da je u avnojevskoj Hrvatskoj pred rat bilo oko 800 hiljada Srba i Jugoslovena srpskog porekla, a danas ima svega 200 hiljada naših sunarodnika. Ko na te podatke obraća pažnju? Laž koja se ponovi mnogo puta – kako je, pre nešto više od pola veka, rekao jedan ugledni nacistički prijatelj Hrvatske – vremenom postane istina. 

KONTINUIRANO SRBOŽDERSTVO Hrvati ne nastavljaju po starom samo kada se radi o interpretaciji događanja iz poslednje decenije prošlog veka, odnosno kada je u pitanju neprijateljstvo prema preostalim Srbima na prostoru nekadašnje SR Hrvatske. Naprotiv, oni aktivno deluju protiv srpskih interesa, gde god mogu i koliko god im to polazi od ruke. Pojurili su da priznaju secesionistički akt Prištine. Pred Međunarodnim sudom pravde, možda i najubojitije od svih, uslovno rečeno, svedoka protivničke strane, istupili su za račun šiptarskih interesa. Nastoje da, koliko je u njihovoj moći, potkopaju Republiku Srpsku. Sve u svemu, baš se „prijateljski" ponašaju prema nama. A naneli bi nam i veće zlo, samo kada bi imali pogodnu priliku za to.

S druge strane, naša vlast trudi se da Hrvatima ugodi koliko god može. Hrvatskom biznisu otvorena su sva vrata u Srbiji. Hrvatska kič-kultura forsira se u našim javnim medijima. Samo što se Hrvatima ne izvinjavamo i za Jasenovac, Jadovno i Staru Gradišku. Jer, da su kojim slučajem Krajiški Srbi izumrli od kuge tokom 16. veka ili izginuli u ratovima koje su, kao prvorazredni profesionalni vojnici, vodili za račun Beča – što sve, neuviđavni u odnosu na Hrvate, nisu učinili – ustaše ne bi morale da se izlože stresu koji su doživele dok su ih klale i u jame bacale, odnosno mogle su stvaralačku energiju da upotrebe bolje, npr. da istrebe i onih par procenata hrvatskih Jevreja koji su uspeli da pobegnu od njihove kame.

Tatari imaju izreku: „I budala je koristan drug kada gradiš kuću". Naravno, lukavi pokvarenjak odbaci budalu, navodnog prijatelja, kada mu više ne treba besplatni građevinski radnik. To važi i za odnose Srba i Hrvata. Po ko zna koji put, mnogi od nas ispadaju budale. Zaboravljamo Hrvatima zlo koje su nam, i to nedavno, učinili, i koje nam i dalje čine. I hrlimo da se sa njima „družimo", i za to, na ovaj ili onaj način, platimo. A baš je zgodo da svoje pare trošimo na moru, koje je glupošću naših ranijih vlastodržaca i našom naivnošću pripalo Hrvatima. Uz to, da im i budzašto prodajemo naše firme, odnosno kupujemo njihove bofl proizvode, dok oni ne gledaju ni one naše koji su kvalitetni, a kamoli da ih pazare. Da stvar bude i gora, ako Hrvatima ne budemo više trebali, a okolnosti za to budu pogodne, jasno je šta nas čeka: „korpa" ako smo daleko a – na osnovu dosadašnjeg iskustva, to slobodno mogu da kažem – jama ako smo im blizu, tj. u dohvatu noža. Itekako je još živo delo Ante Pavelića. Samo su druga vremena, pa nama namenjenu kamu „braća", za sada, drže skrivenu iza leđa.

NACIONALNI SRAM Sve to naši vladajući političari ne žele da znaju. Baš ih briga za istorijsku i aktuelnu sudbinu srpskog naroda. Bljutavim insistiranjem na, obično po nas štetnoj, tzv. regionalnoj saradnji, nastoje da se dodvore zapadnim mentorima. A uz to, nije loše ni da se oni i njihove porodice, za džabe, malo brčkaju na Brionima. Verovatno im ne bi smetalo da to učine i negde južnije, npr. na ostrvu Pag, gde su poklani i u more pobacani brojni Srbi dovedeni u tamošnji logor Slana. A mi, otupeli, i utonuli u apatiju, ni ne shvatamo šta to znači, odnosno koliko nacionalno poniženje predstavlja, kada porodica predsednika republike ode na letovanje, i to na račun tamošnje vlade, u zemlju koja je ne samo dokazano neprijateljska u odnosu na našu već je i bukvalno natopljena srpskom krvlju. 

Tim pre se radi o nipodaštavanju srpskog naroda kada predsednikova porodica to uradi samo koji dan pre hrvatskog slavljenja poslednjeg genocida nad Srbima! Toliko o brionskoj vili „Jadranka", istoimenoj hrvatskoj pemijerki, Tadiću, Josipoviću i nama. A mene lično je sramota zbog onoga što čini srpska vlast, ali i onoga što rade mnogi drugi Srbi, koji se prema Hrvatskoj odnose ne samo kao prema običnoj susednoj zemlji i primamljivoj turističkoj destinaciji, već i prijateljskoj državi. Siguran sam da iste emocije kao i ja deli većina čitalaca „Vidovdana" i drugih patriotskih sajtova. No, da li je to dovoljno dušama jasenovačkih mučenika? Kakav smo mi narod kada njih, i mnoge naše žive i mrtve sunarodnike, kojima su Hrvati nedavno učinili zlo, svojim postupcima nipodaštavamo a realpolitičke i ekonomske interese Srbije zapostavljamo, radi „prijateljstva" sa dušmanima?

www.vidovdan.org

http://standard.rs/vesti/36-politika/5100-dragomir-anelkovi-15-godina-posle-oluje-ili-da-li-su-hrvati-nai-prijatelji-.html

Slučaj ''Oluja'' : To nije bio strah od smrti, već od mučenja

Komentara 1

veličina teksta:+-

Svako ko je normalan vidi da smo negde napravili grešku, kazao je predsednik Dokumentacioni-informativnog centra ''Veritas'' Savo Štrbac uoči 15-godišnjice pada Republike Srpske Krajine, pišu beogradski mediji.

Štrbac je u intervjuu za ''Politiku'' priznao je da ga progoni osećaj krivice povodom akcije ''Oluja'' 1995. godine, kada je po proceni ''Veritasa'' izvršeno etničko čišćenje 450.000 Srba, od ukupno 650.000 koliko ih je živleo pre rata.

  Osećaj krivice: Savo Štrbac

''Jedan sam iz te generacije koja je prošla sve to i imam jasan osećaj krivice što smo napustili zavičaj. Uopšte nije bitno kako se ta država zvala, jer su se na tom području

Hrvati tvrde da su se Srbi samoprognali   Štrbac je objasnio da je glavna teza Hrvata optuženih u Hagu da su se Srbi samoprognali, da su otišli organizovano na poziv rukovodstva iz Beograda, i smatra da nema govora o dogovoru Miloševića i Tuđmana. ''Dogovor je mogao da bude jedino da Milošević neće uputiti vojsku, mada ni za to nemam dokaza. Napad je počeo ujutru 4. avgusta popodne, a popodne je pročitana naredba Vrhovnog saveta odbrane RSK, da se povlači civilno stanovništvo iz ugroženih opština. U tom trenutku već je bila formirana neprekidna kolona izbeglica od Drniša do Knina! A tek naveče su razaslate naredbe o povlačenju. Ja sam tog jutra bio u Kninu i činilo mi se da su sve cevi ovog sveta uperene prema nama, tako je jako tuklo. Nije više bilo mogućnosti da bilo ko zadrži taj narod'', rekao je on.

smenjivale države i carstva, Mletačka republika, Napoleon, Austrougarska, Turska... Moji Ravni Kotari jedno su od najlepših i najplodnijih mesta, to je bila Kalifornija stare Jugoslavije. Snabdevali smo voćem i povrćem ceo Jadran, kao dečak prodavao sam grožđe, lubenice i breskve. A onda smo izgubili ono što nam je ostavljeno u amanet. Moji preci su vekovima tamo bili, a mi smo otišli. Svako ko je normalan vidi da smo negde napravili grešku'', kaže Štrbac za ''Politiku''.

Uoči obeležavanja 15-godišnjice pada Knina u akciji hrvatske vojske „Oluja" 5. avgusta 1995. godine, Štrpčeve reči imaju dodatnu težinu zbog činjenice da je ovaj Krajišnik, poreklom iz Ravnih Kotara kod Benkovca, bio sekretar Vlade Republike Srpske Krajine. On je dodao da srspki lideri nisu dobro procenili situaciju.

''Procena naših vođa bila je loša, a glavna politika se vodila u Beogradu. Planeri, na čelu s Miloševićem, u najboljoj veri, rekao bih, pogrešili su jer nisu shvatili da je svet želeo da sruši Jugoslaviju i napravi male države. Izgleda da su svi toga bili svesni, osim Beograda. Poučeni prethodnim iskustvima, uključujući i Drugi svetski rat, želeli smo sve samo ne da ostanemo u hrvatskoj državi'', objasnio je predsednik ''Veritasa''.
 

Štrbac je istakao da akcija ''Oluja'' nije došla iznenada, već da su njoj prethodije druge operacije hrvatske vojske, zaključno sa ''Bljeskom'', padom Zapadne Slavonije.

''Niko nije hteo da čeka bliski susret sa hrvatskom vojskom. Narod se sam organizovao i, ne čekajući ničija uputstva i planove, krenuo u egzodus i izveo to za nekoliko dana, neverovatnom brzinom. To je mogao da uradi samo strah za sopstvene i živote najmilijih! To nije strah od obične smrti, da će vas neko streljati, već strah od mučenja, strah da morate da gledate iživljavanje nad svojom decom i roditeljima. I Hrvati su bežali s nama, jer su znali da će agresor prvo pucati, a onda pitati ko je ko'', izjavio je Štrbac za beogradski list.

http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/72438/Slucaj-Oluja--To-nije-bio-strah-od-smrti-vec-od-mucenja