Timoti Les: Realizam i idealizam

pcnen.com

Realizam i idealizam

7-9 minutes

---

Autor: Timoti Les

Da li će na Zapadu prevladati realisti ili idealisti u spoljnoj politici? To možda deluje kao apstraktno pitanje za narode Balkana, ali nije preterivanje reći da od toga zavisi sudbina regiona.

Početkom devedesetih, kada je započela trenutna faza balkanske istorije, realisti su dominirali spoljnopolitičkim establišmentom. Kada je pretnja Sovjetskog Saveza okončana, zapadni političari su se borili da vide bilo kakve jasne interese u bivšoj tampon zoni Zapadnog Balkana. Bili su fatalisti u vezi sa ograničenjima istorije u regionu za koji su smatrali da je opterećen "drevnim etničkim mržnjama". Vlade su saosećale sa željom lokalnog stanovništva da se uspostave nacionalne države koje su činile osnovnu organizacionu paradigmu u Evropi.

Ključni izazov u regionu – upravljanje ratom u Bosni – oblikovan je uvažavanjem realnosti moći na terenu. Vlade na Zapadu nisu odobravale način na koji su Srbi ostvarili svoje političke ciljeve, ali su priznali da svaki trajni mir zavisi od zadovoljenja težnji najveće i najmoćnije grupe u regionu.

U političkom smislu, to je značilo dopuštanje Srbima da pobede u ratu, a Britanci i Francuzi su posebno usredsredili svoje diplomatske napore da ubede Bošnjake da priznaju slabost svog položaja i priznaju raspad Bosne.

Sredinom devedesetih, pristup Zapada Balkanu se promenio jer je generacija realista iz Hladnog rata ustupila mesto idealističkoj klasi liberalnih internacionalista. Tranzicija je počela u SAD-u izborom Klintonove administracije koja je nastojala da promoviše spoljnu politiku zasnovanu na ideji o univerzalnim pravima i vrednostima, a ne na bazičnim interesima, podržanu monopolom Zapada na međunarodnu vojnu moć.

Poligon za to bila je Bosna, gde je Klinton bio odlučan da postigne rezultat zasnovan na njegovom konceptu prirodne pravde, odnosno Srbima, koji su u ratu doživljavani kao agresori, nije bilo dozvoljeno da pobede. Posledica toga bilo je idealističko uverenje da će prethodno zaraćene grupe prevazići svoje antagonizme i kolektivno izgraditi novu multinacionalnu državu.

U političkom smislu, to je podrazumevalo upotrebu američke moći za podršku Bošnjacima i Hrvatima, navodnim žrtvama rata, koji su kao rezultat toga stekli ogromnu prednost. Na kraju, suočavajući se sa potpunim porazom, Srbi su bili primorani da traže mir, što je dovelo do Dejtonskog mirovnog sporazuma koji je držao Srbe unutar Bosne, suprotno njihovim željama i inherentnoj snazi.

Evropljani su u početku bili skeptični prema tom idealističkom pristupu vođenju politike, ali su na kraju usvojili američku viziju. Najdramatičniji zaokret dogodio se u Velikoj Britaniji gde je nova vlada na čelu sa Tonijem Blerom došla na vlast 1997. godine,obećavajući da će sprovesti "etičku spoljnu politiku" za koju je Balkan tada postao pozornica na kojoj će to demonstrirati.

U Bosni je Velika Britanija insistirala na imenovanju Pedija Ešdauna, žestokog antinacionaliste koji je bio spreman da koristi autoritarna sredstva za promovisanje svog idealističkog pogleda na svet. Za Ešdauna, Bosna nije bila samo političko pitanje koje treba rešiti, već pre ideološka misija u kojoj je mogao dokazati mogućnost boljeg sveta oslobođenog uočenih zala nacija i granica.

Ovaj idealizam je na sličan način primenjen i u drugim delovima Balkana. U Makedoniji je Zapad potisnuo želju Albanaca za nezavisnošću, insistirajući umesto toga na obnovi zemlje kao multinacionalne države sa zajedničkim identitetom, suprotno želji Albanaca i Makedonaca da stvore svoje nacionalne države. Za idealiste, rešenje nisu bile nove granice, već nova prava. Ista logika važila je i za Crnu Goru i Albance iz Preševske doline.

Kontra korak je bila odluka Zapada da podeli Srbiju po otprilike etničkoj liniji priznavanjem Kosova, što je odluka doneta pod pritiskom Albanaca koji su odbili da prihvate idealističko viđenje da je nacinalna država zastareli koncept.

Međutim, i ovde su ostali verni svojoj viziji novog, postnacionalnog sveta insistirajući na očuvanju granica Kosova iz jugoslovenskog doba, čime bi se značajna populacija Srba inkorporirala u novu državu kojom dominiraju Albanci. Sve preostale sumnje ublažene su uverenjem idealista da se prirodna pravda održava davanjem nezavisnosti žrtvama srpske agresije.

U pozadini ovih događaja, spoljnopolitički realisti na Zapadu ostali su skeptični u pogledu verovatnoće uspeha ovog idealističkog pristupa. Kako su godine prolazile, a region nije uspeo da se stabilizuje ili razvije, činilo se da je njihov skepticizam opravdan. Na kraju, kada su se realisti vratili na vlast krajem 2010-ih, pokušali su da povrate nekadašnji pristup koji je napušten sredinom devedesetih.

U SAD-u je Trampova administracija okončala posvećenost svojih prethodnika multietničnosti i prihvatila podelu Kosova po etničkoj liniji, kao način da obezbedi priznanje te teritorije od strane Srbije, reši problem i omogući SAD da povuku svoje trupe iz onoga što je Tramp video kao besmisleno periferno uplitanje.

U Evropi su mnoge vlade bile spremne da prihvate ovo kao praktično rešenje kosovskog problema, uprkos protivljenju idealista koji su videli da je njihov pogled na svet ugrožen. Čak je i Evropska komisija, bastion liberalnog internacionalizma, podržala predlog posle višegodišnjeg neuspeha da ubedi Srbiju da prihvati nezavisnost Kosova unutar postojećih granica.

Realistički povratni udarac potom se nastavio početkom ove decenije, podstaknut porastom nacionalizma u Evropi i sve većim samopuzdanjem istočnih Evropljana koji su počeli da ističu svoj glas u EU. To se iskristalisalo u objavljivanju slovenačkog non-pejpera ranije ove godine koji se zalagao za stvaranje nacionalnih država za Srbe, Albance i Hrvate.

Ponovo su idealisti u Evropi i SAD izrazili svoje primedbe, ali je većina evropskih prestonica prećutno prihvatila realistički argument za prekrajanje granica. U Evropskom parlamentu, izvestilac za Zapadni Balkan, Viola von Cramon-Taubadel osudila je lidere EU zbog "tolerisanja narativa" u slovenačkom non-pejperu.

Da li to znači da će realisti prevladati, a Srbima i drugima biti dozvoljeno da uspostave nacionalne države? Možda, ali ne odmah. Za sada, idealisti nastavljaju da drže vlast u najmoćnijim zapadnim prestonicama-Vašingtonu, Berlinu i Londonu-i niko od njih ne pokazuje znake odustajanja od svoje posvećenosti postnacionalnom poretku na Balkanu.

Naprotiv, posle objavljivanja slovenačkog non-pejpera, oni su udvostručili svoju ideološku posvećenost. Bajden je izdao izvršnu naredbu kojom se preti sankcijama onima koji osporavaju sadašnje multietničko rešenje, a Nemačka se založila za imenovanje visokog predstavnika u Bosni kako bi se ojačala ovlašćenja Zapada. Izgledi da politička levica preuzme vlast u Berlinu znači da će to verovatno ostati tako.

Međutim, ništa nije sigurno. Vašington je ograničen domaćim protivljenjem stranim intervencijama, a Bajdenova administracija je oštećena zbog poraza u Avganistanu. Tramp bi mogao da vidi priliku za povratak 2024. godine. U Evropi bi nemački idealizam mogao biti zaustavljen porastom nacionalističko-konzervativnih snaga u Francuskoj, Italiji i Španiji, dok se London bori da potvrdi međunarodni uticaj posle odlaska iz EU.

Ako politički karakter Zapada ostaje otvoreno pitanje, onda ostaje i priroda njegove spoljne politike, a sa njom i pristup koji se primenjuje na probleme Balkana. Idealizam ili realizam? Od ishoda ovog pitanja može zavisiti budućnost regiona.

 

Милановић и Мило, слободни пад

politika.rs

Милановић и Мило, слободни пад

Александар Апостоловски

6-8 minutes

---

Треба ли некога извређати, направити жешћи дипломатски скандал или замутити воду – ту је Зоран Милановић. Треба ли издати своје најближе сараднике, пријатеље или странку – ту је опет председник Хрватске, на свом омиљеном радном задатку. У дубинску политику Зоки никада није озбиљно загазио. Када помисли да је смислио стратегију, она не потраје до следећег јутра, па је вероватно зато толико изненађен, а ту енигму још покушава да дешифрује: зашто је авион у којем је била одлазећа канцеларка Ангела Меркел прелетео Загреб и Хрватску, па слетео у Београд, како би она дошла у опроштајну посету у Србију и разговарала с Александром Вучићем?

Да бисмо схватили откуд толика Зокијева опседнутост председником Србије – јер, забога, мора да је мислио у свом уреду у Пантовчаку, како ли је фрау Ангела прелетела баш мене и шта ли види у тој Србији и том Вучићу – морамо вратити времеплов у 2014. годину. Тада је премијер Кине Ли Кећијанг први пут 2014. дошао у Београд да промовише стратегију новог пута свиле на европском транзицијском истоку.

Наравно да су се у Београду нацртали премијери и председници свих 16 позваних земаља. Једини који се није појавио био је, а ко би други, него Милановић, који је изјавио да му се не да јер од тих прича с Кинезима ионако ништа не бива. Тада је Зоки био премијер Хрватске, а како време брзо лети, а ствари се још брже заборављају, треба се вратити још годину дана уназад, на једну мање познату епизоду. Реч је о посети кинеског потпредседника владе који је дошао у специјалну мисију у Хрватску, нудећи да Кина изгради железнички коридор великих брзина Ријека–Будимпешта. Милановић и његова екипа у влади нису схватити ни ко је тај човек, ни шта та понуда значи. Кинески мудраци из пете генерације комунистичког царства лако су провалили с ким имају посла, а још више ко је играч с којим треба мешати карте на Балкану, као што је то знала и Ангела Меркел, па су скокнули до Београда и лако се разумели с Вучићем. Тако је потписан споразум за брзу пругу Београд–Будимпешта, којом ће возови ићи брзином од 200 километара на сат.

Није Зоран Милановић тада размишљао о геополитичким једначинама, јер да је тако, не би касније одлазио у Кину више пута да би држао предавања и узимао добру лову за то, по сведочењу покојног загребачког новинара Дениса Куљиша, који је дуго био близак с Милановићем, све док није провалио с ким седи и уговара дилове. Пријатељство између њих двојице је раскинуто, а Куљиш је био од оних типова који су волели да врате мило за драго.  Хрватска под премијерском влашћу Милановића није била успешна, за време његовог мандата је доживела највећу економску стагнацију, док је економија Србије почела рапидно да расте. Зоки је успео да чак и од Ангеле Меркел добије пацке јер је блокирао границе са Србијом 2015. године. Дојче веле је тада објавио текст „Арогантни Милановић и озбиљни Вучић", описујући овог првог лаконски арогантним, а овог другог звонко озбиљним. Милановић је човек који то не заборавља.

Видео је себе као лидера региона, али у Бриселу као да су имали катаракту и све више су се окретали ка Београду, када би требало смирити Зокија или стабилизовати читав регион. Европа га је буквално ставила на лед, а Милановић се суочио с личним санкцијама. Нико га није звао у службене посете, па се организовао сам, посећивао исељенике по свету, стигао чак до Огњене земље, потом покушао да организује да га прими било ко озбиљан у Америци, али узалуд, званичних позива није било јер су га озбиљни играчи добро проучили и третирали као кавгаџију који ће им полупати све по стану или им извређати родбину.

Међутим, Зоки можда није ерудита, у међународним односима лута као дете партизана које је пред изборе измислио да има деду усташу, мада се после испоставило да је тај деда Милановићев покушај да са себе скине шињел комуњаре и омађија лоби бранитеља, па је учинио корак даље и зближио се са Антом Готовином. Научио се памети, парламентарне изборе је изгубио када је драговољцима говорио како Србе презире више и од њих.

Као социјалдемократа без странке, бивши премијер без резултата, ушао је у председничке изборе као аутсајдер, али је користећи политичку интелигенцију кратког домета коју и те како поседује, уверио све осим себе да је новорођени леви суверениста идеалан да замени Колинду Грабар Китаровић. Одмах је, после победе, фуриозно кренуо са оним што најбоље зна: почео је да избацује флоскуле и пароле, сервира паралаже, да размењује увреде с премијером Пленковићем, да се јуначи на ивици урачунљивости, претварајући политичку сцену и јефтини ријалити који тако страсно распаљује. Да га се само Жељко Митровић домогне, где би му био крај. А како Зоки уме да сплеткари с медијима, насловнице једва чекају његов нови скандал. Та вештина га истовремено храни и одржава.

Ако некадашњи гардиста који је служио ЈНА у Београду није био оштећен лажним дедом усташом из хрватске политичке гротеске, ако га ни то што је вратио одликовања ратном злочинцу Бранимиру Главашу није уздрмало, помислио је, зашто да не настави даље и не отвори нови регионални фронт, позвавши Мила Ђукановића у Загреб.

Зоки не поседује ни искуство, нити је играч калибра Мила Ђукановића, али су обојица пронашла заједнички интерес. Зоки је мислио овако: Мило у слободном паду је коначно моје висине, а шта може бити заједнички именилац за Милановића и Ђукановића ако не прилика да заједнички оплету што жешће по Србији и Александру Вучићу. Зашто, коначно, у 54. години, Милановић не би порастао?

Ако је Мило изгубио компас и глисер ЦИА у Цавтату који су га држали три деценије на власти тако да се сада хвата за последњу сламку, а то је стереотипна мантра о свесрпској кривици, Зоки тај компас никада није имао, већ су га кроз политику водили искључиво инстинкт за самоодржањем и сплетке.

Зна то Мило, али у овим тренуцима потребан му је био какав ослонац, па макар морао да се придржава уз Зорана Милановића. Некада би се онај Мило слатко насмејао овом Милу. Да ли то зна и Зоки? Сумњам, јер му то његова самозаљубљеност не дозвољава.

Треба заиста изнервирати Жељка Комшића да каже како је Милановић „шарлатан опасних намера" и да је врхунац глупости то што је рекао председник Хрватске у Уједињеним нацијама: да је он, Зоран Милановић, председник свих Хрвата. Дакле и оних у Босни.

Човек коме је пропала влада, потом пропала странка, за сада није пропао, чиме потире не само политички закон гравитације већ и логике. Говори ли то више о хрватској политици или Зорану Милановићу?

View article...